Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznalajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta izvesnog DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Baltazar i Blimunda (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
25.05.19 Danas
Majstor od prvih dela koje su izdavači uporno odbijali
U priči o prvom značajnom Saramagovom romanu preskočićemo biografske podatke pisca jer ukoliko niste dosad čitali portugalskog Nobelovca, teško ćete posegnuti za ovim naslovom.
I naravno, prevarićete se, jer je majstor umeo da piše već od prvih dela koje su izdavači zdušno i uporno odbijali, čak i više decenija. Pravo zrno je klijalo i napredovalo i bez aplauza i ponovljenih izdanja.
Staklena kupola (Laguna, 2018) u prevodu Jasmine Nešković i Jovana Tatića, roman je za Mediterance koji žele da upoznaju stari, autentični, konzervativni i siromašni Lisabon koji nestaje. Ugrožavaju ga svetski bogataši koji su ga pronašli na karti Evrope kao raj za kupovinu nekretnina u bescenje potpomognuto ekonomskom krizom.
Na književnim mapama Saramago je obeležio jednu epohu, doba diktature toliko karakteristične za Mediteran sredine dvadesetog veka. I male ljude čije živote troši svakodnevica, rutina, dosada. Staklena kupola je zapravo krov dvorišta, nešto specifično u arhitekturi ovog podneblja koja nadsvođuje zgradu u kojoj se iza vrata stanova odvijaju istinske drame. Bez srećnog kraja, zapravo bez kraja, jer, generacije se smenjuju u istom okruženju, zatvorenim krugovima borbe za opstanak.
Pisac uvodi čitaoca na stepenište i u stanove, obućara i njegove žene u prizemlju koji pritisnuti oskudicom primaju neobičnog podstanara, zatim bračnog para kome je preminula mala ćerka, usamljene žene koju izdržavaju ljubavnici, dveju sestara koje žive usedeličkim životom čeznući za muškarcima koji će uneti strast u njihovu monotoniju, majke, oca i stasale ćerke koja čezne da se oslobodi roditeljske kontrole…
Zavirujući jedni drugima kroz vrata i prozore oni i nehotice prepliću svoje sudbine, težeći boljem i verujući da jesu za nešto bolje, za neki vidik satkan od neba i mora koje gledaju kroz prozore pogrbljeni nad manuelnim radom.
Život u oskudici izbrusio je njihove duše, čineći ih grubim i ranjivim u isti mah, svesnim da život prolazi iako se njihove želje ne ostvaruju i svesnim da je mirenje sa sudbinom jedina uteha. Zajedničko im je da o nekoj vrsti bekstva iz sopstvene kože maštaju svi stanari pod staklenom kupolom.
Ne identifikujući stegu u klerikalnofašističkom miljeu koji je pozadina svega, oni rešenja traže u malim potezima za koje veruju da će biti oslobađajući. Tako obućar i njegova žena počinju prema mladom podstanaru da se odnose kao prema sinu, vezuju se za njega u idiličnim žanr scenama večeri koje Saramgo slika sa neodoljivom privlačnošću. Istovremeno su svesni da će on otići dalje, za svojom sudbinom a oni ostati u okvirima koje ne mogu da raskinu.
Taj latentni osećaj čežnje, toliko karakterističan za iberijski mentalitet, u ovom romanu je gotovo opipljiv, i što je želja nerealnija i dalja od mogućnosti, to je više natopljena melanholijom lisabonskih veduta zasićenih vlagom Atalantika.
Ne odolevši da u ovom delu napravi i autoportret, Saramago se sakrio iza lika podstanara, nedovršenog revolucionara, idealiste i pragmatičara u isti mah koji zna šta želi ali ne i kako to da postigne. Napuštajući obućara i njegovu ženu, simbolično se oslobađa svake vrste malograđanske stege i otiskuje u nepoznato, ali jedino moguće.
Na početku svojih književnih traganja, Saramago piše realistični roman, bez sintaksičnih i interpunkcijskih eksperimenata, ali i bez njih otkriva čitaocima sve što će ga u potonjim godinama učiniti velikim, u širokom rasponu od poznavanja duše običnih ljudi do neobično čvrste, organske povezanosti sa Portugalijom koja je bila sklona da ga ignoriše, kritikuje i odriče ga se.
On se nje nije odrekao, slično junacima Staklene kupole koji su svesni da je porodica sve što imaju na zemlji, a nebeska nagrada je daleko i neizvesna. Život pod staklenom kupolom krije čežnju, ali i tihu sreću istinske vere – u ljude.
Aleksandra Đuričić
