Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju

01.02.18 Vreme

Komitet se okupljao u Napulju, u nekoj staroj kući u ulici Tribunali. Stigoše tamo jedne večeri Paskvaleovim automobilom, popeše se monumentalnim, ali zapuštenim stepeništem. Prostorija je bila prostrana, zvanica jedva šaka. Lila pomisli koliko je samo lako razlikovati studentska lica od radničkih, lakoću govora glavnokomandujućih od zamuckivanja običnih redova. I nešto je od samog početka razdraži. Studenti su vodili raspravu koja joj se učini licemernom, naizgled su se služili poniznim tonom u neskladu s mudrijaškim frazama koje su ispaljivali. Refren je, štaviše, uvek bio onaj stari: ovde smo da učimo od vas, obraćajući se radnicima; ali zapravo su baratali previše jasnim idejama o kapitalu, o izrabljivanju, o izdaji socijaldemokratije, o metodama koje su se koristile u klasnoj borbi.

Teško da Norvežanin Karl Uve Knausgor i Italijanka Elena Ferante imaju nešto zajedničko – osim istog srpskog izdavača. Mada, opet, neće biti da je to baš sve: nisu li oboje poslednjih godina stekli globalnu slavu svojim obimnim romanesknim sagama, Knausgor šestotomnom "Mojom borbom", a Ferante četvorotomnim "Napuljskim pričama"? A njihov srpski izdavač, Booka, kao i toliki drugi, sukcesivno objavljuje te njihove tomove, održavajući vatru visokog interesovanja publike: trenutno je 4:3 za Knausgora, pošto je pre neki dan u prodaju pušten treći "napolitanski" tom, Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju (prevela Jelena Brborić).

Kad smo već krenuli s tim Knausgorom, ima tu i jedna prilično važna razlika: Norvežanin je od sopstvenog života načinio svojevrsni literarni reality show, demonstrirajući začudno majstorstvo mikrorealističkog pisanja "ni o čemu", to jest o svim onim "dosadnim detaljima" za koje je Hičkok savetovao da ih valja preskočiti jer im u filmu (pa onda valjda ni u romanu) nije mesto – nego samo u životu, pošto vam tu nisu montažerske makaze na raspolaganju. Kako god, Knausgor se ogoljava do kraja, sve je kod njega "na izvol’te"; ili barem odaje takav utisak, što je jedino važno, jer je i "najstvarnosnija" literatura u žanrovskom smislu samo i jedino fikcija. Ferante je, pak, gospodarica druge krajnosti, posvemašnje diskrecije ili barem građanske samozatajnosti: E. F. je samo literarni pseudonim, dok je njen "pravi" građanski identitet sasvim nepoznat, ili je to bar bio donedavno, kada je izvesni italoamerički skarabej od "istraživačkog novinara" (trt Milojka) obelodanio njen navodno pravi identitet, pronašavši ga u vidu izvesne književne prevoditeljke iz Rima. Modus istrage vrlo klasičan: "prati trag novca". Srećno sam zaboravio i ime tog apeninskog insekta, a i ime gđe prevoditeljke, navodne Ferante: pisac literarne fikcije ima pravo na građansku anonimnost ako je želi, jer njega stvarnosne reference ne obavezuju ni na šta, ni moralno ni pravno, a tzv. pravo javnosti da zna na koje se člankonožac grandelokventno blagoizvoleo pozvati običan je bullshit.

Roman koji je sada pred nama već je treći deo tetralogije, i tu imamo blagi tehnički problem: o prethodnima je na ovom mestu pisano, ali učinio je to neko drugi (Bazdulj, Milenković), a i ja sam o njima već pisao – ali negde drugde (Elle i Globus). Pa ćemo se sada napraviti da je svima sve to već poznato, a napose sama Ferante i njeni prethodni tomovi – jer, ipak je to već stvar opšte kulture, manje ili više. Pa da se zato ne vraćamo do Kulina bana, to jest do prvih dvaju tomova, u kojima Ferante opisuje detinjstvo i ranu mladost Elene i Lile, njihovu borbu za izlazak iz zapanjujućeg siromaštva i neprosvećenosti italijanskog juga (siromašno predgrađe Napulja sredinom XX veka) i za obrazovanje i samosvest, za status i – blasfemično je reći sa stanovišta bezdušnih patrijarhalnih normi – sreću i ispunjenje, za ljudsku i pre svega žensku emancipaciju. Jer, svet u kojem su odrasle jeste "tirjan i tirjaninu", ali ženi je više nego nepodnošljiv. Naročito onoj – jedva, doduše, zamislivoj – koja zapati životni ideal i projekat drugačiji od katoličko-sitnoburžoaske imaginacije i njenih sumornih limita.

