Povratak kući

01.09.07 Politika

Svega nekoliko nedostajućih stranica jednog romana za razonodu bilo je dovoljno da potpuno preobrati život Petera Debauera, glavnog junaka najnovijeg dela Bernharda Šlinka „Povratak kući” (izdavač „Plato”, Beograd 2007, prevela s nemačkog Spomenka Krajčević). Njihovo nepostojanje učinilo je da pred njim izrone i u lice mu eksplodiraju dva sveta; spoljni, kroz koji se naša civilizacija od nastanka oslikava, i unutarnji, pojedinaca i naroda, u kojem sami sebe uništavamo i recikliramo tragajući za uporišnom tačkom gde ćemo moći da se, oslobođeni od svega i ispunjeni mirom, sklupčamo u najzad pronađenom konačištu.

A sve počinje idilom kakvu samo detinjstvo može izmaštati, sladunjavom i otužnom kakvu samo trivijalna literatura može podneti. U Švajcarskoj, u jednom selu kraj jezera, žive deka i baka. Kod njih, svakog leta, dolazi unuk i, u atmosferi uzajamnog razumevanja i poštovanja, sve troje žive mirne dane, pune topline i ljubavi. Dečakov je otac, kao pripadnik švajcarskog Crvenog krsta, poginuo ili nestao u Drugom svetskom ratu. Osim njegovih fotografija, iz detinjstva i mladosti, ništa osobito ne nagoveštava njegov – niti celi, dakako kratki život niti pouzdani kraj.

Obrazac "Odiseje"

Dani teku, ispunjeni dedinom ljubavlju prema vojnoj istoriji i sklonosti da o njoj priča dugo i zanimljivo. Obavezna pedagoška poenta starčevog pripovedanja nije, međutim, onakva kakvu bi očekivao odrasli slušalac. Ona ne određuje precizno ono što je ispravno, već je njena definicija upravo u nepreciznosti, odnosno relativnosti svega što se zbivalo decenijama i vekovima pre nas. Jedna istorijska situacija, dakle, na prvu loptu može biti amoralna, neetična i pravno nedopustiva; iz druge, pogotovu vremenske perspektive ona se može preokrenuti i pokazati upravo jedinim pravednim i ispravnim rešenjem...

Taj galimatijas pouka razbiće tanka sveska ručne izrade, namenjena unuku za žvrljanje. Njeni listovi na poleđini sadrže pisanije iz edicije romana za zabavu i dobro raspoloženje, koju za jednog izdavača rediguju baka i deka. Roman koji je dete slučajno počelo da čita govorio je o nemačkom vojniku u zarobljeništvu, koji sa drugovima uspeva da pobegne iz logora i vraća se kući. Poput Odiseja koji je lutao godinama pre povratka svojoj Itaki i svome domu, tako i mladi nemački vojnik savladava brojne prepreke da bi se ukopao pred jednom: slikom voljene žene koja, u zagrljaju novog muža, sa dvoje dece stoji na vratima stana...

Kraj romana ostaće nepoznat; tek po završetku studija, budući docent jednog dana sasvim slučajno ponovo nailazi na stranice zaboravljenog nedovršenog rukopisa. U njih je – gle, simbolike! – uvijao autiće, Indijance, kauboje i vojnike, blago svog detinjstva koje je zaželeo da raspakuje u svom novom stanu. Nagla radoznalost da otkrije identitet pisca tog suštinski beznačajnog delca polako prerasta u opsesiju od časa kada u svome gradu počinje da prepoznaje fasadu, dvorište, pa i zgradu o kojoj nepoznati autor piše.

Bezazlena igra otkrivanja detalja moguće istine dovešće do mučnog suočavanja sa porodičnom i nacionalnom prošlošću, pa tako Šlinkov „Povratak kući” konačno počinje da dobija svoje prave tonove – idila prerasta u egzistencijalnu mučninu, nesigurnost, strah i užas.

