Patrik Beson je rođen 1956. godine u Parizu. Napisao je oko četrdeset dela u skoro svim književnim žanrovima. Za roman Dara dobio je Veliku nagradu Francuske akademije /1985/, a za roman Brabanovi nagrade Renodo i Pupulist /1995/. Besonova dela su prevođena na sve svetske jezike, a u prevodu na srpski jezik objavljeni su: Bogatašica, Krik protiv klevetnika Srbije, Beograd City, Lenjivica, Dara, Veština zavođenja , Brabanovi, Srđan, Miloš i Milena i Julije i Isak, Titanika, Puškinova smrt , Izvesna Melanhonija, Romani iz mladosti, On Sva njegova dela izuzetno dobro su primljena u našoj kulturnoj javnosti. Kolumnista je i najtiražnijih francuskih časopisa /Figaro magazine i Paris Match/.
01.01.00
Glas javnosti
24.11.1999.
Patrik Beson predstavio svoj roman "Puškinova smrt"
Genije sa 100 maraka u džepu
Pao na Puškinov šarm. Rudar koji kopa dijamante. Puškinov vanbračni praunuk
- Roman "Puškinova smrt" pisao sam od 1985. do 1988. godine, u vreme kad je izašla "Dara". Ideju sam dobio čitajući predgovor Sabranih dela Gogolja kada sam otkrio da su njegova remek-dela "Revizor" i "Mrtve duše" teme koje mu je ponudio Puškin. Prvobitno sam želeo da analiziram Puškinovu plemenitost. Shvatio sam da je u jednom trenutku, zbog svog političkog i porodičnog položaja, bio umoran i dekoncentrisan i da je morao da prestane da piše. Umro je sa oko 100 nemačkih maraka u džepu i silnim dugovima - kaže Patrik Beson, predstavljajući svoj roman koji je upravo objavljen u "Paideii".
U knjizi Beson gleda pomalo negativno na Gogolja:- U odnosu na Puškina Gogolj je bio mlad pisac, skorojević, egoista s primesom zlobe. Imao je dara, ali to je bio dar na ivici krađe. Ipak, ja sam pao na Puškinov šarm. On zaista obara s nogu. Bio je prvi ruski pisac koji se nije ponašao kao pisac. Dakle, nije poštovao kanone pisanja i ponašanja kojih su se pridržavali svi pisci 19. veka. Ponašao se kao rudar, ali rudar koji ne kopa ugalj već dijamante. Bio je dvostruko subverzivan, suprotstavljao se caru, zbog čega je nekoliko godina bio u izgnanstvu, a kasnije kad je na vlast došao drugi car vratio se i radio za njega. Bio je hedonista, oduševljavao se životom.
Pošto je napisao roman Beson je odseo u Puškinovoj kući u Mihajlovskom u kojoj je slavni pisac boravio za vreme izgnanstva.
- Bio sam usred zime. U jednom trenutku otvorio sam vrata i ugledao Puškina. Gledao sam ga dugo, pitajući se da nisam i ja slučajno umro. Potom mi je prevodilac, objasnio da je mladić koga sam video Puškinov vanbračni praunuk koji je, inače, profesor.
D. T.
01.01.00
Politika
24.11.1999.
OPČINJENOST PUŠKINOM
Plemenitost pesnika
Roman "Puškinova smrt" Patrika Besona, juče predstavljen u Beogradu, na neobičan način upoređuje dve veličine ruske i svetske književnosti
"Sam, u Puškinovoj kući, u Mihajlovskom, usred zime, otvorio sam jedna vrata i našao sam se pred samim Puškinom. U magnovenju sam se upitao: "Da li sam na drugoj planeti, da li sam i ja umro?"", ispričao je juče, na konferenciji za novinare u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, Patrik Beson, koji bi se, sasvim slobodno, budući da je naš prijatelj i hvaljeni romansijer, mogao i nazvati francuskim piscem srpske provencijencije.
Beson je zgodu koju je doživeo 1987. godine opisao kao uvod u objašnjenje zbog čega je, godinu dana kasnije, u Parizu objavio svoj roman "Vitezova statua" koji je, u prevodu Stanka Džeferdanovića na srpski jezik i sa novim naslovom, "Puškinova smrt", upravo objavljen u izdanju "Paideje". Da je Beson opčinjen Puškinom kao piscem i ličnošću nedvosmisleno dokazuju i njegove reči da je slavni pesnik suštinski kosmopolitski književnik koji svojim spojem tradicije i modernog pripada svakom od nas pomalo.
Kao plemeniti čovek, Puškin je Gogolja, "mladog, u modi, skorojevića, egoistu i pomalo zlog", prema kazivanju Patrika Besona, darovao idejama za dva glavna romana, "Mrtve duše" i za "Revizora". Puškinova plemenitost protiv Gogoljevog lukavstva - eto ravni čiju je ravnotežu Beson uzdrmao upravo romanom "Puškinova smrt". U njemu je, jasno, Gogolj predstavljen kao neurastenično biće, koje, pri tom, ima neverovatnu energiju kada od nekog "ukrade" ideju. Veliki tehničar u prozi, Gogolj nije uspeo da zaseni Puškina jer, kako smatra Beson, Gogolj u svetsku literaturu ne bi ušao sa ova dva romana da nije bilo Puškina.
Patrik Beson, inače, uvek spreman da odgovara na pitanja novinara, juče je rekao da voli naše pisce, a posebno Tišmu, Selenića, Pavića i Srđana Valjarevića čiji je roman "DŽo Frejzer i 49 pesama" objavio kao urednik u pariskoj izdavačkoj kući "Roše". Međutim, u Besonovoj priči o Puškinu javlja se još, na specifični način, jedan naš pisac: Danilo Kiš je književnik koji romansijera, čije je delo "Puškinova smrt" prodato na francuskom u 20.000 primeraka, neverovatno podseća na Aleksandra Puškina. Možda baš onako kao što ga je, usred zime, u Mihajlovskom, na tragičnog ruskog pesnika podsetio, kako je juče otkrio, njegov - praunuk.
A. Cvijić
