Pisac izdaleka

“...Pisac ne sme zatvarati oči pred stvarnošću, ne sme, ako neće da zaspi. Samo slabi pisci žmure, samo slabi nešto izmišljaju, nešto fantaziraju. Stvaraju neke nove svetove, kao da i ovaj nije suvišan. Stvaraju nove civilizacije. Pisci. Možda bih nekako mogao da razumem pisca koji živi svoju dosadu u sivilu Ciriha, ali pisca koji živi u Srbiji, i koji u Srbiji nešto izmišlja, nikako ne mogu da razumem. Davno je već viđeno da je stvarnost fantastičnija od bilo kog proizvoda mašte pisca, da je stvarnost burlesknija od bilo koje burleske. Dobro, i stvarnost ume ponekad da zakaže, ali tu je pisac da je pljesne po guzi, da je razdrma nekim svojim ekscesom, i ona poskoči i krene u akciju, krene u haos. Nema potrebe fantazirati. Treba gledati, treba slušati, treba upijati, treba snimati. Piscu je potreban vid, sluh mu je potreban, savremenom piscu mozak ne treba ni za šta...”

2

Pišem. Slaba svetlost moje spisateljske lampe obasjava sto. Pertle na cokulama su mi pritegnute, creva su mi prazna, roletne su spuštene niko živ me ne vidi. Ovako volim. Ono, nisam ja spustio roletne, spustila ih je Klara. To je sada u modi. Na svim prozorima u Srbiji, ovoga proleća, spuštene su roletne. Uuuu! Poprilično olako donet zaključak, i zato pogrešan. U Srbiji, izvestan broj prozora, iako, verovatno, svaki od njih želi da ima, nema svoje roletne. Zato je tu široka, najčešće svetlobraon lepljiva traka, pa su ti prozori-sirotani obeleženi velikim putačama. Od gornjeg levog, do donjeg desnog ugla, i od gornjeg desnog, do donjeg levog ugla. Ne mogu da verujem da je u Srbiji postao toliko popularan onaj ruski avangardni slikar što je preko slike Mona Lize nacrtao putaču, da se sada u njegovu čast crtaju istovetne putače preko prozora, pošto po zidovima srpskih kuća slabo ima umetničkih slika. Ipak, kada malo razmislim, mora da je nešto drugo u pitanju, tim više što je poneki prozor obeležen i putačom i znakom plus. Takav prozor veoma podseća na britansku zastavu. Da li je taj nepatriotski izgled prozora posledica nepoznavanja izgleda zastava agresorskih zemalja, ili je on bunt vlasnika prozora izazvan socijalnim razlozima, prvenstveno tim što on do sada nije uspeo da zaradi dovoljno novca da sve svoje prozore zaštiti roletnama, ne znam, kao što ne znam ništa ni o stvarnoj popularnosti ruskog avangardiste, samo znam da sam načinio veliku grešku napisavši da su na svim prozorima u Srbiji spuštene roletne. Na sreću, postoje reči koje služe da neopreznog pisca izvuku iz nevolje, da u odsudnom času bace pojas za spasavanje kako iskusnom piscu koji je iznenada iznemogao, pa počeo da tone, tako i piscu po četniku koji je nepromišljeno uleteo u avanturu za koju nije dorastao. Jedna od tih reči je i reč skoro. Kada zbog neke ishitrene tvrdnje, koja se obično nešto kasnije pokaže netačna, pisca počnu smatrati lažovom, tada se reč skoro, maskirana do savršenstva, neprimetno ubaci u rečenicu, i najednom sve postane drugačije. Rečenica, naizgled ista, postane tačna. Ali, iako spolja naizgled ista, ona u sebi maltene ništa od pređašnjeg karaktera ne zadrži, čak se i smisao znatno izmeni, a da ni on ne zna šta mu je. A reč skoro ćuti kao zalivena. Često se dogodi da, naravno, posle izvesnog vremena, neka takva rečenica kupi mega brus, mobilni telefon, naočari za sunce, pa digne nosić i tvrdi da je uvek bila tačna, ali da je u početku bila neshvaćena, međutim to je, i za pisca i za reč skoro, nebitno. Na skoro svim prozorima u Srbiji, ovoga proleća, spuštene su roletne. Pazi stvarno, složiće se sa mnom neka blesa koja bude ovo čitala, rečenica je tačna, njen smisao je promenjen, a pri tom, ona je naizgled ista. Dok sam putovao za Beograd gledao sam kuće pored puta, i na osnovu prozora na tim kućama došao sam do malopređašnjeg zaključka. Babe su bile vesele, dobacivale su šoferu autobusa, pokazivale stomake i vadile teglice s kamenčićima. Mirisale su na sumpor. Ne teglice, babe su mirisale na sumpor. Kada bi moja želja da ih zubima pokoljem postala suviše jaka, čuknuo bih glavom u staklo i želja bi se na izvesno vreme povukla u svoju duplju. Spustila ih je Klara. Zatim je poskidala prozore i prislonila ih uza zid. Meni to, što se tiče roletni, odgovara, a što se tiče prozora, svejedno mi je. Bitne su roletne. Mora da se zatamni. Da ih Klara nije spustila, spustio bih ih ja. Zamolio bih Klaru da mi dozvoli, ne bih ništa radio na svoju ruku. Sigurno bi mi dozvolila, a ukoliko ne bi, intervenisao bih kod brata. Tada bi sve bilo u redu. Brat bi me razumeo. Nadam se. A ako, slučajno, ni intervencija kod brata ne bi pomogla, otišao bih negde drugde. Ne znam gde, otišao bih negde drugde. Možda negde daleko odavde, ko zna gde. Morao bih naći sobu koju bih smeo da zatamnim, morao bih naći mesto na kojem bi me razumeli. Ali ovde se sve odigralo kako valja. Klara je ušla, spustila roletne, poskidala prozore i izašla iz sobe. Bez reči. Nisam još bio počeo da pišem, ali sam i ja sve to propratio bez reči. Trebalo je da kažem hvala. Sada sam već počeo da pišem i neću moći da ispravim svoju neljubaznost ako Klara ponovo uđe u sobu. Nadam se da neće. Rekao sam i njoj i bratu da ću da pišem i da bih voleo da ne ulaze kod mene. Oni su se pogledali. To je bilo pre nego što je Klara ušla, spustila roletne, poskidala prozore i izašla iz sobe. A posle, posle sam uzeo nešto tame u ruku, i propustio je kroz prste. Iako sam znao da je nemoguće da grešim, nisam odmah mogao da poverujem u ono što sam osetio. Ponovo sam uzeo nešto tame, i ponovo sam je propustio kroz prste. Obuzelo me je oduševljenje. Satima sam išao po sobi, uzimao tamu sa raznih mesta, propuštao je kroz prste i, kao hipnotisan, ponavljao koja tama, koja tama... Svetlost koja je prolazila kroz male pravougaone otvore između prečaga roletni nije joj nimalo škodila, nije je nimalo kvarila. Divno. Više sam nego siguran da nikada do sada nisam stvarao u kvalitetnijoj tami i zato se ne mogu složiti sa onima koji tvrde da u Srbiji sve propada, ne mogu se s njima složiti, već godinama primećujem da je tama u Srbiji sve kvalitetnija i kvalitetnija. Za pisca ne može biti ništa lepše, ništa inspirativnije. I što je najbolje, ova tama će još dugo potrajati, prosto je nemoguće da je neko preko noći upropasti kad je ovako gusta i dobra. Nimalo ne brinem za tačnost svojih tvrdnji. Zašto bih brinuo kada sam ubeđen da od mene nadaleko nema većeg poznavaoca tame, a to sam postao prvenstveno što zatamnjenje prostorije za rad spada u moje redovne pripreme za pisanje, čak mogu reći i da mi je to osnovna radnja svih priprema. Nije to nikakav hir, nikakva ekstravagancija, prosto, mojim rečima smeta dnevna svetlost, a i ja, ako nešto ne volim, ne volim da pišem pri toj svetlosti. Ono, mogu da pišem i pri dnevnoj svetlosti, mogu, probao sam više puta, ali sam tada pisao s velikim naporom i posle nisam, ili jedva jesam, uspevao da napisano pročitam. Život mi je prisedao u tim trenucima. Sofija Gudurić bi me, kada bi naišla na onaj deo teksta koji sam pisao pri dnevnoj svetlosti, svakoga časa zapitkivala šta ti ovde piše. Kada završim pisanje, stavim na oči crne krpice natopljene šećernom vodicom i bacim se na krevet, i danima ne ustajem, a ona za to vreme prekucava moj rukopis. Samo ponekad zastane i uzvikne da mi je znati otkud ti sve ovo u glavi, ali tada osećam da od mene ne očekuje nikakvo obrazloženje, pa mirno ćutim i žmurim. Ona me silno voli, taj zaključak uvek izvodim u vreme njenog kucanja, a i izvesno vreme posle, sve dok ne zaboravim njeno žrtvovanje. Zaključak mi je sigurno tačan, ne sumnjam u njega, jer koja bi devojka prekucavala piscu rukopis, a da ga silno ne voli. Nijedna. Kada udari poslednju tačku, listove spoji spajalicom i pruži mi prekucan roman. Obično mi kaže evo ti, bleso jedna. Ja joj kažem strašna si. I posle ga takvog šaljem izdavačkoj kući, normalno uz neko udvoričko propratno pismo za glavnog urednika, i uz neki poklončić, ako se ima. Pri prekucavanju rukopisa, Sofija kažiprstima, koje jedino koristi pri kucanju, takvom silinom udara po tipkama moje oliveti pisaće mašine da bi svako pomislio da ona zakiva eksere, ali i pored toga, spavao bih da me ona ne budi kada naiđe na te nečitke delove teksta. Ne znam šta piše, bunovno joj kažem, kucaj šta god hoćeš. Ona me gleda, dobro se zagleda u mene, pa se čudi kako ne znaš šta si pisao, ko će da zna ako ti ne znaš. Ne znam, kažem joj, ubij me, ne znam. Kako mogu da znam kada, dok pišem, ne mislim o onome što pišem, a i ako ponekad mislim o čemu pišem, to, čim napišem, odmah zaboravim. Pa pročitaj, ona je uporna, ali ne vredi, ono što je pisano pri dnevnoj svetlosti, ne umem da pročitam. Te reči, pri pisanju osvetljene, nekako su mi sparušene, i izvitoperene, i kao da nisu moje. I najčešće, i pored velikog truda, ne uspem da ih dešifrujem, pa umesto njih izmišljam i Sofiji govorim neke druge reči. Sofija kaže mislim da ti to ovde ne piše, i kuca dalje. Ja odahnem i ponovo sklopim oči u nadi da više nijedno moje slovo sunce nije obasjalo. I hteo ne hteo, morao sam prihvatiti činjenicu da mojim rečima smeta svetlost. Priznajem: to me plaši. To me mnogo plaši. Kome mogu biti ugodne reči nastale u tami, često se pitam. I ne smem da odgovorim na svoje pitanje, samo samom sebi kažem ma pusti. Znam, ne bi trebalo pred tim važnim pitanjem da zatvaram oči, ali moram, strah je jači. Verovatno, jednog dana neću stići da zatvorim oči na vreme, pa ću jasno videti kako se ispred mog lica ceri odgovor na moje pitanje, i tada ću, užasno, platiti za sve. Obično to tako biva onima koji, i kad treba i kad ne treba, zatvaraju oči. Ali sad, šta je, tu je. Plašio se, ili ne, zbog mojih reči, mora da se zatamni. Klasik mirno stoji nasred sobe. Sirena daje znak za prestanak vazdušne opasnosti.

