Pre nego što sve počne da se vrti

putujem, noć
pridrži mi majko kopile
da vidim šta ona kurva radi
putujem, noć
a tamo na traktoru gleda čovek
rošavo nebo
da ja sednem pored njega
što bi voleo kaže
on meni dok vozi kola
najednom je srećan
kao pas kroz rosu
veselo veselo
putujemo, noć
a tamo pumpadžija zove
devojčicu kaže joj dođi
zovi mene pumpadžijo
kaže on dok vozi kola
najednom srećan
ja sam mala pitam dedu
deda, deda, gde je ono
električno drvo
da se vatam da izgorim
ujutru, trnu mi prsti na rukama
nogama
retko mogu napolje
kada krenem veselim se
kao pas kroz rosu.

03.12.11

Nisam skromna i nemam zašto
ponosna sam na svoj pad
i svakog dana uradim po nešto
da me pad poljubi u teme i vrat

napisala je Milena Marković u svojoj najnovijoj zbirci poezije „Pre nego što sve počne da se vrti” (LOM). U razgovoru za „Blic” poznata spisateljica govori o pomenutoj knjizi, novoj drami „Žica” premijerno izvedenoj na Kosovu, o umetnosti, politici.

Govoreći o svojoj novoj zbirci i njenom nazivu, između ostalog, kaže: „Naslov je izabrao moj izdavač i urednik Flavio Rigonat. Do sada sam ja predlagala po nekoliko naslova koji su uvek naslov određene pesme i onda je Flavio vršio izbor.
- Sada nisam uopšte imala ideju jer su mi naslovi pesama uglavnom svedeni i namerno nisu indikativni kao u prethodnim zbirkama. Onda je Flavio izabrao stih za naslov.Tako da se bojim da je zasluga takvog naslova njegova. Ne volim da tumačim, to je deo jedne pesme. Mogu da probam. To je trenutak pred propadanje koji obično prati zanos.

Jedna od tematskih niti koja se prepoznaje u vašim pesmama - izgubljeni ideali - zapravo je večna tema. No, šta je njeno obeležje danas?
- Sada je prelazno vreme. Nešto se ipak događa. Izgleda da ima ideala i oni su isti kao što su uvek bili - da obespravljeni dobiju pravdu i da se moćnici ne tove na uštrb drugih. Samo što smo mi sad na rubu događaja i nemamo svoju volju, nego čekamo. To je što se tiče društva. Lično, ja volim i „Vertera” i „Smrt u Veneciji” i „Zapise iz podzemlja” i „Dnevnik lopova”... Sve naslovi velikih dela koji govore između ostalog o ljudskoj potrebi za lepotom i ljubavlju i o suštinskoj želji da čovek bude poštovan i da ostavi traga. Ista meta, isto odstojanje. A onda dok živiš praviš razne kompromise i vidiš da ne može drugačije. I to je to.

Umetnost i politika

Sve zajedno otvara i pitanje (ne)moći umetnosti u odnosu na politiku?
- Ja sam više puta odgovorila da je umetnost umetnost, umetnici moraju biti čisti u odnosu na politiku, a kulturtregeri profitiraju od politike. Ja samo mogu da osetim nešto što je patnja i nepravda.

U vašoj poeziji je empatija i tema i osećanje...
- Mislim da svi što pišu pesme imaju kolektivnu empatiju. Zbog toga ljudi onda čitaju to i kažu: ovo je u stvari o meni. Danas je isto kao i uvek, u suštini. Ljudi hoće da žive, neće da umru, hoće da ih vole i da budu nešto posebno.
Jedino, ja opet o društvu, što jezik više nije živ i ambivalentan, što čoveka uteruju da bude proizvodna i konzumerska mašina, znači rob. Neki je kućni, negovan i nahranjen, neki je besan u lancima.

