Vitez u doba zla

28.06.08

Sa državno-pravne tačke gledišta, i NATO i zemlje Evropske unije teško su se ogrešili o Srbiju, ali ona u ovakvoj političkoj realnosti, kakva je danas, može, nažalost, više da izgubi isterujući pravdu do kraja, nego ostavljajući to na stranu zarad sopstvenog napretka. Uzimajući u obzir kako je despot Stefan Lazarević u svoje vreme branio srpsku despotovinu, on bi danas najverovatnije odabrao ovu drugu varijantu akcije – kaže naš sagovornik Nikola Moravčević.

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Razgovaramo sa Nikolom Moravčevićem (1935), našim poznatim piscem, književnim istoričarem i višedecenijskim uspešnim profesorom Univerziteta Ilinois u Čikagu, autorom romana upravo predstavljenih u izdavačkoj kući „Arhipelag” – „Vitez u doba zla” i „Svetlost Zapada – Lux Occidentalis”. Nikola Moravčević je, po završetku studija na Akademiji za pozorišnu umetnost Beogradskog univerziteta, 1955. godine otišao za Ameriku, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu, i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu.

U Vašim istorijskim romanima Srbiju uvek posmatrate u odnosu na okruženje, u odnosu na Evropu. Kakav je položaj Srbije bio u vreme despota Stefana Lazarevića, o kome govori Vaš novi roman?
Despot Stefan je, kao veoma mlad čovek, stupio na očev kneževski presto samo nekoliko godina posle Kosovskog boja, a to vreme je van ikakve sumnje za Srbiju bilo najteže od svih „vremena zla“ u njenoj celokupnoj istoriji. Iako je ishod te bitke na neki način bio nerešen, pošto su oba vladara stradala na bojnom polju, a Bajazit se, ne tražeći ništa, žurno povukao sa bojišta da u tadašnjoj turskoj – evropskoj prestonici Drenopolju učvrsti svoju vlast, i kneginji Milici i svim njenim vlasteoskim savetnicima je već tada bilo jasno da je Lazareva Srbija u toj bici doživela udar od koga se dugo neće moći oporaviti. Bajazit je lako mogao da skupi novu vojsku i da udari ako treba istom snagom ponovo, ali Srbija nije više imala nikakvih rezervi koje bi mogla da izvede na bojno polje zarad svog spasenja.I zato je mudra kneginja Milica svome mladom sinu savetovala da verno prihvati tursko vazalstvo i time sačuva svoje zemlje od daljeg razaranja i propasti. I on je to prihvatio, ostajući veran Bajazitu sve do njegove smrti u Angorskoj bici protiv Tatara 1402. godine.

Despot Stefan je ne samo politički, već i ekonomski osnažio Srbiju u skoro bezizlaznom vremenu?
Kada je uskoro posle toga počelo otimanje Bajazitovih sinova Sulejmana, Muse i Mehmeda za očev presto, svi oni su tražili od Stefana da im bude saveznik, jer je on u međuvremenu uredio i ojačao Srbiju, podižući je na ekonomski nivo koji je bio viši od onog koji je ona imala u cvetu duge vladavine njegovog oca. No, ni tada on tursko vazalstvo nije odbacio, nego mu je za veću sigurnost svoje despotovine dodao i ugarsko vazalstvo, kome je isto tako bio veran, i pored toga što je to bio savez katoličke i pravoslavne države, koje nikada do tada nisu mogle direktnim dogovorom da ostave verske razlike na stranu i da slede svoje svetovne interese dok god su se oni preklapali. Tu se Stefan ističe i kao vojskovođa i kao mudri državnik koji zna šta hoće i ima dovoljno snage u svojoj najamničkoj vojsci da to sprovede i očuva.

