Vladan Matijević je rođen 1962. godine u Čačku. Počeo je sa pisanjem poezije, njegove prve pesme objavljivane su u časopisima već početkom osamdesetih. Godine 1991. objavljuje zbirku pesama Ne remeteći rasulo, koja, po Matijeviću, predstavlja prelomni trenutak u njegovom životu. Ubrzo počinje da piše i prozu. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo.
Do danas je objavio deset knjiga, većina je imala više izdanja, romani Časovi radosti i Van kontrole su prevedene na francuski, nemački i španski jezik. Pojedine priče su prevedene na desetak svetskih jezika, a drama Udarna igla prevedena je na ruski. Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja u Srbiji, između ostalih i Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. godine i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine.
O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od pedeset kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Olgice Rakić i Josipa Babela.
Dela:
Ne remeteći rasulo (pesme, 1991)
Van kontrole (roman, 1995, nova verzija 2013.)
R. C. Neminovno (roman, 1997)
Samosvođenje (pesme, 1999)
Prilično mrtvi (priče, 2000)
Pisac izdaleka (roman, 2003)
Časovi radosti (roman, 2006)
Žilavi komadi (drame, 2009)
Vrlo malo svetlosti (roman, 2010)
Memoari, amnezije (eseji, 2012).
Nagrade:
Andrićeva nagrada 2000. godine za knjigu priča Prilično mrtvi.
Ninova nagrada kritike 2003. godine za roman Pisac izdaleka.
Nagrade Zlatni hit liber i Zlatni bestseler 2004. za roman Pisac izdaleka.
Nagrada Meša Selimović 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Borisav Stanković 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Isidora Sekulić 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
22.07.09
Kad reči dodirnu suštinu
Vladan Matijević
Ovih dana čačanski “Gradac K” u ediciji “Lađa” objavio je tri drame Vladana Matijevića, povezane naslovom “Žilavi komadi”. Matijević je autor još četiri romana i jedne zbirke pripovedaka. Verovatno je jedini naš pisac koji je, jednu za drugom, dobio Andrićevu, pa NIN-ovu nagradu (prvu - 2000. za knjigu priča “Prilično mrtvi”, a četiri godine kasnije, NIN-ovu, za roman “Pisac izdaleka”). I nema boljeg dokaza da je savladao umetnost pričanja priče.
Jednom je rekao da se u svome celokupnom delu bavi tretmanom apsurda i paradoksa, kako u književnosti, tako i u ljudskom životu. Vladan Matijević (1962) rodio se u Čačku gde i danas živi, distanciran od javne scene i medija.
Nedavno ste objavili knjigu drama “Žilavi komadi”. Kakva su vaša iskustva sa dramskom formom, kojim temama ste se bavili- pitali smo našeg sagovornika.
- Sebe smatram prvenstveno piscem romana, ali oduvek me je intrigirao dramski tekst i pozorište- kaže Matijević.- U romanu “R. C. Neminovno” napisao sam mini-satiru u dramskoj formi “Postvidovdanski boj”, a pripovetku “Tamna strana meseca” preradio sam u radio-dramu. Neprestano sam imao potrebu da se iskažem i kao dramski pisac. Prvo sam napisao priču koja se odvija na pozornici, koja se može čitati i kao priča apsurda, u kojoj se akcenat stavlja na čekanje, traženje i na apsurdno ponavljanje jedne iste radnje, ali se može doživeti i kao drama pokreta. Na kraju sam napisao dva klasična dramska teksta.
Možda je na moje pisanje drama veliki uticaj imala ljubav prema pozorištu, kao i neke predstave koje sam gledao i koje su na meni ostavile trag. Nažalost, poslednjih desetak godina gledao sam samo nekoliko predstava koje su mi se dopale. Mislim da se u srpskom pozorištu dogodila velika erozija, ili je možda pozorište otišlo u visine koje ja nisam u stanju da sagledam i razumem.
Šta nam poručuje naslov “Žilavi komadi”-prva asocijacija je zalogaj mesa koji se teško žvaće i još teže guta?
- Da, to je prva i prava asocijacija. To jesu zalogaji koji se teško žvaću i gutaju, samo ne radi se o komadima mesa, nego o pozorišnim komadima. Drama “Udarna igla” je aktuelna u mnogim zemljama sveta i govori o političkom ubistvu novinara. Govori i o manama savremenog novinskog teksta, i o degradaciji poziva novinara.Druga drama je “Sačuvati krila” i govori o slobodi, o toleranciji, kao i o njihovim suprotnostima, o predrasudama. Drama je namenjena prvenstveno mladima. Tema je ljubav između adolescentkinje i invalida; devojke čiji se roditelji razvode, koja traži odgovore na važna pitanja u vremenu njenog bolnog odrastanja, i mladića koji je napustio udobnost radi slobode i lutanja svetom. A “Pola belo, pola crno” je drama apsurda.
Vidite li ove drame na sceni, da li bi ste ih bez straha i uslovljavanja prepustili pozorišnim ljudima da sa njima čine što žele?
- Svaki dramski tekst ima potrebu da zaživi na sceni. Tekst je samo jedan deo bića zvanog Pozorište. Zato on mora da se spoji sa ostalim delovima – režiserom, glumcima i gledaocima, kako bi biće bilo potpuno. Nadam se da će moje drame, koje više nisu moje, jer su činom objavljivanja započele sopstveni život, pronaći svoje režisere i glumce. Voleo bih i da ih publika voli. Ne mogu ni da naslutim da li će do toga doći, da li će neka od njih biti izvedena. A o strahu kakve će se one pokazati na pozornici pričao bih kasnije, kada dođe do njihovog izvođenja.
Da li je za vas, posle toliko knjiga i književnih priznanja, pisanje i dalje “napor, muka, kazna”, kako rekoste primajući NIN-ovu nagradu?
- Nisam od onih koji uživaju dok pišu, čak pomalo i sumnjam u reči pisca koji kažu da im je radost pisanja najveća. Ali bez obzir na tu muku, pisanje je definitivno moj život, životni smisao. Pomirio sam se sa tim porivom, i odavno ne razmišljam o drugačijem načinu života. I dalje osetim veliko zadovoljstvo kad rečima dodirnem suštinu.
Živim u Užasu
- Bez obzira što živim u Užasu, kako se u žargonu poslednjih godina zove uža Srbija, oblast koja ekonomski, politički, kulturno i svakim drugim parametrom taj naziv sve više i zaslužuje, ne mogu reći da sebe doživljavam kao pisca izdaleka, ali trudim se da ostanem po strani od onoga što se zove javni život.
Ponekad se zaboravim i u sve to na kratko uđem, obično posle nove knjige, ne bih li skrenuo pažnju javnosti na nju, ali ubrzo se vratim u još dublju izolaciju, najčešće svestan da tim svojim izletima ništa posebno nisam postigao. Ne znam da li mi je tako bolje, da li grešim, ali znam da mi je mesto da budem daleko od javnosti. Ima mnogo mana tome, a ne znam koje su prednosti, ali sigurno je da i njih ima.
Radmila Lotina