Šta vas je motivisalo da napišete komad „Žica”, po kome je Goran Šušljik režirao predstavu u Srpskom narodnom pozorištu Priština, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici?
- „Žica” je nastala po dalekim motivima teksta koji sam u jednom trenutku napisala inspirisana Borom Stankovićem. Pošto sam povukla taj tekst, ostala je samo priča o prodaji devojke, koja raste u zatvorenoj sredini. Naziv žica je metafora za okupaciju, s druge strane vrlo je bukvalan, pošto u tekstu ti ljudi pred našim očima žive u ograđenom prostoru i tu se rađaju, umiru, vole se , mrze i jedu jedni druge. Junaci su jedna devojka koja prolazi razne životne faze i njena porodica.

Praizvedba je bila letos na Kosovu. Između ostalog pratio ju je komentar da je anticipirala događaje u tom delu zemlje?
- Premijera je bila na poljani, danima je padala kiša, bio je postavljen najlon da ne bi ljudi sedeli u blatu do kolena, bilo je puno publike, a iznad su leteli helikopteri. Takva je bila situacija, sada je još gora, neukusno bi bilo da ja dajem neke mudre komentare. Ja sedim u svom lepom stanu među knjigama i živim jedan relativno udoban život.

Predstava je nedavno gostovala na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Vaš osvrt na izvođenje u Beogradu?
- Drago mi što je beogradska publika došla i što je je pozorište bilo puno, došle su razne moje kolege i koleginice i to je prihvaćeno kao događaj.To je ono što je meni bilo bitno, da se vidi rad ansambla Prištinskog pozorišta i da budu primljeni kako treba. Nadam se da će biti pozivani da igraju po pozorištima u Srbiji i da se ta predstava neće ugasiti.
U tom svetlu sam i gledala predstavu, mislim da su ljudi bili potreseni, nasmejani, bilo ih je i zbunjenih i šokiranih.
Meni je već dosta da pričam o jeziku nekih svojih drama i pesama. Pre više od sto godina bio je skandal u Parizu kad je kralj Ibi pitao kakva je bila večera, a dobio je odgovor: „Vrlo dobro izuzev onih govana.”
Malograđani su se uvredili, narod se smejao jer je takozvani narod uvek blizu tog saznanja da se čovek rađa u govnima i krvi, a umetnici i intelektualci su se prijatno iznenadili jer su se setili da je pre toga govneta postojao i Vijon i Rable i Lotreamon i Markiz de Sad.
Da ne pričamo o dvadesetom veku. Fiziologija je kosmos, to je ono čime se bave mnogi pisci i umetnici bliski nihilizmu ili egzistencijalizmu. Ljudi više ne čitaju. Tako da ih govno uvek iznova iznenadi i naljuti. Znači, opet da kažem, psovka je umetnički čin, arteficijelna i subverzivna stvar. I ima ona divna stvar u životu: ko šta voli nek izvoli. U beogradskim pozorištima ima i visokoestetizovanog kiča i ljupko dizajnirane praznine i kvazipolitike. I posle toga prija večerica. Izuzev onih govana.

Tatjana Nježić

24.11.11 Vreme

Borhes je negdje zapisao da su dva magistralna toka u modernoj evropskoj i svjetskoj poeziji odredila dva Amerikanca: Edgar Alan Po i Volt Vitmen. Na Poa se nastavljaju (neo)romantičari skloni rimovanju i tradicionalnim formama, a na Vitmena sve škole slobodnog stiha i narativne poezije. I u svojim ranijim knjigama poezije, Milena Marković je pokazala da je unutar vitmenovske paradigme, kako se to kaže, svoja na svome. Ipak, nova njena knjiga Pre nego što sve počne da se vrti (LOM, Beograd, 2011) dokazuje da je Milena Marković pjesnikinja koja – može sve. Može napisati angažovanu pjesmu o rušilačkim pohodima navijačkih hordi i maloljetnih delinkvenata u koju će nepretenciozno, a opet sasvim transparentno uklopiti stihove Gavrila Principa (laku noć sinovi moji), može u četrdesetak stihova savršeno zipovati onu emociju kroz koju simultano prolaze generacije trideset-i-nešto-i-četrdeset-i-nešto-godišnjaka, emociju svijesti o prolaženju vremena, o nestanku djetinjstva i nestajanju mladosti, emociju spoznaje da su zrelost i odraslost fikcija, emociju koju sila netalentovanih pisara i pisarki pokušava fingirati pozerskim evociranjem godišnjica matura i ostalih opštih mjesta sentimentalnog vaspitanja (početak, neki), može napisati stihovanu autobiografiju tačniju od svih pomodnih pseudomemoarskih proza koje su odnedavno u modi (jebo vas cv), pjesmu u kojoj je, usput, skriven kao u kakvoj škrinji, i stih po kojem je cijela knjiga dobila ime, stih pre nego što sve počne da se vrti, a koji zapravo opisuje onaj najljepši (i najkraći) dio dobrog pijanstva, onaj koji podsjeća na radosti iz djetinjstva; može da napiše pjesmu o smrti od koje se čovjek naježi (šta ti je čovek).

