Ubistvo u pivnici Lip

10.11.06

Beogradsko nebo je ono što bih želeo da vidim kad budem umirao. Treba, dakle, sve da učinim da bih umro ovde
Jedan od najpoznatijih francuskih književnika Patrik Beson, koji je našu čitalačku publiku osvojio romanima "Dara", "Vetina zavođenja", "Brabanovi", "Titanika", boravio je nedavno u Beogradu da bi predstavio svoj najnoviji roman, "Hristov grob", u izdanju "Rada", a u prevodu Dane Milošević.

Nije vas nekoliko godina bilo na srpskoj književnoj sceni. Kako ste doživeli ponovni susret sa srpskim čitaocima?
Više je od deset godina kako objavljujem knjige u Srbiji. "Hristov grob" je dvadeset peta ili dvadeset šesta. Pošto ne razumem baš dobro srpski, osim kad mi se priča veoma polako i veoma jednostavnim rečima, sa svojim čitaocima ne mogu da komuniciram drugačije nego očima. U njima vidim ljubaznost koja me je, počev od moje prve knjige objavljene ovde "Krik protiv klevetnika Srbije", uvek uzbuđivala. LJudi mi ne izgledaju srećniji nego za vreme rata. Oni izgledaju obuzeti različitim svakodnevnim neprijateljima. To je zato što su sada u punoj krizi koja je prouzrokovana prelaskom iz socijalizma u kapitalizam i čije su žrtve već bili toliki Rusi, Bugari, Rumuni i Albanci.

"Hristov grob" predstavlja svojevrstan književni iskorak. Otkud zanimanje za tematiku krstaških ratova?
Legendarni, mitski i čudesni svet, svet srednjeg veka i krstaških ratova poželeo sam da upoznam kao što se upoznaje jedna umetnost, jedna zemlja ili jedna žena. Poželeo sam i više od toga, ne samo da ga upoznam nego i da ga posetim. Dakle, uzeo sam svoje pero i krenuo tragom svetog Luja, Godrfroa de Bulona i Retbifa. U mom romanu sveti Luj govori, a to je prvi put da on govori u jednom romanu. Reč je o jednom ekskluzivnom intervjuu. Inače, to je moj prvi roman posle 1995. godine koji ima izvestan uspeh kod čitalaca u Francuskoj. Rasprodat je u tiražu od dvadeset pet hiljada primeraka.

Zanimljiva je vaša opaska da je čovek u srednjem veku bio plemić ako je pobio mnogo ljudi, a sad ga šalju pred tribunal...
Zatvor u Sheveningenu je imao tri žrtve. Kada ćemo imati i četvrtu, to je pitanje. Haški tribunal je košmar međunarodne javnosti. Uostalom, Sjedinjene Američke Države ga ne priznaju. Procesi su smešno dugački, a kazne su smešno teške. Kao što kaže Vilard u Kopolinoj "Apokalipsi danas": "optužiti nekog za rat u Vijetnamu ravno je kažnjavanju učesnika trke u Indijanopolisu".

Priča u vašem romanu "Hristov grob", premda poprilično brutalna, ostavlja puno prostora i za ljubav. Kako je to moguće?
LJubav vlada svetom. O njoj se misli, ona se traži, za njom se žali, ona se neguje, ona se nipodaštava... Prema njoj smo nemarni, gubimo je. Ima toliko ljubavi koliko ima ptica ili cveća. Nećemo voleti dete kao što volimo ženu. Nećemo voleti ženu kao što volimo roditelje. Nećemo voleti roditelje kao što volimo svoju mačku. Sve ljubavi su različite.

Kako vidite Srbe i Srbiju danas, kad ih bez sumnje poznajete mnogo više nego onda kad ste u Francuskoj 7 promovisali knjigu srpske odbrane "Krik protiv klevetnika Srbije"?
Srbi mi izgledaju sve tajanstveniji što godine prolaze. Prepreka zvana jezik mi odmaže da ih bolje upoznam. To je jedan elegantan narod, inteligentan i miran, koji zaslužuje da upozna prosperitet. Pred njim je velika budućnost. On ima visok kulturni i intelektualni nivo koji treba da mu obezbedi dobru poziciju u ovom svetu koji je sve više i više tehnokratski.

Nije vam ponestalo hrabrosti da nedavno izjavite da je "Kosovo srpsko" i da je "kolevka Srbije"...
Albansko Kosovo - to bi bilo isto kao kad bismo dozvolili Alžircima da upravljaju Francuskom. Primedba: Francuzi su prilično dobro upravljali Alžirom.

Oni koji vas bolje poznaju znaju za vašu fascinaciju Beogradom. Šta vas to u srpskoj prestonici najpre fascinira?
Beogradsko nebo je ono što bih želeo da vidim kad budem umirao. Treba dakle sve da učinim da bih umro ovde.

