Rusija na prelomu vekova : poslednje decenije ruskog carstva od završetka Krimskog do početka Prvog svetskog rata (1855-1914) : Sava Živanov

Rusija na prelomu vekova

poslednje decenije ruskog carstva od završetka Krimskog do početka Prvog svetskog rata (1855-1914)

Izdavač: Službeni list

Naslov ove knjige koju predstavljamo jeste Rusija na prelomu vekova (Poslednje decenije imperatorske Rusije), odnosi se na istorijski prelom koji je ostvaren na prelazu iz 19. u 20. vek. U knjizi se izlažu i analiziraju sudbonosna zbivanja u Rusiji na početku 20. veka, čiji je tok i ishod uveliko odredio sudbinu ove zemlje tokom celog stoleća. Za razumevanje tih zbivanja u prve dve decenije proteklog veka bilo je neophodno da se oni posmatraju u okviru događanja dugog i srednjeg istorijskog trajanja.
E

poha imperatorske Rusije predstavlja to doba dugog istorijskog trajanja, čiju glavnu sadržinu čine procesi modernizacije Carstva, započeti reformama Petra Velikog, a nastavljani i prekidani imperatorima koji su se smenjivali na ruskom prestolu. Vreme između Krimskog i Prvog svetskog rata (1855-1914) predstavlja srednjoročno razdoblje u kome su se, u zgusnutijem vidu, ispoljavali protivrečni procesi modernizacije celog imperijalnog razdoblja, sa jasno izraženim reformama i konzervativnim reakcijama na te reforme.
Neravnomerni tok raznih strana modernizacije, njena asinhronost i asimetričnost - brzi tok kapitalističke industrijalizacije, nedovršenost socijalne modernizacije i skromni rezultati političke rekonstrukcije samodržavne monarhije, uz sve veći uticaj međunarodnog okruženja - zaoštravali su probleme Carstva i tražili energičnije rasplitanje brojnih čvorišta njegovih protivrečnosti. Stara dilema ruskog društva - očuvanje tradicionalnog samodržavnog ustrojstva ili njegova modernizacija - dobijala je u prve dve decenije 20. veka novu dimenziju: reforma ili revolucija.
Oko tako nastale svojevrsne trileme - očuvanje tradicionalnog samodržavnog ustrojstva, njegova reforma ili revolucionarno ukidanje - grupisale su se društvene i političke snage konzervativnih imperijalnih monarhista tradicionalista, liberalno-demokratskih reformatora i revolucionara raznih idejno-političkih usmerenja. U nejednoznačnim zbivanjima tokom prve dve decenije 20. veka, šansu su u pojedinim razdobljima naizmenično dobijale sve ove snage. Istoričari istražuju i objašnjavaju zašto su ta zbivanja imala ostvareni tok i isho

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Rusija
Ostali naslovi iz oblasti: Istorija

2002; Tvrd povez; latinica; 24 cm; 715 str.; 86-355-0559-X;

Od rascvata do u suton

Istoriografija

Tema ove knjige je istorija Rusije od 1855. do 1914. godine. No, valja odmah reci da ovo nije udžbenik niti kompletna (?) istorija jedne države, njenog naroda, u kojoj se srazmerno opisuju svi (?) vidovi njegovog života. Ovo nije ni pregled ruske istorije ni politicka istorija Rusije. Autor sam kaže da je ovo politikološko-sociološka studija. U svakom slucaju, njen najdeblji sloj jeste politicka istorija, sa znacajnim delovima pravne, socijalne, agrarne, manje spoljnopoliticke istorije. Kad covek dovrši citanje ovog obimnog dela ostaje zadivljen izvanrednim stvaralackim naporom dinastije Romanova, ruske elite iz svih sfera, svih slojeva, da preobraze rusko društvo i rusku državu. Tema jeste nacionalna, ruska, ali njeno istorijsko trajanje, njena višestrana priroda, prostor i refleksi preko evroazijskih meridijana daju joj atribut univerzalnosti.

Ogroman istraživacki rad, višedecenijsko iskustvo rada na ruskim temama, izoštren osecaj za suštinsko (bez cega nema nauke), natprosecna obaveštenost omogucili su autoru Savi Živanovu da "uhvati" suštinu vremena, zbivanja i posledica istorijskog procesa – modernizacije ruskog carstva (1855– 1914). Shvativši da se crvena nit u istorijskom toku Rusije (na prelomu vekova) zove reforma, da je nesporni svekoliki napredak – rascvat, ali da i antireforme donose suton, autor je primenom njemu bliskog (profesionalno) politikološko-sociološkog metoda stvorio pretpostavku za izgradnju istinskog naucnog dela.

