Priča o izgubljenoj devojčici

13.03.19 Dnevnik - Novine i časopisi

U više navrata smo pisali o knjigama Elene Ferante, jedne od najpopularnijih savremenih autorki koju je proslavila živopisna tetralogija romana koja opisuje odrastanje, sazrevanje, i život dve prijateljice koje su obe rođene u „rejonu“, najsiromašnijem delu Napulja.

Svakako da dodatno interesovanje publike povećava činjenica da čak i u ovom veku prezasićenosti informacijama, Ferante i dalje uspeva da ostane skriven(a) iza svog pseudonima, tako da sem podatka da je zaista odrasla u Napulju, ništa više o njoj nije poznato.

Posle nešto sporije treće knjige, pretežno posvećene političkoj situaciji u Italiji, poslednja, četvta knjiga iz napuljske sage vraća se bržem ritmu prethodnih knjiga, i više se okreće intimnim sudbinama junaka. U centru priče su i dalje dve žene: Elena, koja se obrazovala i uspela na književnoj sceni, i Lila, daleko težeg karaktera, ali jednakog talenta, koja je ostala vezana za siromašni deo Napulja u kom je odrasla.

Četvrta knjiga detaljno opisuje godine u kojima dve glavne junakinje zasnivaju porodice, ali nastavljaju da žive različitim životima – Elena se bori da se ostvari na italijanskoj i svetskoj književnoj sceni u isto vreme pokušavajući da uspostavi zdrav odnos sa ćerkama, dok Lila postaje značajna osoba u rejonu, koristeći najneverovatnije strategije da se obračuna sa lokalnim kamoristima povezanim sa političarima.

„Priča o izgubljenoj devojčici“ se više od svih prethodnih delova okreće pitanjima autopoetike, i ispituje vezu između žive napuljske stvarnosti i i književnosti u koju se ona pretapa. Lila sa podsmehom govori o Eleninoj knjizi o Napulju koja bi zapravo trebalo da predstavlja roman koji je u čitaočevim rukama, i ironično za njega govori da je „pomalo sećanje, pomalo roman“, i zato loš, jer nije ni jedno ni drugo. I sama Elena koja figurira kao autorka knjige koju čitamo je šokirana kada shvati na koje se načine kroz magiju teksta njeno sopstveno sećanje transformiše u književnost.

Elenina knjiga o Napulju otvara i pitanje (ne)moći književnosti koja, iako ukazuje na probleme u društvu i pokreće javnu raspravu, u konkretnom komšiluku u Napulju ne može da učini ni jednu jedinu sitnicu boljom.

CITAT
Danas mi se čini da bih se, da je ono što me je povredilo bila samo uvreda – kakva si glupača, beše povikala preko telefona kada sam joj rekla za mene i Nina, a nikada, ama baš nikada se u prošlosti nije dogodilo da mi se obrati na taj način – brzo primirila. Istina je da me je više od uvrede zabolelo to što je pomenula Dede i Elsu. Pomisli samo koliko ćeš bola naneti kćerkama, beše me upozorila, a ja sam preko njenih reči prešla ne pridavši im nikakav značaj. Međutim, s vremenom su njene reči počele da dobijaju na značaju, često sam im se vraćala. Lila nikada ne beše pokazala ni mrvicu interesovanja za Dede i Elsu, bila sam skoro sigurna da im ni imena nije pamtila.

Kada bih tokom naših telefonskih razgovora pomenula kakavu njihovu dosetku, ona me je oštro prekidala, nastavljala je priču o nečem drugom. Kada ih je prvi put videla u kući Marčela Solare, uputila im je nezainteresovan pogled i pokoju opštu rečenicu, nije obratila ni trunku pažnje na njihove lepe hajinice, na njihove frizurice, na to kako se, premda još male, lepo i kulturno izražavaju.

Narativna tehnika u kojoj protagonistkinja u sve četiri knjige govori iz udaljene perspektive nekog ko se seća odavno završenih događaja naročito dobija na snazi u završnoj knjizi. Tako, poneke rečenice ovlaš izgovorene na samo na početku ove sage, u prvoj ili drugoj knjizi, tek posle koju više stotina pročitanih stranica najzad dobijaju puni smisao.

Nastasja Pisarev

04.11.18 Vreme

Sada, kada je i poslednji tom Napolitanskog ciklusa objavljen na srpskom pod naslovom Priča o izgubljenoj devojčici (prevela Jelena Brborić; Booka, Beograd 2018), biće da je pravi trenutak za rekapitulaciju, koja pak nužno počinje temeljnim pitanjima: šta smo to čitali, ko je to i koga je to napisao?