Da li smo sada u sličnom položaju, kako danas vidite poziciju Srbije u Evropi?
I danas je Srbija u veoma teškoj situaciji, jer stremi ka ulasku u savez evropskih država, koje su je ne tako davno protivpravno bombardovale, a potom ušle u njenu pokrajinu Kosovo i Metohiju, i opet bespravno učinile sve što mogu da je otcepe i od nje naprave novu albansku državicu na Balkanu. Pored toga što jedna Albanija već postoji. Sa državno-pravne tačke gledišta, i NATO i zemlje Evropske unije teško su se ogrešili o Srbiju, ali ona u ovakvoj političkoj realnosti, kakva je danas, može, nažalost, više da izgubi isterujući pravdu do kraja, nego ostavljajući to na stranu zarad sopstvenog napretka. Uzimajući u obzir kako je Stefan u svoje vreme branio srpsku despotovinu, on bi danas najverovatnije odabrao ovu drugu varijantu akcije, i pored toga što bi znao koliko je u njoj nepravde i poniženja. Ali bi onda uporno i postojano radio na tome da unapređenjem svoje zemlje postepeno ne samo osvoji veće razumevanje za legitimitet svojih pogleda, nego i pokunjeno priznanje svojih nekadašnjih neprijatelja da se u procesu raspada Jugoslavije prema Srbiji nisu poneli pravedno.

Vaš prethodni roman, pisan u vreme rata u Bosni i Hercegovini, zove se „Svetlost Zapada“. Ima li u tom nazivu ironije?
U tom naslovu definitivno ima mnogo ironije, pa možda čak i sarkazma. Centralna ideja u tom romanu nije da se iznese sve što su razne zaraćene jugoslovenske grupe učinile jedna drugoj, nego da se pokaže šta suspoljni „mirotvorci“ učinili da se gadni konflikt među domorocima pretvoriu orgiju bespoštednog međusobnog uništavanja kakvu Evropa nije videla još od davnog Tridesetogodišnjeg rata u Nemačkoj.Do kakvih ste saznanja došli kada ste, tokom pisanja ove knjige, čitali građu u arhivu Ujedinjenih nacija?Pa, došao sam do iznenađujućih saznanja da u osnovnim izveštajima posmatrača UN u Bosni nije bilo skoro nikakvih prećutkivanja činjenica, niti posebno tendencioznih predstava Srba kao glavnih krivaca za sve što se na terenu Bosne dešava. Tek na nivou izveštaja pripremljenih u Njujorku za sednice Saveta bezbednosti redovno su se pojavljivala ekstremno tendenciozna „prekrštavanja”, tako da je sve što je Srbe predstavljalo u pozitivnom svetlu odlazilo u arhivu, a sve što je danonoćno teklo iz muslimansko-hrvatskih propagandnih centara iznošeno je kao bogomdana istina. Najveća krivica za to nesumnjivo pada na tadašnjeg američkog predsednika Klintona i njegove pomagače na polju spoljne politike Olbrajtovu i Holbruka.

Povodom Vašeg romana „Albion, Albion“ rekli ste da je Srbija često bila „moneta za potkusurivanje“. Šta ste time mislili da kažete?
Time sam mislio da kažem da su naši zapadni saveznici u Drugom svetskom ratu gledali na većinu manjih evropskih država kao na prostore kojima se može slobodno trgovati. Oni su Staljinu na Jalti dali najveći teritorijalni poklon u istoriji Evrope, kao nagradu za to što se na Istočnom frontu četiri godine uspešno borio sa preko dve stotine nemačkih divizija, dok su oni u Italiji imali pune ruke posla sa samo šest. Na jednoj konferenciji za novinare posle rata Čerčil je, na pitanje zašto je i Jugoslaviju pustio u komunistički tabor kad je kralj Petar za sve vreme rata bio njegov gost, slegnuo ramenima i odgovorio: „To je, nažalost, karta koja mi je ispala iz špila“.

