Vrlo malo svetlosti

19.02.11

Pisac Vladan Matijević, dobitnik nagrade ”Meša Selimović” koju dodeljuju ”Novosti”: Živimo Orvelovu fantastiku, “Proces” je naša svakodnevica


TEŠKO je i piscima i inženjerima. Istom progresijom se gase i izdavačke kuće i fabrike, ni jedni ni drugi državi nisu potrebni. Pisci, ipak, imaju malu prednost. Kad napišu knjigu, nekako će je i odštampati. Njihove knjige će neko čitati, poneko i voleti, a to je dovoljno za život.

Ovako o srpskoj svakodnevici misli pisac romana godine, Čačanin Vladan Matijević. Njegova gorka, surova, ironična i beskompromisna knjiga “Vrlo malo svetlosti”, ispletena iz tri priče o gubitnicima savremenog sveta, beznađu i novcu koji je postao presudna mera stvari, dobila je mnogo pozitivnih ocena. Najsvežija je stigla sa adrese najvećeg književnog žirija u zemlji: Matijević je dobio prestižnu nagradu “Meša Selimović”, koju dodeljuje Kompanija “Novosti”.

* Pišete o ljudima koji su poraženi, neostvareni, neprilagođeni. Ima li danas previše takvih ljudi u Srbiji?

- Uvek i svuda ima neostvarenih ljudi, onih čiji putevi su posuti sitnim kamenčićima o koje se spotiču, ili im se pak na putu ispreči ogromna stena. Mnogo Sizifa pati u ovom svetu. Neprilagođenost, osećaj poraženosti nije samo romaneskna pojava. Književnost, čini mi se, pokušava da opiše život, i uvek govori o čoveku, o onome što je u njemu, lepo ili mračno, svejedno. Što se čoveku nije dogodilo, književnost nije ni zapisala.

USHIĆENJE ZBOG “DERVIŠA” * KAKO doživljavate Mešinu nagradu?
- Na vest da sam dobio Mešinu nagradu setio sam se doživljaja svog prvog čitanja romana “Derviš i smrt”. U vreme dok smo išli u srednju školu moja generacija je dosta čitala, a da toga nije bila svesna. Čitali su i slabiji đaci, u koje sam se nekoliko godina i sam ubrajao samo, mi nismo čitali obaveznu lektiru, čitali smo neke druge knjige i njih proglašavali za vrhunsku literaturu, a one obavezne smo ismevali, i na taj način ratovali protiv obrazovnog sistema i potencirali da se razlikujemo od štrebera. U svojoj drskosti, a bogami i gluposti, izvrgavali smo ruglu neka prava remek-dela. Međutim, mi, obesni buntovnici, nikad se nismo usudili da išta loše kažemo o romanu “Derviš i smrt” koji je bio obavezna lektira. I niko od nas nije bio spreman da ne pročita to delo. Iz maternjeg jezika mi nije pretila jedinica za kraj, mogao sam sebi dozvoliti taj luksuz da knjigu ne pročitam, da obratim pažnju na druge predmete, ali to na veliku sreću nisam učinio. Sećam se svog ushićenja dok sam ga čitao i bilo mi je jasno da su to ushićenje doživljavali i drugi. To zadovoljstvo i divljenje prema Selimovićevom romanu osetio sam i koju godinu kasnije, kada sam ponovo čitao njegovo delo, i osetiću ga svaki sledeći put. Eto, toga sam se setio. I kao dečak sam shvatio da je to roman nad romanima, i sada tako mislim, i verujem da ću tako misliti do kraja života.

* Vidite li razlog za optimizam?

- Umetnost nas oslobađa. Lakše je čoveku da se identifikuje sa likovima koji su gubitnici, tako sopstveno gubitništvo izgleda kao prirodno stanje stvari, a ne “udes” ili “devijacija života”. Verovatno je na svetu više poraženih, neostvarenih, melanholičnih ljudi, nego uspešnih, srećnih i zadovoljnih. Možda ih je i previše. Ali, kako danas, tako i ranije, misleći čovek nema baš mnogo razloga za optimizam, jer je svet daleko od toga da je po njegovoj meri i potrebi.

* Vaši junaci pokušavaju da izađu iz mraka, bežeći u maštu ili snove. Da li ljudi danas traže spas u svetlucavoj virtuelnoj stvarnosti?

- Nije lako izaći iz mraka, kad mrak proguta individuu. Mrak ima nešto zarazno u sebi, širi se velikom brzinom. Snovi i mašta mogu biti bekstvo, ali i način da se preživi u određenim okolnostima, okolnostima koje nismo birali, niti očekivali. Viktor Frankl je to dobro definisao kao vapaj za smislom. Sve izvan prave stvarnosti jeste virtuelna stvarnost, i snovi, i mašta, i svet literature i sad ovaj novi svet elektronski. Ne možemo ni sakriti ni gurnuti pod tepih činjenicu da je svako od nas poželeo jednom neku drugu priču od one u kojoj živi, i to nije strašno, ako ne izgubi sposobnost da se vrati u trenutak koji časovnik upravo otkucava.

* Vaša junakinja kaže da je ovo doba elektronske pošte i televizijskih serija o forenzičarima.

