Poslednji despot

14.01.12

Pisac o romanu “Poslednji despot”, Đurađu i Jerini, srednjovekovnoj Srbiji. Srbi su, osim svog znoja, u zidine Smederevske tvrđave ugradili i svoje pretke

UZBUDLjIV život despota Đurađa Brankovića, od moćnog, uglednog i bogatog vladara do 80-godišnjeg slomljenog starca čiji su se životni, diplomatski i državnički napori urušili, dva sina oslepljena, a obe kćeri ostale udovice bez poroda - tema je novog istorijskog romana Nikole Moravčevića (1935) “Poslednji despot”, u izdanju “Arhipelaga”. Knjiga je ujedno i raskošna slika života u srednjovekovnoj Srbiji, a predstavlja nastavak prethodnog romana ovog autora “Vitez u doba zla”, u kojem je glavni junak Đurađev ujak, despot Stefan Lazarević.
Po završetku Akademije za pozorišnu umetnost Univerziteta u Beogradu (1955), Moravčević je emigrirao u Ameriku, gde je magistrirao na pozorišnom odseku, a doktorirao svetsku književnost (1964). Na Univerzitetu u Čikagu bio je dugogodišnji profesor svetske književnosti, osnivač i šef odseka slavistike, prorektor. Njegov naučni rad obuhvata više od deset knjiga eseja o delima srpske i ruske književnosti 19. i 20. veka, a bio je i osnivač i glavni urednik jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi “Serbian Studies”.

ZEMLJA SREBRA - SRBIJA u vreme Đurađa Brankovića bila je jedna od najbogatijih evropskih zemalja, zbog velikih nalazišta izuzetno kvalitetnog srebra - objašnjava Moravčević.
- Samo dva podatka. Kao miraz uz svoju ćerku Maru, Đurađ je dao 500.000 dukata i dve pokrajine, Toplicu i Dubočicu. A Novo Brdo je u to vreme imalo 12.500 stanovnika, kada je u Parizu i Londonu živelo između 2.500 i 3.000 ljudi. Srebro je, inače, vađeno, ne samo na Novom Brdu već i na Rudniku, u nekim mestima na Kosovu i u bosanskoj Srebrenici. Dragocena ruda je bila pomešana sa zlatom, i to se zvalo glama, u Evropi izuzetno cenjena jer su se od nje pravili skupoceni nakiti.

* Despot Đurađ je osim vojničkih imao i izuzetne diplomatske sposobnosti, iako je bio dvostruki vazal, vezan između zahteva turskog carstva i ugarskog kraljevstva.
- Želeo sam da ga prikažem kao čoveka koji se psihološki razvija i postepeno menja. Kada ga čitalac upoznaje, a to je u jeku bitke Bajazitovih sinova za presto, on je tipični srednjovekovni velmoža sa jako uskim pogledima o održavanju poseda. Vremenom njegovi vidici se šire i sve više podseća na svog ujaka Stefana Lazarevića. On konačno uviđa da je jedinstvo Srbije uslov opstanka države, i tako se kao ličnost razvija od čoveka tipične vlastelinske sebičnosti do državnika koji ima jasnu viziju budućnosti svoje zemlje.

* Šta je uticalo na Đurađevo sazrevanje?
- On je shvatio da Srbi strahovito gube, boreći se na različitim stranama u ratu Bajazitovih sinova. On je izgubio svog mlađeg brata Lazara, a Stefan svog mlađeg brata Vuka. Takav razdor između Lazarevića i Brankovića jedino je Turcima išao u korist, što su oba srpska despota shvatila, i uspela da se pomire.

