Milena Marković (1974, Beograd), dramska spisateljica (drama Paviljoni ili Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru, igra se na sceni "Bojan Stupica" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu u režiji Alise Stojanović, ali i u pozorištima u Austriji, Sloveniji i Makedoniji, drama Šine /2002/ u režiji Slobodana Unkovskog igra se takođe u JDP-u, odskora i u Poljskoj); pesnikinja (zbirka Pas koji je pojo sunce, LOM, 2001); majka (sin Ognjen);
čekam te na mostu dragi
čekam te na pola mosta.
čekam te kad prođe kiša
čekam te jedanaest godina.
čekam te da igraš sa mnom
čekam te na pola pesme
čekam te kad pesma počne
i još malo čekam ja.
čekam te za stolom dragi
čekam te na pola stola
čekam te kad stavim nož
čekam te i preko noža.
gde si bio čitav dan
gde si bio dragi
to što živiš to je život
nema drugi.
hoćeš li mi dati dragi
ono što ti tražim.
ako ne daš uzeću ti
barem glavu.
čekam te na kraju puta
čekam te na pola
čekam te kad počne šuma
i još dublje.
hoćeš li mi doći dragi
hoćeš li mi dotrčati
ako nećeš odo sama
ja u šumu.
da me hvataš ti u šumu
hvataš dragi
a šta kad od mene tamo
ništa ne ostane.
05.06.14
NIMALO NAIVNA POEZIJA
Milena Marković: Pesme za žive i mrtve
Emitovano u Metropolis, 5. jun 2014.
Pesme Milene Marković slove za jedne od najčitanijih na ovim prostorima, a ona sama za kultnu autorku, bez obzira da li se ostvaruje kao dramski pisac ili pesnikinja. Tako je i nova zbirka poezije, Pesme za žive i mrtve, dočekana sa velikim očekivanjima. Ali, šta je tako zavodljivo u njenim pesmama?
U saglasju sa svojim dramskim opusom, Milena Marković piše narativnu poeziju koja uglavnom garantuje i recepcijsku prohodnost. Medjutim, ono što u njenim delima zapravo najprivlačnije je okrenutost običnim, prosečnim čovekom koji, postavljen u sam centar, postaje mera svega. Time njena poezija pruža višestruke mogućnosti poistovećivanja i katarze.
Počevši od najranijih ostvarenja, Milena Marković preispitivanje sveta iz vizure pojedinca širi lepezasto ka različitim sferama bivstvovanja, ali uvek sa iskustvom ličnog, prošlog i već proživljenog. U poslednjoj zbirci, Pesme za žive i mrtve, retrospekcija je još upečatljivija nego u prethodnim ostvarenjima. Period mladosti i sazrevanja se sagledava kao vreme u kome su svi putevi otvoreni i mogući. Kako godine prolaze, procenat mogućnosti i razočaranja postaje obrnuto proporcionalan, a vizura srednjih godina doprinosi da se i prošlost i sadašnjost sagledavaju bez nostalgije, sa dozom melanholije koja povremeno prerasta u tragičnost spoznaje da su izbori načinjeni, da sa njima valja živeti, a da je prolaznost ono što će izbristati sve dobre i sve loše odluke podjednako.
Život se ukazuje kao dat u svoj strahoti i lepoti istovremeno čak i kada je otišao u pogrešnom smeru ili se okončao iznenada, a da se nije ni ostvario. Stoga su pesme posvećene i živima i mrtvima podjednako kao što se u naslovu zbirke apostrofira. Ono što isprva deluje kao banalnost, kada se u pesmama Milene Marković transponuje, poprima razmere tragičnog i zadivljujućeg u isti mah. Čovek je raspet izmedju nagona i nesvesnog, velikih snova i nadanja. Greške i spontano delanje se svete jače no što je zasluženo, a jedinka je žrtva svojih htenja i impulsa baš kao u grčkoj tragediji. Ipak, u pesničkom subjektu Milene Marković nema mesta kajanju, stidu ili optuživanju. Smenjuju se naturalistički ogoljene scene sa melanholijom, dozu privatnosti i intime prati ispovedni ton. Prividna naivnost ispovedanja koju prati i utisak autentičnosti delimično je posledica poetičke odluke – pevanja „na narodnu“, a delimično posledica odbijanja da se znanjem trguje i u pesmi kalkuliše.
Pesnički impuls, dakle, jeste inicijalna kapisla i konačni oblik poezije Milene Marković, ali ona nije lišena ni poetičkih opredeljenja koja imaju uporišta u književnoj tradiciji kao već pomenuti narodno stvaralaštvo i antička drama. Obračun sa lažnim moralom, kao i žargonski jezički izraz već je prepoznat kao rableovski, uz prisustvo ljudske telesnosti i sklonost eksperimentisanju tzv. niskim stilovima. Jezička uronjenost u fiziološko prati i tematska fascinacija bilo običnim, bilo ljudima sa margine i društvenog dna kroz čije sudbine se otkriva univerzalno ljudsko - i patnja i nada. Ovo tematsko opredeljnje potom prati i proživljenost sopstvenih poetika kao što su Selin ili Bukovski svojim delom pokazali da je moguće.
Rizično je u književnosti i veoma zahtevno pisati „proživljenu“ poeziju i ostvariti pravu meru izmedju pisanja „srcem i krvlju“ i teorijske znanja. Milena Marković je uspela da kao malo ko od naših pisaca prevazidje brojne zamke u koje mogu voditi poetički uzori, ali i zamke autobiografizma i dokumentarizma stvarajući iz zbirke u zbirku jedno u potpunosti autentično delo koje baratajući jakim emocijama i arhetipskom istnitošću katarzično delujući na čitaoce .
Jasmina Vrbavac