- Bili Gejts nas je uveo u jedno sasvim novo doba, u eru kompjutera. Naši životi sada zavise od Interneta, od elektronske pošte, od fajlova, foldera i šta znam čega sve ne. Čak je i jezik počeo da se menja i da se prilagođava kompjuterskom. I komunikacija među ljudima se potpuno izmenila sa kompjuterima, ali da li se i čovek promenio? Mislim da nije. Osim što je postao tehnički “pismeniji” ostao je isti kao i u doba renesanse, na primer. Ista pitanja ga opsedaju, na isti način pati, isto ga boli. Želi i dalje isto, toplotu, sigurnost, ljubav. Samo što je sad usamljeniji nego ikad.

* Šta predstavlja taj “đavo plastičnog doba” koji se pominje na početku romana?

- Plastika je metafora za 20. vek u kome je zavladala bezidejnost u umetnosti. Plastika je “zamenila” autentične umetničke oblike. Nikad u svetu umetnosti plagijati, kopije, replike nisu bili izjednačeni sa originalnim umetničkim delima, kao u 20. veku. Kič je postao sveprisutan, kič koji je dopadljiv, ali ne nadahnjuje, ne preobražava, samo sija, ne svetli. Endi Vorhol je sa pop artom prikazao sav taj apsurd. Zato je jedan od simbola našeg vremena, sa kojim se, kao sa svakim simboličkim predstavnikom vremena, može polemisati.

* Kažete da se promena sveta odigrava prvo u kulturi, pa onda u drugim oblastima.

- Moja junakinja Hilari Hadson smatra da se promena sveta prvo odigra u umetnosti, pa posle svuda drugde. Slično mislim i ja. Umetnost je uvek ispred vremena i ona najavljuje događaje. Zamislite samo kada je Orvel napisao “1984”, a zar mi danas ne živimo njegovu fantastiku. Zar Kafkin “Proces” nije naša svakodnevnica?

* Mislite li, kao likovi u romanu, da nam je politika isuviše “zatrovala krv”, umorila nas?

- Politika se uvukla u sve sfere naših života, postala način življenja. Nije tajna da samo pripadnici vladajućih stranaka, a kod nas su sve stranke vladajuće, mogu da se zaposle, zarađuju, da normalno žive, ako se ta vrsta neslobode koju nameće politička podobnost, može nazvati životom. Naravno, ima i onih koji su sa druge strane političke nužnosti i žive i stvaraju u svojim malim svetovima koje niko ne primećuje i ne računa. Ali, kad-tad će se pokazati da je Planeta jedna celina u kojoj su svi svetovi, i vidljivi i nevidljivi, i važni i nevažni, podjedanko bitni, i podjednako učestvuju u njenom oblikovanju i opstanku. Moji junaci ponekad imaju određena dnevno-politička mišljenja, u okviru svojih života. Nikako ne znači da je to i moje mišljenje ili stav. Može da bude i mišljenje i stav, ali i provokacija, i poziv za razmišljanje, i poziv za traženje stava.

* Ima li šanse da se stvari promene?

- Svetlost je uvek na kraju noći. Jednom mora da svane, ma kako noć bila duga. Neka generacija će to svanuće dočekati. Možda i naša. Samo moramo prvo da sagledamo naše mane i vrline. Da napravimo spisak, da vidimo čime raspolažemo. Slab sam ja za savete takve vrste. Ipak, tvrdim da je naše društvo onakvo kakvi smo mi sami. Država ne može biti različita od njenih građana. Ako se zagledamo u sebe i u ljude oko nas, videćemo da se slika naših karaktera i mišljenja, preslikava na obrise države. Koliko smo spremni da se sami menjamo, toliko će se menjati i država.

