Još o pesnicima i o poeziji

11.08.08 Politika

„Vi neprestano raspravljate o sredstvima i o slobodi izraza, a šta je sa vašim osećanjima? Jesu li se ona toliko istanjila da ih još samo podrazumevate u svojim aluzijama, služite se njima kao književnim primerima, prepuštajući lekarima da ih istumače? Niste li posumnjali i u sopstvena osećanja otkako su vas napustili vaši bogovi?... vi u stvari ne živite, nego oponašate život, pa posle ne umete da razlikujete ono što živite od onoga što pišete; i stalno menjate, menjate...”
(Borislav Radović, „Naknadna beleška o Vergiliju”)

Niko bolje ne piše eseje o poeziji od samih pesnika. Jednostavan, ali tačan stav koji se potvrđuje i u knjizi eseja Borislava Radovića „Još o pesnicima i o poeziji”. Esej kao forma kritičkog, ali i nadahnutog promišljanja u Radovićevoj knjizi nas podseća da bilo koji izraz književnog stvaralaštva traži talenat, erudiciju, nadahnuće.

Uzbuđenje sa kojim se čitaju Radovićevi eseji o klasičnim pesnicima, Vergiliju ili Homeru, meri se sa utiscima dobro napisanog proznog ili dramskog teksta. Nigde suvoparnog analiziranja ili razmetanja erudicijom kroz bezbroj fusnota. Samo jednostavan stil, ubedljiv, zavodljiv, intrigantan.

Tako se u maniru Hofmanovih pripovedaka čita esej „Naknadna beleška o Vergiliju”. Radović nas uverljivo uvodi u esej-priču u kojoj se u snu sreću esejista i sam pesnik Vergilije. Taj fiktivni susret klasičnog i savremenog pesnika-esejiste je susret tradicionalnog i modernog, suštinska dilema našeg doba u kome razaznajemo koliko primamo od naših književnih predaka, a koliko samo u književno-istorijski verifikovanom nasleđu nalazimo uporišta za sopstvenu nesigurnost u kojoj otkrivamo tek, podršku. U ovih nekoliko stavova odvija se kratka rasprava snevanog i usnulog pesnika, starog i novog. Upravo ovom, esejiziranom, pričom Radović započinje poetički dijalog o sveprožimajućem eliotovskom sindromu u pesništvu 20. veka, uzrocima i posledicama ugledanja na literarne pretke.

U uvodnom delu teksta autorka ovih redova odlučila se za deo eseja, koji upravlja naše poglede, promišlja i proverava aksiome modernog pesničkog izraza. Da li smo se izgubili u raspravama o poetičkim sredstvima, mikroanalizama i opravdavanju bezbrojnih metoda slobodom pesničkog izraza? Ima li kraja udvajanjima, preokretanjima i preosmišljavanjima literarnog i kulturnog nasleđa? Možda je prezasićenost svekolikom literaturom od Homera do Bodlera pokazala da nismo sigurni ni u šta, pa su pesnička uporišta opovrgnuta ili podražavana u skladu sa senzibilitetom poeta?

Eseju „Naknadna beleška o Vergiliju” prethodi, već višestruko nagrađen i zapažen, esej „Čitajući Vergilija” (2004). U knjizi „Još o pesnicima i o poeziji” Radović objavljuje i izvrstan esej „Pesnik u kavezu” o životu i pesničkom opusu Ezre Paunda. „U potrazi za nevinošću reči” je studija-esej o poeziji Oskara Daviča i poetici prevođenja. Radović u tom eseju progovara iz ličnog iskustva vrsnog prevodioca, otkrivajući nam koliko je stvaralačkog u prevodu: „...to delce postaje takođe porod naše krvi, plod naše misli, naših ozarenja, briga i okapanja: sam naš život u rečima koje su nam se nametale i gonile nas da produbljujemo njihov smisao, unoseći u njih ponešto od naše sopstvene suštine”.

Nižu se esejistički tekstovi o Radovićevim literarnim precima (Homer, Vergilije, Bodler, Paund, Davičo) različito tematizovani, o poetičkim opredeljenjima, pesničkim slobodama, nacionalnoj ulozi pesnika, stvaralačkom prevođenju i funkciji pesništva. Radović zatvara knjigu esejem „Odisejev plač i Belozubi vepar” u kojem se vraća najstarijem pesniku sa jednostavnim pitanjem: „Šta se očekivalo od poezije na njenim počecima, i šta je tada ona pružala?”. Aedi su internet onoga doba, kazaće Radović, objašnjavajući da je poezija i na samim počecima sažimala svekolika ljudska znanja, obezbeđivala identitet, ali nosila i iskru božanskog ostvarenu u sadejstvu pesnika i slušalaca. Čarolija takve poezije, nestaće zauvek posle homerovskog doba, tvrdi nam Radović i biće zamenjena pragmatizmom naručilaca i slušalaca, vazda spremnih da „lebde između divljenja i lakovernosti”.

Četvrta knjiga eseja „Još o pesnicima i o poeziji” Borislava Radovića sažima njegova pesnička i čitalačka iskustva duboko promišljena i proživljena. U majstorski sročenim jezičkim iskazima, Radović nas uverava da je pesnik velike veštine i obilja pesničkih sredstava nad kojima samo lebdi upitanost snevanog Vergilija usnulom esejisti-pesniku: „A šta je sa vašim osećanjima?” Na zlatnom preseku pesničke veštine i izgubljenih osećanja i u esejima naslutićemo daleki odjek Radovićevih stihova.