CENZURA ZBOG NAKLONOSTI SRBIMA

Tokom deset proteklih godina bio sam izložen snažnoj cenzuri medija, knjižara pa čak i čitalaca zbog moje pozicije u korist Srba. Peter Handke, Vladimir Volkov, koji, nažalost, danas nije više među živima, imali su isti problem kao ja. To je sasvim mala, beznačajna cenzura kada se poredi sa brojem mladih Srba koji su poginuli za odbranu svoje domovine, boreći se protiv zavere međunarodne zajednice.

Mila Milosavljević

14.09.03

POSLE dve godine, istaknuti francuski pisac Patrik Beson ponovo je u Beogradu. Upravo je stigao da promoviše dva svoja nova romana objavljena na srpskom, "Stanje duha" u izdanju kuće "Naš dom", a u prevodu Nataše Pejin i "Ubistvo u pivnici Lip" (izdavač "Žagor") čiji prevod potpisuje Dana Milošević.- U romanu "Stanje duha" pisao sam o tome šta znači imati dvadeset godina, biti siromašan i imati samo jednu želju - pisati - priča nam Patrik Beson, koga smo dočekali na aerodromu. - Ovo je u velikoj meri i knjiga o Parizu. NJegove ulice, parkovi, kafane prepune su mladića i devojaka koji maštaju da postanu poznati i slavni. A kriminalistički roman "Ubistvo u pivnici Lip" napisao sam još 1982. i objavljen je kod poznatog izdavača "Grasea". Neumesno je, ali moram da se pohvalim da je to moje 22. delo objavljeno na srpskom jeziku.
U proteklih desetak godina Beson je često dolazio u Beograd. Bio je jedan od retkih stranaca koji je stao na stranu našeg naroda za vreme bombardovanja Srbije. I u najtežim trenucima, dok su projektili ubijali nedužne ljude, on je iz Beograda svakodnevno izveštavao za "Figaro" i druge francuske listove o stradanjima Srba.
- Nikada nisam napisao ni reči o unutrašnjoj politici vaše zemlje, mada sam u Srbiji prisutan već više od decenije - kaže Beson, i dodaje: - To neću ni u buduće činiti. Jedina dva srpska političara sa kojima sam se rukovao jesu dvojica Zorana, Žižić i Živković. Sa Žižićem sam se sreo u Parizu, sa Živkovićem u Nišu. Jednom je to donelo sreću, a drugom nije. Ne znam da li Bog postoji, nadam se da postoji. Ne znam da li su Srbi danas srećniji, nadam se da jesu. Često mislim na sve Srbe koji su u ratu izgubili oca, brata, majku, sestru, prijatelja. Mislim i na izbeglice iz Bosne, Hrvatske, i sa Kosmeta, i na Srbe koji su ostali da u mukama žive u toj vašoj pokrajini. Mislim i na svoje prijatelje iz Republike Srpske. Hteo bih da pozdravim njihovu hrabrost.
Najviše u prevodu Dane Milošević, a u izdanju "Paideie", Besonu je objavljeno desetak romana, među kojima "Bogatašica", "Lenjivica", "Srđan, Miloš i Milena", "On", "Izvesna melanholija"...

Šta se danas događa u francuskoj književnosti, s obzirom na to da ste tamo književni kritičar nekoliko listova?
- Nekoliko godina francuska književna scena bila je preplavljena delima koje smo mi nazivali "samofikcijom". LJudi su pričali svoj privatan život na književni način, često lirski, poetično. Sada je više u modi roman o stvarnim zbivanjima. Ima, takođe, kao i svuda, velikih sentimentalnih drama i malih povesti o radostima porodičnog života. Naravno, većina toga je bez umetničkih vrednosti. Značajna knjiga pojavljuje se svakih deset godina, ali je problem u tome što se ne zna koja je to! Francuze sada najviše impresionira romansijerka Mari Darijesek. Napisala je roman čija se radnja dešava na Južnom polu: "Vhite".

Šta se još dešava u Francuskoj?
- Između ostalog dogodila se žega, nisu stradale samo šume, nego i ljudi, ali ne zbog vatre, nego zbog nebrige bližnjih i države. Po bolnicama i u kućama umrlo je između 10.000 i 30.000 starih osoba. Umrli su usamljeni, dok su im deca bila na letovanju! Kad vidim staranje Srba za svoje roditelje, bake i deke, čak i za one koji su prilični gnjavatori (naročito tašte!), pomišljam kako bi Francuzi trebalo da dođu u Srbiju i da od vas uče šta je ljubaznost i odanost. Srbi imaju dobro srce, a rđavu narav! Kod Francuza je to najčešće suprotno!

Dušan STANKOVIĆ