3

Ako mi je Klara pomogla pri zamračenju, sve druge radnje koje podvodim pod pripreme za pisanje izvršio sam sam. Najpre sam, znatno pre zamračenja sobe, popio šest tableta dulkolaksa, i tako se, pomoću njega, pročistio. Neću morati da prekidam pisanje zbog odlazaka u toalet. Jednom mi se to dogodilo, i više neće, pa ma šta bilo. Nema ustajanja dok ne završim, ničeg nema dok ne završim. Prišao sam sudoperi, napunio čašu vodom, iz kesice istresao tablete u šaku i svih šest tableta popio odjednom. Klara je primetila da sam veći broj tableta sipao u šaku, malo se izvirila, ne bi li ih prepoznala, ali verovatno je njeno izvirivanje bilo uzaludno, tablete ko tablete. Sitne, zelenkaste, ništa posebno. Onda je ispitivački pogled spustila na praznu hartijanu kesicu odloženu na sudoperu, međutim, ni to joj, sigurno, ništa nije značilo, kesica je bila obična, bela, i ni po čemu se nije razlikovala od drugih kesica u koje se pakuju tablete kupljene na komad. Klara ničim nije pokazala da je nezadovoljna što nije otkrila koje sam tablete popio, nastavila je da ćuti i da prebrisuje čaše. Kesicu sam zgužvao, nigde nisam video korpu za otpatke, pa sam je strpao u xep mojih pantalona, to jest pantalona koje su na meni, a koje su u stvari vlasništvo Sofijinog oca. Nedugo posle, govna su samo lila iz mene. Pravi sam pisac profesionalac, mislio sam o sebi u tim trenucima, i bio sam silno zadovoljan sobom. Iskustvo je vrlo bitna stvar. Sećam se, bio sam neiskusan mlad pisac, i sprovodeći pripreme želeo sam da uštedim, pa sam umesto šest tableta dulkolaksa, kupio jednu. Stvarno sam bio mlad pisac (još uvek sam pri pisanju pazio na pravopis, pa sam po telu tetovirao reči koje nisam mogao da zapamtim kako se pravilno pišu, a koje su mi pri pisanju malo-malo pa trebale), i kao takav, načinio sam tu glupost koja će me mnogo stajati. A još me je ljubazna apotekarka upozorila mislim da vam to neće biti dovoljno, međutim, bio sam tvrdoglav i rekao sam joj nešto, na šta je ona oborila pogled ka podu. To mi se ubrzo osvetilo. Započeo sam roman o noju Basteru, ništa ne sluteći. U meni je sve ključalo od želje da stvaram, fizički sam bio spremniji nego što ću ikada kasnije biti. Planirao sam da roman o noju Basteru bude moje životno delo. Većina savremenih pisaca svoje životno delo napišu na početku spisateljske karijere, pa je na osnovu toga i meni bilo vreme za njega. Noj Baster je bio zahvalan junak, počeo je od prvoga slova da trči kroz roman i da mi neprekidno daje materijal za pisanje, ali zalud, već kod desete stranice, kada sam opisivao kako je moj brat posle moje nezgode napustio farmu tvrdeći da i njega noj Baster čudno gleda, osetio sam bolove u stomaku i strahovitu potrebu da idem u toalet. Pisao sam i dalje; podvio sam noge pod stolicu i pritiskao dupe uz nju, mučio se, i nadao se da će me kriza proći. Da sam imao potrebu da mokrim, bilo bi mi lakše, rukom bih stisnuo penis i ne bih ga pustio do kraja romana pa taman mi pukao, ali nisam imao potrebu da mokrim, bešiku sam i tada iscedio za primer, imao sam drugu fiziološku potrebu, a nikako nisam mogao rukom da stisnem debelo crevo. Znao sam da nikada neću nastaviti započeto delo ako ga prekinem, i zato sam i pod takvim okolnostima pisao kako se moj brat seli za Beograd, gde odmah na štajgi upoznaje Klaru, i kako za to vreme noj Baster pobedonosno likuje. Hladan znoj me je oblivao, činilo mi se da ću da crknem. Ipak se nisam predavao, nadao sam se da ću moći da izdržim. Silno sam želeo da prebrodim krizu, ali kod devetnaeste stranice, kada se otac vratio iz Beograda, sa bratovljeve svadbe, na koju ja naravno nisam otišao jer sam pisao, desila se propast. Otac mi je, skidajući cvet s revera, govorio, tvoj pad je definitivan, a ni Nikola neće dugo, a ja sam tada, u stvarnosti, i na tom mestu, u tekstu, prekinuo pisanje i, pognut, požurio ka toaletu, svestan da ću, samo zato što nisam poslušao ljubaznu apotekarku, zanavek ostati pisac bez svog životnog dela. Često se, i dan-danas, u časovima rezignacije negde i potpišem sa Pisac Bez Svog Životnog Dela, zbog čega me je jedna službenica u banci upitala šu, a koje su mi pri pisanju malo-malo pa trebale), i kao takav, načinio sam tu glupost koja će me mnogo stajati. A još me je ljubazna apotekarka upozorila mislim da vam to neće biti dovoljno, međutim, bio sam tvrdoglav i rekao sam joj nešto, na šta je ona oborila pogled ka podu. To mi se ubrzo osvetilo. Započeo sam roman o noju Basteru, ništa ne sluteći. U meni je sve ključalo od želje da stvaram, fizički sam bio spremniji nego što ću ikada kasnije biti. Planirao sam da roman o noju Basteru bude moje životno delo. Većina savremenih pisaca svoje životno delo napišu na početku spisateljske karijere, pa je na osnovu toga i meni bilo vreme za njega. Noj Baster je bio zahvalan junak, počeo je od prvoga slova da trči kroz roman i da mi neprekidno daje materijal za pisanje, ali zalud, već kod desete stranice, kada sam opisivao kako je moj brat posle moje nezgode napustio farmu tvrdeći da i njega noj Baster čudno gleda, osetio sam bolove u stomaku i strahovitu potrebu da idem u toalet. Pisao sam i dalje; podvio sam noge pod stolicu i pritiskao dupe uz nju, mučio se, i nadao se da će me kriza proći. Da sam imao potrebu da mokrim, bilo bi mi lakše, rukom bih stisnuo penis i ne bih ga pustio do kraja romana pa taman mi pukao, ali nisam imao potrebu da mokrim, bešiku sam i tada iscedio za primer, imao sam drugu fiziološku potrebu, a nikako nisam mogao rukom da stisnem debelo crevo. Znao sam da nikada neću nastaviti započeto delo ako ga prekinem, i zato sam i pod takvim okolnostima pisao kako se moj brat seli za Beograd, gde odmah na štajgi upoznaje Klaru, i kako za to vreme noj Baster pobedonosno likuje. Hladan znoj me je oblivao, činilo mi se da ću da crknem. Ipak se nisam predavao, nadao sam se da ću moći da izdržim. Silno sam želeo da prebrodim krizu, ali kod devetnaeste stranice, kada se otac vratio iz Beograda, sa bratovljeve svadbe, na koju ja naravno nisam otišao jer sam pisao, desila se propast.
Otac mi je, skidajući cvet s revera, govorio, tvoj pad je definitivan, a ni Nikola neće dugo, a ja sam tada, u stvarnosti, i na tom mestu, u tekstu, prekinuo pisanje i, pognut, požurio ka toaletu, svestan da ću, samo zato što nisam poslušao ljubaznu apotekarku, zanavek ostati pisac bez svog životnog dela. Često se, i dan-danas, u časovima rezignacije negde i potpišem sa Pisac Bez Svog Životnog Dela, zbog čega me je jedna službenica u banci upitala jesi li ti normalan. Morao sam u drugoj banci da otvorim žiro račun. A sad vi meni dajte vašu ličnu kartu, ljubazno sam rekao devojci s druge strane šaltera, kad mi je vratila dokumenta. Nije u redu da vi o meni znate sve, a ja o vama ništa, rekao sam njenim začuđenim plavim očima. Dopao joj se moj nastup i kao rezultat toga ja sam sledeće večeri na grudima, između reči trenuci i klupski, istetovirao Sofija, što ju je mnogo nadražilo. Tako je počela moja ljubavna veza sa Sofijom Gudurić i tako se završio rad na stvaranju mog životnog dela. Ne znam šta je od to dvoje gore. Mirne savesti mogu reći da sam tada, obavljajući loše proces pražnjenja, platio danak svome neiskustvu, međutim, kada bi mi se sada tako nešto dogodilo, ne bih mogao ništa slično reći, čak ne bih imao pravo ni da kažem kako plaćam danak svojoj neopreznosti. U tom slučaju bih morao za sebe upotrebiti mnogo teže reči. No, nema bojazni da mi se tako nešto može dogoditi, ovoga puta sam proces pražnjenja obavio kako valja. A nije mi bilo lako. Imao sam velikih problema, mnogo većih nego ikada ranije. Klara mi je na samom početku procesa pražnjenja zamerila što svaki čas idem u toalet. ljutito mi je rekla kad god krenem u ve-ce, ti si u njemu. Brat mi nije nijednom zamerio, ali posle te epizode sa Klarom, nisam se lepo osećao u vreme vršenja nužde. Uvek sam se bojao da će Klara naići, i zato sam vršio nuždu samo onda kada to više nije bilo moguće odložiti. Činio sam to brzo, bez uživanja. Izuzimam one časove kada su Klara i brat odlazili u sklonište. Pitali su me hoćeš li sa nama. Rekao sam neću. Klara je rekla kako hoćeš. Čim bi za sobom zatvorili vrata, trčao sam u toalet. Te časove sam, ma koliko zvučalo blesavo, nazivao časovima nirvane. Vrlo razumljivo. Posle preživljenih muka zbog odlaganja vršenja nužde, ništa mi se lepše nije moglo dogoditi nego što su mi se najednom stvorili uslovi da nuždu vršim natenane. Naprezao sam se, pa sam se odmarao, pa sam se ponovo naprezao. Posle sam dugo posmatrao svoj izmet ne bih li otkrio da li je to izmet psa ili čoveka. Nisam došao ni do kakvog zaključka. Zatim sam proverio da li su mi pertle na cokulama dobro zategnute. Bile su, ali sam ih ja odvezao, pa ih ponovo čvrsto zavezao. To mora tako da bude. Iako su stare, obožavam svoje cokule. Čini mi se da ih sada više volim nego u vreme kada su bile nove. Ne znam da li bih sada umeo da pišem kada mi one ne bi bile na nogama. Sumnjam. Kada sam prvi put pisao u njima, činilo mi se da roman nastaje sam od sebe, a kada sam roman završio, mogao sam, da sam hteo, odmah za početi novi. Ali nisam. Stajao sam po strani i gledao kako napisani roman na svakom koraku doživljava uspehe. njegova popularnost je išla dotle da su neki ljudi čak i mene, iako sam bio samo njegov pisac, počeli da uvažavaju. Izdavač mi je za njega kupio nekoliko književnih nagrada, a pošto se bio proneo glas da sam žensko, direktorice biblioteka su se utrkivale koja će pre da mi priredi promociju. Sledeći romani, koje sam pisao u cokulama, nisu imali ni približno toliko uspeha, ali bez obzira, sujeverje je već bilo upotrebilo sav svoj uticaj da mi pisanje u njima postane obaveza, kao i da, pri vršenju priprema za pisanje, proverim da li su mi pertle dobro vezane. Sirena daje znak za početak vazdušne opasnosti. Ili Konjarnik nije Beograd, ili oni što rukuju sirenom ne znaju da Beograd neće dirati. Tako mi je rekla Sofija. Ako Beograd taknu, nas će sravniti, rekla je. Klasik se propinje i stoji na prstima. Ima zamišljen izgled lica. Kada sam završio sa vezivanjem pertli, na glavu sam navukao traku za kosu na kojoj je pričvršćena spisateljska lampa. Lampu sam namestio tačno na sredinu čela. Nisam to uradio na brzinu, dugo sam stajao ispred ogledala. U sobi se nalazi beli ormar koji se sastoji iz tri dela, svaki deo ima po dvoja vrata. Na vratima srednjeg dela ormana nalaze se ogledala u obliku elipse čiji su duži prečnici uspravni, a kraći vodoravni. Oko ogledala su lajsne boje zlata. I vrata ormara koja nemaju ogledala na sebi, imaju iste takve, boje zlata, lajsne, što čine istovetne elipse. Samo te lajsne izgledaju bedno i s pravom se osećaju inferiorno u odnosu na one dve srednje lajsne koje uokviruju ogledala. Ispred tih ogledala dugo sam stajao i nameštao traku s lampom. Malo desno, malo levo, i sve tako dok nisam, zadovoljan, zaključio da mi je lampa nasred čela. Onda sam se zagledao u svoje oči i upitao se zašto živim. Ništa nisam odgovorio, mirno sam sačekao da padne nivo iznenada nabujale melanholije, pa da je pregazim i odem na drugu obalu. Posle sam se odmakao od ogledala. Po traci za kosu, vezane su, i to redno vezane, alkalne baterije od po jednu i po voltu, da energijom snabdevaju lampu. Baterije su valjkastog oblika i traka s njima liči na redenik s mecima. Možda izgledam ružno, ali dok pišem, ne zavisim od Elektrodistribucije. Jadan je pisac koji zavisi od bilo koje ustanove. Jadan je pisac koji zavisi od bilo čega. Jadan je pisac uopšte. Neću o tome. Možda kasnije, možda onda kada ponovo nabuja melanholija kao u vreme dok sam stajao ispred ogledala. Odabrao sam jednu stolicu u obliku sanduka. Onisku, belu stolicu, bez naslona. Proverio sam njenu čvrstinu, rekao odlično, i seo. Površi na namenjena za sedenje je tapacirana belim platnom. Pretpostavljam da je stolica Klarina i da joj služi u vreme šminkanja. Verovatno će mi Klara zameriti što sam na nju seo, međutim, mislim da bi mi ona zamerila i da sam seo na bilo koju drugu. Šta mogu, nije mi svejedno što će mi zameriti, ali na nečemu moram sedeti. Ono, možda bi mi bilo kudikamo pametnije da sam uzeo jednu od one dve stolice s naslonom, što stoje uza zid s moje desne strane. Ne znam, možda bi mi bilo pametnije. Čini mi se da su one znatno funkcionalnije, međutim ova je lepša i izazovnija. Mnogo izazovnija. I originalnija. Što duže razmišljam, sve sam zadovoljniji svojim izborom, što i ne liči na mene. Obično kada razmišljam o nečemu što sam uradio, nađem pregršt razloga za kajanje. Ovoga puta ne. Dobro je što sam ovu stolicu odabrao, na ovakvoj do sada nikada nisam pisao, a piscu uvek dobro dođe neka promena. Bilo kakva promena. Normalno, ne sme se ni preterivati s njima, previše promena odvede pisca u avangardu, a u njoj je teško istrajavati, a još je teže iz nje se iščupati, pa pisac opsednut njom do smrti crta putače preko velikana i ništa ne stvara. Zato je poželjno da pisac od knjige do knjige vrši samo sitne promene. Ovoga puta sam promenio stolicu, sledeći put možda boju sijalice u lampi, neki drugi put nešto drugo. E sad, il pisac nove knjige, il pokojnik, rekao sam samom sebi odmah pošto sam seo. Slaba svetlost moje spisateljske lampe je obasjavala sto. Na njemu je bilo sve što je piscu potrebno, i ništa suvišno. Pristupio sam razmišljanju koji naslov da dam budućem književnom delu. Nije bilo lako, nimalo nije bilo lako. Sada je sve to iza mene, i vršenje priprema, i muka oko odabira naslova. Sada, pišem. Ponekad, na tren pogledam u Klasika. Malopre je stajao na prstima, a onda se, nisam primetio kada, spustio, i sada ponovo stoji celim stopalom.

25.11.04

ČAČAK - Iako dugo nije seo za sto kako bi napisao koji red, Vladan Matijević (42) je na oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu ipak bio predstavljen novim izdanjima. „Narodna knjiga” je za tu priliku, u ediciji „Delo”, štampala njegov roman „R. C. Neminovno”, prvi put objavljen 1997. godine, i zbirku pripovedaka „Prilično mrtvi” iz 2000. godine, za koju je pisac dobio Andrićevu nagradu.

NIN-ova nagrada za najbolji roman u 2003. godini („Pisac izbliza”) odvojila je Matijevića od rukopisa, na neko vreme.

- Posle te nagrade bilo je dosta putovanja, promocija, i nije se moglo raditi puno. Više se cepalo i brisalo - kaže Vladan Matijević.

Uzeli ste predah?

