Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznalajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta izvesnog DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Baltazar i Blimunda (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
14.01.16 Vreme
Čudo i posledice
KULTURAROMAN – ZAPIS O PRONICLJIVOSTI
Pa dobro, ko je na kraju zaslužan ili kriv što ovom zemljom vladaju ljudi kakvi su Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić? O tome svako ima svoju teoriju, raznih bi se imena tu dalo čuti, no, kako god, šta će uopšte ovakvo pitanje na početku jedne književne kritike? Eh, šta? Zato što je najtačniji odgovor onaj za koji malo ko zna: Žoze Saramago! Kako?! Lako. Jeste da je nobelovac Saramago portugalski pisac koji sa "ovim prostorima" nikakve posebne veze nema, jeste i da je umro još 2010, ali... Odgonetka se krije u jednom njegovom romanu, upravo objavljenom na srpskom, u Zapisu o pronicljivosti (prevela Tatjana Manojlović; Laguna 2015). U toj se knjizi, naime, pojavljuje ideja o "belim glasovima" kao načinu građanskog subvertiranja otuđenih političkih elita u parlamentarnoj demokratiji, i na taj se primer kao na svoju inspiraciju eksplicitno, u ona smutna vremena pred izbore 2012, pozivala glavna inicijatorka ovdašnjeg "belolistićarskog" pokreta, uvažena profesorka Rakić Vodinelić... Pa vi vidite šta je snaga (za dobro i manje dobro) žive književne reči!
A sada k stvari samoj. Saramago je svet ovog romana smestio u neodređenu zemlju koja može biti njegov Portugal – postoji tek jedan blagi, kao šaljivi namig u tom pravcu – a može biti i bilo koja druga evropska (više teorijski, mogla bi biti možda i latinoamerička) zemlja, jer jasno je tek toliko da je to zemlja koja pripada "hrišćanskom" civilizacijskom krugu, inače nema nikakvih prostorno-toponimskih odrednica, niti se pojavljuju imena književnih likova (osim jednog psa!), koji su svi predstavljeni svojim društvenim funkcijama – od predsednika države i premijera, pa naniže. Kako god, u toj zemlji, zapravo u njenom glavnom gradu, održavaju se lokalni izbori, što bi bila rutinska stvar da se ne dogodi čudo: znatna većina glasača naprosto se ne pojavi na biralištima. Izbori se ponavljaju, no onda čudo dobija još čudnije dimenzije: glasači se pojave, ali čak 83 % njih svoj listić ostavi nepopunjenim. Politički establišment, oličen u Stranci desnice koja vlada, Stranci centra koja ima takve pretenzije, i Stranci levice koja je negde blizu margine, ostaje bez ozbiljnog legitimiteta i zapada u svojevrsnu entropiju. Koliko god pokušavali, nosioci moći ne uspevaju da proniknu u to ko je građane organizovao da belo glasaju, ni s kojim ciljem, niti se građani o tome bilo kako a posteriori izjašnjavaju. Iako niko time nije prekršio nikakav zakon niti se u gradu i državi dešava bilo šta naočigled "vanredno", cela akcija je doživljena kao težak subverzivan kontrasistemski udar na temelje demokratije, establišment se oseća uhvaćenim u stupicu, preispituje razne teorije zavere i na kraju reaguje tako što se sve institucije vlasti, zajedno sa policijsko-vojnim represivnim aparatom, povlače iz "zaražene" prestonice u unutrašnjost, a nju ostavljaju na milost ili nemilost pretećoj anarhiji (po sistemu "molićete nas da se vratimo") i okruženu barijerama od bodljikave žice.
