01.01.00
Politika
15.01.2000.
Čitanje poezije
Pouzdan tumač
Dragan Hamović: "Pesničke stvari", izdavač "Filip Višnjić", Beograd, 1999.
Ponor između polazišta stare i srpske poezije novijih vremena smanjuje se ili relativizije tek u onim ostvarenjima u kojima se umetnost reči, u konstelaciji pretećeg ovovremenog zla i nebića, poima kao spasonosna težnja ka biću samom, ka apsolutnoj stvarnosti, i pritom poprima nadestetsko, egzistencijalno usmerenje, poput književnosti srednjega veka - piše Dragan Hamović (1970) u knjizi "Pesničke stvari - iz srpske poezije ćć veka".
O takvom opredeljenju je ovde reč: Hamovića kao tumača prevashodno iskušava poezija koja teži da modernim pesničkim izrazom peva najbitnija pitanja čovekovog postojanja. Po tome se on, na sreću, razlikuje od jednog broja mlađih tumača za koje je generacijska mera vrhunsko načelo. U knjizi se analizuje poezija ili pojedine pesme Stanislava Vinavera, Dušana Matića, Radomira Prodanovića, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Aleksandra Ristovića, Ljubomira Simovića, Branislava Petrovića, Miroslava Maksimovića, Novice Tadića i Milosava Tešića.
Moderni senzibilitet i tradicija
To su izuzetno značajni pesnici čija je poezija uglavnom nastajala u prostorima izvan (neo)avangardne isključivosti i korišćenja već otkrivenih pesničkih postupaka. Tome su, u izvesnom smislu, primerene i Hamovićeve analize: usredsređene su, pre svega, na semantički aspekt pesama i poezije, te odnos teksta, podteksta i konteksta, a manje na njihove ritmičko-melodijske i stihovne momente. Autor "Pesničkih stvari" veoma je dobro opisao osnovne smisaone linije tumačenih ostvarenja, posebno valja pomenuti pesme "Zapisano u zoru" i "Da imenuješ senke zvezda" Dušana Matića, "Četiri kanona" i "VoÚage phÚlosophiÜue" Ivana V. Lalića, "Belinu" i "Zimsku maštariju" Borislava Radovića, "Stihove o smeću" Branislava Petrovića, četiri duže pesme Milosava Tešića, pojedina svojstva Maksimovićevog i Tadićevog pevanja.
U poeziji Miroslava Maksimovića, i za kritiku i za čitaoce prevashodno urbanog pesnika, Hamović nas iznenađuje otkrivanjem ne samo odstojanja prema savremenoj civilizaciji nego i prisustva dubinskih simboličkih mogućnosti (drevnih vidika, zatomljenih prostora pamćenja, sa našim starim verovanjima, žubora glasova senovitih voda pri svakodnevnom pranju ruku) ili vitalnih snaga još davno datih živome svetu u celini. Mali je to, ali značajan doprinos razumevanju Maksimovićeve, i naše poezije u celini.
Ponekad nam Hamovićevi tekstovi deluju (i) kao skice za buduće sveobuhvatnije studije. Taj utisak ne vara sasvim, s tim što valja reći da on ne dolazi zato što autor "Pesničkih stvari" prebrzo zatvara nego, suprotno, što u svojim tekstovima otvara više mogućnosti i pravaca tumačenja. Tekstovi o Stanislavu Vinaveru, Dušanu Matiću, Aleksandru Ristoviću i Miroslavu Maksimoviću mogu dati brojne podsticaje, i ovom i drugim tumačima, za dalja istraživanja.
Najviši ciljevi
Posebno je u analizama Hamović otvoren prema kretanju duž razvojnih linija srpske poezije i za uočavanje jedva primetnih pesničkih procesa. Na primer, neka od razmišljanja Miodraga Pavlovića s kraja osamdesetih godina o odnosu religijskog i pesničkog dobila su potvrdu nekoliko godina kasnije, pojavom Lalićeva "Četiri kanona" i, ovih dana, Tešićevom "Sedmicom". (Ako je ovaj književni vek počeo naglašavanjem razlika između moderne i crkvene poezije, on se, bez sumnje, završava vanrednim delima koja, na nov način, potvrđuju najdublje prožimanje poetičkog i religioznog.) Ili, vrlo je malo pisano, a gotovo da je očigledno, o dosluhu pesama Novice Tadića sa ranim Popinim i Pavlovićevim stihovima. I tako redom: mnoga od svojstava pojedinačnih opusa potpunije se mogu sagledavati tek kada se stave u kontekst nacionalne književnosti.
To što živi van književnog centra, Hamoviću ne predstavlja moguće opravdanje nego je, upravo, podsticaj; drugačije rečeno, nije sebi postavio umanjene nego najviše ciljeve. Opredeljen je da piše jasno i bez suvišnih stilskih zamagljivanja, a od pesničkog teksta se udaljava samo u meri u kojoj je nužno da bi ga pogledom sa strane potpunije obuhvatio. Već sada dobro razume naše najbolje pesničke tekstove, a kada godine koje će doći dodaju njegovom neposrednom i čitalačkom iskustvu sve ono što bi trebalo da dodaju, Dragan Hamović će postati, uvereni smo, veoma značajan tumač srpske moderne poezije.