- Moj način rada je takav da i inače, kad završim neko delo, uvek pomislim da neću moći ništa više da napišem.

Kakav je trag ostavila NIN-ova nagrada ?

- Sve se dogodilo veoma brzo. Čim sam završio rukopis odmah je štampan „Pisac izbliza” i već posle mesec-dva dobio sam nagradu. Zbog sve te buke i jurnjave, i osećanja praznine posle tog rukopisa, nisam praktično ni uživao u nagradi, nisam se opustio. U tom priznanju uživam tek sad, kad sam počeo da radim na novom rukopisu i kad su prve stranice počele da liče na nešto.

Koliko ste odmakli u novom poslu?

- Tek sam počeo, pre mesec ili dva. Reč je o rukopisu koji je već postojao... Nešto između kratkog romana i knjige priča o jednoj osobi. To je proza koja ima za cilj da bude duhovita, kratka, sa erotskim elementima. Zamišljena je kao tanana knjižica za dobro raspoloženje.

Da li ste već odredili naslov...?

- „Nepogoda”.

...i vreme kada će u štampu?

- Ne znam koliko će brzo to ići. Verovatno neću stići da završim iduće godine.

Matijević priča da se uglavnom ništa nije promenilo u načinu na koji piše. Noću, penkalom, posle čega sledi prepisivanje, pre unošenja u računar. A dan mora da posveti obavezama na radnom mestu, u hemijskoj industriji „PKS Lateks” u Čačku, gde smo i razgovarali. Tu već godinama, kao inženjer, vodi pogon za hemijsku pripremu vode.

- Postoji mogućnost da promenim zaposlenje i pređem u Umetničku galeriju „Nadežda Petrović” u Čačku, za urednika izdavačke delatnosti. Ne ističem to, već čekam - kaže autor najboljeg romana u prošloj godini.

Nije mu poznat ukupan tiraž knjige „Pisac izbliza” jer je, veli, njegov dogovor sa izdavačem drugačiji, ali zna da je prvo izdanje bilo štampano u tri hiljade primeraka, i da se ubrzo pojavilo i treće...

Gvozden Otašević

18.07.04

Kraj leta će biti i kraj mom nepisanju, a rukopis će biti završen verovatno tek 2006. godine- kaže naš sagovornik
Roman “Pisac izdaleka” ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade, koji je “Narodna knjiga” izdala prošle godine, još uvek je u vrhu knjižarskih top-lista, a treće izdanje je gotovo rasprodato. Autor je proteklih meseci bio čest gost književnih tribina, pa mu nije preostajalo mnogo vremena za pisanje. Zanimalo nas je gde je sada i šta radi.
- Trenutno sam kod kuće, u Čačku - kaže Matijević.- Vratio sam se nedavno iz Dobrote kod Kotora, gde sam letovao sa sinom. Ovih dana uglavnom čitam, a toplo bih i drugima preporučio kratki roman “Telo” engleskog pisca pakistanskog porekla Hanifa Kureišija, u izdanju “Platoa”. Čudesna knjiga.
Takođe sve češće iščitavam svoj davno započeti, pa odloženi roman “Nepogoda”, da bih mu se uskoro potpuno posvetio. Otkriću samo toliko da je reč o jednom danu u jednoj sobi, u kojoj starica očekuje telefonski poziv čoveka sa kojim se nije čula 50 godina. Novi roman će se prilično razlikovati od “Pisca izdaleka”. Ipak, ko je čitao moje prethodne knjige, prvenstveno roman “R. C. Neminovno”, lako će prepoznati rukopis i poetiku.
Kraj leta će biti kraj mom nepisanju, a rukopis će verovatno biti završen tek 2006. godine.
Vladan Matijević je nedavno bio gost na Zlatiboru i u Vrnjačkoj Banji. Pozivi uglavnom stižu iz turističkih mesta, a Matijević voli susrete sa čitaocima i rado se odaziva.
- Narednih mesec dana uglavnom ću se odmarati - kaže naš sagovornik. -Zatim ću se potruditi da rešim neke neknjiževne probleme. Krajem avgusta sedam dana ću provesti u Gamzigradskoj banji, na Međunarodnoj slikarskoj koloniji “Gamzigrad 2004.” Veselim se unapred druženju sa slikarima, a zadatak mi je da osmislim i uredim katalog Kolonije.

R. Lotina

01.02.04

U žiži kulturne i književne javnosti ovih je dana, opravdano, pisac Vladan Matijević, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman u prošloj godini. Matijevićevo delo „Pisac izdaleka” u izdanju beogradske „Narodne knjige” ocenjeno je kao roman koji se najviše izdvaja iz prošlogodišnje romansijerske produkcije i koji je zasluženo dobio ovo izuzetno priznanje.

U razgovoru sa Vladanom Matijevićem, piscem čija je zbirka pripovedaka „Prilično mrtvi” dobila i „Andrićevu nagradu” za 2000. godinu, dotičemo se ne samo nagrađenog romana već i postmodernističkog postupka kojim gradi svoje delo i žanrova u kojima se ogleda...

Intervju

Roman počinjete šokantnom scenom sodomije, i sadizma. Da li je to anestezija, pred „ulazak” u tamne hodnike (pod) svesti? Od samog početka, kažete, užas... a na kraju, bombardovanje Srbije, 1999. Preispitujete stvarnost?

- Pa, moglo bi se reći da se još od prvog romana, „Van kontrole”, u prikazima knjiga i u kritikama često pojavljuje da sam ja surov ili brutalan pisac. Pogotovu se to pojavljuje kod čitalaca. To se nekome sviđa, nekome se ne sviđa. Ljudima koji uzmu da čitaju knjigu a koji se nisu susretali sa mojim ranijim delima ja sam na samom početku knjige pokazao šta mogu sve naći u njoj. Zbog toga roman i počinje rečenicom „Neka bude da ne bude nisam znala, da ne bude nisam znao, da ne bude nesporazuma. Od samog početka neka bude užas”.

Što se tiče bombardovanja i Srbije koja se provlači kroz celu knjigu, to je samo pozadina priče koja govori o literaturi. Kroz život pisca prikazani su sav paradoks i sav besmisao života i načina shvatanja literature na koji je shvata Džoni Glintić. I ako se već prikazuju taj apsurd, i besmisao, taj paradoks, onda je najbolje da pozadina cele te priče bude nešto crno što ne odudara od samog tona romana. Mislim da je bombardovanje Srbije 1999. bilo baš neki vrhunac sveg besmisla.

Kako naći lepotu

Želite čiste račune sa čitaocima?

- Pa, da, moglo bi se tako reći. Ja sam svestan da moja proza nije proza za neke široke narodne mase, za veliki broj čitalaca, ali činjenica je da ima i dosta ljudi koji bi voleli da čitaju ovakvu prozu ali nisu za to imali prilike zbog toga što je mojih knjiga ipak, ma koliko da sam bio, da kažemo, u književnim krugovima poznat, to nisam bio u nekim čitalačkim krugovima. I mojih knjiga nije bilo van Beograda, po manjim knjižarama. Mojih knjiga nije bilo po bibliotekama, tako da sam siguran da postoji dosta ljudi, pogotovu mladih i obrazovanih, koji bi voleli da čitaju prozu kakvu ja pišem.

Do krajnosti neverice dovodite i svet u kojem živimo, i umetnost. Neozbiljni pisac, neodređenih ambicija, osim jedne, da vidi svoje lice na bilbordu posle književne nagrade za koju piše, kao da je simbol opšte sumnje i opšteg živog blata koje nas vuče. Kako naći lepotu, ako je vidite?

- Kako naći lepotu? Lepotu u pisanju, lepotu u životu možemo naći ako radimo ono što ne radi glavni junak ovoga romana Džoni Glintić. Može se reći da pisac, glavni junak mog romana, svojim ponašanjem i svojim pisanjem i svojom ambicijom da vidi svoje lice na bilbordu u stvari oličava krajnji besmisao, ali besmisao koji oličava ono kako sada mnogi zapravo žive, kako shvataju umetnost. I ne samo umetnost. Može se reći da ovaj roman jeste roman o svetu književnosti, ali moglo bi se reći da je on roman uopšte o stvarnosti, i o našem dobu.

Da li na taj način želite da kažete da je i priča u romanu izgubila svoju svrhu?

- Pa, ne znam, mislim da nije izgubila svrhu. Izgubila bi svrhu ukoliko bi je neko samo čitao i shvatao tako i ukoliko ne bi tražio odgovore na pitanja na koja glavni junak Džoni Glintić daje već svoje odgovore. Te odgovore, znači, te njegove odgovore treba pročitati i onda razmišljati i o njima, i o tim pitanjima koja su postavljena u romanu.

Ko je arogantniji među licima koja se umnožavaju u Vašem junaku: Klasik, piščevo Ja, Pisac izdaleka... Ko je dalji od prave književnosti, pisac ili čitalac?

- Možemo reći da su od prave književnosti daleko i većina pisaca i većina čitalaca, ali i da među piscima ima dosta onih koji to nisu, i da i među čitaocima ima, naravno, dosta ljudi koji čitaju prava dela i poštuju prave vrednosti. Što se tiče toga ko je arogantniji među licima koja se pojavljuju u mome delu, mislim - barem je zamišljeno - da glavni junak bude najarogantniji, i najbrutalniji. Ali, ne zaostaju mnogo ni Klasik, ni Pisac izdaleka.

Da li očekujete da se neko prepozna među njima?

- Pa, znate šta, ljudi do kojih je meni stalo, znači ljudi koji stvarno rade svoj posao, bilo da su urednici, bilo da su ljudi iz medija, bilo da su pisci ili kritičari, oni sigurno sebe neće prepoznati. To su oni koji svoj posao rade kako bi valjalo, i najbolje što mogu. I koji za taj posao daju sve.

Biram roman

Čemu se najviše rugate: politici, tradiciji, lepim temama, kako kaže urednik Gojko Tešić. Ili sebi samom, „pošto ste pisca bacili u blato?”

- Mislim da se, ako se rugam, u romanu najviše rugam piscu. Pisac je u ovom romanu glavni. Moglo bi se reći da je ovo roman o piscu, i roman o pisanju romana. I sve ostalo čemu se rugam u romanu, recimo - politici, tradiciji, raznim temama - sve je to, onako da kažem, usputno.

Postmodernističkim postupkom podsmevate se i samoj postmoderni. Nije li ona sada već sama po sebi postala jalova?

- Pa, prvo moramo znati šta podrazumevamo pod postmodernom i postmodernističkim postupkom. Po meni, ona nije sama po sebi postala jalova, a pisac koji piše postmodernistički uvek mora da traži neka nova rešenja. Postmoderna postaje jalova ukoliko pisci koriste jedna te ista rešenja, ukoliko koriste ono do čega su došli, ono na čemu su ranije radili. Ukoliko dalje ne rade neke eksperimente, ukoliko na drugi način ne koriste te stvari iz postmoderne.

Pišete pripovetke, i romane. Okušali ste se i u poeziji. Koji Vam žanr najviše „leži” i šta ih spaja kao zajedničko? Šta sada pišete?

- Mogu reći da mi najviše leži žanr romana. I moja knjiga pripovedaka „Prilično mrtvi” ima dosta odlika romana. Što se tiče poezije, ona je nastala kada sam počeo da se bavim pisanjem. I, mada sam poslednju zbirku poezije objavio 1999, pesme nisam pisao već od, recimo, 1992. To su neke stare pesme, i to je zbirka objavljena u samizdatu od stotinak stranica, za mene i moje prijatelje. Tako se ne mogu smatrati pesnikom. A što se tiče pripovedaka sigurno je da ću ih i dalje pisati, iako mislim da mi prvenstveno odgovara žanr romana.

A šta sada pišete?

- Ne pišem ništa otkako sam završio roman, to je bilo u septembru, „Pisac iz daleka”. Razmišljam kako, gde da krenem. Imam dva-tri rukopisa koja sam ranije počinjao, pa odbacio, ostavio za kasnije. To iščitavam, mislim da li da krenem da neki od njih prerađujem, da li da krenem da pišem ili da krenem nešto sasvim novo. U glavi već imam neke teme, znam šta bi trebalo da pišem i znam kakvi bi izgledali moji naredni romani. Ali, na kojem ću prvo raditi, koji će prvi izaći, to za sada još ne znam. Nisam se odlučio.

Anđelka Cvijić


Danas
01.02.2004.

