Srpske vlastelinke

14.04.17 Blic

Da nije tebe i Stefana, Srbija bi izgledala ovako. Ovo su reči monahinje Jefimije, naše prve pesnikinje, koje ona govori kneginji Milici nad razbacanim moštima Svete Petke u poharanoj crkvi u Vidinu 1398. godine.

Zamislimo danas situaciju; jedna žena, majka koja je upravo ostala bez supruga, sa troje maloletne dece - zarad mira, da bi spasla zemlju od novog rata, mora ćerku da da čoveku koji joj je ubio oca.

Pred takvom odlukom našla se Milica Hrebeljanović iz loze Nemanjića, supruga kneza Lazara, koji je poginuo u boju na Kosovu, 1389. godine.

I dok se o Lazaru mnogo zna - i u poslednjih 30 godina se njegovom žrtvom često i manipuliše u dnevnopolitičke svrhe - priče o neverovatnim sudbinama i životnim misijama njegove supruge Milice, njihovog sina despota Stefana Lazarevića, njihove ćerke Olivere, koja na silu odlazi u Bajazitov harem i tamo postaje jedna od njegove četiri sultanije i praktično zaštitnica Srbije, ostale su umnogome van domašaja naše, nazovimo je, popularne istorije.

Profesor i pisac iz Čikaga Nikola Moravčević u izuzetnoj knjizi "Srpske vlastelinke" (Arhipelag, 2016) osvetlio je njihove sudbine i posebno žrtvu koju je morala da podnese Milica zarad dobrobiti zemlje. S današnje tačke gledišta ono što Moravčević piše izgleda do te mere nestvarno i poetizovano da verujete da se radi o mašti pisca, a ne o stvarnim faktima.

- Moj odgovor je da apsolutno ništa nisam izmaštao nego sam jedino sačuvanim škrtim istorijskim činjenicama dodao psihološku potku, koja sa adekvatnom dramatizacijom određenih događaja treba da dočara čitaocu duh epohe u kojoj se ti događaji odvijaju i razumevanje glavnih ličnosti koje tim događajima rukovode ili u njima učestvuju - kaže Moravčević na početku razgovora za “Blic”.

Od boja na Kosovu, 1389. godine, do svoje smrti, 11. novembra 1405, Milica, odnosno tada već monahinja Jevgenija, do Stefanovog punoletstva upravljala je Srbijom, spremala ga za presto, potom bila njegova savetnica i zamenica i premda već stara, na lični zahtev, dva puta je išla na noge Bajazitu da ga moli da joj poštedi Stefana i drugog sina Vuka...

Pored toga što je morala da odluči da da ćerku Oliveru u harem sultana Bajazita, tako je prilikom jednog susreta s njim, dvoumeći se kako da iskoristi njegovu dobru volju i ponudu “da joj još nešto učini”, da li da ga pita šta joj je sa kćerkom Draganom (udatom za princa Aleksandra Šišmana, za koju je čula da se poturčila) ili da ga moli da joj dozvoli prenos mošti Svete Petke u Srbiju - odlučila se za ovo drugo. Stavljajući i u ovom slučaju interes zemlje i naroda u prvi plan. Nestvarno za pogled današnjeg čoveka.

- Da li je Miličina majčinska i politička žrtva iz današnje perspektive nezamisliva i do te mere poetizovana da zvuči nestvarno? Na to vam moram reći da ništa u mojoj studiji o Milici nije preterano poetizovano, nego striktno bazirano na postojećim istorijskim podacima iz Žitija despota Stefanovog, pisanog od njegovog savremenika Konstantina Filozofa, te iz brojnih srpskih manastirskih letopisaca i dubrovačkog arhiva. Kao pisac istorijskih romana i studija, ja se svugde pažljivo držim diktuma našeg slavnog erudite iz prve generacije naših školovanih istoričara Stojana Novakovića, da se autentične činjenice i kod istorijskih pisaca i kod istoričara ne smeju koristiti proizvoljno za efekte koji nemaju veze sa dokumentovanom realnošću - ističe Moravčević.

“Taj turski zahtev na samom početku kneginjine vladavine je Milici bio najteži od svega. Užasnuta veličinom žrtve koju sudbina države od nje i njene najmlađe kćeri zahteva, ona je odmah po najavi tog uslova otpustila turskog poklisara, rekavši mu da će odgovor dobiti sledećeg dana. Onda je, skrhana, neko vreme sedela bez reči, lica pokrivenog šakama, pre nego što se sabrala i poslednjom snagom i tela i duše nastavila sastanak svog dvorskog saveta, na kome je, posle rasprave do kasno u noć, konačno zaključeno da se i taj zahtev mora ispuniti da bi, kako je kasnije zabeležio Konstantin Filozof, ’bilo spaseno hristimenito stado od vukova koji su ga klali’.”
Odlomak iz knjige “Srpske vlastelinke” Nikole Moravčevića

S današnje tačke gledišta naše istorije 19. i 20. veka, u kojoj je vladao dominantno muški princip u politici i društvu uopšte - izgleda neverovatno i to što su kod nas krajem 14. i u prvoj polovini 15. veka na vlasti bile žene.