Na kraju drugog toma ostavili smo Elenu na početku književnog uspeha, daleko od sunčanog, a opet memljivog Juga, pred udajom za Pjetra, sina ugledne, bogate i uticajne severnjačke porodice, pred udobnim životom u raskošnoj Firenci. Lila je ostala dole, u Napulju, zaglavljena u bračno-majčinskom životu bez želje, smisla, razloga, boreći se koliko sa zavišću i primitivnošću sredine toliko i sa unutrašnjim demonima i raskorakom između vlastitih eksplozivnih potencijala i nemogućnosti da išta od toga uistinu artikuliše, kamoli pretvori u neki sasvim drukčiji život. Elena je, kaže Lila, ona koja to treba da učini sa svojim životom za obe, ali – misli li Lila uistinu tako, i veruje li samoj sebi dok to izgovara? Istovremeno, sređivanje Elenine "građanske egzistencije" i udaja za staloženog i pouzdanog, ali Eleni suštinski neprivlačnog i, recimo, "nesudbinskog" Pjetra neće izgnati iz nje sveprisutog Nina, neprežaljenu i neostvarenu ljubav detinjstva i mladosti (u neku ruku okončane baš Lilinim "preotimanjem" Nina, samo zato da bi ga i ona ubrzo izgubila). No, Nino je u svakom smislu daleko i sve to više ne može biti ništa doli elegične reminiscencije iz žanra "žala za mladost"... Sve dok se, ipak, stvari ne okrenu naglavačke, i Nino postane opet i te kako stvaran, zapravo, mnogo stvarniji, dostupniji i bliži nego što je to ikada bio. Nije u redu otkrivati "šta je bilo dalje", ali treba reći da je ovaj tom, u jednom od svojih najvažnijih slojeva, nimalo sentimentalna, još manje patetična, naprotiv, "krvavo" realistična i tegobna, ali opet, ali ipak, ali nesumnjivo, oda romantičnoj ljubavi, onoj zbog koje se ponekad pale svi mostovi za sobom, pa makar te plamenovi te vatre olizali do izgaranja. Ta se priča, Elenina i Ninova, ali bogme i Lilina, neće rasplesti u trećem tomu, toliko je jasno. Takve se priče ne raspliću pre kraja, jer – šta bi onda ostalo?

No, spoljni svet izvan tog dvougla, trougla, četvorougla, nipošto nije prestao da postoji. U trećem je tomu famozni napuljski "Rejon" pomalo u drugom planu, no ipak, priče pratećih protagonista iz tog turobnog okruženja nastavljaju se, a s druge strane, Italija, Evropa i svet duboko su zagrizli u romantično-utopijsko-prevratnički kraj šezdesetih, a potom i u duge sedamdesete, otrežnjene i mamurne, olovne i burne, u Italiji osobito: s jedne strane mafija, crkva, neofašisti, sasvim satruleli politički establišment uglavnom demohrišćanskog profila, s druge komunisti, anarhisti, sindikati, ali i "radikalni mislioci" i drugi salonski antiburžoaski buržuji, među kojima će neki – oni najmlađi i najusijanijih glava – zabrazditi u urbani terorizam, jedno od sumornih obeležja italijanskih (i nemačkih) sedamdesetih. Elena Ferante izvanredno suptilno i znalački, a opet bez pretencioznosti i sasvim lišena poriva za dokazivanjem sopstvenog insajderstva kroz koketiranje s opskurnim podacima i pogledima, portretira duh, ukus i miris epohe drugog ili trećeg vrhunca Hladnog rata u koloritnim italijanskim bojama i sa podneblju primerenim začinima. Njena je Elena Greko na površini, pa i u sopstvenim očima, i dalje pomalo autsajder, pomalo smušena "provincijalka" u svim tim teškim i pompeznim temama, naizgled odviše uronjena u privatne želje i košmare da bi senzacijama spoljnog sveta pridavala isuviše pažnje, ali i to je donekle samo karakterističan feranteovski t(r)ik, jer je Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju više nego ubedljiva freska epohe, kao da ste se vratili starim filmovima Antonionija, Pazolinija ili Bertolučija.

I – šta posle? Čekati prevod završnog toma, u ognjici nestrpljenja, znatiželje, opsesivne čitalačke gladi? Ili odmah posegnuti za uveliko dostupnim engleskim prevodom, recimo? Neka svako postupi po svojoj savesti, a ja već znam šta ću i kako ću... Ozbiljno govoreći, koga osim čovekolikih govnovalja zanima šta piše u ličnoj karti ili pasošu Elene Ferante? Neka njima toga, neka riškaju njuškicama i njuškaju riškicama, a ostali – pravo k "Napuljskim pričama". Nerazmetljiva, nespektakularna, nepostmoderna, nepirotehnička, a sasvim nezaobilazna, neuporediva – Elena Ferante spada u uzak krug istinski ključnih pisaca ovog vremena.

teofil pančić