Bane ĐORĐEVIĆ

04.01.11

Što su nam računari moćniji, naša volja je sve slabija, naši nagoni su sve slabiji , kaže naš sagovornik
Novi „omnibus” roman ninovca Vladana Matijevića „Vrlo malo svetlosti” (izdanje „Agore”), istovremeno duhovit i otrežnjujući, prikazuje tri naizgled različite priče. O američkoj istoričarki umetnosti Hilari Hadson, koja misli da je Endi Vorhol živ, kao izvor svakog zla, i želi da ga spali bacačem plamena, zatim o Antracitu, bivšem ministru iz perioda pre demokratskih promena, koji svuda manično sa sobom nosi torbu sa pet stotina hiljada maraka i mašta o savršenom testamentu, o filozofu koji piše rad o Solovjovu i tim povodom iz Amerike očekuje ček. Ono što, na neki način, povezuje ove junake jesu njihovi košmarni snovi, vizije ili „fiks” ideje vezane za umetnost, politiku ili filozofiju. Kroz živote ovih neprilagođenih likova Matijević daje analizu naše epohe u kojoj novac ima presudnu ulogu. Matijević je autor nekoliko poetskih zbirki, zatim romana „Van kontrole”, „R. C. Neminovno”, „Pisac izdaleka” (NIN-ova nagrada), „Časovi radosti”, zbirke priča „Prilično mrtvi” (Andrićeva nagrada) i dramske knjige „Žilavi komadi”.
Vaši junaci zatvoreni su u simboličke stvarnosti, umetnosti, politike i filozofije. Da li ih upravo ti posrednici odvajaju od realnog života ili ih ka njemu vode?
Moji junaci su u mraku, u koji su se iznenada survali ili su ga spoznali na vrhuncu svojih životnih angažmana. U tom mraku oni, zbunjeni i nenaviknuti na tamu, opipavaju novu stvarnost, nekim drugim očima gledaju ljude. Iz tog mraka pokušavaju da izađu baš pomoću umetnosti, politike, filozofije. Moji junaci su kao senke koje prate svoje Ja, otuđeno i odbeglo Ja, sa željom da ponovo postanu ličnosti, da ne budu samo njeni obrisi. Ljudi se lako pretvore u senke, izgube se u egzistencijalnim lavirintima u kojima tragaju za srećom ili za smislom postojanja, i ova knjiga govori o njima i njihovoj patnji.
Šta nas, po Vašem mišljenju, u ovom trenutku odvaja od punoće života?
I moje zvezde su daleke i slabim sjajem žmirkaju da bih sebe mogao da proglasim stručnjakom za svetlost, ili kompetentnim za ulogu putovođe kroz mrak. U svojoj knjizi ne tvrdim ni to da se put izlaska iz mraka ne krije u filozofiji, umetnosti, veri, čak ne tvrdim ni da izlaz nije u alkoholu ili kupovini bacača plamena, samo pričam priču u kojoj junaci tamo nisu našli izlaz. Možda zato što su na pogrešan način prišli tim putevima? Smatram da potpunoj doživljenosti punoće života smeta naša glupost, slepilo, ograničenost. Izgubili smo rečnike, pojmovnike. Vrednosti su se pobrkale, bitne stvari smo sahranili, nule su se uzoholile. Ovo pitanje ima dosta dodirnih tačaka sa mojom knjigom, rado na njega odgovaram, što opet ne znači i da sam siguran u tačnost svojih reči. Čovek je nesumnjivo tehnološki napredovao, kraj njegovog stola zuji procesor, a da li taj napredak prati drugim naprecima. Da li na svetu sada ima manje bola, nepravde, da li se danas pije manje tableta za smirenje, da li je čovek srećniji, ima li više slobodnog vremena? Svakodnevno se iznalaze novi načini za povezivanje i komunikaciju među ljudima, a čovek nikad nije bio usamljeniji. Možda je potrebno da se odmaknemo od svojih malih života i širom otvorenih očiju pogledamo sebe i svet izdaleka. Možda onda prepoznamo i odvojimo bitno od nebitnog. Da bi čovek ovog vremena odgovorio na pitanje gde se krije smisao njegovog života ili na pitanje slične važnosti, potrebno je da sedne i da razmisli, a kako sebi to da priušti u sveopštoj buci.
Zašto su snovi, koji za likove ove knjige predstavljaju najintenzivnije postojanje, tako košmarni i mračni, sa tako malo svetlosti?
Zato što su nam životi košmarni i pretakaju se u snove, kao što i snovi utiču na živote, kao što predskazuju ili pomažu da sagledamo ono potisnuto, ako to želimo. Mada sam na početku nameravao da pišem knjigu o fenomenu sna, ispostavilo se da sam napisao knjigu o usamljenosti i porazu modernog čoveka. Izvesno je da od užasa svakodnevice ne možemo pobeći ni u snove. U njima nas čekaju poplave, kljunovi crnih ptica, vatra...
Poigrali ste se stereotipima o Americi kao izvoru zla i materijalističke kulture. Zašto baš Vorhol, zašto baš ovi stereotipi?
U knjizi se dosta govori o Americi. Ne može se govoriti o savremenom svetu, da se ona zaobiđe. Ako neke rečenice postanu stereotip ne znači da ih ne treba uzimati za ozbiljno. Ali kao što sam i snove i današnje vreme prikazao iz tri ugla, tako sam i o Americi govorio iz tri tačke gledišta. Tačno, ona je prikazana kao izvor zla u drugom delu knjige, ali i kao nesumnjiva vrednost u prvom delu, i kao nada u trećem delu knjige. Kako zaobići Endija Vorhola, simbol našeg vremena? Ono što je za političko ustrojstvo sveta bilo rušenje berlinskog zida to je u svetu umetnosti predstavljalo njegovo delovanje. Sve više sam ubeđen da ta dva događaja imaju uzročno-posledične veze. Može se reći da je u pravu moja junakinja Hilari Hadson kada kaže da se promena sveta prvo odigra u umetnosti pa onda u svim drugim oblastima.
Vatra sažiže sve, čak i sveopštu prazninu, realnost se u velikoj meri meša sa snom. Ako praznina ne prethodi obilju, postaje sama sebi svrha, šta onda sa prazninom?
Osetio sam potrebu da glavni junak moje knjige na kraju završi u plamenu. Vatra je oduvek bila višeznačni simbol. Za Heraklita, paradoksalno zvanim Mračni, vatra je bila osnovni element, simbol večnog kretanja i borbe suprotnosti, a svet „večito živi oganj koji se s merom pali i s merom gasi”. U grčkoj mitologiji bila je uzrok stradanja Prometeja, u egipatskoj mitologiji besmrtna ptica Feniks rađa se iz vatre i pepela. Na početku civilizacije vatra je promenila prve ljude, izmenila način njihovog života, doprinela razvoju govora, komunikacije i mašte. Prvi čovek je počeo da se menja i emotivno napreduje s pronalaskom vatre. Ali kasnije, ideja napretka baca akcenat na tehnološki napredak, ne na emotivni. U dvadeset prvom veku čovek emotivno zakržljava, svaki životni problem sve teže rešava. Što su nam računari moćniji, naša volja je sve slabija, naši nagoni su sve slabiji. A tempo je sve brži, pokušavamo da ga pratimo, od nas se traži da pri tom budemo nasmejani, međutim, u jednom trenutku padamo i ubrzo bivamo zgaženi. Više ne izgledamo kao junaci TV-reklama već kao Beketovi junaci, depresivni i bezvredni, bez ideje šta sa prazninom.
Izvor tragizma za Vas je i ishodište humora. Život je smešan za onoga ko misli, a tragičan za onoga ko oseća. Znači da se smejemo?
Znači da se smejemo, znači da plačemo, znači da čista srca tražimo izlaz iz naših mrakova. Bitna je mašta, bitna je hrabrost. Verujem da će čovek u sebi iznaći put, da će otkriti način da izađe iz tame, da će imati snage za preporod za obnavljanje. Sigurno će mu u tome pomoći njegovi snovi.
Marina Vulićević