Drama ruske elite

Kod autora nema traga uprošcenog prikazivanja ruske stvarnosti u sintagmi: revolucija – kontrarevolucija. Taj uski šablon je metodološki nadrastao, razumevši i opisavši objektivne, zadate (po prirodi stvari) uslove reformi, modernizacije, ali i subjektivni faktor, koji je bio, cini se, presudan za ishod: hod od rascvata u suton. Sociološki, ali i psihološki, metodološki pristup ruskoj eliti (subjektivni faktor) – od cara do gubernatora, od starovremskog vlastelina do modernog industrijalca, od provincijskog šefa policije do vrhunskih birokrata, od zadrtih apologeta samodržavlja do ideologa, fanaticnih ideologa i realizatora reformi – omogucio je autoru da iskaže dramu ruske elite kroz decenije i naraštaje, a koja se svodila na odgovor na "prokleto" pitanje: mora li Rusija da ponovi put Zapada, ima li Rusija svoj vlastiti put, svoju rusku ideju, ideju ljubavi, covekoljublja, sabornosti, premoci duhovnih vrednosti nad materijalnim, što nije u suprotnosti sa tehnickim napretkom Zapada?

Sledeci psihološki pristup, autor je briljantno predstavio licnosti ruskih careva (dva Nikolaja i dva Aleksandra) i plejade državnika i intelektualaca koji su imali presudnu ulogu u svekolikom životu carstva i njegovog stanovništva.

Stvaranje imperije

Za razumevanje Rusije, ruske civilizacije u pravom smislu te reci, osobenosti ruskog coveka sklonog filozofiranju, religioznog, koji duhovne vrednosti stavlja ispred materijalnih, teškog razvoja ruske države, posebno feudalnog sistema, njegovog reformisanja, ukidanja, zatim grandiozne kolonizacije preko Urala do Kamcatke i Sahalina na Dalekom istoku, nastanak ogromne imperije, dejstvo te ogromnosti na psihu ruskog coveka, seljaka i cara, strah od Rusije u susednom svetu, odanost pravoslavlju, težnja za istinskim predvodništvom u pravoslavnom svetu, žudnja za Carigradom i moreuzima Bosforom i Dardanelima, potom industrijalizacija, pretvaranje zavisnih seljaka u slobodne bogate seljake (farmere) – za sve to, za poimanje, za razumevanje trebalo je vreme i intelektualna snaga. Autor Sava Živanov je to imao, proniknuo je u duboku suštinu vremena poleta i propasti ruske imperije, te stvorio snažno naucno delo.

Središnje mesto u knjizi zauzima problem reformi. Sava Živanov smatra da su "Petrove reforme bile strateški ispravne, a moderno državno ustrojstvo, koje je on uspostavio, pokazalo je svoju životnost i, uz odredene adaptacije i modifikacije, zadržalo se do kraja carstva".

Živanovljeva ocena reformi šezdesetih godina 19. veka glasi: "Same reforme, po svom karakteru, predstavljale su svojevrsnu liberalno-konzervativnu sintezu izraženu u formuli – liberalizovati i menjati postojece institucije i društvene odnose da bi se ocuvala reformama ojacana samodržavna monarhija i modifikovano uredenje".

Najviši domet

Po mišljenju Save Živanova, stabilnost ruske imperije su ugrožavali "odnosi izmedu dva moguca socijalna oslonca konzervativne politike – plemstva i seljaštva". Ti odnosi su "bili duboko protivrecni, pa dvor nije mogao istovremeno da dobije podršku i jednih i drugih, a laviranje izmedu njih je samo odlagalo konacna opredeljenja".

U prevladavanju ovih protivrecnosti najviše uspeha su imali car Nikolaj II i Petar Stolipin u prvoj deceniji 20. veka. Stolipin je uspeo, zakljucuje Živanov, da "dobije podršku i znatnih delova obrazovanog društva i masovnu podršku u širim slojevima naroda. To je bio obnovljeni i u to vreme jedino izgledni pokušaj liberalnih monarhista u redovima visoke birokratije da bez revolucionarnih potresa osavremene carstvo i da serijom ekonomskih, socijalnih i politickih reformi uklone postojece politicko-pravne barijere kako bi zapoceta ekonomska modernizacija zemlje dobila i politicko-socijalne komponente, omogucila dugorocnu mirnu evoluciju Rusije i nastavila njen uspešni ekonomski i kulturni uspon. Ovakva politika Stolipinove vlade (...) predstavljala je najveci domet u razvoju imperatorske Rusije, pa te godine nazivaju vremenom rascvata ruskog carstva. Ta politika je otvarala realisticnu perspektivu uspešnog nastavljanja kapitalisticke modernizacije Rusije i njene evolucije ka ustavnoj monarhiji, pravnoj državi i gradanskom društvu".

Ubistvo Stolipina 1911. i pocetak rata 1914. godine zaustavili su svekoliki napredak Rusije i ostavile je na putevima nedovršene modernizacije.

Ako bih pokušao da u jednoj recenici kondenzujem ocenu ove knjige, sa zadovoljstvom mogu da kažem da je autor napravio naucni i spisateljski podvig, da ce sa ovom knjigom ravnopravno stati u red najboljih znalaca Rusije u savremenom svetu, te da ce njegovo delo, nadam se, biti visoko ocenjeno i u samoj Rusiji.

Nikola B. POPOVIC