* Koliko je o despotu Đurađu i njegovom vremenu ostalo pouzdanih podataka?
- Pronašao sam ih na raznim stranama. Francuski vitez Bertrandon de la Brokijer, koji je prošao Srbiju 1437, u memoarima je zabeležio dosta toga. Između ostalog, poredio je Srbe, Grke i Bugare. O Grcima i Bugarima piše jako loše, ističući da su se dobrovoljno turčili, i to proslavljali sa tri dana gozbe. O Srbima piše veoma pozitivno ističući njihovu lepotu, vitkost, visinu i čistoću, uz primedbu što nose duge kose i brade. Hvali tada sredovečnog Đurađa i njegovu decu. Pravi rudnik istorijskih dokumenata iz ovog doba je dubrovački arhiv. Za Dubrovčane je, naime, Srbija u 14. i 15. veku bila prava zlatna koka. O Đurađu su ostavili zapis da je bio prvi od srpskih vladara koji je slušao savete svoje žene Jerine i dozvoljavao joj da se meša u državne poslove. Zanimljivi su i turski izvori koji su dugo vremena bili potiskivani.

* Veliku umešnost despot Đurađ je pokazao i kada je nameravao da podigne Smederevsku tvrđavu.
- Kao izuzetno vešt čovek on je znao da iskoristi nezajažljivost mađarskih i turskih velikodostojnika. Kada je odlučio da zida Smederevo, bilo mu je jasno da neće dobiti dozvolu od sultana. Zbog toga je potplatio turskog velikog vezira koji je sultanu preneo poruku kako srpski despot hoće da podigne malu crkvu i dvor da bi se skućio. Sultan je to odobrio, da bi tek sedam godina kasnije dobio izveštaj kako se privode, radovi na velikoj tvrđavi. A Smederevo je i dan-danas najveća nizijska tvrđava u Evropi, i, što je posebno zanimljivo, mnogima na Zapadu je nezamislivo da je sazidana samo za deset godina.

GRAMZIVI BANKARI SA VOLSTRITA

*KAO čovek sa velikim iskustvom i znanjem koji voli da tumači događaje, kako objašnjavate današnju ekonomsku, i ne samo ekonomsku krizu u svetu?
- Jedini razlog ekonomske krize od pre tri godina bila je strahovita gramzivost ljudi sa Volstrita. To znači da čak i u kapitalističkom društvu vlada mora da nađe načina da uspostavi pravila u finansijskom sektoru, što u Americi svi uviđaju, izuzev Republikanske stranke. Pre četiri meseca Obama je predložio da jedan procenat najbogatijih ljudi u Americi, njih 750.000, plaćaju porez veći za 1,4 odsto. Republikanci su to odbili smatrajući da su oni kreatori kapitala od kojeg žive niže klase. Jedan od najbogatijih ljudi Voren Bafet je javno rekao da ga je sramota što za toliko bogatstvo plaća isto toliko koliko i njegova sekretarica. Ali šta sve to vredi kada Republikanska stranka ne odustaje želeći da što pre vidi leđa Obami. Kao pravi Srbin inadžija, na predstojećim izborima glasaću za Obamu.

* Zbog podizanja tvrđave Jerina je u narodu i dobila nadimak Prokleta...
- To je bio ogroman kuluk za veći deo stanovništva Srbije. Seljaci su morali da dolaze sa stokom i kolima i dovlače kamen i preko sto kilometara. Zbog neophodnog materijala, rušena su stara rimska i vizantijska utvrđenja, a kada i to nije bilo dovoljno, Đurađ je naredio da se u prečniku od 150 kilometara oko Smedereva pokupe svi nadgrobni spomenici i grobovi. Tako su Srbi osim svog znoja u zidine ugradili i svoje pretke. Jerina je u svemu tome sigurno imala uticaja, kao što je učinila da Đurađ pokloni ogromnu sumu Turcima da bi se iz njihovog zatočeništva izbavio njen brat Toma Kantakuzin. Kada je Toma došao u Srbiju, dotadašnji vojni komandant Radič Postupović se povukao u manastir na Svetoj gori, a Jerina je na njegovo mesto postavila svog brata. Bio je to prvi put da se za velikog čelnika srpske vojske postavi jedan Grk.