24.05.11 Nova srpska politička misao

Postavivši svoju najnoviju knjigu Vrlo malo svetlosti u formalne koordinate romana-omnibusa, Vladan Matijević sugeriše čitaocu smer kretanja kroz literarni svet. Knjiga je podeljena na tri različite priče ispripovedane u prvom licu, povezane spojevima motivskog karaktera i nagoveštajima o vremenskoj susednosti priča. Rasprava koja se povela oko žanrovskog određenja ove knjige otvorila je zapravo temu o mogućnostima Matijevićeve knjige kao celine; jer kao i uvek što je, rasprava o formi književnog dela zapravo je i ovaj put bila rasprava o značenju dela.

Sve tri priče se koriste modelima pripovedanja koji imaju intimni ispovedni ton. Prvu priču čitalac prati kroz formu elektronske pošte, koju svojoj bivšoj ljubavnici, Doni, šalje američka istoričarka umetnosti Hilari Hadson. Mejl adresa na koju Hilari šalje pisma izmišljena je i deo je psihičke drame koju junakinja Matijevićevog romana doživljava i saopštava u pismima. Podeljenom po paragrafima, drugim delom pisac je želeo da ostvari formu testamentarne oporuke glavnog junaka, Milutina Čabrinovića, inače bivšeg ministra pre promene vlasti iz dvehiljadite godine. Treća priča pisana je u formi dnevničkih zapisa, dnevnika snova glavnog junaka Đorđa, studenta filozofije. Autističnost njihovih svetova postaje okidač za intenzivna onirička preživljavanja prošlosti i nagoveštavanje budućnosti. Čitalac detektivski sakuplja nagoveštaje i činjenice po rubovima svesti sva tri junaka. Prilagođavanje na pritiske spolja, na pritiske koji dolaze iz sveta u kojem žive, rezultira manjim ili većim oblicima poremećaja svesti junaka.

Čak i u priči koja koristi imejl kao model pripovedanja (što sugeriše eventualno postojanje adresata i želju za komunikacijom) misao je monološka a komunikacija je onemogućena i doslovno, jer Hilari, adresant, šalje pisma na nepostojeću adresu, odnosno na netačnu e-mail adresu svoje bivše ljubavnice. Time su omogućena sećanja, asocijativni tok misli, uopšte pripovedanje koje čitaocu omogućava da od sakupljenih detalja sklapa profil ličnosti junaka. Introspekcija kao model pripovedanja i okrenutost priče samoj sebi, gde se život likova pred čitaocem sklapa od sna i jave, po rubovima svesti i nedovoljne ili iskrivljene percepcije stvarnosti, stvaraju sopstvena magnetna polja koja odbijaju priču jednu od druge, da bi njihovu povezanost čitalac našao na jednom drugom nivou – nivou koji zaokružene celine postavlja jednu do druge.

Ispod slike koja nastaje sklapanjem jave i sna, čitalac kroz momente bistrine pogleda sva tri junaka nazire pozadinu sveta u kojem žive. Iako postoji želja da se svetovi tri priče povežu kroz zajednički motiv sna, dublja veza ostaje neostvarena, što dovodi u pitanje žanrovsku odrednicu romana-omnibusa. Zaokruženost priča dozvoljava tek naknadno povezivanje samostalnih celina u jednu, ipak, hetereogenu skupinu. Nekomunikativnost, i doslovna i metaforička, usamljenost junaka i njihova zatvorena misao, tako postaju velike teme knjige Vladana Matijevića. Pritisak individualističkog sveta na čoveka današnjice, razara njegovu mogućnost kao humanog bića i stvara od ljudi usamljene monade.

Čitati knjigu Vladana Matijevića kao roman-omnibus znači oduzeti joj mogućnost da postavlja pitanja, da prikazuje, jer joj se formom koja želi da poveže nameće obaveza da daje odgovore. Naše traganje za linearnom povezanošću naišlo bi na ćutanje ili kakofoniju unutar knjige. Stvarnost knjige bi tako tražila od čitaoca da učitava značenja, što bi razgradilo i ovako nestabilnu strukturu. Želja za povezivanjem bi, kao previsok zahtev, tako mogla knjizi da oduzme na vrednosti. Ovako, prikazani svet ostaje u vlasništvu svih priča, bez želje da postave konačan sud, što knjigu svrstava među bolja književna ostvarenja novije produkcije.