PRETPOSLEDNJA PESMA: Sve to može Milena Marković, no makar četiri potencirane pjesme, bar u mom čitanju, sigurno spadaju među deset najboljih u knjizi, onu koja je za mene najbolja još nisam pomenuo. Nisam je pomenuo zato što hoću da je citiram u cijelosti. Ta pjesma potvrđuje da Milena Marković može napraviti i ono što se mnogima doima nemogućim. Ta pjesma se nalazi na počasnom mjestu u knjizi. Ne, ona nije posljednja, nego pretposljednja. Borhes bi rekao da je u pjesmi najvažniji stih pretposljednji, Milena Marković zna da je najvažnija pjesma u knjizi ona pretposljednja. Pjesma, dakle, ide ovako:

malena banjska

krenula sam u mitrovicu ibarskom magistralom
tamo su čučavci i traktori i drveće otežalo od voća
i devojčice sa golim pupkovima
stigla sam do kosova odakle je moja majka i
njena majka
i sestra mi se tamo rodila a doktor je bio pijan
videla sam američke vojnike
guzati su a jedan je nosio
bifokalne naočari
dosta su mali možda neke veće šalju na
druga mesta
svuda su visele zastave
meni to ne znači zastava je zastava
u vojsku nisam išla a nisam ni sposobna
i velika sam kukavica i lažem kad zinem
a trava je bila toliko zelena da ubada
i nebo je bilo tako blizu da uspava
sladak san na pustom polju
i šta će tu ti guzati vojnici naoružani do zuba
i onda sam videla znak sa desne strane
na njemu je pisalo banjska
i tu me je stigla i baba i majka i sestra i zemlja
i groblje i ibar voda i tu me je stiglo
i neće da pusti
i nikad neće da pusti jer sam se setila
usred noći bi se setila
i nikad neću da zaboravim banjsku
zato što
neko beše strahinjiću bane
beše bane u malenoj
banjskoj.

Sam naslov, kad ga se pročita bez uvida u pjesmu, može poslati lažni signal. Nema u srpskoj epici malene Banjske u nominativu. Pominje se (malena) Banjska u Banović Strahinji čak devet puta, ali nijedanput u nominativu. Zato se valjda čitaocu na prvu može učiniti da je riječ o maloj pjesmi povezanoj s kakvom banjom, da ne kažem s kupatilom. Iz perspektive kakvog djeteta, a to možda i nije najpogrešnija perspektiva za čitanje poezije, naslov malena banjska vuče na pjesmicu o kupatilu. Ima na prvi pogled nečeg nestarinskog u tom hipokorističnom pridjevu malena, nečeg što je više pop, nego epsko (nosi u kosi miris sijena, malena Milena – rekao bi Zdravko Čolić).