* U romanu je veoma zanimljivo prikazan odnos između Đurađa i njegove žene,
pogotovu kada su morale da se donesu neke vrlo teške i bolne odluke. Jerina se pokazala mnogo odlučnijom?
- Ona je rođena u jednoj od dve čuvene vizantijske porodice koje su se tukle 200 godina, a to su Paleolozi i Kantakuzeni. I u svim njihovim obračunima bilo je sasvim normalno da deca budu taoci. Zbog toga je Jerina bez mnogo premišljanja pristala da ćerku Maru da u turski harem, drugu kćer grofu Celjskom, za koga se u celoj Evropi znalo da je nepopravljiv ženskaroš, a kao taoce sinove Stefana i Grgura. Murat II je u jednom trenutku posumnjao u Đurađevu odanost i naredio da se njegovi sinovi, koji su se nalazili u Maloj Aziji, oslepe. Mara je, tada, pala pred njegova kolena i uspela da ga ubedi da promeni odluku, što je za to vreme bilo nezamislivo. Sticajem okolnosti, međutim, glasnik je zakasnio, braća su pogubljena, a razljućeni Murat je naredio da se glasnik ubije.

* Kada, i u kojoj meri pisac ovakvih romana može da odstupi od činjenica i podataka?
- Nikada, ako hoće da bude pravi pisac istorijskih romana. Odstupanja od činjenica mogu se videti još u ranim srpskim istorijskim romanima u 19. veku, što se i kasnije ponavljalo. Tako je jedan od braće Nastasijević napisao istorijski roman o despotu Stefanu Lazareviću koji je izašao tridesetih godina 20. veka, a u kojem je veoma mnogo nedopustive proizvoljnosti. Ja sam i počeo da pišem istorijske romane smatrajući da je moja generacija iz mnogih knjiga dobijala sasvim pogrešnu sliku o nekim periodima naše istorije. Tako sam ispisao “Vreme Vaskrsa”, roman o Prvom svetskom ratu, u kojem sam, između ostalog, pokušao da dokumentujem da nam je uz Austrougarsku, najveći neprijatelj bila Engleska, što mnogo ljudi ne zna. U romanu “Svetlost Zapada” bavio sam se ratom u Bosni, i to na osnovu građe iz arhive Ujedinjenih nacija. Na moje veliko zaprepašćenje, direktorka arhiva mi je rekla da osim mene tu niko drugi nije zavirio.

27.11.21 Danas

Da li je vojna pomoć katoličke Evrope Vizantiji u odbrani od najezde Turaka uslovljavana primatom Rima ili su je u to doba omeli i drugi problemi, pita se Nikola Moravčević na početku romana Despot Stefan Visoki, koji je 2015. godine objavljen u izdanju Arhipelaga.

U ovo vreme pandemije, koja predugo traje, posegao sam za knjigama koje nisam stigao da pročitam ranije i onima koje sam davno pročitao pa mi je sadržaj ostao samo u detaljima.

Tako mi je do ruke dopala ponovo knjiga Nikole Moravčevića – Vitez u doba zla – despot Stefan Visoki.


I ova knjiga, kao i ostali istorijski romani ovog autora, iz Arhipelagove edicije, inspirisani su istorijom i ličnostima koje su imale važnu, a često i odlučujuću ulogu u vremenu u kome su živele.

U ovom istorijskom romanu, pri ponovnom čitanju, zapao mi je za oko opis događaja sa samog početka knjige.

To onovremeno zlo koje se nenadano javlja odnedavno ponovo zabrinjava planetu.

Zato početku ove obimne knjige i opisu tog događaja posvećujemo veći deo ovog teksta. Vratićemo se na taj događaj docnije.

Roman donosi obilje istorijskih podataka koje autor osobenom pripovedačkom veštinom povezuje u priču uvodeći čitaoca u široki koloplet zbivanja iz vremena koje je prethodilo vladavini despota Stefana Lazarevića.

Lakoća pripovedanja čini priču o sudbini države i njenog vladara zanimljivom, a istoriju razumljivijom.

Epidemije koje su harale svetom i njihove posledice

Prava riznica istorijskih podataka, koje je autor uneo, ne samo u ovaj roman, odredili su karakter i vrednost dela.

Upravo ta vrlina čitaocu omogućava da lakše prođe kroz lavirint zamršenih odnosa koji su vladali u tom vremenu i prostoru tokom XIV i XV veka.