Vi već dugo živite u Americi. Kako vidite odnos Srbije prema sunarodnicima u dijaspori? Šta Vi, gledajući sa strane, mislite o neprekidnoj političkoj krizi u Srbiji?
Dok je Srbija posle Drugog svetskog rata bila u okviru socijalističke Jugoslavije, za nju su sunarodnici u zapadnoj dijaspori uglavnom bili ideološki neprijatelji, kao što je i njena vlast to bila njima. Političke promene koje su se u matici desile u poslednje vreme to su prilično promenile, ali novo stanje je još uvek sveže i trebaće mu vremena da zaista zaživi. Na obe strane je potrebno dosta strpljenja i dobre volje da se stare rane zaleče i iščeznu, i da se zajednički pristupi ogromnom poslu podizanja standarda života u matici. No, to će se vremenom desiti. Tu sam na duže staze optimista. A što se tiče neprekidne političke krize u Srbiji, to je boljka svih mladih demokratija. A lek za nju je u ukrupnjavanju političkih partija, što se i u Srbiji lagano dešava. Mislimda sa tim političkim procesom treba požuriti i nadam se da su današnji politički prvaci u zemlji toga svesni.

Marina Vulićević

13.01.08

Novi roman Nikole Moravčevića „Vitez u doba zla”, posvećen ličnosti i vremenu despota Stefana Lazarevića, objavila je beogradska izdavačka kuća „Arhipelag”. Nikola Moravčević, naš književnik i univerzitetski profesor iz Čikaga, poznat je po istorijskom romanu „Albion, Albion”, za koji je dobio nagradu „Rastko Petrović” namenjenu najboljem proznom delu srpskog pisca iz rasejanja, po istorijskom romanu „Svetlost Zapada”, kao i knjizi izabranih eseja o srpskoj i ruskoj književnosti, koja predstavlja samo deo od ukupno dve stotine eseja i književnih prikaza profesora Moravčevića, objavljenih u nekoliko vodećih enciklopedija i velikom broju književnih časopisa u SAD i Kanadi.
U svom novom romanu „Vitez u doba zla”, Nikola Moravčević je lik despota Stefana Lazarevića prikazao na osnovu obimne istorijske građe.
– Lik despota Stefana sam uobličio na osnovu pouzdanih istorijskih podataka iz različitih izvora, onakvim kakav je vaistinu i bio: duboko zainteresovan za očuvanje duhovne veze sa tradicijom svetorodne loze Nemanjića, na šta je imao prava po majčinom poreklu, ali istovremeno i vladar mnogo bliži zapadnoevropskom apsolutizmu nego srpskoj srednjovekovnoj tradiciji. Koristeći ekonomsku moć Srbije, uspeo je da se finansijski osamostali od svoje vlastele i da slobodno centralizuje državnu vlast stvaranjem samo njemu podložne državne uprave i jake najamničke vojske. Te dve institucije su za vreme njegove vladavine uspešno garantovale i unutarnju državnu stabilnost i spoljnu odbranu despotovine od povremenih turskih najezdi – kaže Nikola Moravčević.
Despot Stefan posedovao je umeće uspešnog pregovaranja sa ugarskom i turskom stranom, a ujedno je uspeo da učvrsti svoju vlast u Srbiji. Da li ga to umeće čini dobrim vladarem u „doba zla”?