Spori, namerno čak prespori ritam Šlinkovog proznog dela podseća na teško zahuktavanje nekog prastarog, zarđalog, zaboravljenog mehanizma čiji zamajci, kojima je podmazivanjem vraćen smisao starih obrtaja, dobijaju na brzini i sinhronosti. Paralela trivijalne književnosti sa Homerovom „Odisejom” piscu, pak, daje neočekivane „šlagvorte” na najrazličitijim nivoima. Neverovatna je lakoća kojom Šlink gradi teze o istoriji, o civilizaciji u kojoj se prema takozvanom gvozdenom pravilu (iz kojeg izrastaju autoritarne vođe) smenjuju prirodno pravo jačega i judejsko-hrišćanska ljubav prema bližnjem (suvišno je reći da je u drugoj polovini 20. veka ponovo zavladalo pravo jačeg), o pravdi, naciji, globalizaciji...

Povratak sebi

Šlinku je, ipak, najdraža ona igra koja dobro i zlo tretira kao komplementarno načelo: ako svako zlo ima svoje dobro, onda bi ljudski rod mogao da poveruje da za njega ima nade. Međutim, kao što sami moramo da odlučimo šta je istina a šta laž, i zašto je laž nekad istina i obrnuto, tako na isti način sami moramo da odgovorimo šta je dobro, a šta je zlo.

Hoće li nam u ovoj muci sam bog pomoći, baš kao što su se antički Grci tešili da im Zevs određuje usud zahvatajući iz dva bureta pred svojim pragom: bureta dobra i bureta zla? Kome daje samo iz bureta zla, toga nagoni u propast, a kome daje i iz jednog i iz drugog bureta, tog čekaju i dobra i loša sudbina. Sokrat će već posumnjati da je Zevs imao dva bureta. Biće, ipak, jedno, bure dobra, jer po Sokratu propada onaj „kome Zevs ne daje dobro i zlo pomešano, već samo jedno, nepomešano, pa bilo da je reč o dobru ili zlu”. Šlink se priklanja starom filozofu: „Dobro bez lošeg podjednako je neprimereno čoveku kao i loše bez dobrog”.

Otud sasvim jasna piščeva odluka da nepoznati vojnik pisac bude prvo avanturista sa naprednim idejama, da bi u vreme Trećeg Rajha postao blizak nacističkim idejama i, po završetku rata, postao profesor istorije prava na Univerzitetu Kolumbija. Prikriveni sadista, proslaviće se tezom o dekonstrukciji pravne teorije kojom će, baš kao deda s početka priče, relativizovati sve: i istoriju i pravdu, oslobađajući tako od odgovornosti svakog ko je činio loše. Sasvim predvidljivo, u ovoj (de)konstrukciji života on će biti i pravi otac Petera Debauera, a svojim perverznim tumačenjima dobra i zla, paradoksalno, vratiće zabludelog sina na „pravi put”, ženi koju voli i porodici.

Ovakvim trivijalnim zaokretom od izopačenosti ka novoj idili Šlink suvereno ruši postmodernističku neautentičnost: uz sve izmišljanje drugačijeg, plitka i „jeftina” svakodnevica, bila (de)konstruisana u romanu ili u realnosti, naša je stvarnost u kojoj se, zastrašeni, rvemo sa pravim zlom i tešimo nadom da je ono nagoveštaj dobra. „Povratak kući” zato jeste povratak sebi, a u literaturi povratak autentičnom romanu.

Anđelka Cvijić

29.07.07 Pobjeda

Povratak kući, Bernhard Šlink
Plato, 2007.
prevela Spomenka Krajčević

Bernharda Šlinka naša je čitalačka publika upoznala preko romana Čitač i zbirke priča Bekstva od ljubavi. Šlink je u svet književnosti ušao trilogijom o detektivu Zelbsu, za koju je dobio nagradu za kriminalistički roman. Roman Čitač proslavio ga je širom sveta. Ovo višestruko nagrađivano delo, najavilo je Šlinka kao novi, snažni literarni glas koji nam dolazi iz Nemačke. Povratak kući najnoviji je Šlinkov roman. Njegov glavni junak , Peter Dauber, koji je i pripovedač, kao dete provodi raspuste kod bake i dede u Švajcarskoj. Iz leta u leto on odrasta, dok oni rediguju i koriguju romane za raspoloženje i razonodu, čime zarađuju za život. To su pedesete godine dvadesetog veka i papir je skup, tako da dečak dobija probne otiske tih romana da po njima crta, ali pod uslovom da ne čita ono šta je na poleđini odštampano. Naravno, dečak će prekršiti zabranu i to će promeniti njegov život.
Priča o lutanjima nemačkog vojnika, koji se iz Sibira vraća kući, supruzi koja više nije njegova supruga, privlači dečakovu pažnju. Mnogo godina kasnije, on se i dalje seća te priče i želi da joj sazna kraj. Potraga za krajem priče, pretvoriće se u potragu glavnog junaka za njenim autorom, čovekom koji je menjao maske, brisao za sobom tragove, imao različiite identitete i neuobičajena shvatanja prema 20. veku i njegovim strahotama. Povratak kući delo je gde Šlink još jednom potvrđuje kao vodeće mesto među vrsnim pripovedačima Evrope, koji jednostavnim stilom i pregnantnim pripovedanjem dostiže magiju precizne, lepo napisane proze.


