Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznalajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta izvesnog DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Baltazar i Blimunda (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
16.01.21 Danas
Rušenje granice između fikcije i nefikcije
Izdavačka kuća Laguna sredinom prošle nedelje objavila je 20. naslov iz višegodišnjeg Projekta Saramago, ne računajući nekomercijalno izdanje u kome su se 2013, pod zajedničkim naslovom U prvom licu, našli delovi Autobiografije čuvenog portugalskog nobelovca i skraćene verzije njegovog teksta Od kipa kamen.
Novi naslov je Priručnik o slikanju i pisanju iz 1977, koji su sa portugalskog na srpski jezik preveli Jasmina Nešković i Jovan Tatić.
Objavljivanjem ovog romana Laguna je napravila most između 2022, u kojoj će se obeležiti vek od Saramagovog rođenja i 2020. koja je u latinoameričkom svetu bila posvećena trostrukim Saramagovim datumima – prvoj deceniji od piščeve smrti, 40. godišnjici od objavljivanja njegovog romana Stoleće u Alentežu i 20 godina od izlaska Pećine.
Priručnik o slikanju i pisanju Žoze Samago napisao je u 55. godini i to je bio njegov povratak u ovaj knjiženi žanr posle nekoliko decenija bavljenja poezijom i hronikama.
Književni kritičari smataju ovo delo početkom njegovog novog književnog života koji će da učiniti najpoznatijim savremenim portugalskim piscem.
„Priručnik o slikanju i pisanju jedinstveno je delo u žanru autobiografske literature i nudi nam, u celini, zbirku ideja i raspon fikcije Žozea Saramaga. U njemu se spajaju spisi složene i bogate književne tradicije i iskustvo jednog vremena proživljeno u dostignućima svakodnevnog života i peripetijama istorije, što će biti supstanca same umetnosti“, ukazuje Luis de Sousa Rebelo, urednik špansko-portugalske izdavačke kuće Caimnho, vodećeg izdavača Saramagovih dela.
Saramago se u ovom romanu bavi činom pisanja, posmatranja istorije na distanci izvan njenog zvaničnog toka – kombinuje esej i roman, rušeći granice između fikcije i nefikcije.
Radnja je smeštena u poslednju godinu Salazarove diktature u Portugaliji – roman se završava padom režima i prati dnevničke zapise slikara H, koji je sa bogatim klijentom ugovorio slikanje porodičnog portreta.
Slikar H. razmišlja o svetu opsednutom statusom i bogatstvom, u tajnosti slika drugi, pravi portret, na kojem ne skriva mane modela, dok paraleno u svojim vežbama autobiografije ispituje sopstvena umetnička ograničenja, istražuje smisao i ulogu umetnosti i književnosti, ulogu koja uz parabole podržane maštom, saosećanjem i ironijom, neprestano omogućava da ponovo shvatimo nedostižnu stvarnost.
„U saramagovskoj fikciji, sačinjenoj od alegorija i metafora, pored mnogih naratorovih nagađanja, stvarnost je izmeštena, a utopija izmišljena. Ova udaljenost od predmeta umetnosti postoji da bi se otkrila istina i njeni višestruki oblici, koji su skriveni ispod spoljašnosti. Za to mu je samo vreme moglo pomoći da prepozna svoj dvostruki projekat – drugi portret, karikaturu karikature. Priručnik prikazuje buđenje istorije u srcu kroz analizu vremena koje umetnik provodi u stvaranju svoje umetnosti. Ovo udaljavanje ima za cilj da uhvati objekat onakvim kakav zaista jeste, skriven pod kulturnim kristalizacijama koje ne opažamo zbog uslovljavanja naše vizije kroz socijalizaciju slike“, ocenuje profesorka Ana Paula Arnaut sa Univerziteta u Koimbri.
Jednom rečju, Saramago je u ovom romanu najavio sve što je 1998. u njegovom delu prepoznao i Nobelov komitet za književnost ocenjujući da je reč o piscu koji „nam uz parabole podržane maštom, saosećanjem i ironijom neprestano omogućava da ponovo shvatimo nedostižnu stvarnost“.
Pisac, prema sopstvenom priznanju pesimista i ateista, Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva) prošao je životni put od detinjstva u siromašnoj seljačkog porodici bezemljaša do prvog pera savreme portugalske književnosti i međunarodne slave.
Zbog teške materijale situacije u porodici prekidao je gimnazijsko školovanje, završio mašinbravarski zanat, radio kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova.
Kao zamenik direktora jutarnjeg lista Dnevnik novosti, smenjen je posle vojnog puča 1975, kad se potpuno posvetio književnosti.
Posle napada i cenzure na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991, kad su portugalskih konzervativnih vlasti sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. od posledica leukemije.
Sahranjen je u Lisabonu, gde ga je ispratilo više od 20.000 ljudi iz svih krajeva Portugalije.
Bio je poznat i po društvenom političkom angažmanu, koji je utkan u njegov književni opus.
Iako je od 1969. bio je član Komunističke partije Portugalije, njegovo izvorno opredeljenje bilo je anarhokomunizam – oštra kritika monarhizma i rimokatolicizma, ali i EU i MMF, zbog čega mnogi kritičari tvrde da je „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije globalizma“.
Bio je osnivač Nacionalnog fronta za odbranu kulture u Lisabonu 1992, sa turskim piscem Orhanom Pamukom koosnivač Evropskog parlamenta pisaca, a 2007. osnovao je fondaciju sa svojim imenom, čijii je cilj bio zaštita univerzalnih ljudskih prava, predstavljenje portugalske kulture i zaštita prirode.