Nenad Stanojević

12.03.11 e-novine.com

Matijevićev roman ne zaslužuje preterane pohvale, ali ni preterane pokude. Čini mi se da su greške napravljene u vezi sa nagradama i priznanjima koje su dodeljene ovoj knjizi, ali to je već tema za drugu priču i nema veze sa kvalitetom bilo koje pojedinačne knjige ili ličnošću njenog autora, već sa opštim jadnim stanjem u koje je zapala srbijanska književnost


Književno delo je kao pomorandža: morate ga oljuštiti da biste doprli do sočnog jezgra. Pod ljušćenjem jednog romana podrazumeva se probijanje kroz jezik, narativnu perspektivu i kompoziciju, a uživanje u slatkom plodu pripada nivou teme, tumačenja i doživljaja. Ova metafora, priznajem, ima svojih manjkavosti, posebno jer se u književnosti kora i plod prožimaju i reflektuju jedno u drugom. Drugim rečima, nemoguće je da plod ispod neprivlačne kore bude sladak i sočan, iako je obrnut slučaj moguć, premda retko. Ono što je takođe karakteristično za umetnost jeste da postoje slučajevi kada niste sigurni kako biste definisali ukus ploda koji vam se i sviđa i ne sviđa, i dojmi i ne dojmi. Oljuštili ste koru, bila je zdrava, plod je sočan, ali negde u dnu jezika kao da osećate malu neprijatnost, neku potmulu gorčinu koju je teško definisati i koju je na momente moguće potisnuti, a na momente vas prosto guši.

Ovom voćnom metaforom pokušao sam da opišem svoj doživljaj romana Vrlo malo svetlosti Vladana Matijevića (Agora, 2010). Naizgled, radi se o prilično uspeloj knjizi, ali mene muči taj neprekidni osećaj nečeg nedorečenog. Zamišljenu kao roman omnibus, kao slika onoga što se naziva stanjem duha jedne civilizacije, ili makar onoga što mi, u svojoj evrocentričnosti, zovemo civilizacijom, knjigu čine vrlo labavo povezane priče o poslednjim danima troje bolesnih ljudi: jedne paranoidne šizofrenične mlade žene iz Sjedinjenih Američkih Država, jednog alkoholičara u poslednjim stadijumima delirijum tremensa, koji je uz to i tipični politički zlikovac iz jedne od vladajući srpskih partija devedesetih i, konačno, jednog šizofreničnog mladića sa poremećajem ličnosti. Pored „geopolitičke“ podele na Zapad i nas, u romanu postoji još nekoliko važnih podvojenosti koje često funkcionišu u vidu lažnih antagonizama: san-stvarnost, prošlost-sadašnjost, autokratija-demokratija. Upravo u demaskiranju ovih opozicija leži istovremeno i veličina i sunovrat Matijevićevog romana jer je, gledano iz jednog ugla, njegova polazišna tačka, sadržana u naslovu knjige, strahovito pesimističan stav o ljudskom bitisanju koje je lišeno svake mogućnosti ljubavi i smisla. Gledano, pak, sa strane svakodnevice, Matijević je za svoje junake, odnosno antijunake, uzeo ljude sa granice opštepoznatog i prihvaćenog, onog što zadire iza, onog što većina nas, bez obzira na svu neutemeljnost te tvrdnje, naziva normalnošću. Dakle, pesimizam je sveprožimajući, ali je istovremeno i ekskluzivan jer, priznaćete, nismo svi šizofrenični, a ni alkoholičari. Pri tome, izbegavajući da prikaže obrise stvorenog sveta iz uobičajene perspektive manje ili više „normalne“ individue, Matijević je odlučio da ne sukobi koncept normalnosti sa onim što se nalazi izvan njega i tako je propustio priliku da podigne svoj roman na viši nivo koji bi ispitao ovu ideju konstruisane subjektivnosti u savremenom svetu.

Moglli bismo se složiti da je roman prilično vešto napisan i da Matijević poseduje izuzetnu narativnu veštinu, međutim i u tom segmentu pažljivije čitanje otkriva prilične rupe, posebno kada je u pitanju središnja priča o Milutinu Čabrinoviću, jednom od posrnulih Slobinih moćnika. Naime, logika književnosti (da iskoristim poznatu frazu Kete Hamburger) nalaže da postoji određena zakonitost u stvorenom svetu. Postoji otvoreno pitanje pripovedača ove povesti. Naime, tekst bi trebalo da predstavlja testament koji Čabrinović ostavlja i ispisuje svaki put iznova, a onda se ova perspektiva menja i neko uspeva da zabeleži njegove poslednje trenutke i čini se i samu smrt. U književnosti, naravno, ništa nije nedozvoljeno, samo što svako suprotstavljanje verovatnom i mogućem unutar stvorenog sveta čini da se gubi poverenje u naratora. Takođe, teško je zamisliti, na primer, da Milutin ima četrdeset godina, a da je njegov prijatelj Toroman imao svega trideset osam. Pojedini pasaži kojima se opisuje pijančenje u kafani su banalni i potpuno nefunkcionalni. Propuste ove vrste ne treba uvek pripisivati samo piscu. Očigledno je da rukopis mora da bude propušten kroz još nekoliko očiju, a u slučaju Vrlo malo svetlosti to očigledno nije bio slučaj.