Osoba čije "građansko" ime ne znamo i ne želimo da ga znamo stvorila je Elenu Ferante e ne bi li ova napisala njene knjige, zar ne? Ma ne, to tako ne ide: Ferante piše samo svoje knjige, i pri tome je činjenica da građanski i fizički ne postoji u tome nikako ne može omesti. Uostalom, mnogi pisci koji građanski i fizički i te kako postoje u književnosti zapravo ne egzistiraju nego su nule i ništice, pa zašto onda ne bi moglo i obrnuto? Kako god, Elena Ferante stvorila je Elenu Greko iliti Lenu, a Lenu je onda stvorila Rafaelu Čerulo iliti Linu/Lilu, kao svoju literarnu "genijalnu prijateljicu", rivalku, alter ego, duboko privrženo i ništa manje duboko antagonističko biće, kao svoju divlju stranu, kao biće nesklopivo i neuklopivo u bilo kakvu sagledivu i za definisanje pogodnu formu, a forma je – ona literarna, dakako – sve za čim Elena Greko (a i Elena Ferante, jer u protivnom ne bi bilo razloga da postoji) čitavog života teži: forma skladna, zaokružena, celovita – sve ono čega su Lenu i Lila bile lišene odrastajući u nepojamno siromašnom i toksičnom napuljskom predgrađu gde je život hrapav, grbav, kljast, odran, neromantično ružan, dosledno neformatiran. Lila, pak, naprotiv, kao da celog života teži nestajanju, rasplinuću; ne, dakle, pukom umiranju, nakon kojeg za preminulim ostaju svakovrsni tragovi, nego nekoj vrsti radikalnog (samo)zatiranja: smatrajući svoj život jednom kontinuiranom osujećenošću da se bude – koju će, osujećenost, njena takođe "genijalna prijateljica" Lenu transcendirati svojom moći literarnog oblikovanja njihovog zajedničkog sveta, Lina će u jednom trenutku zaključiti da je te predstave sa jednom gledateljkom i mnogo nevažnih likova bilo dosta, i da treba zatrti svaki trag svog učešća u njoj. Otuda nije neobično, još manje nelogično, da prvi tom ovog ciklusa započinje Lininim misterioznim, a potpunim, vrlo brižljivo sprovedenim nestankom (nakon kojeg sledi "flešbek" u vidu četiri pozamašna toma), i da se njime završava zaključni tom ovog megaromana od nekih 1200-1300 strana. Romana koji je, kažem, napisala Greko, potpisala Ferante, a za njega honorar dobila neka nama nepoznata gospođa, navodno iz Rima... Jedino Lila nije dobila ništa. Ili jeste? Dobila je apoteozu i ovekovečenje kroz sve ove reči koje je napisala Lenu, i koje su jedino što je zapravo samo njeno: na koncu romana, u nekoj vrsti autopoetičkog zaključka, Lenu će doći do nedvosmislenog (da li?) zaključka da to ipak ne može podeliti s Lilom: Lila postoji jer se našla u ovoj knjizi, a Lenu je ta koja tu knjigu ima pod potpunom kontrolom; u "životu" je, pak, češće bilo obrnuto: Lila je ta koja je na vidljive i nevidljive načine usmeravala Elenin život, i tu nikakvo bekstvo u sasvim udaljene društvene sfere nije moglo biti od trajnije pomoći.

Osim što, naravno, Lenu nije napisala ove knjige koje "mi" čitamo, nego neke druge, koje nikada nećemo čitati, a ove je napisala Elena Ferante, odnosno ona koja se tako predstavlja… I tako slojeve mistifikacija odmotavamo sada u obrnutom smeru, ali nema tu zapravo mistifikacija, ne u onom "postmodernističkom" ključu, jer je Ferante, reklo bi se, prema takvim igrama sasvim ravnodušna. Sve što ona traži, i što bogme pronalazi, jeste ključ koji po njenoj meri otvara veliku, impresivnu priču naše epohe. Ili je jednina ovde neprimerena? Jer je u tu opštu Priču stalo mnogo zasebnih, a nužno povezanih: o ženskom egzistencijlnom iskustvu, svevremenom i savremenom, onom koje se formira takoreći u epicentru realno uveliko satrulelog, ali još žilavog i opasnog patrijarhata, u južnoj Italiji (a onda i Italiji, Evropi, (zapadnom) svetu uopšte…) od Drugog svetskog rata pa do osvita novog veka, u polustoleću u kojem se drastično izmenila mnogo koja forma unutar koje se realizuje ljudsko, pre svega žensko egzistencijalno iskustvo, a opet, kao da je prečesto neka mračna bit tog iskustva ostala neizmenjena, nepomeriva, neprobojna. Lenu, mada hronično nesigurna u sebe, naposletku temeljito i sistematično traga za raskidanjem okova (rodnih, klasnih, geografskih) koji su joj rođenjem nametnuti, i čini to strpljivim dosezanjem ideala i standarda "boljeg", "emancipovanijeg" društva, etabliranjem u svetu Onih Koji Znaju, a taj se bar donekle dodiruje i preklapa sa svetom onih koji imaju, smeju, mogu; Lila, uprkos svojoj neukalupljenoj i nerafinisanoj ekstraordinarnosti, ostaje samozatočena u Rejonu, na najpogrešnijem rubu pogrešnog grada, u pogrešnom delu jedne bar polupogrešne zemlje, duboko ogrezle u sve biblijske i moderne grehove.