Vladan Matijević, autor Ninovog romana godine

Kod nas je sve zaslužilo ruganje

Jednoglasna odluka žirija Ninove nagrade kritike da za 49. roman godine (tokom tačno pola veka od ustanovljenja, nagrada nije dodeljena 1959. godine) proglasi roman "Pisac izdaleka" Vladana Matijevića, mnoge je zatekla nespremne. U prilično jakoj konkurenciji užeg izbora romana objavljenih na srpskom jeziku tokom 2003. godine, pisac srednje generacije iz Čačka nije se činio kao favorit. Međutim, kako se navodi u obrazloženju žirija, "sledeći jedan važan tok naše nove, ali i nešto starije knjževne tradicije, Matijević je romanom ‘Pisac izdaleka’ pokazao da poseduje zreo, samosvojan i inovativan romansijerski talenat". Književnim kritičarima poznatiji nego široj javnosti, Matijević je svoju prvu knjigu - zbirku poezije "Ne remeteći rasulo" - objavio 1991. godine, dok se njegov prvi roman "Van kontrole" pojavio nekoliko godina kasnije. Pažnju književnog sveta skrenuće romanom "R. C. Neminovno" 1997. ali pravi uspeh zabeležiće zbirkom pripovedaka "Prilično mrtvi" za koju je 2000. godine dobio Andrićevu nagradu, koja je po mnogim "analitičarima" ovdašnjih literarno-izdavačkih prilika, direktna najava najuglednije, Ninove nagrade.
"Ne bih bio iskren kada bih rekao da mi ova nagrada nije važna", kaže Vladan Matijević u razgovoru za Danas. "Ali, pre svega mi znači zato što će nagrađena knjiga imati čitaoce, koji će onda preko nje doći i do mojih ranijih knjiga, sasvim nepravedno zapostavljenih. Otkako sam počeo da se bavim prozom nikada nisam imao problema sa urednicima književne periodike ili izdavačima, bio sam prihvaćen i od književne kritike, ali nikako nisam uspevao da dođem do šire čitalačke publike, što je čudno jer su moje knige čitljive. Sada ih možda očekuju i nova izdanja u boljim tiražima, jer Ninova nagrada ima tu moć da usmeri čitaoce na nagrađenom piscu." n U idilično zavejani Beograd doputovali ste dan po objavljivanju odluke žirija, gde Vas je dočekao špalir novinara željnih da saznaju sve o Vama. Možda ovde ta potraga za detaljima iz privatnog života nije tako neumoljiva kao na zapadnim književnim tržištima, ali kako podnosite taj iznenadni pritisak javnosti?
- Od trenutka kada je objavljeno da je moj roman nagrađen, telefon mi neprestano zvoni, kako prekinem jednan razgovor javlja se neko drugi. U jednom trenutku sam posumnjao da sam žrtva nekakve zavere, zar je moguće da u zemlji postoji toliko medijskih kuća? Doduše, kada sam dobio Andrićevu nagradu našao sam se u sličnoj situaciji, i to sam tada daleko teže podneo. Ostao sam bez reči koje već negde nisam rekao. Sad je već lakše, ili sam naučio kako se to odrađuje ili sam postao mazohista.
Oko književnika se ne pletu "javne tajne" u toj meri kao na estradi, i ne oseća se neko zadiranje u privatnost. Naravno, kad je Ninova nagrada u pitanju, porastu i apetiti javnosti, novinari se trude da saznaju što više. Lično, izbegavam da govorim o svom privatnom životu, o svom poslu, porodici ili prijateljima. Možda je to ljudima zanimljivo da čitaju, ali meni nije zanimljivo o tome da pričam.

Da li pišete o svom privatnom životu, koliko ga koristite za proznu građu?
- Hteli to da priznaju ili ne, pisci koriste sve što znaju, sve što su videli, doživeli, čuli, čak i ono što sanjaju. Koriste svoje iskustvo, prerađuju ga, doteruju. Tako i ja, sigurno, ponekad nesvesno, ponekad doslovno koristim rečenice koje sam negde čuo kao zgodnu repliku za neki dijalog. Kad pišem, i svoju svakodnevicu posmatram u svetlu onoga što radim, ponekad usput čujem nečiju priču, kao da čujem svog glavnog junaka.

U obrazloženju žirija navodi se da u romanu "Pisac izdaleka" parodirate i klasičnu i postmodernu naraciju, no nezvanično se tvrdi da ste se čestito narugali i i ovdašnjoj književnoj sceni. Kako Vam se ona čini sa distance, podalje od Beograda, koji je još uvek dominantni centar?
- Beograd jeste i treba da bude centar, meni to ne smeta. Poslednjih godina se posebno naglašava činjenica da sve više pisaca iz unutrašnjosti dobija nagrade - Goran Petrović iz Kraljeva, Zoran Ćirić iz Niša, Radovan Beli Marković iz Lajkovca - ali svi mi i dalje objavljujemo knjige, pojavljujemo se i dobijamo nagrade upravo u Beogradu. Dakle, sve osim našeg privatnog života vezano je za Beograd i tu se odvija. I ranije su pisci rođeni daleko od Beograda bili priznati, jedina novost je u tome što su se oni preseljavali u centar, a mi ostjemo u svojim sredinama.

- Iz tog centra se stvara književna scena kojoj ste se narugali. Zbog čega je to zaslužila?
- Kod nas je sve zaslužilo ruganje, ali nisam mogao baš sve da obuhvatim ovim romanom, pisao bih ga tri decenije a ne tri godine. Književna scena mi je poslužila kao opšti fon za to ruganje, nju najbolje poznajem, pa sam je uzeo za primer, ali ta priča bi se mogla odnositi na čitavo društvo, takva je situacija, pretpostavljam, i na fakultetima, i u mašinstvu, i u politici. Znači, manje-više iste slabsoti su u pitanju, slabosti koje sam uveličao, učinio ih grotesknim, a onda ih tako očigledne izvrgao ruglu. I svi smo "promoteri" tih slabosti, ne samo kritičari ili izdavači, već i pisci i novinari, oganizatori književnih večeri, urednici. Niko na književnoj sceni nije pošteđen samim svojim položajem, svuda ima stvari koje ne funkcionišu kako valja, i koje treba prikazati kakve jesu umesto tog već izandajlog foliranja koje je svima očigledno, ali pristaju na to kako bi i sami ušli u igru.

- Postmoderna je odavno objavila smrt Autora kao nadahnutog stvaraoca koji tvrdi vlasništvo nad svojom velikom Pričom. Koliko ste svojih stavova ugradili u junaka "Pisca izdaleka", Džonija Glintića, koji piše smejući se i sebi i svojim čitaocima?
- Naravno, njegove ideje su i moje, samo sam ih malo pomerio, iščašio, Džoni ima hrabrosti da u svemu malo preteruje. Ipak, ovaj roman, za razliku od prvog - "Van kontrole" - nije tipičan postmoderni roman, mada svakako ima dosta elemenata postmodernog postupka. Mislim da je ta ideja ukidanja autorstva daleko značajnijeg traga ostavila u vizuelnim umetnostima nego u literaturi, bar za sada ili bar kod nas.

Svakako je povukla literaturu u jezik...
- Da, i to je ono što sam od postmoderne prihvatio, to povlačenje u jezik, povlačenje u rečenicu, u sam tekst.

Da li je tada angažovana literatura naivna? Da li je moguće biti angažovan knjižvnik a ne izgledati donkihotovski?
- Pisac je sticajem okolnosti izgubio nekadašnju moć, on danas može biti angažovan ali se više na pisca ne gleda kao nekada, nije više autoritet. Možda je u tom smislu pisac danas slobodniji ili rasterećenji, više se od njega ne očekuju neka dramatična rešenja. To se ogleda i u činjenici da pisce više ne zatvarju u logore, ali ih više ni ne uzimaju za ozbiljno. Ja verujem da pisac može da menja svet, ili bi mogao da njegove knjige čita više od 40 ljudi. Uostalom, već sam jednom negde rekao, ovo što se nama događalo 1999. ne bi bilo moguće u svetu u kom su svi pročitali po 3-4 knjige. Ali ne možete nikog naterati da čita Dostojevskog ili Orvela, lakše im je da gledaju film.

Nedavno je objavljena vest o jednom afričkom piscu koji je odbio državnu nagradu jer je procenat pismenih u njegovoj zemlji zanemarljiv. U Srbiji nije baš tako strašno, literaturi je dobro sudeći po oktobarskom Sajmu knjiga, mada se sve češće čuju tvrdnje da ima previše izdavača, previše pisaca, a premalo funkcionalno pismenih. Pa i u tako suženom polju, neumorne su podele na tradicionaliste i moderniste. Jeste li opredeljeni po tom pitanju?
- Ma koliko sam po stilu moderan autor, u dubini duše ja sam srednjevekovni pisac, i meni se ta inflacija knjiga nimalo ne sviđa. Neverovatno je što tako lako prihvatamo loše običaje zapadnih zemalja, čijem modelu uređenja težimo, a nikako da usvojimo njihov kvalitet i opšte standarde. Nisu to dela koja značajno mogu uticati na svest čoveka koja se prodaju na veliko, već priručnici tipa "Kako se obogatiti" ili "Kako otrovati muža"...

- Kad je reč o podelama, kod nas su one neprestano aktuelne, u bilo kojoj oblasti, pa i u literaturi. Kada pišem, ja ne razmišljam kom će to pravcu pripadati, da li pišem pod uticajem ovog ili onog pisca ili teorije, jer kad bih o tome razmišljao ne bih ništa ni napisao. A kad završim tekst, kasno je da se o tome išta i misli, pa se time dakle uopšte ni ne bavim. Komačno, kad je roman gotov verujem kritičarima, oni govore o pravcima, i mene najčešće svrstavaju u postmoderne pisce. Nemam ništa protiv toga, ali ja sebe ne svrstavam nigde. Vidim sebe kao jednog samog čoveka koji piše.

Milica Jovanović

30.01.04

Moj junak pisac je postavljen tako da stvari sagledava iz jednog iščašenog ugla, pa sam izvrnuo ruglu negativne stvari kod pisaca i pisanja, kod ljudi koji se bave kulturom, novinara, izdavača
On za sebe kaže da je stari, umorni i zbunjeni pisac, kritičari kažu da mu je knjiga dobra, inovativna, neobična i hrabra, te da je jubilarna, 50. Ninova nagrada pripala romanu koji je parodijski rezime omiljenog kritičarskog žanra. Kroz smetove se probio "Pisac izdaleka", ol d vej from Čačak, i svojom skoro starmalom ozbiljnošću odgovara na naša pitanja.

Provereno su se dvojica dobitnika "otrovala" Ninovom nagradom. Plašiš li se?
- Ja bih se "otrovao" i sa i bez Ninove nagrade. Što se tiče budućnosti, ne verujem da će ova nagrada uticati na mene. Prema sebi sam uvek bio strog, a sada mogu da budem još više. Kada napišem delo s kojim sam zadovoljan, kada znam da sam napravio nešto najbolje što mogu, ja ću to delo objaviti. Nevažno da li će to biti za tri meseca, 15 godina ili nikad. Nagrada će uticati na prošlost tako što će zainteresovati nekoga za moje prethodne knjige koje su bile zapostavljene.

Kakav je odnos između tvog svakodnevnog posla inženjera i pisanja. Šta si ti?
- Ja sam pisac. Ne bi se moglo ovako pisati da čovek nije pisac 100 odsto. Ali, činjenica je da se ne može živeti od pisanja, ili možemo, ali onda treba razmišljati o tiražima i o tome da se svake godine izda jedna knjiga i da razmišljam o kritikama. A kad je reč o poslu koji radim, a koji nema veze sa literaturom, čovek može samo da žali za vremenom. Neko zlo se mora odabrati. Ili da se jure tiraži ili da se radi neki posao koji nema veze sa književnošću.

Ako pisac ima ozbiljan stav prema literaturi, kako stiže do potpunog poigravanja s njom?
- Pa to poigravanje je baš zbog toga. Poznajem taj posao, poznajem ljude, sve što je u vezi s literaturom i njenim slabostima. Moj junak pisac je i postavljen tako da stvari sagledava iz jednog iščašenog ugla, pa sam izvrnuo ruglu negativne stvari kod pisaca i pisanja, kod ljudi iz medija koji se bave kulturom, novinara, izdavača, kod urednika. Njegova veza s porodicom, gradom, provincijom, odnos između velegrada i pisca iz provincije, odnos između pisca i cenzure i autocenzure su prikazane, njegov odnos prema ranijim piscima.

Kao da si napisao kontra knjigu?
- To je i jeste kontra knjiga koja se bori za knjigu. S tim što kontra knjiga pokazuje slabosti te knjige. Kada bi bila takva za kakvu se zalaže pisac Džoni Glintić, to bi bilo strašno. Ja sam lik tog pisca i stvorio prema predrasudi koji ljudi imaju o tome kakvi bi pisci trebalo da budu. I još sam mu dodao nešto. Strašno bi bilo kada bi pisci zaista takvi bili.

Šta je i ko Klasik?
- Nisam pomenuo ko je to, međutim, kada bi neko pročitao pažljivo samo Klasikove "rečenice", mogao da bi da pronađe odgovor.

Domaći, živi pisac?
- Nije ni domaći, ni živi pisac. Tu je pokazan odnos sadašnjih pisaca sa starim piscima i ta suprotnost u kojoj Klasik tako gleda i ne može da se načudi šta ovaj danas radi.

A kako se Pisac odnosi prema Klasiku?
- On mu smeta, sve je pokušavao da ga upokoji, zvao je mnoge ljude da pita kako upokojiti mrtve pisce, ali oni nisu znali. Izdavači su samo znali kako da upokoje živog.

Naši književnici kao da se ne osvrću previše na inostrane literature. Ne misliš da se srpska književnost u poslednjih desetak godina "užabokrečila"?
- Nije reč samo o srpskoj literaturi, mislim da je pristup u savremenom svetu prema pisanju i delima drugačiji nego ranije. Pričao sam o "papirnim" ljudima koji se pojavljuju u mojoj knjizi, ali i u inostranstvu ima tih papirnih ljudi, samo su oni od mnogo sjajnijeg papira napravljeni i mnogo lepše izgledaju nego kod nas. Sve je to sjajnije i lepše i to su veće kulture, ali ako ima i jedan promil dobrih pisaca od tolikih i to je dosta. Ipak smo mi mali narod i mali jezik i ne mislim da je kod nas veća književna kriza nego što je tamo.

Iz besede

... Pa, naravno, nije čudo što u ovom ovakvom vremenu stari umorni pisci ne iznenađuju javnost svojim rečima, delima, skandalima, životom, nego kao dečaci stoje u ćošku i preneraženo gledaju stvarnost, i samo trepću, bez moći da shvate zbog kojeg nestašluka su kažnjeni. Međutim, iako zbunjeni i uplašeni, oni se još uvek nadaju da će neko na tavanu, ili pod pragom, ili u kutiji za so, ili za šećer, što da ne, ili u kovčegu sa duplim dnom pronaći izgubljeni pojmovnik i da će onda učitelj ponovo biti učitelj, medicinska sestra - sestra, pop - pop...

Tatjana Čanak


Blic
30.01.2004.

Aplauzi ljudi od papira

Neka bude, da ne bude nisam znala, da ne bude nisam znao, da ne bude nesporazuma, od samog početka, neka bude: užas! - napisao je Vladan Matijević u knjizi „Pisac izdaleka“ („Narodna knjiga“) za koju je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine.

Reč je o delu kome je žiri jednoglasno dodelio ovo prestižno književno priznanje, a koje zapravo, po njihovim rečima, iskušava roman kao žanr okrećući se postmodernizmu ali istovremeno dovodeći u pitanje i postmodernističke principe pisanja. Autor je rođen 1962. u Čačku a objavio je romane „Van kontrole“, „R.C.Neminovno“, „Prilično mrtvi“, kao i knjige pesama „Ne remeteći rasulo“ i „Samosvođenje“.

