Reči i damari 1

25.12.05

Prirodno stanje prevodioca je da bude u senci i da se mnogo ne primećuje. – Došlo je vreme prevrednovanja srpske književnosti

U svojoj predanoj književnoj i prevodilačkoj karijeri koja traje već četiri i po decenije, dr Sava Babić bavio se pitanjima književnog stvaranja iz različitih aspekata, književnim vezama i uticajima, posebno sa Mađarskom, teorijom i praksom prevodilaštva. Među na desetine autora mađarskog jezika, čije je stvaralaštvo prevodio i o njemu pisao, nalaze se Endre Adi, Šandor Petefi, Đerđ Lukač, Laslo Vegel, Zoltan Čuka, Peter Esterhazi, a posebno mesto pripada misliocu Beli Hamvašu. Babić je zaslužan i za osnivanje Katedre za mađarski jezik na beogradskom Filološkom fakultetu 1993. godine.

Povod za ovaj razgovor je značajno priznanje koje je Sava Babić nedavno dobio. U pitanju je prevodilačka nagrada za životno delo koje su mu dodelile kolege, članovi Udruženja književnih prevodilaca Srbije. A kako smo skoro pisali, pre nekoliko dana proglašen je i za „Viteza mađarske kulture”.

Ne samo da prevodite, već ste pisali i eseje o prevodilaštvu. Šta je najteže u tom poslu ili, možda, stvaralačkom činu?

– Prevodilaštvo jeste stvaralaštvo, ali ograničeno, jer delo već postoji. Prevodilac mora da odabere delo koje mu je blisko, a onda da sagleda njegovu suštinu, na kojim to stubovima ono počiva. Kreativnost počiva u jeziku na koji se delo prevodi. Prevodiočev jezik je neponovljiv i prepoznatljiv, kao i piščev.

– Najteže, ujedno i najlepše, u ovom poslu je kada dođete do takve pesme ili mesta u romanu koje je, kako je govorio Laza Kostić, „orah koštunac”. Da bi razrešio taj čvor, prevodilac angažuje sve svoje potencijale, mora da se odmakne, nekad što dalje, od tog teškog, neobičnog mesta da bi uspeo da ga realizuje u svom jeziku, kulturi i književnosti. Ali tim udaljavanjem prevodilac ne izneverava pisca, nasuprot, hoće da mu bude što bliži.

Kakav je, po Vašem mišljenju, status prevodioca u odnosu na pisca ili kritičara? Da li je on nekad neopravdano zaboravljen ili zanemaren?

– Prirodno stanje prevodioca jeste da bude u senci i da se mnogo ne primećuje. On nije glavna ličnost, često nije ni na sceni. U senci je jer ima službu, u službi je pisca i dela. Druga je stvar kad ljudi od struke ne vide važnost prevodioca.

– Prevodilac se primećuje samo u dva slučaja: kada je katastrofalno loš, i tada ga treba poslati dođavola, ili kada je izvanredan. Onda je ostvario onu kreativnost, a za takav poduhvat potrebno je ogromno znanje, veliki trud i tihi rad.

Može li se reći da prevodioci ukidaju nacionalne granice među književnostima?

– Ja sam na jednom međunarodnom naučnom skupu izneo tezu za koju bih voleo da dospe pred UN: jedini prihvatljiv način osvajanja drugog naroda jeste prevođenje. Nema tog jezika i kulture koja ne može da pruži neku vrednost drugoj kulturi. Samo je važno to zapaziti i uzeti. Ali to nije otimanje, već preuzimanje i bogaćenje. Oduvek sam govorio da prevodilac ne može biti prokleti nacionalista. On uvek ima, pored sopstvene, bar još jednu kulturu i jezik koji voli.

Zbog čega je Bela Hamvaš zauzeo posebno mesto u Vašem radu?

– Sasvim je u redu iz drugih kultura preuzimati ono što nemamo, a potrebno nam je. Tako se dogodilo da smo u gladnim marksističkim godinama zanemarili jednu dimenziju kulture. Kako se primicao kraj te epohe počeli su se otkrivati, i kod nas prevoditi, autori po shvatanju sveta drugačiji od marksista: Berđajev, Solovjev, Bulgakov i drugi ruski „bogotražitelji”. Tako i ja, 1970, čitam dva eseja Hamvaša i otkrivam da je on neko ko je meni potreban, ali i mojoj kulturi. Počinjem da pribiram njegova objavljena dela, a potom se upoznajem i sa njegovom udovicom koja čuva Hamvašove rukopise. Iako nisam imao ugovor sa izdavačem, niko nije bio zainteresovan, ja sam ga prevodio. Danas, ovaj mislilac ima svoju vernu publiku kod nas, veoma je popularan, i taj sloj čitalaca se sve više širi u koncentričnim krugovima.

Uloga prevodioca

Autor ste knjiga „Bokorje Danila Kiša” i „Milorad Pavić mora pričati priču”. Kakva je Vaša reakcija na knjige koje dovode u pitanje vrednosti ovih pisaca i pokreću književne polemike?

– Čini mi se da to znači da smo stigli do jedne velike stvari. Mi smo pred promenom ukusa i prevrednovanjem srpske književnosti. Trebalo bi stati, iznova pročitati i ponovo oceniti dela druge polovine 20. veka, potom prve, a onda i prethodnih epoha.

I ja sam počeo to da radim. Evo šta mislim o romanima Kiša, Pavića i Pekića. Kiš je veliki završetak 20. veka, on se ne može imitirati, ali ima onih koji nastavljaju njegovim tragom. Pekić je neponovljiv, njegovim putem niko ne može da ide i on nema promašaja u svom stvaralaštvu. Pavić je učinio ogromnu stvar, oslobodio je našu književnost realizma. Uspeo je u poeziji, u pričama, a sa „Hazarskim rečnikom” i u romanu. Ali posle „Hazarskog rečnika” dolazi do velikog loma i strmoglava ovog pisca. Pavić prepisuje samog sebe, Pavić je postao veliki imitator Pavića, niko ne piše bolje parodije Pavića nego sam Pavić.

Kako biste ocenili srpsko-mađarske književne veze?

– One su već odavno u krizi, polako se popravljaju, i na tome treba poraditi. I tu je važna uloga prevodioca. Sad jedva da postoji interesovanje za srpske pisce u Mađarskoj, jedino za Kiša i Velikića, jer su se Mađari okrenuli Zapadu i njihovim bestselerima.

Jelena Nikolić