Vidljivo se, rekao bih, klonim "prepričavanja", jer poslednji tom romana prirodno vodi k razrešenjima brojnih fabularnih tokova i rukavaca, i neka ih čitalac sam zaokruži, šteta bi bilo uskratiti mu taj gušt. Ovoliko se, pak, može reći: Elena će se, sledeći svoju ljubav za Nina, vratiti u Napulj (i otuda će završni tom biti skoro isto onako kompletno "napuljski" kao prvi, što opet poseduje savršeno sprovedenu unutarromanesknu funkcionalnost), no dugovečna romansa Elene i Nina završiće se njenim otkrivanjem njegove mužjačke, ali i građansko-ljudske banalnosti i plošnosti (koja, opet, nije bez povremenih nabora!), Lenu i Lila iznova će gotovo istovremeno postati majke i to će ih novo-staro i na težak način deljeno i slepljeno iskustvo iznova obremeniti i menjati do (prividnih) neprepoznatljivosti, uključujući i tragičan momenat romana koji je odgonetka njegovog naslova, a ispod čije senke više neće nikada biti moguće u potpunosti izaći. Istovremeno, "tamo napolju", u tzv. velikom svetu, događaju se uspele seksualne i tehnološke i neuspele političko-ekonomske revolucije, mafija i fašizam spokojno cvetaju na zapuštenim rubovima kapitalističkog sveta – dakle, baš u mestima poput Napulja – dok socijalistička utopija izgleda sve manje romantično što je bliža "ostvarenju", sve dok se ne samouruši, ostavivši bezbroj neutešnih siročića širom globusa; pokret za žensku emancipaciju dobija bitke ali gubi ratove, pa onda malo obrnuto; Italija prolazi kroz dramatične valunge, kroz periode ekstremnog desničarskog i levičarskog nasilja i terora, dok endemska korupcija ni za trenutak ne posustaje, posve srasla s ambijentom. Intelektualci, pak, važno vrte palce i u svim tim strujanjima uglavnom plivuckaju čuvajući sopstvene guzice i ono nešto preostalog autoriteta, povremeno – kad baš prigusti – burno negirajući dojučerašnja duboka uverenja. Elena Ferante nema ni satirički nerv niti pretenzije za pisanjem sveobuhvatne "društvene freske epohe", ali čitav ciklus, završni tom možda i ponajviše, u jednom od svojih bitnih slojeva jeste i sve to.

Priča o izgubljenoj devojčici, kao i cela Napuljska tetralogija, impresivan je ep o prijateljstvu, ljubavi, vernosti i izdaji, o roditeljstvu i "kćerstvu", o siromaštvu i autsajderstvu i o lako nošenoj privilegovanosti, o društveno-kulturnoj represiji i ceni koja se plaća za raskidanje njenih okova i o toliko toga drugog da je bolje ovde, dakle vrlo rano, stati s nabrajanjem; da, napisao sam kanda tri puta o tri prethodna toma, rado ću ponoviti i ovom prilikom: Elena Ferante, koju nikada nećete sresti i koja vam nikada neće potpisati primerak knjige, jedan je od ključnih književnih glasova ovog vremena. Ako još niste čuli taj glas, ne znam šta još čekate? Ali treba da krenete ispočetka, pa polako, kroz sve te tomove… Dobro, znam da se ne može polako, jer Ferante je od onih adiktivnih pisaca, ta vam ne da mira sve dok je još ima, sve dok se ne dopriča.

teofil pančić