U svom osvrtu na ovo prestižno literarno priznanje, sem činjenice da je iznenađen, ističe da mu NIN-ova nagrada, između ostalog, veoma znači „zbog toga što znam da će uticati na veću čitanost romana“.

Da li biste vi sami sebi dali NIN-ovu nagradu?
- Naravno. I to mnogo ranije (smeh)

Koliko ima autobiografskog u „Piscu iz daleka“?
- Pa,...nimalo(smeh). Znate, pisac uvek koristi svoja iskustva i sve što je naučio. Čak i neke stvari koje nemaju nikakve veze sa literaturom. Jednostavno, ispostavi se u jednom trenutku da mu je to potrebno i da prosto ne zna kako bi mogao da piše da nema ta saznanja, bilo da je reč o matematici ili o šprajacovanju automobila pred farbanje. Junak Džoni Glintić često govori moje misli. Naime, prikazivao sam stvarnost samo sam je pojačavao.

A koliko se užas o kome pišete u romanu odnosi na užas u životu?
- Pomalo sam sumoran čovek. Moglo bi se reći da se jedan na drugi užas preslikava. Da li sam pesimista ili realista veliko je pitanje. Ali, mislim da je život nešto najvrednije. Takođe sam mišljenja da je život crn i težak i da nismo ovde samo zato da bi se zabavljali. No, uvek ima trenuaka kada je divno. I zbilja mislim da vredi istrpeti koju godinu tame da bi se dočekao neki svetao trenutak.

Napisali ste: „Ne znam da li i dalje čujem aplauz papirnih ljudi“. Ko su ti papirni ljudi ne samo u romanu već, pre svega, izvan njega?
- Papirni ljudi u romanu su ljudi koje je junak izrezao od papira da bi aplaudirali, pošto pisac najbolje piše kada sluša aplauze. A van romana papirni ljudi su oni koji nemaju ni srce ni dušu, nego su kao neke spodobe idu kroz svet bez osećanja. Oni su navodno živi ali su suštinski prilično mrtvi. Bojim se da su, nažalost, vrlo brojni i na ovom prostoru i u čitavom svetu. Jedino što se kvalitet papira razlikuje tako da se i delovanje tih papirnih ljudi razlikuje. Nije isto kad je takav čovek od sjajnog, kvalitetnijeg papira i kad je od trećerazredne hartije. A ovde su ljudi uglavnom od lošijeg papira.

Na kraju romana bavite se odnosom literature i života. Nevezano za roman, koji je vaš stav u tom pogledu?
- Moj stav je, u osnovi, onaj koji je dat u poslednjem poglavlju. Naime, u prvom poglavlju junak razmišlja da li je literatura na pijedestalu ili na stubu srama. Na kraju shvata, uz sav svoj užas, da je literatura ništa drugo do li njegov život. Moglo bi se reći da sam davno shvatio da literatura jeste moj život.

A ako bi sadašnji društveni trenutak bio predmet vašeg pera, odnosno vaša literatura kako biste razrešili stvari?
- Mislim da bih razrešio isto kao što sam pisao „Pisca izdaleka“. U romanu sam uzeo svet literature i onda sam prikazao njegove slabosti i izvrgao ih ruglu ostavljajući neke stvari koje su dobre. Možda bi se moglo i reći da je ovo roman koji na primeru literature prikazuje našu stvarnost. Dakle, po prirodi stvari i u našoj stvarnosti ima i dobrog i lošeg.

Konkretno, šta je to dobro a šta loše?
- Recimo, dobro je to što smo pametni i lepi. Doduše to je tako gledano pojedinačno. A loša je, mada zvuči apsurdno, činjenica da su u grupi ljudi glupi. Zašto je to tako? Pre svega zbog toga što ako ima devet pametnih i jedan glup, mi ćemo uvek odabrati onog koji nije pametan da bi nas vodio ili pretstavljao ili što god slično. Uglavnom se nekako povodimo za sistemom negativnih vrednosti. Ne znam da li je to posledica pedeset godina pod partizanima ili je to genetski tako od kosovskog boja. Zaista ne znam argumentovano da vam kažem od kada datira niti čime je prouzrokovano, ali znam da je tako.

Tatjana Nježić


NIN
29.01.2004.

Stvarnost je jača od apsurda

Kada sam završio svoj roman Pisac izdaleka, bio sam siguran da je to najbolje što mogu da uradim i da mi je neko rekao kako imam narednih 200 godina da radim na toj knjizi, rekao bih da nemam šta da menjam. Ma koliko ja pisao o apsurdima, stvarnost ne možeš dostići. Ne možeš nikada da preteraš koliko stvarnost pretera - kaže dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2003. godini

Do ponedeljka u 12 sati u Čačku je postojao Velja, a od 12 sati postoji Vladan!

Tako je reagovao jedan Čačanin, kada je čuo da je njegov sugrađanin dobio NIN-ovu nagradu. Zbog Velje demokrate nas moli da ostane anoniman.

Kada mu je glavni i odgovorni urednik NIN-a u ponedeljak 26. januara u podne javio da je po jednoglasnoj oceni žirija napisao najbolji roman u 2003. godini, upitao je: “Ko je to, ima li još koga da to potvrdi?” I kad je konačno poverovao, podelio je radost za suprugom (imaju kćer i sina od 12 i 11 godina), javio se majci, a potom je pozvao kuma da ga ovaj vozi za Beograd. Misli da će pravo zadovoljstvo zbog NIN-ove nagrade da oseti tek kad prođe trenutna medijska halabuka. Za široku čitalačku publiku relativno nepoznat, Vladan Matijević je u 42. godini postao laureat najprestižnijeg književnog priznanja u Jugoslaviji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori u poslednjih pola veka. Pre toga, objavio je knjige pesama Ne remeteći rasulo (1991), Samosvođenje (1999), romane Van kontrole (1995) i R.C. Neminovno, i zbirku priča Prilično mrtvi za koju je 2000. godine dobio Andrićevu nagradu za pripovedačku knjigu godine.

Piše penkalom, baš kao i njegov junak Džoni Glintić, na papirićima, tačnije na papirima svih formata, na rokovnicima, zaokružuje ono što će ostati, prepisuje, i tek na kraju se dokopa nekog kompjutera gde ukucava poslednju verziju. Svoj nema, pa tako nema ni e-mail adresu. A kao da nema ni televizor, jer je televizijski program za njega nepoznanica. Kaže da je imao sreće sa onom JNA jer, valjda, samo u njegovoj kasarni nije bilo obavezno gledanje televizijskog dnevnika u pola osam uveče.

Rođen u Čačku 16. novembra 1962. godine, i kao prva generacija usmerenog obrazovanja kada je trebalo upisati treći razred neke srednje škole, propustio je sve rokove što je za oca bilo strašno, a za Vladana sasvim normalno. Njega je jedino zanimalo da ga ostave na miru da može da čita. (Kaže da danas svog sina ne može da natera da uzme knjigu u ruke.) Tako ga je otac upisao u Ivanjici na neki matematički smer, gde je završio treći i četvrti razred. Svidela mu se matematika pa je posle u Aranđelovcu završio Višu tehnološku školu. I od tada je tehnolog koji radi za platu. To mu je mnogo prirodnije, baš kao što bi radije kopao u rudniku ili radio u cirkusu, nego, na primer, da je pisac koji radi u nekoj ustanovi kulture u Čačku. Prema toj mogućnosti i danas oseća istinsku odbojnost. I kaže da više razumevanja imaju njegovi rukovodioci, kolege inženjeri i tehničari u hemijskoj industriji PHS Lateks u Čačku, nego bilo ko u nekoj od ustanova kulture u Čačku.

Počeo je da piše u srednjoj školi. Pre desetak godina je pronašao pesmu na papiriću gde je zapisan datum - 30. april 1980. godine. Imao je osamnaest godina i petnaestak pesama koje su došle u ruke Brani Petroviću. Ovaj nije krio svoje oduševljenje i pomogao mu je da ih štampa. Matijević će celog života biti zahvalan Brani, ali će objasniti da ga je kao pisca formirao časopis Književna reč. Živeo je za 10. i 25. u mesecu kada je on izlazio. U Čačku je stizao na dve trafike. U jednoj prekoputa Pošte i drugoj na Autobuskoj stanici, i Vladan bi tri-četiri dana ranije počeo da se raspituje da li je stigla Reč. Kaže da bi se danas manje glupo osećao kad bi očekivao Nobelovu nagradu, nego onda da se usudi i pošalje nešto u Književnu reč. I još da očekuje da mu to objave.

U romanu Pisac izdaleka za koji je dobio NIN-ovu nagradu, Vladan Matijević govori o piscu Džoniju Glintiću koji piše roman za Nagradu Srpske fabrike šećera.

Sada kada ste je dobili, ispada da ste pisali roman za nagradu NIN-a?

- Da. Ali trenutno u književnosti postoji toliko nagrada, što vrednih, što bezvrednih. Postoje pisci koji kad počnu da pišu, razmišljaju o nagradi. Recimo da je to ono što sam izvrgao ruglu.

Od trenutka kada počinje da smišlja naslov, vaš junak se na satiričan i ironičan način obračunava sa svima. Najpre se sprda sa pesnicima u odbranu pisca romana?

- Tačno je da se sprdam sa pesnicima, ali nisu mnogo bolje prošli ni prozni pisci, ni izdavači, ni kritičari, ni mediji, ni bibliotekarke, ni klasici...Niko nije dobro prošao u tom prikazu.

Ako se vaša zbirka pripovedaka Prilično mrtvi, koju odlikuje nekakva moderna, foknerovska narativna paradigma, poredi sa ovim romanom, moglo bi se zaključiti da je i u formi i u ekspresiji u pitanju sasvim drugačija proza. Otkuda tako bitan zaokret?

- Ne znam zbog čega se sada prvi put, povodom ovog romana, insistira na toj razlici. Svaka moja knjiga se razlikuje od prethodne i u tom smislu ja sigurno nisam pisac jedne knjige. Želim stalno da eksperimentišem i nešto novo da radim. Opet, ljudi koji prate ovo što radim, kada bi pročitali nešto iz romana Pisac izdaleka, mislim da bi prepoznali da sam ja to pisao. Ne znam ni sam šta je to prepoznatljivo, da li samo taj crni humor ili još ponešto, ali jeste prepoznatljivo. I ne mislim da je taj humor samo odlika ove knjige. U mojoj prethodnoj prozi uvek je bilo tog humora koji je zapravo služio da se pojačaju beznađe i apsurd. Zato mi se i čini preteranim što se sada insistira na toj razlici jer mislim da ona nije tolika. Ovaj roman sam završio u septembru prošle godine i malo je vremena prošlo od tada. Ipak su potrebni još neki mesec, možda godina, da se udaljim, da se napravi pristojna vremenska distanca kako bih mogao da govorim o njemu.

U delu Filozofija kompozicije, Edgar Alan Po govori o gradnji pesme Gavran. Vi u Piscu izdaleka govorite o gradnji romana. Koliko ste proučavali literaturu o gradnji književnog dela?

Pisac izdaleka

- Kada pišem, ne prikupljam materijal. I što manje imam papirića koje bi možda trebalo iskoristiti, bolje se osećam. Uvek sam se trudio da svaka moguća građa za knjigu bude što dalje od mene, da se što manje osećaju uticaji nekih pisaca. Ali, ma koliko se trudio, zaključujem kako svesno ili nesvesno na mene utiču svi pisci i sve oko mene. Tako da ne mogu konkretno da vam odgovorim kako sam proučavao pojedina dela, ali je činjenica da je sve što sam pročitao, ostalo u podsvesti i da sam negde nešto od toga iskoristio. Što god da pisac nauči, iz bilo koje oblasti, to mu negde koristi. I ono što naizgled nema nikakve veze sa literaturom, pisac zaključi da mu u jednom trenutku odgovara.

Vidite li se sebe u onome što možemo nazvati srpska parodijska književnost, u tom nizu koji čine Vinaver, Bulatović, Kiš, Gatalica?

- Kad sam pisao roman, nisam o tome razmišljao, a sada nema svrhe da se preispitujem. To je posao kritičara i teoretičara književnosti gde će oni svrstati ovaj roman. Da li je veći uticaj Kiša ili Vinavera. da li ima više sličnosti sa Sterijom Popovićem ili Bulatovićem...nije moje da ja o tome razmišljam.

Ne mogu da kažem da je bilo ko od pomenutih pisaca uticao na mene, ali od svih njih najviše volim Kišovu prozu i samim tim što sam je toliko puta čitao, ona mi je najbliža.

Hvaleći vaš roman, nekadašnji dobitnik NIN-ove nagrade Miroslav Josić Višnjić je izjavio da ste napisali sjajnu knjigu koja bi bila fenomenalna da je bila za 100 stranica kraća?

- Kada sam završio svoj roman, bio sam siguran da je to najbolje što mogu da uradim, da ništa bolje ne mogu da napišem. I da mi je neko rekao kako ima narednih 200 godina da radim na tom romanu, ja bih rekao da nemam šta da menjam. Dakle, da sam mislio kako bi taj roman bio bolji sa sto stranica manje, ja bih to i uradio. Ali, pošto ne mislim tako, verujem da bi moj roman bio slabiji da je makar i jednu stranicu kraći ili duži. Ne mislim da ima prostora da se išta krati.

Koliko dugo ste pisali Pisca izdaleka?

- Počeo sam u januaru 1999. godine i radio sve do sredine 2000. godine. Onda sam osetio strahovit zamor i počeo da radim neka dva kratka ljubavna romana. Krajem 2001. vratio sam se Piscu izdaleka i završio ga u septembru 2003. godine. Dakle, ovaj roman sam pisao pune tri godine.

Kakav je vaš odnos prema realističkoj, odnosno prema postmodernističkoj prozi?