Podzemlje, Don DeLilo
Geopoetika, 2007.
preveo Zoran Paunović

U anketi koju je Njujork tajms sproveo među istaknutim američkim piscima, Podzemlju Dona deLila pripalo je drugo mesto na listi najznačajnijih američkih romana u poslednjih dvadeset pet godina. Na prvom mestu našla se knjiga Ljubav Toni Morison. Roman Podzemlje (Underworld,1997), smatra se i među čitaocima i među kritikom, DeLilovim remek delom, gde autor uspeva da obuhvati ne samo pedesetak godina istorije Sjedinjenih Država u drugoj polovini dvadesetog veka, već i da se kroz priču o junaku Niku Šeju, čija je "običnost" tek piščeva igrarija, dotakne osnove strahova, nedoumica i strepnji kojima je obeležen i sadašnji trenutak i to ne samo u Americi.
Prostori kojima se DeLilo u ovom delu kreće su Harlem, Vijetnam, Kazahstan, Teksas, Bronks, a sudbine izmaštanih junaka prepliću se i sa sudbinama istaknutih protagonista američke istorije (to su Sinatra, Edgar Huver, Leni Brus). No, ova DeLilova povest pre svega je izuzetno ispričana priča, povest o životima na ovoj planeti, koji nalikuju na jednu bejzbol utakmicu, koja protiče toliko brzo, da njene simboličke aspekte uspeva da ulovi samo briljantan, usporeni snimak vrhunske književosti.


Kasica-prasica, Ežen Labiš
KOV, 2007.
preveo Danilo Kiš

Labiša kritika smatra najveselijim francuskim piscem XIX veka, koji je, pišući mahom vodvilje, uspeo da učini slavnim ovaj do tada nedovoljno cenjen komički žanr. Posle Labiša, vodvilj postaje uobičajen na repertoarima francuskih pozorišta. Labiš je na pozorišnu scenu doveo novi lik, večnog malograđanina, koji svet gleda iskrivljeno, prizemno, sa samo prividnim "ljudskim slabostima", a zapravo je biće puno predrasuda , stereotipa.
Jezik kojim Labišov tipičan junak govori otkriva njegovu trivijalnost, skučeno rasuđivanje, glupost. O ovom komadu, Mirjana Miočinović kaže: "Kasica-prasica Labišovo je remek-delo, upisano u same temelje ovog žanra. Usredsređen na svet francuske provincije, tog rasadnika malograđanskog duha, Labiš je stvorio jedno od nezaobilaznih dela pozorišnog repertoara i jedno književno delo čija zarazna veselost razgaljuje čitaoce, ostavljajući im priliku da u njemu vide svoju tamnu, malograđansku stranu".


Kalifova kućica, Tahar Šah
Editor, 2007.
prevela Ljiljana Petrović

Ovo delo egzotično je i neobično putovanje kroz Maroko, zemlju pustinja, oaza, planinskih klanaca i neobičnih dolina, utvrđenih imperijalnih gradova i netaknutih društvenih zajednica zasnovanih na plemenskim kodeksima časti i poštovanja. Tahar Šah nas u ovoj knjizi vodi na putovanje kroz svet Tangera, Fesa, Marakeša, Sahare i čitavo delo nalikuje na jednu od istrgnutih stranica iz Hiljadu i jedne noći. Autor čitaoca uvidi u kuću jednog kalifa, koja je rustična, sa svodovima, kolonadama, skrivenim vrtovima, dvorištima, fontanama, raskošnim voćnjacima i beskrajnim nizovima odaja. U toj kući, po svemu nalik na zamak-utočište, čitalac će upoznati moćne rituale, čija senka kao da postoji u svakom od čitalaca.

Sanja Domazet