– Dobar vladar, po mome mišljenju, jeste onaj koji svojom vladavinom potencira sva pozitivna stremljenja u svojoj državi i uspešno umanjuje ili otklanja sve negativne pojave, kako u međunarodnim odnosima, tako i u ekonomskom i kulturnom razvoju, vladavini prava i procvatu umetnosti i književnosti. Stefan Visoki je u izrazitoj meri bio baš takav vladar. Kao izuzetno sposoban vojskovođa i strateg, razboriti državnik, daroviti pisac i prevodilac, narodni prosvetitelj i nenadmašni umetnički mecena, on je uspeo ne samo da produži postojanje srpske države teško uzdrmane tragedijom kosovskog poraza, nego i da tu zemlju dovede do novog i zavidnog ekonomskog i kulturnog procvata. Da bi se izborio za svoju viziju politički i ekonomski moćne države morao je više od decenije da se bori sa najbližim rođacima, pa i sa sopstvenim bratom koji ga je dvaput izdao bekstvom Turcima, da bi se uz njihovu oružanu pomoć dokopao vlasti – objasnio je Nikola Moravčević.
Koliko u istorijskom romanu ima „kreativnih iskoraka”, odnosno umetničke slobode u odnosu na činjenice, pojašnjava naš sagovornik:
– Moj kreativni „kredo” je da u istorijskom romanu ovoga tipa autor nema prava na bilo kakve romaneskne „iskorake”, jer to onda u velikoj meri obezvređuje značaj istorijski dokumentovanih detalja, na kojima je bazirana njegova naracija. Pisac koji se okrene velikim istorijskim ličnostima i događajima, to čini da bi produhovio i dramatizovao suštinu činjenica, i da bi, ispunjavajući ih dodatnom psihološkom potkom, obogatio realnost događaja i ličnosti humanističkim vrednostima. Ako on u tom procesu počne da izmišlja stvari koje nisu ničim dokumentovane, on time gubi poverenje čitaoca, čime u stvari seče granu na kojoj sedi.
Glavni lik „realnog” toka romana je univerzitetski profesor Petronić, koji piše obimnu studiju o despotu Stefanu. Koliko u njemu ima autobiografskog – pitamo autora.
– Možda je najbolje da Vam na to pitanje odgovorim anegdotom o velikom francuskom piscu Gistavu Floberu. Kad su ga po izlasku njegovog čuvenog romana „Ema Bovari” kritičari i novinari pitali ko je Ema Bovari, on je posle duže pauze odgovorio: „Pa, Ema Bovari, to sam ja!” Tako je umnogome i sa mnom. Nije moguće poreći da se izvesni delovi biografije profesora Petronića slažu sa sličnim biografskim detaljima iz moga života, ali to ipak ne znači da smo mi u književnom smislu sijamski blizanci. Pošto je profesor Petronić književna ličnost koja se pojavljuje i u mom romanu o raspadu Jugoslavije „Svetlost Zapada”, on je prilično jasno ocrtan lik, koji je u bezbroj detalja bolji od mene. Zato bi možda trebalo da kažem da u liku profesora Petronića ima mnogo toga što sugeriše da je on onakav kakav bih ja možda podsvesno želeo da budem.
Istorija je za znalce dobra učiteljica, stoga pitamo profesora Moravčevića koliko je ovim romanom želeo da objasni naše vreme i probleme sa kojima se kao narod suočavamo.
– Nije lako praviti paralelu između Stefanove i današnje Srbije, jer se ovde radi o radikalno različitim društvima i drastično različitim izazovima koji su pred njima. Ali jedno je sigurno, a to je da je Stefan, kao i naši savremeni državnici, bio suočen sa kiklopskim državnim problemima i da je negde sa promišljenošću i diplomatijom, a negde i umerenom upotrebom sile, uspeo da prebrodi sve teške političke i ratne izazove, i da time otkloni potpadanje Srbije pod Turke za skoro polovinu veka. Kao izrazito svetovni i apsolutistički vladar shvatio je da se pod stalnom pretnjom turske invazije mora okrenuti Evropi i to je uspešno ostvario čvrstim savezom sa moćnom Ugarskom, bez obzira na to što je ona bila u potpunosti katolička država – kaže Moravčević.