Da ne bih bio nepravedan dodaću i da mislim da je treća povest „Okajavati Julijanu Ranković“ najbolji deo romana i da ga čini vrednim pažnje. Na tragu odličnih filmskih i književnih uzora poput Kronenberga, Mopasana ili D.M. Tomasa, Matijević je uspeo da ispriča napetu ljubavnu priču gde se stvarnost i snovi prepliću do tačke kada se između njih potpuno obriše granica. Poigravajući se motivima iz poznatih psihoanalitičkih tekstova, autor premrežava svoj tekst citatima i skrivenim citatima i na neki način implicitno kritikuje ovo učenje koje je postavilo temelje današnjim promišljanjima subjekta. Bez ironije iz prvog dela romana ili groteske iz drugog, povest o Đorđu Istini dobija dimenziju tragičnog i istovremeno istinski ljudskog.

Na koncu, čini mi se da se Matijević preigrao. Pokušavši da sebi stavi visoke ciljeve u prva dva dela romana, da bude kritičan prema konceptima, a ne prema ljudima, odnosno da uopšti bez adekvatnog utemeljenja u priči, napravio je greške koje je mogao da izbegne. Stoga Matijevićev roman ne zaslužuje preterane pohvale, ali ni preterane pokude. Čini mi se da su greške napravljene u vezi sa nagradama i priznanjima koje su dodeljene ovoj knjizi, ali to je već tema za drugu priču i nema veze sa kvalitetom bilo koje pojedinačne knjige ili ličnošću njenog autora, već sa opštim jadnim stanjem u koje je zapala srbijanska književnost.

Vladimir Arsenić

25.02.11 Polja

Roman ili zbirka priča

Reklo bi se da u percepciji književne javnosti postoji izvesna nedoumica ili nesigur-nost u pogledu formalnog određenja ove knjige: je li reč o zbirci pripovedaka ili o roma-nu? Autor, očigledno, nema dileme o tome, budući da odmah ispod naslova stavlja odred-nicu „Roman-omnibus“. Ipak, u jednom skorašnjem intervjuu pomalo defanzivno kaže kako je „svestan da u prvoj polovini dvadesetog veka [ova njegova knjiga] ne bi bila svr-stana među romane“. Oblik ovog proznog ostvarenja u neku ruku je i formalno priznat kao dvosmislen odlukama žirija dveju naših eminentnih književnih nagrada: NIN-ov žiri, očigledno, procenjivao je Vrlo malo svetlosti u konkurenciji romana, a žiri koji odlučuje o dodeli Vitalove nagrade ovu knjigu razmatra u kategoriji zbirki pripovedaka. Može li se sa nekom dozom pouzdanosti zaključiti šta jeste na stvari?Mislim da svakako može, bez većih teškoća. Štaviše, upravo one karakteristike koje predstavljaju najvažnije zajedničke niti koje ovu prozu drže na okupu i omogućavaju joj da funkcioniše kao roman ujedno su i ključevi za njegovo razumevanje i tumačenje.
Nepouzdani pripovedači

Na prvom mestu valja istaći to da sve tri pripovesti od kojih je ova knjiga sastavljena Matijević oblikuje koristeći narativnu tehniku takozvanog nepouzdanog pripovedača. Za razliku od „sveznajućeg“, znanje nepouzdanog pripovedača o svetu u kojem postoji i koji čitaocu treba da posreduje ne samo što je ograničeno ličnom perspektivom, nego je i dodatno obogaljeno takvom karakterizacijom književnog lika naratora koja mu, u većoj ili manjoj meri, onemogućava da sopstveni svet pojmi tačno i istinito, tako da ga sa apsolut-nom tačnošću i istinitošću ne može posredovati ni čitaocu.Ovakva pripovedna situacija, dakle, podrazumeva da načelno postoji celovita, preci-zna i istinita predstava imaginarnog sveta datog književnog dela, ali ona nije eksplicirana; čitalac se do takve predstave može probiti samo u izvesnoj meri, na osnovu sopstvenog tumačenja pročitanog: konkretno, u onoj meri u kojoj bude u stanju da otkrije mesta, na-čine i razloge pripovedačevog odstupanja od takve, pretpostavljene, autentične predsta-ve sveta književnog dela.
U sve tri pripovesti koje sačinjavaju ovaj omnibus-roman, dakle, čitalac se nalazi u istom perceptivnom položaju, iako su priče, razume se, tematski raznolike: u prvoj, pripo-vedač je mentalno obolela osoba, u drugoj alkoholičar, a u trećoj osoba koja u sopstvenoj svesti ne uspeva tačno da razgraniči san i javu. Prva objedinjavajuća nit romana Vrlo malo svetlosti, onda, jeste taj perceptivni položaj čitaoca. Od početka do kraja, ova knjiga čita se u istom mentalnom stavu, uz isti tip interpretativnog napora: čitalac ulaže stalni trud da kroz koprenu pripovedačeve svesti (i naracije) dopre do istinite spoznaje o dočaranom svetu.
Ne možeš ponovo otići kući