To napredovanje entropije ne ide baš po zamisli vlasti, niti se u međuvremenu događa bilo šta što bi objasnilo epidemiju "subverzije" ili pomoglo vlasti da s punim legitimitetom povrati glavni grad i, uopšte, onakvo stanje kakvo je "jedino normalno i prirodno". Ministar unutrašnjih poslova šalje inkognito u glavni grad trojicu prekaljenih policajaca da razjasne jedan zanimljiv trag koji navodno vodi ka glavi zavere, i tu se, gle, susrećemo sa doktorom (oftalmologom) i njegovom ženom, čitaocima poznatim iz Slepila, na koje se ovaj roman prirodno naslanja, mada se može čitati sasvim nezavisno od njega. Zapravo, presuda "zaverenicima" unapred je izrečena, pa čak i ako bude belodano dokazano da oni s tim nemaju nikakve veze: politička potreba je važnija od tamo neke istine i sličnih trica, a na pojedincu koji deluje unutar aparata ostaje da vidi hoće li pristati da učestvuje u tome, i koja je cena pobune... Ne bi bilo u redu navoditi "šta je bilo na kraju", ali ovoliko se može reći: stvarna glava "zavere" ostaje neotkrivena, kanda zato što "glave" nema, jer nema ni zavere. A čega onda ima? Grassroots pokreta građanskog samooslobađanja, biće da je to ono što priželjkuje da nam saopšti dirljivo romantični Saramago, učinivši tako da poverujemo kako zapravo i ne čitamo delo iz antiutopijskog, nego naprotiv, utopijskog žanra...
Banalno je podsećati da je Saramago veliki pisac; nema sumnje ni na trenutak da on svoj dobro promišljeni koncept sprovodi bez greške, furiozno i maestralno, manirom autentičnog genija praveći od jedne "veštačke" antiutopijske romaneskne situacije moćnu literarnu stvarnost, i od likova koji su po prirodi stvari i unutar žanrovskih ograničenja više modeli nego "živi" ljudi čineći autentične (anti)heroje i ljude s čijim se porivima i sumnjama čitalac može u potpunosti saživeti. Zapis o pronicljivosti je klasičan page-turner koji vešto koketira sa nizom žanrova ali se u potpunosti izmiče svakom, osim samog "Saramago-žanra", sve s tim jedinstvenim rečeničnim sklopom i ritmom, u praskajućim tekstualnim naplavinama koje bi se u rukama nekoga ko je makar malo manje od genija na koncu naprosto samourušile, a ovde pulsiraju podjednako moćno od prve do poslednje rečenice inače vrlo gustog tkanja, sastavljenog od manjih i većih blokova nepreglednog "bernhardovskog" nizanja, bez pasusa kao nekakvog odmorišta na ovim vrtoglavim stepenicama kojima se roman "penje" k vrhuncu i (uslovnom) razrešenju.
E sad, što se pretakanja belih listića iz (portugalskog) romana u (srpsku) stvarnost tiče, navodno ni sam Saramago nije baš verovao mogućnost i suvislost tako nečega, sudeći bar po rečima njegove udovice Pilar del Rio, koja je dala intervju "Vremenu" (v. broj 1192). S druge strane, ne zaboravite ni da je Saramago bio uvereni komunista, otuda je njegov prilično radikalan otklon od parlamentarne demokratije (koja ne može da sakrije svoju "buržoasku klasnu suštinu", kako nas je još kao klince podučavao čuveni marksistički teoretičar ugledne dolenjske škole Stane Dolanc) i njenih pravila, rituala i inherentnih ograničenja negde i sasvim prirodan, dočim su se kod nas ne komunisti ili antiparlamentarni desničari, nego građanski liberali, levi liberali i socijaldemokrate najedared bili uhvatili belolistićarenja, što je već potpuni haos u glavi, i iz čega nikako nije moglo da izađe ništa bolje od... ovoga. Tako da ispada da je na ovitku Saramagovog romana trebalo da piše ono znamenito upozorenje iz onih već davnih blentavih američkih TV emisija (preteča Jutjub kućnih videa) o bizarnim i sumanutim podvizima: "Don’t try this at home!". Šalu na stranu, nemojte sebe lišiti ovog čitalačkog užitka, koje god boje bio vaš glas.
teofil pančić