Marina Vulićević

Politika
13
Vampir i njegov učenik
Da li je Viktor Peljevin samo zabavan i duhovit ili nam se podsmeva?
Jedan od najkontroverznijih pisaca današnjice, Viktor Peljevin, uspeo je da učini rusku književnost nezaobilaznom za zapadnog čitaoca. I ne samo to - njegovi romani popularniji su u evropskim zemljama nego u samoj Rusiji. Peljevin vešto skriva svoj život, ne daje intervjue, ne dolazi na književna gostovanja, ali svake godine iznenadi publiku sa po jednim remek-delom. I čitaocu nije teško da, iako ne zna ništa o njemu, pretpostavi da je to čovek i pisac koji vidi stvari na pravi način, njihovu suštinu, da je to inteligentan, kritički duh, promućuran a pre svega izrazito duhovit i maštovit.
Savremena Rusija o kojoj on piše pomalo je pomerena, začudna, oneobičena, ali baš takva vrlo tačno i precizno prikazana. Peljevinove metafore su razgranate i fascinantne, ali vrlo jasne i nedvosmislene. Kada u „Čapajevu i Praznini” čitamo o istočnjačkom misticizmu, sekti Haldejaca, njihovim običajima i navikama, jasno nam je da su oni samo maskirani građani savremene Rusije i Evrope, koji nose sećanje na svoju sovjetsku prošlost. U romanu „Generation P”, metafore više i nema, tu se eksplicitno i ironično govori o progresivnom poslovnom svetu, modernim marketinškim kompanijama, portofolio menadžerima, pranju novca. „Dijalektika prelaznog perioda iz niotkuda u nikuda” se vraća pojedincu, potpuno dezorijentisanom, opsesivnom zbog slike sveta kakvu smo zatekli u prethodnom romanu, ali za koga nismo zabrinuti pošto je on, naoko izgubljen, podsmešljiv i samo ironija i parodija svog vremena.
U „Svetoj knjizi vukodlaka” Peljevin se opet okreće alegoriji, mitu, slovenskoj kosmogoniji. Glavni junaci su slovenska božanstva Vuk i Lisica. Uz osnovni mitološki obrazac koji oni nose, u tim likovima je sabrana i prenesena moderna mitologija i ikonografija: zanosna i moćna prostitutka, državnici svodnici, biznismeni ljubavnici. Ali svi oni, prema mitu, imaju slabe tačke.
Najnoviji roman ima engleski naziv - „Empire V”. Kada se poslednje slovo stavi na početak dobija se engleska reč koja prevedena na ruski ili srpski glasi Vampir. Očigledno da Peljevin ovde piše o carstvu vampira. Ko su današnji vampiri? To su fini, uglađeni, bogati poslovni ljudi, politički i kulturni „establišment”, elita koja upravlja svetom, a čije je oruđe čovek. Mitsko sisanje čovekove krvi je za njih vulgarno i prevaziđeno. Oni danas iz čoveka isisavaju novac. Čovek je, poručuje Peljevin, njihovo oruđe za prijatan život i opstanak i to je jedina svrha njegovog postojanja.
Na koji način vampirska elita to kontroliše i upravlja čovekom - pomoću dve opšte poznate veštine, nedavno uvedene među ljudski svet, a koje se smatraju prestižom i imponujućim. To su glamur i diskurs. Sve to uči glavni junak romana, Roma, običan momak, neko ko je imao viziju, želeo pravu profesiju, fakultet za istočnjačke studije, a iz nedostatka podrške, kako svoje sredine tako i finansijske, kao jedina perspektiva ukazuje mu se da radi kao fizički radnik.
Susret sa predstavnikom vampira, vampirskim učiteljem, ulazak u taj svet, podseća pomalo na bulgakovljevsku situaciju. Slično kao tamo, svet iz kojeg se izašlo bolje se sagledava i razume kad se posmatra spolja. Ali Roma saznaje i kako funkcioniše svet privilegovanih, svet elite. Podvale, prljave igre, borba za položaj i tamo postoje, možda čak i izraženije nego u svetu (običnih) ljudi. Od besperspektivnog pripadnika izgubljene mlade generacije našeg vremena, s početka romana, Roma se uspinje do vrha vampirske piramide. Ne samo što postaje jedan od njih, već osvaja vampirsko carstvo. Samo put uopšte nije trnovit i težak, kako bi se možda očekivalo, već vrlo jednostavan, čak banalan - kao što je uvek i bio, od postanja pa naovamo, preko žene, preko samo jednog (vampirskog) ugriza.
Da li je Peljevin samo zabavan i duhovit ili nam se podsmeva? Ili je, možda, strahovito ozbiljan i opominjući? Kad pročitate bilo koju njegovu knjigu, shvatićete da je sve od ovoga.