Sledeću objedinjavajuću nit nalazimo na tematsko-motivskom nivou: u nekom trenutku, odgovarajući na neki oblik krizne situacije, sva tri naratora i glavna junaka ovog romana od-laze kući. U prvoj priči, mentalna bolesnica doživela je nervni slom pre početka samog pri-povedanja, pa je više odlukom lekara nego sopstvenom voljom vraćena da živi sa majkom, u nadi da će to za nju predstavljati bezbednije i lekovitije okruženje. U drugoj priči, nekadaš-nji korumpirani visoki režimlija, a sada pijanac u delirijumu, odlazi iz Beograda u svoj provin-cijski rodni grad, u iluzornoj nadi da će ga boravak u odavno avetinjski praznoj rodnoj kući spasiti, ili mu makar obezbediti nužni predah od zlokobnih progonitelja, ili paranoičnih vi zi-ja. U trećoj pripovesti, narator u snu posećuje svoju majku, žudeći za njenim razumevanjem i blagoslovom oniričke ljubavne veze koja će mu, nada se, doneti spas i životni smisao.Razume se, sva tri povratka kući pokazuju se kao potpuno promašeni i nedelotvorni. Povratak u pouzdano okrilje detinjstva i roditeljskog doma, ili ono što je od njega ostalo, u kriznim i prelomnim egzistencijalnim trenucima ovim junacima ne donosi spas niti olak-šanje. Majka mentalne bolesnice ne samo što nije dorasla zauzdavanju šizofrenih nastupa svoje ćerke, nego – što je, iz perspektive tih nastupa, dakle iz perspektive pripovedanja, još gore – nije sasvim spremna da sopstveni život u potpunosti podredi staranju o bolesnici: svojim neuspešnim pokušajima da zadrži ljubavnika ona dodatno kvari odnose sa ćerkom.Prazan i leden roditeljski dom takođe ne donosi nikakvo olakšanje niti pomoć junaku druge priče: u njemu on ne uspeva da založi vatru, ne uspeva da otrgne od smrti mače koje nalazi u snegu pred kućom, ne uspeva da ostane trezan. Čim shvati uzaludnost sop-stvenog boravka u prostoru koji ima da mu ponudi samo šuplje odjeke prošlosti, pripove-dač nastavlja da pije i poraženo odlazi odatle, idući u susret sopstvenoj smrti.U trećoj priči, fantazma majke koja se javlja u snu samo muči i začikava iznurenog na-ratora. Njegov pokušaj kreiranja nekog pouzdanijeg porodičnog oslonca, time što volje-nu devojku odvodi da je predstavi majci, ne donosi nikakav uspeh. Majka i devojka u snu se preobražavaju i ostaju neuhvatljive, te mu izmiče ne jedino roditeljski blagoslov, no i sámo ostvarenje ljubavi, koja bi, kako se on uzaludno nada, dala nekakav smisao i struk-turu njegovoj egzistenciji, rastrzanoj i dezorijentisanoj u pomešanim prostorima sna i stvarnosti, koje ne uspeva da razluči.
Dakle, emocionalno i funkcionalno regresiranje oličeno povratkom u infantilno stanje, iako razumljivo kao re? eksna reakcija na iskustvene sadržaje koje pripovedači doživljavaju kao egzistencijalni krah, nemoguće je i ne pomaže ni na koji način. Matijevićevi junaci su ošte ćeni i životno osujećeni likovi koji ne nalaze aktivno, delotvorno rešenje svojim proble-mima. Takvo rešenje oni nastoje da zamene eskapističkim pokušajima redukcije sopstve ne ličnosti na položaj deteta, uistinu pokušavajući da odgovornost za sopstvenu egzistenciju vrate u tuđe ruke, ili makar podele i olakšaju. Očigledno, ta vrsta odgovornosti preuzima se bespovratno, i ne ostavlja manevarskog prostora ako se iz bilo kog razloga ne ispuni.
Jedinstven pripovedni svet

Sledeći dokaz o romanesknoj jedinstvenosti ove knjige Vladana Matijevića nalazim u integralnosti imaginarnog sveta u koji su smešteni svi likovi. Tri pojedinačne naracije za-pravo predstavljaju tri perspektive upravljene na isti, svima zajednički svet. Očigledan do-kaz tome jesu zajednički likovi, odnosno likovi koji istovremeno postoje u dva (eksplicitno), odnosno sva tri pripovedna toka (implicitno): lik Marije, koja se u prvoj priči javlja kao lju-bavni oponent glavne junakinje, prisutan je i u drugoj priči, gde se ona otkriva kao otuđe-na poćerka glavnog lika, a vest o nerazjašnjenoj smrti glavnog lika druge priče pojavljuje se u trećoj. Na taj način Matijević vrlo elegantno i e? kasno naglašava svoj autorski pristup: on se ne trudi da u prikazivanju zahvati totalitet imaginarnog sveta ovog romana; umesto toga, postojanje takvog totaliteta on podrazumeva, a čitaocu nudi tri pojedinačne vizure, tri detalja velike slike. Ako prihvatimo da se radi o reprezentativnim detaljima – a mora biti tako, inače ne bi bili ispripovedani oni, nego neki drugi – onda možemo doći do za-ključka da je svet Matijevićevog romana Vrlo malo svetlosti prevashodno de? nisan pesimi-stički: oni njegovi stanovnici koji su vredni priče jesu promašene, neostvarene, bolesne, devastirane individue čijim se propastima ispisuje mračno, završno poglavlje jednog pri-povednog kosmosa koji se davi sam u sebi. Nijedan od glavnih likova ovog romana ne uspeva da uspostavi plodotvorni kontakt sa nekim drugim, ne uspeva da prevaziđe sop-stvenu osakaćenost i samoizolovanost. Utoliko, pripovedni svet ove knjige je jalov i s pra-vom osuđen na to da se ugasi u svim svojim žiteljima.Na osnovu svega rečenog, mislim da možemo zaključiti da ova knjiga Vladana Matije-vića predstavlja odlično koncipiran i izveden roman, eminentno modernog senzibiliteta. Njegov temeljni pesimizam autor veoma uverljivo izlaže, provocirajući time čitaoca na ak-tivan pristup, analizu i određivanje prema tako zasnovanom pripovednom postojanju. Mislim da je upravo ta snaga provokativnosti najznačajniji kvalitet ovog romana, kojim nas Vladan Matijević podseća na to da književnost i te kako ima načina da ostane relevan-tna i važna za savremenog čitaoca.