- Moja prva dela, priče i moj prvi roman Van kontrole, postmodernistička su dela. U zbirci Prilično mrtvi postoji nekoliko priča koje su tipično postmodernističke, a ostale su, da tako kažem, uzdržano postmodernističke. I Pisac izdaleka je više postmodernističko delo, mada tvrdim da je on to najmanje od svih mojih prethodnih dela. Međutim, nije to baš tako crno-belo, i rekao bih da ta odrednica o jednom književnom delu većim delom zavisi od ugla gledanja na njega, nego od same strukture dela.

Postalo je bespredmetno govoriti o problemima pisca u unutrašnjosti u odnosu na metropolu s obzirom na to da ih nagrade odavno ne zaobilaze. Mada u svom romanu vaš junak kaže kako “građani provincije vrlo rado svojim ulicama, trgovima i ustanovama kulture daju imena pisaca koje su kao žive šikanirali, i tako vrše neku vrstu kompenzacije”. Da li je život u Čačku za vas nužnost ili prednost?

- Nije nikakva novost da uglednu nagradu dobije pisac iz provincije. Novo je što se poslednjih desetak godina taj nagrađeni pisac ne preseljava u Beograd, već ostaje da živi u unutrašnjosti. Da li zato što u Beogradu nema ničeg što im ne pruža i provincija, ili stoga što ih Beograd ne prima, ili u njemu ne mogu da se snađu, da izdrže život u njemu...ne znam. U svakom slučaju, pisci ostaju da žive u raznim podunavcima, lučanima, lajkovcima, da ne pominjem Kraljevo, Čačak ili Niš. Kad je reč o mom opisu provincije i pisca, tu je sve preterano, mada ima dosta istine. Jeste svet postao globalno selo, jeste ta internet civilizacija učinila da ste u provinciji povezani sa celim svetom, ali ipak mislim da je piscu mesto u velikom gradu i da je živeći u provinciji na gubitku. Meni sve više i sve češće smeta što živim u Čačku, ali da sam u Beogradu, verovatno bi mi smetalo što, recimo, ne živim u Havani ili u Lipovičkim šumama ili na nekom trećem mestu. U stvari, nije najvažnije da pisac živi u Beogradu, koliko mu je važno da menja mesta gde živi.

Da li vam je kao stvaraocu bilo važno da budete deo nekog gradskog establišmenta u Čačku, da budete prihvaćeni, uvažavani od strane bilo kakve gradske vlasti ili čaršije ne biste li se bolje i sigurnije osećali? Ili ste bili izolovani od svega kako biste na miru radili?

- Ja sam u Čačku bio van svega toga što pominjete i dokaz sam da je to moguće. Nisam ni od koga bio prihvaćen, ali ne mogu da se ljutim jer to nisam želeo ni tražio. Nisu mi se dopadale određena klima ni atmosfera, pa sam se izolovao. Kada sam dobio Andrićevu nagradu, ljudi su zvali i gotovo niko iz ustanova kulture i biblioteka u Čačku nije znao ko sam. Valjda u celom Čačku ima petoro-šestoro ljudi koji se bave literaturom i književnošću i koji znaju za mene. Ali, ne mislim da će se posle NIN-ove nagrade u tom smislu nešto značajnije promeniti. Može da se promeni na petnaestak dana, ili će se nešto promeniti u odnosu prema meni, ali već neki drugi Vladan Matijević u nekom drugom gradu, ili isto u Čačku, proći će isti put. U Beogradu pisci imaju neke druge probleme, ali tih problema koje ima pisac u provinciji, nemaju.

U Čačku ste, ipak, pošteđeni one groteskne klike koju sačinjavaju kritičari, izdavači i drugi junaci vašeg romana? Možda niste pošteđeni politike u poslednjoj deceniji s obzirom na to da je vaš grad bio u epicentru političkog prevrata u Srbiji?

- Toga sam u Čačku pošteđen sto odsto. Ali, može on to sebi priuštiti i u Beogradu ako se sto odsto isključi iz toga. Mada uz to ide opasnost da pisac bude zaboravljen. Ja sebe, u tom smislu, isključujem čak i iz Čačka jer odlazim u jednu kućicu van grada gde sedim i pišem. Kao posledica mog izbora, politika i ja smo dosta daleko. Nikada nisam bio ni u jednoj partiji, i sve moje političko delovanje sastoji se u tome što gotovo uvek izlazim na izbore. Mada bi se moglo reći da se moje najveće političko delovanje sastoji u tome što u svojim knjigama lošu stvarnost i loše likove učinim još gorima. Međutim, ma koliko ja pisao o apsurdima, stvarnost ne možeš dostići. Ne možeš nikada da preteraš koliko stvarnost pretera.

Ko je imao najviše razumevanja za ono što ste pisali u ovih dvadesetak godina, ako izuzmemo porodicu, naravno?

- To su bili, u 99 odsto slučajeva nepoznati ljudi iz Beograda koji su kupovali moje knjige kada niko nije čuo za mene. Postojalo je njih 200-300 koji su kupovali sve moje knjige. Sticajem okolnosti, mojih knjiga je bilo samo u Beogradu u dve-tri knjižare jer se u drugim mestima nisu ni prodavale. Jednom sam od poznanika čuo kako je u jednoj kasarni, 1995-96. godine bila najčitanija fotokopija mog romana Van kontrole. A neki studenti sa Filozofskog fakulteta su mi se javili 1999. godine da mi kažu kako podnose bombardovanje zahvaljujući mom romanu R.C. Neminovno. To je bio dokaz da sam za nekoga pisao.

Radmila Stanković

27.01.04

Institucija NIN-ove nagrade zna, i uvek je znala, da skrene pažnju na zbivanja u književnosti, da zainteresujepubliku za knjigu-kaže naš sagovornik

Žiri NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman u 2003. godini, juče je saopštio da je pobednik “Pisac izdaleka” Vladana Matijevića, u izdanju “Narodne knjige”. Konkurencija je bila žestoka, jer je za najprestižnije domaće književno priznanje konkurisalo oko 150 naslova, što je u pola veka dugoj istoriji ove nagrade-rekordan broj.
Vladan Matijević je rođen u Čačku 1962, gde i danas živi. Sem najnovijeg, nagrađenog, objavio je romane “Van kontrole” (“Dečije novine”, Gornji Milanovac, 1995.) i “R.C. Neminovno” (“Rad”, Beograd, 1997.). Za knjigu priča “Prilično mrtvi”, u izdanju “Narodne knjige”, 2000. je dobio Andrićevu nagradu za pripovedačku knjigu godine. Tokom osamdesetih pisao je poeziju, dve zbirke je štampao u samizdatu, za jednu je nagrađen na lokalnom konkursu u Zaječaru, ali je to, kako sam kaže, bilo stvaralaštvo “za devojčice”, dok je bio mlad.

Između Čačka i Beograda

Svega nekoliko minuta nakon što su ga zvali iz NIN-ovog žirija kritike, Vladanu Matijeviću smo čestitali nagradu, našavši ga u automobilu, na putu iz Čačka u Beograd.
-Strašno sam uzbuđen, kroz smeh nam priča laureat. U meni su sva osećanja pomešana: i radost i zbunjenost, pa čak i malo tuge, ko zna zbog čega. Ovu nagradu sam, naravno, priželjkivao, ali je, pošteno govoreći, nisam očekivao. Jer u najužem izboru od sedam romana, bilo je renomiranih autora, pisaca koji su po nekoliko puta već bili nadohvat ovog velikog priznanja. Verujem da intimno svi ovdašnji pisci, koji još i ne pišu romane, priželjkuju NIN-ovu nagradu. Sem mene, najviše joj se raduju supruga i ćerka i sin.
Mislim da više neću objavljivati poeziju: ionako sam proteklih godina pisao samo po dve, tri pesme godišnje. Definitivno sam se pronašao u prozi.

Šta nam poručuje “Pisac izdaleka”, pitali smo Matijevića?
- “Pisac izdaleka” poručuje dosta toga, ali te njegove poruke su namerno izvitoperene. I iščašene. I one, takve, više provociraju da se o nekim pitanjima razmišlja, više pozivaju da se o nečemu raspravlja, nego što zahtevaju da budu prihvaćene. Te poruke, da ih i ja tako nazovem, tiču se uglavnom pisca i pisanja u smutnim istorijskim prilikama.
Čime se bavite u svakodnevnom životu, šta uopšte opredeljuje čoveka da bude pisac?
- Svakodnevno pišem ili razmišljam o pisanju. Ne stidim se ni svoga zvanja ni svoga zanimanja, ali kada razgovaram o literaturi uvek izbegavam da govorim o svome zaposlenju, pošto ne želim da me čitaoci doživljavaju kao pisca u slobodno vreme, jer to nisam.
A šta čoveka opredeljuje da bude pisac, ne znam, ali slutim da on sam u tom opredeljivanju nema mnogo uticaja.
Ove godine je za NIN-ovu nagradu konkurisalo preko 150 romana/autora. Da li je to dobro za ovdašnju kulturu, ili je ipak, reč o hiperprodukciji?
Može da bude dobro. Veća je verovatnoća da će se tri dobra romana pojaviti među 150, nego među 15. E sad, tu je problem što u stvarnosti obično bude ono što je manje verovatno. Mada ume biti ono što je više verovatno. Ko će ga znati.
Kako tumačite paradoks da izdavači rade u teškim tržišnim uslovima, a da se kod nas štampa mnogo knjiga?
- Tako što se većina pisaca odriče honorara, što mnogi pisci obezbeđuju novac za štampanje svojih knjiga, itd. Položaj pisca je mnogo teži od položaja izdavača, a svi brinu za izdavače.
NIN-ova nagrada obeležava 50. rođendan. Kako je to priznanje uticalo na književni i kulturni milje ovih prostora u prostora u proteklim decenijama?
- Uticaj NIN-ove nagrade na našu kulturu je nemerljiv. Ta institucija zna, i oduvek je znala, da skrene pažnju na zbivanja u književnosti, da zainteresuje publiku za knjigu. Ceremonije koje prate izbor, kao i sam čin izbora i promocije dobitnika osmišljene su valjano, pa nije slučajno što donose plodove.
Da li vam je ponekad zasmetalo što kao pisac živite u Čačku, a ne u Beogradu?
- Da, sve češće. I sve više, što opet ne znači da mi u Beogradu ne bi zasmetalo što živim u njemu a ne, recimo, u Havani, ili pak u Lipovačkim Šumama.

„Pisac izdaleka” Vladana Matijevića NIN-ov roman

Roman “Pisac izdaleka” Vladana Matijevića, u izdanju Narodne knjige, ovogodišnji je dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine. Žiri, koji su činili Petar Pjanović (predsednik), Adrijana Marčetić, Ivan Negrišorac, Aleksandar Jerkov i Dušan Marinković doneo je odluku jednoglasno. U užem izboru za nagradu bili su još romani “Epoha lipsa juče” Ane Vučković, “Camera obscura” Gorana Milašinovića, “Dosije Domaševski” Dragana Velikića, “Devet belih oblaka” Radovana Belog Markovića, “Mihail” Branka Brđanina Bojovića i “Kuća u Puertu” Gordane Ćirjanić. Nagrada će biti uručena 29. januara na velikom NIN-ovom trgu, u centralnoj zoni Hale III Beogradskog sajma, gde se održava Svetosavski sajam knjiga.

Radmila Lotina

01.05.04 Zlatna greda

Roman Vladana Matijevića Pisac izdaleka je komična imitacija književnosti. Ovaj roman se pojavio u graničnim momentima kulturnog i književnog života u nas: u momentu kada su sve prave vrednosti relativizovane i u društvu i u književnosti, kada su relativizovane granice među žanrovima, kada se do neslućenih visina povlađuje, prilično neopravdano, romanesknom žanru, na zalasku postmoderne i na počecima postpostmoderne.

Satirično-parodijski roman Vladana Matijevića se oštro i radikalno suprotstavlja estetskoj i smisaonoj suštini i strukturi originala, tj. romana, dovodeći ga do apsurda. Za junaka romana - pisca u najavi Džonija Glintića, oko kojeg se stvara osnovni fabularni tok romana Pisac izdaleka, više ništa nije važno osim da uspe u svojoj nameri da u jednom dahu, pišući bez predaha, napiše roman bez pasusa, koji će imati preko dvesta strana i koji će dobiti prestižnu književnu nagradu koju dodeljuje Srpska fabrika šećera. Pored osnovnog cilja, a to je dobijanje nagrade Srpske fabrike šećera, Džoni silno želi da svojim projektom porazi folk pevačice. Izjašnjava se o značaju književnih žanrova, navodno samo roman smatra značajnim književnim ostvarenjem, što je parodija na romanesknu književnu stvarnost i činjenicu da se u Srbiji godišnje objavi preko sto romana godišnje. Parodira shvatanje značenja žanra priče: Pisac zbirke priča je obično neki mlatikurac; minorizuje značaj pisaca kratkih romana i pesnike: ... da nije političara, pesnici bi bili najgori ljudi.

Ovaj antiroman ne parodira samo književne žanrove. Pisac iz daleka je kritika pisaca: i klasika i savremenika, kritika književnosti uopšte, kritika kritike i kriterijuma po kojima se književne nagrade dodeljuju, kritika kulturnog i javnog života uopšte.

Parodija Vladana Matijevića zasniva se na razaranju i demistifikaciji samog čina stvaranja i svega što je u vezi sa njim.

Govoreći o stvaranju Džonija Glintića, pisaca u najavi, koji je pripovedač ovog satirično-parodijskog urnebesa, izruguje se inspiraciji umetnika. Izruguje se navodnoj nesvesnosti stvaralačkog procesa u stilu Platonove kritike pesništva na parodijski način. Ukazuje na tematski okvir svoga stvaranja, a muza glavnog junaka romana je noj vrlo amblematičnog imena - Baster. Ismejava se sujeverje pisaca, pa njegov nesigurni i neurotični junak stalno proverava da li su mu čvrsto vezane pertle na cokulama koje obavezno nosi dok piše. Ismejava postojanje bilo kakvih fetiša pisaca npr. čuvanje skupocenog naliv-pera. Parodira stalno insistiranje na izdvojenosti umetnika i specifičnom odnosu umetnika prema mnogim (skoro svim) manifestacijama života. Džoni ne odlazi na porodične proslave jer piše, ne odlazi u sklonište jer piše, ne odaziva se na vojne pozive itd. Parodira i vreme pisanja.