PUPAK: Već u prvom stihu, međutim, pop naizgled prelazi u turbo-folk. Kaže Milena Marković (u njenim pjesmama uglavnom je pleonazmično govoriti o lirskom subjektu): krenula sam u mitrovicu ibarskom magistralom. Simbolički potencijal fraze Ibarska magistrala nije potrebno dodatno pojašnjavati. Onda slijedi nabrajanje: čučavci, traktori, drveće otežalo od voća, devojčice sa golim pupkovima. Nije bez vraga to nabrajanje: ruralno-tradicionalističke tri slike sudaraju se sa djevojčicama golih pupkova. Takav sudar je, barem na Balkanu, dosta univerzalan. Ipak, kad u idućim stihovima Milena Marković kaže: stigla sam do kosova odakle je moja majka i / njena majka / i sestra mi se tamo rodila a doktor je bio pijan, goli pupkovi djevojčica stiču i dodatnu simboličku težinu. Pjesnikinja je stigla do Kosova, do pupka Srbije, takoreći. Pjesnikinja je porodično vezana za Kosovo, po ženskoj liniji, po mekoj krvi, što se kaže. I tu se čitalac počinje pitati: je li moguće da će Milena Marković napisati patriotsku pjesmu o Kosovu? Je li se zbilja upustila u tu mission impossible? S jedne strane, patriotske pjesme o Kosovu, u ključu anahrone lamentacije, pišu tipovi za koje sve što postoji u poeziji Milene Marković predstavlja zapravo suštinu ideologije liberalizma i trulog Zapada za koju drže da je Kosovo zapravo i otrgla od Srbije; sa one pak druge strane, svaki pomen Kosova izvan registra autoflagelacije i kompulzivnog pokajanja, registra posvemašnjeg odricanja i nametanja zaborava, pokušava se proglasiti betoniranjem kursa koji Srbiju vodi šumom, dok Evropa ide drumom. A Milena Marković se još i sprda sa najvećom vojnom silom na svijetu: videla sam američke vojnike / guzati su a jedan je nosio bifokalne naočari / dosta su mali možda neke veće šalju na / druga mesta. Ovom čitaocu koliko god puta da iščita ovu pjesmu, bifokalne naočari uvijek izvuku osmijeh na lice. Milena Marković spada u generaciju koja je odrastala uz Diznijeve crtane filmove i knjige Čudesni svetovi Volta Diznija. Jedan crtani film i jedna priča iz (mislim) drugog toma, pripadaju žanru alternativnoistorijske basne gdje miš Amos pomaže Bendžaminu Frenklinu da napiše početak Deklaracije nezavisnosti i napravi bifokalne naočari. Osmijeh ne traje dugo, pjesma ide dalje: meni to ne znači zastava je zastava / u vojsku nisam išla a nisam ni sposobna / i velika sam kukavica i lažem kad zinem / a trava je bila toliko zelena da ubada / i nebo je bilo tako blizu da uspava / sladak san na pustom polju / i šta će tu ti guzati vojnici naoružani do zuba. Ovo su, onako, pomalo i tipični stihovi Milene Marković, sekundu možda i maniristični. Sa jedva prekrivenim uživanjem nabrajaju se vlastite karakterne mane ili barem ono što "moralistička većina" smatra manama; ljepota i čudesnost svijeta otkrivaju se u slikama koje podsjećaju na kinesku ili japansku liriku u interpretaciji nekog od braće Glas (Badija ili Sejmura) iz Selindžerove proze; na kraju slijedi retoričko pitanje s kojim bi pjesma zapravo mogla i završiti i još uvijek biti dobra pjesma, ne odlična, ne vrhunska, ne genijalna, ali dobra, bolja od ogromne većina pjesama koje se objavljuju i talambasima hvale. (Čak bi i naslov mogao ostati, iako bi joj u tom slučaju bolje stajao neki drugi, recimo bifokalne naočari.)