Aleksandar JOVANOVIĆ
01.01.00
NIN
02.12.1999.
Pesničke stvari (Iz srpske poezije XX veka)
Esejistička mera
Novoj knjizi Dragana Hamovića (1970) - pesnika, esejiste, urednika odličnog kraljevačkog časopisa Povelja - prethode dve pesničke i jedna zbirka ogleda koje autor zove "malim". Sadrži knjiga o kojoj je reč sedamnaest eseja na čije teme upućuje podnaslov "Iz srpske poezije XX veka". Ili, nešto preciznije: teme koje će razvijati, Hamović izdvaja iz opusa pesnika znatnog stvaralačkog formata, od Vinavera do onih koji poslednjih godina dosežu punu zrelost. Po dva su eseja, pri tom, posvećena pevanju Ivana V. Lalića i Milosava Tešića, a esej o Branku Miljkoviću je od ostalih različit po tome što mu je predmet kritičko-esejistički rad ovog autora.Knjigu "otvara" esej o Vinaveru ponajpre zato da intonira celinu i posvedoči inkliniranje Hamovićevih merila prema prelomnim etapama u srpskoj književnosti XX veka. Pesničko, kritičko-esejističko i, osobito, parodičarsko delovanje Vinaverovo on tumači kao obuhvatno prevrednovanje srpske književnosti. U skladu sa modernim intencijama, dabome. Mada ne bismo potpisali tačnost mišljenja da je Miljković "na čelu naraštaja" koji započinje rečeni proces, samo pitanje "rehabilitacije srpske kulturne i književne baštine u okrilju modernih pesničkih kretanja" podjednako je važno. U svakom slučaju, to je perspektiva u kojoj je mogućno videti, i za ovu ih priliku grupisati, poetičke odlike različitih pesnika koje Hamović, inače, veoma pouzdano diferencira. Kad, na primer, govori o Pavloviću i Laliću, za sagledavanje religiozne dimenzije njihovog pevanja opredeljuje se stoga što je u pitanju težnja za nastavljanjem tradicije pisanja u pobožnosti. I, svakako, zato što su Pavlović i Lalić na tom smeru ostvarili prvorazredne estetske vrednosti... Sklonost tradicionalnim lirskim sazvučjima - poput onih koja, svaki na svoj način, praktikuju Raičković, Danojlić i Tešić - objašnjena je kao protivteža okolnostima u kojima čovek naše epohe bivstvuje. Raičkovića pokreće egzemplarno moderno "osećanje metafizičke zebnje usled izgona Boga iz savremenog sveta". Danojlić u "dinamičkom skladu prirode" nalazi zaštitu od "krletke modernog postojanja". Shvatajući pesništvo kao mistično iskustvo, Tešić savremenost "tumači" poniranjem u "jezičku i kulturnu dijahroniju".Mirenje različitih, naoko isključivih stvarnosnih sfera zarad dočaravanja nerazlučivog jedinstva sveta, bez sumnje je svojstveno modernim pesnicima angažovanog odnosa prema tradiciji. Pesništvo Borislava Radovića i, naročito, Aleksandra Ristovića, analizirano je sa tog polaznog stanovišta... Istorijski koliko i "stvarnosni" aspekt savremenog pesništva Hamović argumentuje analizom primera iz Simovićevog, Maksimovićevog i Tadićevog pevanja. Razume se, vidovi prevladavanja ograničenja kakva bi "površina realiteta" mogla predodrediti, uvek su naglašeni. Kod Simovića su, tako, "glasnim najavama konačnog pada i kraja" protivstavljene "vrednosti i uravnoteženost opšteg početka". Pesnik otvorenih verističkih afiniteta, Maksimović se "otiskuje u zaumne slikovne predele, kao i u dubine jezičke svesti". Naturalistička obeležja Tadićevog pevanja "ublažena" su time što funkcionišu kao činioci jedne groteskne vizije današnjeg sveta.Dragan Hamović je - to je sasvim očigledno - ovom selekcijom književnih eseja potvrdio da je u književnoistorijske tokove temeljno upućen, sa iskustvima modernih kritičko-teorijskih škola pouzdano upoznat, da su mu tumačenja koja prethode njegovom, dobro znana. Predstavlja se kao esejista kadar da integralno sagleda jedan pesnički opus, ali i da se uhvati u koštac sa nekom od njegovih komponenata koja nalaže disciplinaran pristup. I pored toga, najčešće je privržen eseju koji analitička svojstva podrazumeva ne pretpostavljajući ih književnim. Gotovo po pravilu, koncept eseja koji će biti elaboriran s početka je koncizno i jasno formulisan. I kad se analiza odvija parcijalno, zahvatajući pojedine segmente pesnikovog opusa, ili u okvirima tek nekolikih njegovih pesama, rezultati nagoveštavaju obrise celine. Problemi o kojima ide govor i te kako su karakteristični za opus koji je predmet tumačenja, a za savremenu srpsku poeziju najčešće su od presudnog značaja.U svemu, knjige kakva je Hamovićeva, knjige mlađih autora dakako, poriču smislenost lamentiranja nad sudbinom ovdašnjeg književno-kritičkog i esejističkog pisanja. Bez obzira na okolnosti i meru trenutne efikasnosti, uvek se ono obnavlja u pravo vreme i na pravi način.
Bogdan A. Popović