Uz ostala zla, koja su snašla ondašnji svet, bila je i epidemija kuge koja je dodatno ugrozila stanovnike Evrope.

Ta epizoda epidemije detaljno opisane na početku romana intrigira i danas, zbog opasnog virusa koji nas ugrožava već dve godine.

Ovo je možda prilika da istoričari medicine kažu nešto više o epidemijama koje su harale svetom i posledicama koje su ostavljale.

Ko je Moravčević?

Pored univerzitetske karijere profesora svetske književnosti u Čikagu bavi se i pisanjem istorijskih romana.

Objavio ih je šesnaest i većina je tematski i sadržajno okrenuta prema ličnostima iz srpske srednjovekovne istorije.

Dok ovo pišem pojavio se još jedan roman o knezu Lazaru.


Od tih sedamnaest pročitao sam dosad tri: Zapisi o srpskom carstvu, Grof Sava Vladisavić i Vitez u doba zla – despot Stefan Visoki.

U tim knjigama autor vas uvodi i vodi kroz vreme u kome su živeli junaci tih romana – oživljavajući događaje i ulogu koju su u njima imali.

U prvom romanu to je car Dušan, u drugom je prikazan životni put grofa Save Vladisavića, koji je odigrao važnu ulogu u Rusiji Petra Velikog, a u trećem prati život i državničke veštine despota Stefana Lazarevića.

Despot živi u doba zla (turski prodor na Balkan) koje je uveliko ugrozilo Vizantiju i devastiralo države Balkana.

Tu sintagmu doba zla autor će staviti u naslov romana.

Čitalac će brzo shvatiti da su to vreme zla činila tri faktora, koja su mogla da ometu zapadne hrišćane da priteknu u pomoć i spreče propast srpske srednjovekovne države i celog istočnog carstva.

Bilo je i onih manje opravdanih razloga.

„Na početku kobnog XIV veka katoličku Evropu nisu mnogo interesovali svetovni problemi poljuljanog Vizantijskog carstva, jer je još od podele hrišćanstva polovinom XI veka glavni uslov za bilo kakav dodir sa istočnim šizmaticima bilo njihovo priznavanje papskog primata nad svekolikim Hristovim stadom.“

Vidljiv je pripovedački dar, koji se, kao i u pomenutim romanima, pokazuje u samom tekstu, odnosno veštini kojom su istorijske činjenice (dokumenta) uklopljene u romanesknu strukturu knjige.

To čitaocu opet pomaže da i sam na određen način, zagledan u sadržaj knjige, iz sigurne vremenske udaljenosti zamisli i posmatra događaj koji se zbio pre nekoliko vekova.

Druga vrlina ovih knjiga je što čitalac ima utisak da čita izmaštan, napet roman, a onda shvati da je reč o događajima koji su se stvarno dogodili u istoriji.

Opis događaja iz prošlosti, uz korišćenje arhivske i druge građe, čine okvir u kome konstruiše delo čije su vrednosti vidljive u spoju oba žanra.

Narator vešto i sa merom rekonstruiše dijaloge u romanu, tako da čitalac ima utisak da su preuzeti iz neke povelje na kojoj su reči učesnika zabeležene neposredno posle događaja.

Vitez u doba zla – despot Stefan Visoki roman je o njegovom životu i vladavini despotovinom posle pogibije oca, kneza Lazara, na Kosovu.

Autor se bavi epohom koju naziva doba zla opisujući događaje čitav vek pre pojave despota Stefana Lazarevića.

Iz tog perioda istorije bremenitog događajima, Moravčević uzima građu za svoj roman tražeći uzroke koji su bili kobni za stradanje i nestanak srpskih država na Balkanu i pad vizantijskog carstva.

Posle bitke na Marici Turci osvajaju jednu po jednu državicu nastalu raspadom Dušanovog carstva. Istu sudbinu doživeće Šišmanova Bugarska. Vizantijski car Jovan V Paleolog vraća se, mesec dana posle poraza braće Mrnjavčević na Marici, u Carigrad, „duboko razočaran ponižavajućim prijemom i hladnim ignorisanjem njegovih vapaja za vojnu pomoć u Rimu, Parizu i Veneciji“.