U romanu je niz ironičnih aluzija na društveni momenat koji neminovno utiče na spisatelje. Aludira na potrebu stvaranja gotovo gotske atmosfere da bi mogao da piše. Džoni najbolje piše dok traje vazdušna opasnost. Pripovedano vreme poklapa se sa vremenom NATO agresije na Srbiju. Džoni piše najbolje dok je mrak. NJegove reči ne podnose svetlo. NJegovo pisanje je njegova panika. Opasnost prestaje kada prestaje pisanje. Na to aludira govoreći o prestanku pisanja u momentu prestanka vazdušne opasnosti.

Parodira pristupanje činu pisanja i pripreme za stvaranje. Džoni kupuje tablete za pročišćavanje creva, kako bi sa nuždom završio pre početka pisanja, da ga za vreme stvaranja ništa ne bi ometalo. Izruguje se piscima koji osećaju neku vrstu promašenosti, onima koji smatraju da nisu napisali svoje životno delo: Često se, i dan-danas, u časovima rezignacije negde potpišem sa Pisac Bez Svog Životnog Dela. Parodira se korišćenje sredstva za pisanje. Džoni piše jeftinim kineskim perom. Parodira se dužina teksta. Što je tekst duži, to je bolje. Parodira se smisao napisanog, etičko i estetsko u književnosti. Nije važno šta se piše. Ništa ne mora da ima smisla. S obzirom na činjenicu da u svetu vlada totalna apatija, jasno je da književnost ni na koga i ni na šta ne može uticati, zato relativizuje umetničko delo kao estetsku kategoriju: Da se zna. A kao što ni smisao nimalo nije bitan, tako ni kvalitet napisanog nimalo nije bitan. Stalno podseća na nesvrhovitost književnosti i na izneverenost i efemernost savremenog romana. Kao da nalazi vezu u međusobnoj uslovljenosti nefunkcionalnosti romana u savremenom društvu i slabostima savremenog romana kao izneverenog žanra: Srećom, danas se od knjige ne očekuje da nečemu služi, pa savremenom romanu niko ne zamera što nije u stanju da izdrži udar kamenčića iz dečje praćke. Parodora budućnost romaneskne proze i relativizuje pojam romana. Govoreći o budućnosti romana, stvara interesantan groteskni spoj turbo-folka i turbo-pisanja: Baš me interesuje kako će tada jebene folk pevačice moći da pariraju nama piscima.

Parodira sve ono što dolazi pre i posle pisanja. Parodira odnos pisac - urednik i sve vrste književnih pompi i marketinških poduhvata. Parodira književne večeri, postavljanje bilborda sa likom nagrađenog pisca, osećanja potencijalnog lauerata.

Govori o sudbini pisca u našem društvu, koja je određena različitim trivijalnostima, klanovskim interesima, koja zavisi od od izdavačke mašinerije, ali i od, naizgled efemernih stvari, koje čoveku mogu zasmetati isključivo na našim prostorima: Možda izgledam ružno, ali dok pišem, ne zavisim od Elektrodistribucije. Jadan je pisac koji zavisi od bilo koje ustanove. Jadan je pisac koji zavisi od bilo čega. Jadan je pisac uopšte. U romanu su kao pravi književni uzori navedeni samo Rable i Markiz de Sad.

Odnos pisca prema tradiciji u romanu utvrđen je kroz epizodnu karikaturu - Klasika. Određenje prema tradiciji je negativno. Koristi autoironiju kao metaforu jedne velike ironije koja se odnosi, čini se, na sve pisce: na one koji to zaista jesu i na one koji žarko žele da to postanu. Dakle, čini se da autor romana nije dovoljno jasno povukao granicu između pravih pisaca i onih koji to nisu, pa nismo načisto kome je tačno upućena žaoka njegove satire: Nedugo posle, govna su samo lila iz mene. Pravi sam pisac u tim trenucima, i bio sam silno zadovoljan sobom. Iskustvo je vrlo bitna stvar.

Vrlo često je upotrebljavan postupak antropomorfizacije u tekstu. Govoreći o značaju izbora valjanog naslova za roman, Džoni antropomorfizuje reči: ... i stvarno sam brinuo kako li će odbačena reč podneti neuspeh i gde li će, razočarana u sebe, završiti... nisam mogao nesposobnoj reči prepustiti ulogu naslova. U romanu su vrlo česta analiziranja reči i sklopova reči. Govoreći o značaju naslova i izjašnjavajući se o književnosti, pripovedač aludira na Sokratov iskaz: Ja znam da ništa ne znam. Govori: Lako je bilo njemu, a ja sam znao da je književno delo bez naslova ništa, i da je bolje ništa ne stvoriti, nego ništa stvoriti.U romanu Pisac izdaleka mešaju se oblici satiričnog, humorističnog i grotesknog. Džoni Glintić počinje svoje pripovedanje aluzijom koja je u funkciji parodiranja biblijskog teksta (njegovog početka): Neka bude, da ne bude nisam znala, da ne bude nisam znao, da ne bude nesporazuma, od samog početka, neka bude: užas! Pripovedač preuzima na svoju ruku ulogu Tvorca i prorokuje. Roman groteskno snižava priču o muškarcu i ženi, nipodaštava ženski rod i u tome nalazi veliko zadovoljstvo. Pronalazi neobične veze - destruktivna osećanja prema ženskom rodu poistovećuje sa svojim stavom o literaturi: ... njeno lice čini bolne grimase i podseća me na lice literature kada sam s njom stupio u kontakt.

Brutalna scena sa samog početka romana (pas se iživljava seksualno nad devojkom), u funkciji je rasterivanja čitalaca, koji nisu spremni na takvu vrstu buke i besa, provokacije i skandala. Džonijevo pisanje podrazumeva obavezan iznevereni horizont očekivanja. NJegovo spisateljstvo nije u stanju da zadovolji duh pravih čitalaca. Mada i sam govori da su pravi čitaoci izumrli, u romanu se nigde eksplicitno ne naglašava da su pravi čitaoci izumrli usled hiper-produkcije i štampanja različitih pisanija u vidu knjige, kao ni čnjenica da izumiru čitaoci takvog pisanja, a ne izumiru čitaoci prave književnosti iako ih je malo.

Pisac u najavi, Džoni Glintić karakterisan je u romanu najuspešnije svojim autopoetičkim iskazima. Na osnovu njih zaključujemo da je nervozan, paranoičan i mazohista, da se plaši sopstvene stvaralačke nemoći, on nije potpuno svestan svog stvaralačkog čina, jer je sam više neurotične nego stvaralačke prirode. Dakle Džoni Glintić je slika i prilika osobe koja nešto piše i koja je nepromišljeno uletela u avanturu kojoj nije dorasla. NJegova formula književnosti glasi: snaga plus agresivnost jednako je književnost.

Sve vreme se u romanu oseća pripovedačeva outđenost od sebe samog. On je neurotična udvojena ličnost i stalno ispituje svog dvojnika. Uvek govori o svom dvojniku u trećem licu: Moje Ja je drhtalo celim telom... Pripovedač Džoni relativizuje sopstvenu prirodu. On ne zna da li je čovek ili pas. U skladu sa parodijskim postupkom koji je vrlo blizak groteski, pisac oneobičava junaka svog satirično-parodijskog romana, kao što su svoje junake oneobičavali Svift, Jonesko itd. Autor iskorišćava sve oblike ismejavanja koji prikazuju smešne i apsurdne strane kritikovane pojave. U osnovi ovog postupka je tehnika degradacije i dehumanizacije junaka čija se priroda otkriva u njenoj unutrašnjoj izobličenosti.

Pišući Roman Pisac izdaleka Vladan Matijević nastoji da sruši dosadašnje tekovine književnosti i onoga što književnost ne može biti. Ipak, on ne daje nikakvu novu mogućnost, ne predlaže implicitno nikakvu značajnu inovaciju u književnosti niti u pisanju parodijsko-satiričnog romana. On književnosti ne daje nikakve šanse, kao da želi da nam ukaže na neminovnost činjenice da ako je u postmodernizmu bila moguća smrt autora, sada je izvesna smrt književnosti. Ta smrt je, može se zaključiti na osnovu ovog romana, nastupila verovatno i pre postmodernizma.

Slađana Ilić

29.01.04 Dnevnik - Novine i časopisi

U trenutku kada su sve postmodernističke strategije gotovo iscrpljene, Vladan Matijević (Čačak, 1962) u svom novom romanu «”Pisac izdaleka”» kreće na sve ili ništa. Pazeći jedino na saglasje jezika i sveta koji se tim jezikom izriče, sve ostalo ovde se dovodi u pitanje i strasno bičuje, ponekad i kamenuje. Menjajući sve tačke gledišta, demistifikujući sve postupke, pa i samog pisca i literaturu, Matijević najčešće govori iz namerno iščašenog ugla i hvata spisatelja u prelomnom, smutnom vremenu.
Pisanje o samom činu pisanja jeste omiljena postmodernistička tema, ali je ona ovde, čini se, dovedena do kraja. U romanu bez romana, u Srbiji sa spuštenim roletnama, sa mnogo iluzija a malo pameti, sa sirenama za vazdušnu uzbunu koje se ovde oglašavaju po nekom preciznom redosledu, pisac/ početnik DŽoni Glintić kreće u lov na najprestižniju književnu nagradu Srpske fabrike šećera. NJegov san je bilbord sa sopstvenim likom, sa prostitutkom i lozom u pozadini. Ideal je pobediti nesnosne folk pevačice koje piscima otimaju slavu i publiku.
Znajući da se nagrada ne dodeljuje za haiku pesmu, Glintić besomučno ispisuje stranice pelir hartije poigravajući se rečima, detronizuje književnost koja pati od preterane ozbiljnosti. Polazeći od stava da su bezosećajni pisci najbolji pisci, on se trudi da što više psuje, pljuje i ruši. U pitanje se dovodi sve: od okoštalih filozofskih sistema, poetičkih postulata, književnih merila, opštih mesta sveta i civilizacije koja proživljava agoniju i umire u najstrašnijim mukama.
Poznajući stvari i spolja i iznutra, Matijević znalački parodira, aludira, ironiše, satanizuje. Apsurd i groteska biće njegovo najjače oružje u originalnom poigravanju sa istorijom, stvarnošću, tradicijom, ponajviše sa suštinom umetničkog i spisateljskog čina. Sve može biti deo romana, jer on i nastaje ni iz čega. Na toj osetljivoj ivici, između papirnatosti i stvarnog, on plete čudovišne mreže, bez pasusa, ali sa lukavim zamkama za nevične čitaoce, posebno nadobudne kritičare.
Ne štedeći nikoga ni iz ostalih segmenata tzv. književnog života: izdavači, urednici, žiri, novinari, cela menažerija onoga što se kao vantekstovni elementi vrte oko literature i pisca, Matijević je zasekao u sami epicentar, rekao svoju drsku i oporu reč koja se do sada mogla čuti samo u kuloarima i za kafanskim stolom, ali ne i saopštiti u samom delu.
Pisac je odavno izgubio božanske atribute i sve je odavno okrenuto na glavu. Još od Rablea, a to je 16. vek, za Matijevićevog naratora i glavnog junaka, neke vrste alter ega, sve je bez kvaliteta i smisla. Postaje tačno ono što je manje logično, tako da je improvizacija/ sprdačina jedina odbrana od sveta koji je odavno izleteo iz šarki. Piscu više nije potrebna lucidnost nego izdržljivost, ne smisao nego broj strana. No sve je to vešta igra i dobro obavljen posao sađenja tikve sa đavolom.
A Matijević to varira tako ubitačno i majstorski da, izgleda, ni NIN-ov žiri nagrade nije mogao da ostane ravnodušan. Nagradio je roman, koji je praveći pravi postmoderni harakiri, sve predvideo, pa i samu pobedu, i stavio u stranice koje se lako čitaju i teško zaboravljaju. Ako je neko hteo šokantnost, onda je ovde slobodno može potražiti. Od viška stvarnosti došli smo do viška oneobičavanja.
Kuda i šta dalje...

M. Živanović

29.01.04 Vreme

Nova izdanja Narodne knjige naišla su i ove godine na topao prijem Ninovog žirija kritike za roman godine, jer je nagradu dobio Vladan Matijević za delo Pisac izdaleka, koje je objavljeno u jednoj od biblioteka pomenute kuće. Knjiga autora srednje generacije iz Čačka koji je prethodno objavio romane Van kontrole i Neminovno, zbirku priča Prilično mrtvi i dve knjige pesama, jednoglasno je izabrana među sedam naslova koji su bili u najužem izboru, donevši Narodnoj knjizi četvrtu po redu Ninovu nagradu, mada se vlasnicima ovog izdavača u jednom trenutku učinilo da njihov logo ne nose baš svi naslovi koji imaju najviše izgleda da dobiju ovo priznanje, i da bi ono moglo pripasti Radovanu Belom Markoviću za Devet belih oblaka. Stoga su jednostavno posegnuli za knjigom koju je već objavio "Filip Višnjić" pravdajući to, krajnje neuverljivo, kompletom izabranih dela ovog autora koja izlaze pod okriljem Narodne knjige. Da ogoljena žudnja za novim rukopisima autora s kojima bi se prethodno dogovorili o kompletu knjiga nije viđena ranije, moglo bi se naivno poverovati da nekakav kobni usud i ovog puta pravi smutnju oko Ninove nagrade. Ovako je ostao mučan prizor izdavačkih razmirica, ali je Ninova nagrada i ove godine izbacila na površinu ono što vredi u savremenoj književnoj produkciji, ali i moralni talog, značajna dela i podzemne strasti. Ako ništa drugo, u tome se jasno vidi značaj ovog priznanja, jer su mnogi spremni da guraju, gaze i lome sve oko sebe, da bi se dočepali te nagrade. Čak i kada za to nije bilo razloga.