Nataša Anđelković

17.08.07 Večernje novosti

OVE godine navršilo se šest vekova postojanja manastira Manasija, koji je kao ktitor podigao despot Stefan Lazarević (1378-1427). Ranije se verovalo da su njegove mošti u manastiru Koporinu, a sada se smatra, i analizom DNK navodno potvrđuje da su posmrtni ostaci, ipak u Manasiji. Dok se koplja lome gde se nalazi despotovo ovozemaljsko prebivalište, crkva još nije dala konačan sud o tome.
U narodu poznat kao Visoki Stevan, vladar, pesnik i ratnik, diplomata i vitez, prvi "gradonačelnik" Beograda mnogo godina posle smrti ostao je zagonetan i neprozorljiv. Jer, žitije koje nam je ostavio Konstantin Filozof, kažu stručnjaci, ponekad više skriva nego što otkriva o sinu kneza Lazara.
Despotovu prirodu, pišu istoričari, delimično objašnjavaju okolnosti pod kojima je živeo. Stalni sukobi sa Turcima ili Ugrima. Nesreće kojima je bio izložen njegov narod, ali i on lično. Njegovog oca, cara Lazara Hrebeljanovića pogubio je Bajazit, njegov budući zet. Neprestano je tinjala borba oko srpskog prestola sa bratom Vukom i sestrićima Brankovićima. Ipak, iz sveopšteg kolapsa despot Stefan je gigantskim naporom uspeo da Srbiju podigne na noge, da je osigura savezom sa moćnom Ugarskom i da je u ekonomskom smislu uvrsti među najuspešnije evropske države toga doba.
Stefanov život bio je ratnički, veliki deo proveo je u bojnim pohodima širom Balkana i Male Azije. Ako se izmere razdaljine između svih mesta u kojima znamo da je bio, izlazi da je na konju projahao više od 30.000 kilometara.
- Bio je prvi srpski svetovni i apsolutistički vladar okrenut Evropi, jer nije zavisio od volje svoje uglavnom neposlušne vlastele, već od moći svoje stajaće najamničke vojske, koja mu je osiguravala presto i red u državi - kaže pisac i profesor na američkom univerzitetu Nikola Moravčević, koji je upravo objavio roman o despotu Stefanu "Vitez u doba zla". - Njegov odnos prema Turcima bio je uslovljen trenutnim političkim interesima Srbije.
Uspešno je ratovao na strani Turske da bi zauzvrat očuvao slobodu svoje države. Na vizantijskom dvoru dodeljena mu je despotska titula, a u Budimu je 1408. postao prvi među jednakima, član viteškog reda „Zmaja“, koji su osnovali kralj Sigismund i žena mu Varvara. Tako je pravio vitezove od svojih ljudi. Srdačni odnosi između ugarskog i srpskog vladara započeli su velikim darom - Stefan je od Sigismunda na dar dobio Beograd, koji je smatrao "najlepšim mestom od davnina".
- Despot je bio fantastičan čovek, izuzetan vladar, koji je uveo vrlo stroge zakone, reformu i monetarnu reformu, digao je srpsku vojsku na najviši nivo i bio dobar diplomata - smatra istoričarka Anastasija Lavrol, koja dugo godina istražuje život proklete Jerine i pošto je despot Stefan stvorio državu koju su ona i njen suprug Đurađ Branković nasledili, nužno je morala da dođe do podataka o njemu. - Kao što vidimo, njegov portret u Manasiji nije ni taknut, jer su ga i Turci poštovali.
Stefanov odnos prema ženama izaziva nedoumice, što uočava i Konstantin Filozof. Nije ni za njih, beleži Konstantin, mario. Odrastao je u vremenu zla, bez oca zaštitnika, s majkom Milicom koja je bila, piše Konstantin, "lepotom žena, a mudrošću Odisej". Despot je, kažu istorijski izvori, bio oženjen Jelenom, ćerkom gospodara Lezbosa, koja se pored muža nije posebno isticala. Sa njom despot nije imao dece.
- To što je suprugu zadržao u tim patrijarhalnim vremenima govori ili da je problem bio u njemu, ili da politički odnosi sa vizantijskim carem, koji mu je dao despotsku titulu, nisu dozvoljavali raskid braka - kaže naučnik Stojan Berber.
Moravčević, međutim, dovodi u pitanje i despotovu ženidbu. U istorijskim izvorima piše, kaže on, da se Stefan u mladosti zaljubio u Jelenu, koju je zaprosio u toku svoje posete ostrvu Lezbosu posle Angorske bitke, ali je ta idila ubrzo prekinuta vestima da mu Turci i Brankovići otimaju zemlju.
- Da li ju je kasnije doveo u Srbiju neizvesno je - kaže on - jer se jedini istorijski zapis da je to možda učinio nalazi u jednoj carinskoj potvrdi kneginje Milice poslanoj u Dubrovnik u kojoj je pisar u zaglavlju stavio da je napisana u jesen 1405. ”kad se gospodin despot ženjaše.” Problem sa tom beleškom je što o tome nigde drugde nema ni pomena, a i to što ne navodi ime neveste. Dubrovački arhiv sadrži bezbroj detalja o događajima u Srbiji toga doba, ali u njemu o despotovoj ženidbi nema ništa. Isto tako je i sa drugim izvorima, gde bi se očekivalo pominjanje takvog za državu važnog događaja.
Despot je nakon smrti majke napravio zakone kojima je vešto uklonio žene sa političke scene, koje su do tada bile vrlo politički aktivne, objašnjava Anastasija Larvol. Doneo je zakone u kojima samo vojnici smeju da drže državničke pozicije pod šifrom da je zemlja u konstantnoj vojnoj opasnosti, što je u principu i bila istorijska činjenica. Jedina žena, koja se ističe u celoj njegovoj četrdesetogodišnjoj vladavini, bila je pesnikinja Jefimija, koja je bila drugarica njegove majke i pisala pesme o njemu.
I Stefanova smrt doživela je, takođe, različita tumačenja. Mnogi smatraju da je umro od srčane kapi, što je navedeno u mnogobrojnim istorijskim spisima, drugi misle da je doživeo moždani udar. A, pošto se to zbilo pre šest vekova postoje i drugi navodi: despot je sam digao ruku na sebe iz očaja zbog nadiranja Turaka, ubila ga je srpska straža, jer je zamišljen zaboravio lozinku, pišu i da je poginuo u sukobu sa Brankovićima.
Nedoumice da li su u Koporinu svete mošti ili su u Manasiji zemni ostaci ovog srpskog vladara, kao i mnoge druge, ne mogu da isele despota Stefana Lazarevića iz njegove najveće zadužbine - sećanja naroda koji ga i danas slavi u svojim predanjima i čuva ga od nezaborava.