Moravčević u romanu prati rad penzionisanog profesora istorije koji piše knjigu o Stefanu Lazareviću i o napisanim poglavljima razgovara sa suprugom koja prati njegov rad.

Posle petog poglavlja supruga mu kaže: „Zar ti je uvod sa tolikim skokom u prošlost zaista potreban?“

„Zaključio sam – odgovara on – da je to neophodno i za puno razumevanje obima vizantijske i srpske državne propasti u tom veku i za jasnu predstavu hrpe objektivnih razloga zbog kojih su i katolička crkva i evropski vladari pod njenim skutom tako dugo ostali ravnodušni prema prodoru islama na Balkan.“

A ti objektivni razlozi bili su: početak rata između Francuske i Engleske, poznatog pod imenom Stogodišnji rat i pojava kuge u Evropi.

Dobar sanitarni sistem spasava Nirnberg

Pored „duhovnih problema katoličke crkve“ Evropu će polovinom XIV veka zadesiti mnogo veće nesreće; od kojih je katastrofalna bila epidemija kuge koja je usmrtila 25 milona ljudi.

Kuga se pojavila, navodi Moravčević, krajem druge decenije XIV veka u kineskoj provinciji Junan, a odatle su je mongolski karavani, „preko inficiranih buva na crnim pacovima skrivenim u tovarima robe, preneli u mongolsku prestonicu Karakorum u pustinji Gobi“.

Karavani i horde konja razneće zarazu širom ogromnog carstva Džingis-kanovih naslednika. Tako stiže do obala Crnog mora, tačnije do obala Krima, a morskim putevima brzo se proširila do Levanta i delte Nila.

O širenju ove epidemije po Evropi zna se mnogo više.

Prvi kontakt Evropljana, po predanju, kako piše Moravčević u romanu, sa ovom smrtonosnom bolešću „vezan je za đenovljansku trgovačku koloniju u gradu Kafi (današnjoj Feodosiji) na Krimu“.

U tom gradu je u jesen 1345. došlo do pijačne tuče između hrišćanskih trgovaca i domaćih stanovnika koja će ubrzo prerasti u lokalni rat.

Tamošnji mislimani su se požalili lokalnom kanu a ovaj je jedva dočekao da otpočne rat.

Opkolio je grad, utvrđenje u koje su se zatvorili Đenovljani, a kad nije uspeo da ga osvoji, jer su vojnici počeli da umiru od kuge, pre nego što se povukao kan je nekoliko mrtvih vojnika katapultirao preko zidina tvrđave.

Ubrzo su i Đenovljani počeli da obolevaju, ukrcali su se na svoje brodove i krenuli da beže.

U jesen 1347, oni će kugu preneti u Konstantinopolj, gde je stradala skoro polovina gradskog stanovništva.

Zaraza se brzo raširila po celom Mediteranu.

Đenovljanske i venecijanske galije donose bacil na tlo Italije, prvo u Mesinu na Siciliji.

U naredne dve nedelje kuga je stigla do Venecije i još nekoliko gradova, a već narednog proleća kuga je harala celom zemljom.

I ako su komunikacije između država i naroda bile male i odvijale se uglavnom vodenim putevima, zaraza se brzo raširila po Evropi.

Nije bila pošteđena ni Engleska.

Najgore su prošli stanovnici gradova gde je smrtnost bila između trideset i četrdeset procenata, a u velikim gradovima, gusto naseljenim, stradalo je i više od polovine stanovnika.

Velika smrtnost bila je i u skandinavskim državama.

Zaraza kuge dolazi u nemačke državice, u okviru Svetog rimskog carstva, u toku 1348. godine.

Bila je istog intenziteta i umorila je između trećine i četvrtine stanovnika.

Zanimljiv je podatak da je Nirnberg imao znatno manju smtnost od drugih nemačkih gradova – deset posto. Objašnjenje leži, kako piše Moravčević, verovatno u dobrom sanitarnom sistemu.