Ivan Radosavljević

20.02.11 Politika

Vladan Matijević se koristio eufemizmom kada se odlučivao za naslov svog poslednjeg romana. Vrlo malo svetlosti je roman-omnibus koji se sastoji iz tri pripovesti o tri nezavisne sudbine čije se jedinstvo ogleda u zapravo apsolutnom nedostatku svake svetlosti i ona se ne može ugledati čak ni na kraju nekih od imaginarnih tunela u kojima se njegovi junaci nalaze.
Pozicionirani u različitim kulturama, američkoj, ruskoj i srpskoj, Matijevićevi junaci su nemoćni da pronadju ono zrno suštastvenosti koje bi im omogućilo smirenje i zadovoljstvo jednog prosečnog ljudskog života, oni se nalaze na ivici potpunog sloma, izazvanog konačnim beznadjem, koji se po svakoga od njih okončava tragično. Junakinja prve priče svoju tačku oslonca pokušava da pronadje u pobuni i rušenju trenutnog stanja savremenog sveta baziranog na dominaciji muškaraca i kulturi potrošačkog čiji je najistaknutiji predstavnik po njenoj proceni, jedan od najznačajnijih umetnika XX veka, Endi Vorhol. Glavni lik središnje priče, bivši ministar propale vlade iz miloševićevske ere, ključ uspeha traži u politici i materijalnoj obezbedjenosti, pokušavajući time da prevazidje lične i porodične tragedije. Junak završne priče ovog književnog omnibusa, student filozofije, život posvećuje delu Vladimira Solovjeva. Medjutim, psihički izmenjena stanja likova otkrivaju nepouzdanost naratora i pukotine u iskazima ukazujući na ironijski diskurs teksta koji iz stranice u stranicu dekonstruiše prethodno napisano. Opsednutost Vorholom je izazvana dečijim traumama i neuzvraćenom gej ljubavlju, gramzivi političar je istovremeno i vlasnik teških porodičnih i ličnih tragedija, a religiozni student koristi rad o Solovjevu samo kao odskočnu dasku za dobijanje američke stipendije. Ništa nije onako kao izgleda na prvi pogled, svaki od likova se zapravo nalazi u situaciji nesvesne negacije sopstvenog životnog izbora, te će svi oni postupno dolaziti do toga da religija, umetnost i politika same po sebi ne mogu čoveku spasiti dušu. Oni su žrtve sopstvenih pogrešnih izbora, ali i okolnosti ovog neveselog sveta koje su ih dovele do toga da odabiraju bez prave mogućnosti izbora.
Prividno, roman je pisan u kontrapunktu: s jedne strane je vorholovska Amerika, na prvi pogled ona je simbol dominacije novca, površnosti, plastike, vrednosti koje to nisu, svake vrste „izopačenost“, degradacije i prostitucije umetnosti i originalnosti, karneval površnosti i trivijale, masovne proizvodnje i reciklaže klišea. S druge strane je student asocijativno vezan za opus Dostojevskog, Rusija, duhovnost, religija, filozofska zapitanost nad ljudskom patnjom. Izmedju - Srbija, stišnjena u agoniji bez Vorhola i bez Solovjeva, ostavljena samo propalim političarima jedne propale politike. Vorhol protiv Solovjeva i medjuprostor ispunjen prazninom. A zapravo, ni jedno ni drugo, a možda ni treće. Matijevićevi likovi žive na ivici ludila, snovidjenja im se pretvaraju u noćne more, agonije čiji su izvori različiti, a ishodišta ista. Njihove opsesije samo simbolično slede sveopšte iluzije da se krivica ili spasenje mogu pronaći na jednoj adresi. Matijević vešto svoje likove dovodi u situacije koje nisu crno-bele, gde su ljudi i žrtve i krivci, gde nema jednostavnih rešenja i konačnih stavova. Jedan veoma komplikovan i nerešiv svet se prelama u romanseknim modalitetima realnosti i sna, ludila i zdravog razuma, izmičući time oslonac i materijalizma i duhovnosti, i grehu i ispaštanju, ne dopuštajući dominaciju bilo prezrenja bilo sažaljenja... Čovek je uvek na gubitku, jedina je konstanta Matijevićevog Vrlo malo svetlosti. Spoznaja da se ova već poslovična selimovićevska misao nalazi u romanu, ne ukida mu sasvim osobene odlike novomilenijumske modernosti koja se ogleda u osećanju nesigurnosti proizvedene nepouzdanošću naratorskih glasova i stavova postavljenih u ironično intoniranom kontekstu iluzija, snova i ludila koji dosledno provociraju čitaoca nudeći mu jedno precizno i čvrsto komponovano štivo, ali bez konačnih životnih pouka. Baš onako kako i treba da izgleda zahtevno pisano književno delo.
Jasmina Vrbavac