KRŽljAVA SABRAĆA: Mada je tokom proteklih pet decenija bilo posrtanja i teturanja, vidljiviji je istančan kritičarski sud koji je birao romane godine. Ninova nagrada je bila i ostala jedino pravo književno priznanje na ovim prostorima, izdvajajući dužinom držalje u odnosu na "Zlatno pero despota Stefana", barem uncom od "Borskog grumena", dubljim značenjima u odnosu na "Šumadijske metafore", boljom zaštitom od "Zlatne kacige" i nesumnjivom punoćom ako bi se poredila sa "Kondirom Kosovke devojke" ili bilo kojim drugim, od stotina sličnih priznanja koja se vuku po srpskoj književnosti, kao što se pravi pisac izdvaja u šumi kržljave sabraće. Kada bi se bacio jedan kratak pogled unazad, ipak bi se prikupio omanji naramak naslova Oskara Daviča, Jura Franičevića Pločara ili Petka Vojnića Purčara zbog kojih bi, pokušavajući da se sete o kojim je knjigama reč, češkali po glavi i oni koji su za njih glasali. Bilo je vraćanja nagrade i nekih čudnih odluka, pa tako, prve godine dodeljivanja, za najbolji roman nije izabrana Prokleta avlija Iva Andrića, već Koreni Dobrice Ćosića, kao što ni tri sezone kasnije nagradu nije primio Vladan Desnica za Proljeće Ivana Galeba, već Aleksandar Vučo za Mrtve javke. Moglo bi se u tim tumaranjima primetiti kako članovi Ninovog žirija izbegavaju Drugu knjige Seoba Miloša Crnjanskog, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića ili Basarinu Famu o biciklistima, mada je proteklo vreme teško meriti naknadnim književnim iskustvom. Teško i nepravedno. Ne bi bilo manje zahvalno ni preispitivanje novijih odluka o nagrađenim romanima, ali da 1996. godine nije napravljen parapoetički zaokret u sastavu članova Ninovog žirija, koji je tek delimično ublažen krajem devedesetih, za najbolje romane sigurno ne bi bile proglašene knjige Milovana Danojlića, Maksimilijana Erenrajha Ostojića ili Mladena Markova. No, to su samo povremena lutanja u istoriji ovog priznanja čiji su laureati, uz nekoliko izuzetaka, već postali deo književne istorije, tako da Ninova nagrada može spokojno da se prepusti proslavi pedesetogodišnjice svog postojanja.

NOVI SAJAM: Ime ovogodišnjeg dobitnika Vladana Matijevića saopšteno je na početku novoustanovljenog Svetosavskog sajma knjiga, koji su organizovali Beogradski sajam, Nin i Udruženje izdavača i knjižara. Intimna atmosfera redakcije Nina, gde su sa uzbuđenjem očekivane odluke žirija, delimično je estradizovana tim novim ambijentom. Prijatno iščekivanje ishoda glasanja zamenilo je dosadno čekanje u polupraznoj, betonskoj hali.

S druge strane, taj sajam nije dobio naziv prema Rastku Nemanjiću, niti monaškom imenu Sava prvog srpskog prosvetitelja, utemeljivača srpske države, crkve i školstva, već po crkvenom prazniku. Datumi tog kalendara kao da su postali mera svetog, ali i svetovnog, s obzirom na to da je nedavno uspostavljen i Božićni sajam knjiga. Kako je krenulo, verovatno već neko razmišlja o "svetonikolajevskom" sajmu, kada se već ukazala prilika da nešto takvo postoji, ali Ninova nagrada neće biti "jubilarnija" niti značajnija vezivanjem za takve manifestacije. Izbor naslova na Svetosavskom sajmu knjiga i tako se ne razlikuje od ponude neke bolje gradske knjižare, bilo da su to Stubovi kulture, Plato ili Tačka, sasvim je svejedno.

DEMISTIFIKOVANjE: Uostalom, neka vrsta smernosti koja proizlazi iz naziva ove smotre knjiga, teško se može dovesti u vezu sa nagrađenim romanom Pisac izdaleka. Još će neki dušebrižnici zagalamiti kako je bogohulno da se na Svetosavskom sajmu dodeljuje nagrada Vladanu Matijeviću koji se ruga tradiciji, nacionalnom patosu, autoritetima, književnim priznanjima i kritičarima. Pisca neće odbraniti to što on ne štedi ni sebe samog. Ninova nagrada ipak nije isto što i priznanje Srpske fabrike šećera za kojim žudi junak njegovog romana, koji je i sam književnik. Možda bi se na tragu sveobuhvatnog demistifikovanja, kojem je Matijević sklon, novonagrađenom piscu dopalo što su na štandu Narodne knjige papirne trake sa napisom – "dobitnik Ninove nagrade za najbolji roman", koje su nekad krasile dela prošlogodišnjeg laureata, promptno stavljene na naslovnicu Pisca izdaleka. Naravno, ukoliko Narodnoj knjizi neko blagovremeno nije došapnuo da štampaju nove navlake, ali onda ne bi jurili za Devet belih oblaka Radovana Belog Markovića. Te nepotrošene reklame ipak na svoj način govore kako se prošlogodišnji dobitnik držao među čitaocima.

Slobodan Kostić

04.12.03 NIN

Kao što se već i po šaljivo intoniranom naslovu može naslutiti, “Pisac izdaleka”, novi roman Vladana Matijevića, pripada žanru humorističkog romana. Glavni junak ove šendijevske priče Džoni Glintić, pisac šarlatan s fiks-idejom da se proslavi kao romansijer i jednog dana ugleda svoj lik na nekom od prestoničkih bilborda, postavlja sebi zadatak da u jednom dahu, i u jednom jedinom ogromnom pasusu, ne prekidajući pisanje ni za trenutak, napiše roman koji će osvojiti prestižnu književnu nagradu Srpske fabrike šećera.

Pripremajući se za ovaj poduhvat, Džoni nema nikakav konkretan plan, ideju vodilju, pa čak ni predstavu o čemu će pisati. Uveren da će se njegova knjiga kritičarima preporučiti kao ozbiljan roman već i samim svojim obimom, Džoni ima samo jedan cilj: da proizvede tri stotine i dvadeset stranica teksta. Pobegavši iz rodnog grada, od porodice, devojke i vojnih pozivara, Džoni se zatvara sa svojim rukopisom u sobicu nekog beogradskog predgrađa i, dok oko njega zavijaju sirene, prašte “tomahavci” i ruši se i njegov lični i ovaj naš, “stvarni” svet, ne diže glavu sa svog “romana-reke, bez pasusa i talasa”. Ne zastajkujući čak ni da bi promenio patronu u penkalu, Glintić piše dok se bukvalno ne sruši od iscrpljenosti i gladi.

Po svemu ovome moglo bi se zaključiti da je “Pisac izdaleka” još jedan od bezbrojnih pokušaja da se dekonstruiše roman. Opisujući spisateljske muke svog junaka, Matijević u prepoznatljivom postmodernističkom maniru parodira neke od najvažnijih konvencija romanesknog žanra - kontinuirano izlaganje fabule, realistički uobličene karaktere, uverljivu psihološku motivaciju. Tom utisku doprinosi i činjenica da on, gradeći siže svog romana, pribegava i još nekim tipično postmodernističkim postupcima: kvazidokumentarnoj građi, aluzijama, metanarativnim digresijama. Najzad, i sam junak, Džoni Glintić, dosledno, iako s nemalom dozom ironije, zastupa postmodernistička uverenja. Po njegovom shvatanju, u romanesknoj umetnosti najbolje je, ali i najteže, “sačuvati tekst od zagađenja pričom” i “stvoriti delo u kojem se ne zna ni ko pije ni ko plaća”: “Dobro sam odmakao od početka, a još ne znam o čemu pišem. I kada bi neko, mnogo pametniji od mene, ovo do sad napisano pročitao, ne bi znao ništa više nego ja. Samo bi mi pružio ruku. Za pisca je najbolje kad niko ne zna o čemu se u njegovom tekstu radi.”

Kako Džonijeva knjiga bez priče i pasusa odmiče, sve je očiglednije da u njoj parodije i grotesknog razobličavanja nije pošteđeno ni samo postmodernističko pripovedanje. Štaviše, glavna meta pripovedačevog podsmeha upravo je jedan od najomiljenijih postmodernističkih postupaka - pisanje o samom činu pisanja. Kao predmet naglašenog, hiperboličnog karikiranja, ovaj već pomalo istrošeni pripovedni manir u Matijevićevoj duhovitoj interpretaciji čitaocu postaje smešan, izveštačen i apsurdan. Ali, pišući o Glintićevoj očajničkoj trci za nagradu Srpske fabrike šećera, Matijević se ne ruga samo oveštalim literarnim konvencijama. S najviše satiričnog žara on se podsmeva velikim i malim mitovima našeg književnog života, lažnim autoritetima i konformizmu kritičara. Istovremeno, Matijević nemilosrdno ismeva “štancovanje” romanesknog kiča i šunda, aroganciju čitalaca i sujetu samih pisaca.

Iako je možda malo predugačak za ovu vrstu romana, “Pisac izdaleka” u kontekstu savremene srpske književnosti deluje humoristički sveže i kritički otrežnjujuće. Matijević nam je ovom knjigom pokazao da, osim književnog dara, poseduje i izgrađenu svest o mogućnostima romanesknog žanra i zreo humoristički talenat.

Adrijana Marčetić

17.10.03 Politika

Beogradska "Narodna knjiga" pažljivo neguje domaće savremene pisce, i u skladu sa tim nedavno je objavila i najnovija ostvarenja dvojice proznih stvaralaca, Danila Nikolića, i Vladana Matijevića.

Svome romanu Danilo Nikolić je nadenuo setno ime, "Velika prazna reka", i prema rečima Radivoja Mikića, urednika, čitaoci će uživati ali će književna kritika imati teškoće da ga žanrovski odredi. Naime, "Velika prazna reka" ima u sebi pomalo autobiografskog, ali je i priča o strasti, u ovom slučaju strasti ribolovca.

Uz elemente i dokumentarne proze, u romanu Danila Nikolića prepliću se sećanja na detinjstvo, data fragmentarno, baš onako kako je Nikolić činio i u svojim prethodnim knjigama. Pisac, dodaje Mikić, nije izbegao ni meditativne sekvence kroz koje čehovljevski nastoji da osvetli ljudsku prirodu.

Za razliku od nihilističke moderne umetnosti, konstatovaće Radivoje Mikić, u romanu "Velika prazna reka" Danilo Nikolić se bori za pozitivni odnos prema životu, a to sve uspeva da obavije lepotom kazivanja, i lakoćom pripovedanja. Ovo je slojevita knjiga, u kojoj piščev osećaj prolaznosti ne umanjuje lirsko, i pozitivno osećanje života.

Danilo Nikolić smatra i da je hteo, nije mogao da izbegne autobiografsko, a u okviru njega temu izgubljenog zavičaja. Svodeći, i sabirajući teme svojih pripovedaka i romana, došao je, kaže, dotle da gotovo rezignirano shvata da nam se, na žalost, hiljade nenormalnih pojava pričinjavaju kao prirodne i obične. Zato moto Nikolićevog novog romana i glasi: "Sve dok nas Priroda ne usmrti svojom smrću..".

Vladana Matijevića poznajemo kao pisca knjige pripovedaka "Prilično mrtvi" za koju je dobio i Andrićevu nagradu za 2000. godinu. Sada je Matijević napisao roman pod naslovom "Pisac izdaleka", u kojem se – kaže – "kao i u pričama bavi tretmanom apsurda i paradoksa, kako u književnosti tako i u ljudskom životu. "A kako do sada nisam uspeo da prikažem golo lice apsurda, kao što nisam uspeo ni da prikažem mehanizme njegovih delovanja (iako gde god da bacim pogled jasno vidim njegovo lice i jasno vidim njegovo delovanje), sasvim je izvesno da ću se i posle ovog romana zadržati na njegovom ispitivanju, i razodevanju".

Urednik knjige "Pisac izdaleka" Gojko Tešić ističe da je Vladan Matijević napisao roman rugalicu koji se ne može uzglobiti u tradiciju srpske književnosti, sem što se može povezati sa rodonačelnikom ruganja u srpskoj prozi, Jovanom Sterijom Popovićem.

Vladan Matijević je, kaže Tešić, izuzetni pripovedač, koji je u ovom delu, romanu o pisanju romana, odlučio da se ruga svemu onome što čini građu jedne ovakve knjige. A to znači da se Matijević ruga: rečima, temi, tradiciji, nacionalnom patosu, književnoj kritici, institucijama, piscima kao "hodajućim svecima" i "narcisima", svakoj mistifikaciji uopšte. Vreme radnje je 1999. godina, mizanscen je, dakle, patriotski, objašnjava Gojko Tešić, i kada je sve tako pripremljeno, može se očekivati da se autor romana poigrava čudesnim aluzijama, parodijom i satirom.Jedini čije dostojanstvo nije izvrgnuto ruglu jeste, podvlači Tešić, čitalac...

A. C.

02.10.03 Večernje novosti

"NEKA bude, da ne bude nisam znala, da ne bude nisam znao, da ne bude nesporazuma, od samoga početka, neka bude: užas!" Tako počinje roman od 300 strana "Pisac izdaleka" Vladana Matijevića, koji je upravo objavila "Narodna knjiga". A govoreći o ovom delu, urednik Gojko Tešić juče je na konferenciji za novinare rekao da se pisac poput Jovana Sterije Popovića u ovom delu svemu narugao, politici, tradiciji, lepim temama, pa čak i samom sebi, pošto je pisca bacio u blato!
Kao dobitnik Andrićeve nagrade pre tri godine za knjigu priča "Prilično mrtvi", Matijević je kazao da za njega pisanje nije zadovoljstvo.
- Ne razmišljam - rekao je on - da li je na mene više uticao Beket ili Kafka, Vijan ili Harms, Bulatović ili Kiš. Ne bih ništa napisao da sam o tome mislio. Glavna ličnost mog romana je DŽon Glintić, koji sedi u sobi i piše. Sve se dešava početkom 1999, bombardovanje Srbije je u toku. Ali ovo nije roman o ratu, nego o nastanku romana...

D.S.