- Odgovor je jednostavan - kaže Moravčević i nastavlja:

- U bitkama na Marici 1371. i na Kosovu 1389. godine, a i u mnogim drugim koje su po obimu bile manje, srednjovekovna Srbija je u sukobu sa Turcima za relativno kratko vreme naprasno izgubila cvet svoga plemstva i ogroman broj ratnika iz nižih klasa, tako da su srpske vlastelinke silom okolnosti morale da spasavaju što se spasti može od stabilnog društva u kome su dotle muškarci vodili računa i o ekonomskim i o političkim problemima koji su tada bili aktuelni. A Milica je jedan od najsvetlijih primera da su one veoma uspešno odolevale ratnim i ekonomskim pritiscima kakve srpsko društvo do tada nije imalo - kaže Nikola Moravčević.

Pored Milice Hrebeljanović, Moravčević se u svojoj studiji “Srpske vlastelinke”, o srpskim vlastelinkama, u ostalih pet poglavlja posebno bavi i princezom Oliverom Lazarević, princezom Marom Lazarević-Balšić, princezom Jelom Lazarević-Balšić, sultanijom Marom Branković i romejskom caricom Jelenom Dejanović Paleolog.

- To vam je dokument o istorijskim okolnostima u kojima su naše žene iz vladajuće klase dokazale da su u nevolji kakvu Srbija dotle nikada nije imala mogle da uspešno odgovore zahtevima državništva i diplomatije koji su dotle u našem patrijarhalnom društvu uvek bile u domenu muškaraca. I to je fenomen vredan pamćenja i poštovanja, jer pokazuje da se slobodni ljudski duh uvek uspešno prilagodi svakojakim datim okolnostima da bi u njima sačuvao ono što je najvažnije za uspešan opstanak tog društva i njegovih humanistčkih vrednosti. Taj princip provejava kroz celu našu istoriju jednog relativno malobrojnog naroda, koji je uvek bio u kolu sa većim i moćnijim silama, za šta je plaćao ogromnu cenu, ali i uspevao da se održi i unapredi - kaže profesor Moravčević.

Na pitanje otkud kod njega interesovanje za srpski srednji vek, o kom se sada kod nas u suštini veoma malo zna, Moravčević odgovara da je baš to dovoljan razlog da se savremeni pisac istorijskih romana i studija posveti rasvetljavanju tih vremena.

- Jer traganje za istinom to zahteva i jer u tim vekovima mi zaista imamo čime da se ponosimo. U toku socijalističkog perioda, posle Drugog svetskog rata, nekoliko naših generacija je iz ideoloških razloga novog režima odgajano na beskrajnoj istorijskoj retorici o sedam ofanziva, pa sedam ofanziva, dok je sva druga naša slavna istorijska prošlost potiskivana i prepuštana zaboravu. A mi Srbi smo još od VII veka nove ere bili prvi susedi Istočnog rimskog carstva, koje je tada bilo centar sveta. Među prvima iz množine varvarskih naroda smo primili hrišćanstvo i pismenost, i to ne vlasteoskim dekretom kao Rusi, nego dobrovoljno, čovek po čovek, porodica po porodica, rod po rod. I zato smo danas jedini među Slovenima koji praznuju krsne slave, koje simbolično obeležavaju naša pokrštavanja i prihvatanja hrišćanskih svetaca zaštitnika - kaže Moravčević.

Zlatna pravila pri pisanju istorijskih romana

Nikola Moravčević (1935), čovek čudesne lične sudbine, završio je Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu. Doktorirao je na odseku za Svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu (1964). Osnivač je odseka za slavistiku na Univerzitetu države Ilinois u Čikagu.

Napisao je dvanaest istorijskih romana za koje kaže da su svi konceptirani po tolstojevskoj matrici, koja zahteva sledeće:

1. Da delo treba da prikaže neku važnu istorijsku epohu u celini.

2. Da u fabuli dela akcije i sudbine istorijskih i fiktivnih ličnosti treba da budu tako verodostojno prepletene da prisustvo fiktivnih ličnosti ne oduzima ništa od istorijsko-sociološke autentičnosti celine.

3. Da u etičkom i psihološkom smislu i istorijske i fiktivne ličnosti dela moraju da na isti način produhovljuju i dramatizuju realnost činjenica koje obogaćene psihološkom potkom snažno potenciraju humanističke vrednosti slike odabranog doba, sredine i civilizacije.

Milojko Božović