Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznalajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta izvesnog DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Baltazar i Blimunda (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
11.12.12 Dnevnik - Novine i časopisi
Metafora o ljudskom ponašanju
Putovanje jednog slona, Žoze Saramago
Žoze Saramago je jedno od najznačajnijih književnih imena portugalskog govornog područja i klasik evropske književnosti. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1998. godine, a ovdašnji čitaoci su imali prilike da se upoznaju sa nekoliko njegovih romana.
Beogradska „Laguna“ nedavno je svoju biblioteku nobelovaca uvećala za roman „Putovanje jednog slona“, koji se po značaju i književnoj poruci nesumnjivo može nazvati testamentarnim Saramagovim delom.
Istorijska činjenica o putovanju jednog slona iz Azije do Evrope u 16. veku, poslužila je Saramagu za britku metaforu o crkvi, politici i ljudskom ponašanju. Poklon portugalskog kralja austrijskom nadbiskupu, slon Salomon predmet je apsurdnih političkih strategija, svađa i sukoba interesa, ali i divljenja i oduševljenja stanovnika kroz čija naselja prolazi. Ova neobična hronika na lucidan način govori o moralu i upire prstom u etiku moćnika.
Portugalski nobelovac je ovim izuzetnim romanom protkanim humorom oduševio kako literarnu kritiku tako i čitaoce. Trijumf virtuoznog Saramagovog stila, mašte i humora, „Putovanje jednog slona“ očaravajuća je i mudra priča o trajnosti prijateljstva i prolaznosti slave, poručuju iz „Lagune“.Uz napomenu da u knjizi nema uobičajene interpunkcije i pravopisnih pravila.
Priča započinje 1551.godine, kada je portugalski kralj Žoao poslao nadvojvodi Maksimilijanu neobičan svadbeni dar: jednog indijskog slona u pratnji njegovog čuvara, koji su dotad čamili zanemareni na dvorskom imanju u Lisabonu. U Saramagovoj književnoj interpretaciji ovog istorijskog događaja, karavan koji predvode sam nadvojvoda i njegova žena, sa štitonošama i volujskim zapregama koje tegle hranu za slona, kreće polako na put – kroz Portugaliju i Španiju, morem do Italije, pa preko Alpa sve do carske Vijene, u kojoj nadvojvoda stoluje u kući Habzburga.
Prvo izdanje romana na portugalskom jeziku pojavilo se 2008. Književna kritika je odmah istakla Saramagov jedinstven književni postupak, sa neobičnom interpunkcijom i nekonvencionalnim smenjivanjem pripovedačkih glasova. Roman osvaja svojim neodoljivim ritmom, a pisac se upušta u opisivanje svih iskušenja ove avanture, uz naizmenično ironične i saosećajne tonove prema akterima putovanja.
Žoze Saramago (1922– 2010) bio je izuzetno produktivan pisac, objavljivao je poeziju, pripovetke, eseje, kritike, romane, drame. Svoj prvi roman „Zemlja greha“ objavio je 1947. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika, a najveću popularnst stekli su romani. Saramago se bavio novinarstvom i prevođenjem. Sem ovog romana, na srpski su prethodno prevedeni sledeći Saramagovi naslovi: „Embargo i druge priče“,„Godina smrti Rikarda Reiša“, „Slepilo“, „Sedam sunaca i sedam mesečina“, „Jevanđelje po Isusu Hristu“ i „Smrt i njeni hirovi“.
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, Žoze Saramago dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižnije priznanje za pisce portugalskog književnog izraza.
R. L.