Dakle čistoća je u Nirnbergu spasila mnoge živote.

Pokošena trećina stanovnika Evrope

Epidemija je u Istočnu Evropu stigla dve godine kasnije, prvo u poljsko kraljevstvo, gde je umrla četvrtina ljudi, a kad je krajem 1350. zahvatila Kijevsku Rusiju, smrtnost je bila ispod jedne petine.

Već 1351. epidemija kuge slabi u Evropi, gubi snagu smrtnosti.

Kad je papa Kalist VI naredio Kuriji da utvrdi broj umrlih hrišćana, ustanovljeno je, upoređivanjem broja stanovnika pre i posle epidemije, da je u Evropi stradalo 24 miliona ljudi.

Tada je na kontinentu bilo oko 75 miliona žitelja.

Epidemija je za tri godine pokosila trećinu stanovnika.

Katastrofalna epidemija ostavila je dugoročne posledice: ekonomske, sociološke, psihološke i druge.

Odmah se osetio nedostatak radne snage.

Moravčević navodi da „sebri godinama nisu radili na poljima, zanatlije nisu privređivale u radionicama, a trgovci nisu imali ni šta ni kome da prodaju, sve je na tržištu robe i usluga skoro preko noći znatno poskupelo“.

Opis epidemije kuge učinio je roman aktuelnijim danas nego u vreme njegovog objavljivanja.

Zadržaćemo se na još jednom istorijskom događaju opisanom na početku romana.

Tragedija koja će narednih decenija snaći ovaj prostor biće, za Vizantiju i balkanske zemlje, bolnija od kuge.

Utisak koji čitalac romana može da stekne jeste značaj Bitke na Marici za dalji prodor Turaka.

Bila je to možda i poslednja šansa da se, bez pomoći Evrope, zaustavi prodor Osmanlija ili eventualno odloži.

Međutim, sudbina bitke imala je zloslutni ishod.

Vojska kralja Vukašina i odredi despota Uglješe stigli su na Maricu, gde je i bilo dogovoreno da se dve vojske sastanu.

Taj susret je „svakako bio povod za bučnu proslavu i veselje“.

Saznavši da su znatno brojniji od turskih snaga u Drenpolju, počnu da proslavljaju pobedu.

I sasvim je moguće, piše Moravčević, pozivajući se na turske letopise, da se u srpskom taboru „zbog slavlja i čvrstog ubeđenja da će do pobede nad nevernicim doći već sledećeg dana, nije mnogo mislilo na oprez“, dodajući da o pozornim stranama tog popodneva niko nije mislio.

Kad je blago jesenje veče polako utonulo u noć, piše Moravčević, smeh, pesma i zdravice oko logorskih vatri su polako jenjavali i po ponoći se umorna vojska predala snu.

Turske uhode su još tokom dana izvestile Muratovog voskovođu Lala-Šahina da se srpski ratnici ponašaju „nehajno, samouvereno i razulareno“, te kad je u logoru utihnulo, a umorni vojnici pospali, Turci su napali i ishod je poznat.

Zla koja Moravčević pominje u romanu – turska osvajanja na Balkanu, razbuktavanje rata između Francuske i Engleske, koji će potrajati sto godina, i pojava kuge koja će umoriti više od trećine stanovništva u Evropi – mogla su da ometu Evropu da vojno pomogne Vizantiji i ugroženim hrišćanima Balkana.

Uz sve te objektivne okolnosti zbog kojih pomoć nije stizala, bilo je i uslovljavanje pomoći prihvatanjem rimskog primata.

Istočni hrišćani na to nisu pristajali.

„A baš tamo, u srcu nestabilnog Balkana, već tada je počela nova vekovna pretnja hrišćanskoj Evropi, koja će je u ljudskim žrtvama i blagu na kraju koštati daleko više od svih intriga i sukoba oko izbora prvog Hristovog Vikara na zemlji, ili utvrđivanja legalnog naslednika francuske krune“, piše u romanu Moravčević.

Živadin Mitrović