NEĆE DA PUSTI: Pjesma bi zapravo bila manje subverzivna (mnogo, mnogo manje subverzivna) da nema tog ubitačnog krešenda na kraju: i onda sam videla znak sa desne strane / na njemu je pisalo banjska / i tu me je stigla i baba i majka i sestra i zemlja / i groblje i ibar voda i tu me je stiglo / i neće da pusti / i nikad neće da pusti jer sam se setila / usred noći bi se setila / i nikad neću da zaboravim banjsku / zato što / neko beše strahinjiću bane / beše bane u malenoj / banjskoj. To je, ono, kao kad čovjek prvi put dođe u Grčku pa shvati da riječ metafora ima i stvarno značenje, izvan metaforskog, kad shvati da tradicija nije fikcija. Pjesnikinja je sa desne strane vidjela znak i shvatila do postoji mjesto koje se zove Banjska. I tad su je stigli i baba i majka i sestra i zemlja i groblje. Stigla ju je i Ibar voda, iz pjesme, a i inače. Jer postoje i zemlja i voda, koliko god se neki pravili da ne postoje. I postoje i babe, majke i sestre, i postoji groblje i postoje ljudi kojima to nešto znači i koje sve to neće da pusti. Ali i tu bi pjesma mogla završiti i bila bi bolja nego da je završila prije znaka sa desne strane, i bila bi jako dobra, ali bi opet bila mnogo, mnogo manje subverzivna. Jer postoji i jezik, postoji i kultura, postoji i pamćenje. Postoji i ono čega bismo se uvijek sjetili i u tri ujutro, ono čega bismo se sjetili usred noći. Ono čega bi se Milena Marković sjetila usred noći ima veze sa malenom Banjskom; to su stihovi: Neko beše Strahinjiću bane / beše bane u malenoj Banjskoj / u malenoj Banjskoj kraj Kosova / da takoga ne ima sokola... Lako je sjetiti se Strahinjića bana na Dorćolu, spustivši se niz Kralja Petra ulicu, recimo, za to ne treba biti pjesnik. Treba biti pjesnik pa se spustiti Ibarskom magistralom do putokaza za Banjsku i sjetiti se Strahinjića bana. Biti pjesnik danas znači moći spojiti nespojivo, znači moći sve. Biti pjesnik, u smislu biti pravi pjesnik, znači biti Vlah Alija, spoj onoga za šta bi svi htjeli da ne ide zajedno. Malo je danas pravih pjesnika. Milena Marković je pravi pjesnik. Biti pravi pjesnik nije, barem iz perspektive svakodnevice, neka pretjerano poželjna pozicija. Ali ne bira pravi pjesnik da bude pjesnik, nego poezija bira pravog pjesnika.

Ako nekad u budućnosti bude poezije i ako bude Srbije, ako bude poezije srpskog jezika, ovog jezika, našeg jezika, priča o početku dvadeset i prvog vijeka neće se moći ispričati bez pominjanja poezije Milena Marković. Bez da se kaže nešto u smislu: Neko beše Marković Milena.



početak, neki

moja prva nova godina bez mame i tate
bila je sa borisom igorom dejanom vesnom jelenom i
tanjom
nisam sigurna za tanju
boris i igor i dejan njima se sviđala tanja
njoj je majka bila izmučena razvedena i bila je sitna i
imala oštar miris
ne znam šta je bilo s tanjom
vesna, ne znam šta je mislila vesna
jelena je bila pametna i sada je profesorka
ja sam volela jednog dripca nikolu a pred njima sam
ga zvala buldog
jer su oni bili pametni a on baš i nije i mislila sam
da će da mi naiđe nešto pristojnije
boris je instruktor ronjenja negde na južnim morima
poslednji put kad sam ga videla
nešto mi je razbio pijan
da je živ i zdrav
dejan se ženi
moja majka je ostala bez para na kasi i bilo je
neprijatno
on joj je platio račun
njoj se nije svidela njegova devojka
ona ne voli sitne žene
ne znam šta je sa igorom
vesna ima decu koju ja neću videti
zato što mi je žao na ljude koji imaju decu
nikola je išao u rat a onda sa dvadeset i jednom
godinom je rešio da se završi
mislim da je taj dan okrenuo telefonom
izvesnu anu
koja je bila najbolja učenica i davala je
da je pipaju za dupe
ona je postala njegova ozbiljna devojka i bili su
zajedno
meni je nailazilo svašta godinama, jednom
bolje od njega, možda dvaput
prva nova godina i niko se nije smuvao
samo smo igrali
i mislili
da nam život neće biti bulja
nego nešto posebno.

Muharem Bazdulj