UŽIVAO U HORU
DESPOT je mnogo odudarao od raskalašne vlastele svoga doba. Ponajviše je voleo da čita i razgovara sa učenim ljudima. Voleo je da piše i da lično prevodi sa grčkog, kao i da odlazi u lov, a posebno sa sokolima. Uživao je u horskom pevanju duhovnih i liturgijskih kompozicija, a za svetovnu muziku, po rečima Konstantina Filozofa, nije mnogo mario, sa izuzetkom pohodne vojne muzike, za koju je mislio da je dobra za podizanje vojnog morala pri ratnim sukobima.

HIMNA LjUBAVI
OVAJ vladar žarke duše je napisao "Slovo ljubve", jedno od najlepših i najdiskretnijih poetskih dela na srpskom jeziku. Ta himna ljubavi nastala je u vreme kratkotrajne slobode, kad je vreme vazalstva prošlo.
Moravčević je, međutim, izrazio još jednu nedoumicu. On smatra da despotovo “Slovo ljubve” nije ljubavna poema u našem smislu reči, nego politički traktat nameren da se pošalje ne samo njegovom bratu Vuku nego i većem delu srpske vlastele, koji su ga 1409. godine uz tursku pomoć izdali i primorali da podeli despotovinu na dva dela.

PROSVETITELj
VELIKA prosvetiteljska uloga despota Stefana najbolje se ogleda u osnivanju monaške prepisivačke škole u njegovoj zadužbini Manasiji, koja je u to vreme bila jedinstvena na Balkanu i kulturno značajna ne samo za Srbiju nego i za sve druge slovenske narode u Evropi. U toj školi su ne samo prevođena sa grčkog različita značajna savremena vizantijska crkvena i svetovna dela, nego su pravljene i korekture mnogih ranije prevedenih takvih knjiga, kroz koje su ispravljane greške počinjene ili zbog nedovoljnog znanja grčkog jezika ili zbog nesređenosti stare srpske ortografije.
Dragana MATOVIĆ