Svetlana Šeatović-Dimitrijević

17.06.07 Danas

Norveška šuma, Haruki Murakami
Geopoetika 2007.
prevela Nataša Tomić

Haruki Murakami jedan je od najpoznatijih savremenih japanskih pisaca, a zasigurno i najprihvaćeniji i najčitaniji japanski savremeni pisac u našoj sredini. Dobio je više uglednih svetskih književnih priznanja, između ostalog i nagradu Franc Kafka za 2006. godinu (od prethodnih pet, dva dobitnika, Harold Pinter i Elfride Jelinek, dobitnici su i Nobelove nagrade za književnost). Murakami je, pre svega, odličan pripovedač i staje rame uz rame sa piscima koje je sam prevodio na japanski: Ficdžeraldom, Irvingom, Selindžerom, Karverom. On voli da se poigrava, i često naslovi njegovih knjiga imaju veze sa određenom muzičkom numerom, koja se u romanu spominje i koja često predstavlja i jedan od ključeva za moguće čitanje i razumevanje Murakamijevog opusa. Naslov Murakamijevog romana Igraj Igraj Igraj imao je veze sa grupom Bič Bojs, Južno od granice, zapadno od sunca sa Net King Kolom, a Norveška šuma sa Bitlsima, odnosno Lenonom i Makartnijem. Norveška šuma samo je u Japanu prodata u četiri miliona primeraka. Radnja romana smeštena je u Tokio kasnih šezdesetih, u vreme kada su japanski studenti protestovali protiv režima. Ova dešavanja su i milje u kome će se dogoditi jedna ljubavna priča, koja iako naizgled "obična" ni po čemu nije ni tipična ni uobičajena. Kritičari širom sveta za Norvešku šumu kažu da je "vino iz najbolje berbe vinogradara Murakamija".


Još o pesnicima i o poeziji, Borislav Radović
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006.

Brodski kaže da je kada pesnik piše prozu, to uvek za prozu dobitak. U slučaju Borislava Radovića, ovaj je postulat tačan. U delu Još o pesnicima i poeziji, Radović poeziju iščitava, analizira, tumači, krećući se kroz njene, katkad lavirintske svetove, nalazeći nove izlaze, nove tragove, drugačija rešenja i moguća čitanja pesnika o kojima govori. Sve odlike Radovićeve promišljene i vibrantne pesničke poetike nalazimo i u ovim njegovim esejističkim radovima. Od kakvog god da povoda kreće, sa koje god tačke da počinje tumačenje, Radovićevi eseji uspevaju da dotaknu široke slojeve i osetljive dubine Homera, Vergilija, Paunda, Bodlera... Radović esejista pozajmljuje iskustvo od Radovića pesnika i erudite. Rezultat je ovo delo, koje je istovremeno i "potraga za nevinošću reči", ali i višeslojna studija o mestu pesnika u svetu, u kome to mesto nikada nije bilo predviđeno za postojanje.


Odlazak u noć, Olaf Olafson
Samizdat B92, 2006.
prevela Mina Krsmanović

Po atmosferi i ritmu pripovedanja, ovo delo podseća na čuveni roman Kazua Išigura, Ostaci dana. No, Olafson je napisao svoju, jednako uzbudljivu priču. Njen glavni junak je Kristijan Benediktson, koji živi mirnim životom u senci čuvenog novinskog magnata i producenta Vilijema Rendolfa Hersta. Njegovi dani teku u svakodnevnom ritualima ugađanja Herstu i održavanju raskošnog imanja San Simeon u Kaliforniji. Ipak, Kristijan Benediktson je sve samo ne tek običan batler: u trenucima samoće, on se priseća svog nekadašnjeg, potpuno drugačijeg života na Islandu, porodice koju je ostavio odlazeći u nepoznato, i sunovrata od uspešnog biznismena do običnog sluge... Kombinacija stvarnog i fiktivnog, smirenog i potresnog, čine od ovog romana malo remek-delo, inspirativnu priču o kajanju i nadi.


Jadna stvorenja, Alasdir Grej
Okean, 2006.
preveo Igor Adžić

Siže ovog dela neuobičajen je: siromašni škotski student medicine, Arčibald Mekendls, zaljubljuje se u prelepu, bogatu, impulsivnu Belu Nakster, čije je poreklo tajnovito. No, ljubavna priča samo je jedan od slojeva ove knjige, koja nas vodi od privatnih operacionih sala u Glazgovu kasnog viktorijanskog perioda, kockarnica za aristokrate, bedom ispunjenih ulica Aleksandrije do jednog bordela u Parizu, a roman svoj vrhunac dostiže u jednoj škotskoj crkvi. Jadna stvorenja pokazaće nam kako iz viktorijanskog 19. veka u središte opšteg zbivanja izranja Žena i njen pokušaj da veličinom svoje umešnosti, ljubavi i brižnosti promeni nehumani svet. Los Anđeles Tajms je autora ovog dela, Alasdira Greja, okarakterisao kao čudaka, verovatno i genija, ali sasvim sigurno pisca čije su misli originalne i nezavisne. Alasdir Grej za sebe kaže da je "samozaposleni verbalni i likovni umetnik", rođen je u Glazgovu (1934) i pre no što je postao slikar i dramski pisac, radio je kao nastavnik likovnog vaspitanja i bavio se zidnim slikarstvom i pozorišnom scenografijom.

Sanja Domazet