Rusvaj

03.03.22

Vreme

Zamislite da se jednog jutra probudite kao Jevrejin. Ali stvarno, ne kao u onoj Kafkinoj priči kada se nesrećni Gregor Samsa budi preobražen u bubašvabu – svi znamo da je to nemoguće (premda…) – nego stvarno, probudite se a vaša rođena baba saopšti vam za doručkom da niste, kako ste do sada verovali, Poljak, Srbin ili, šta-ti-ja-znam, Hrvat, nego baš Jevrejin. Pri čemu je baba bistroga uma i zna šta priča. Šta bi se dogodilo? Da li biste babu proglasili (ipak) ludom, ili bi se, može biti, s novim saznanjem vaša suština, ili ono što smatrate svojom suštinom, promenila? Da li biste sada svet posmatrali na drugačiji način, ili bi, možda, svet vas gledao drugim očima? Možemo, za ovdašnje okolnosti, da ponudimo i gadniji primer. Recimo, probudite se, a vaša bistra baba koja zna o čemu govori, saopšti vam da vi, u stvari, niste Srbin nego vam je otac Albanac (kome je njegov otac, babin muž, iz nekog razloga promenio ime), a majka Bošnjakinja. Kako biste se osećali? Razume se da etničko poreklo, kao čista slučajnost, ni na koji način ne može da utiče na ono što vi jeste, ali ako vam je to što ste Srbin važnije od toga što ste čovek, pa ste se, recimo, obreli kao čuvar murala omiljenog srpskog serijskog ubice, onda biste, sva je prilika, bili u gadnom zbunu. Biti Jevrejin 1943. godine u Evropi pod nacističkom kontrolom, ili biti Bošnjak u Doboju 1994. pod srpskom kontrolom, čak i da niste imali pojma o svom etničkom poreklu, značilo je da ste osuđeni na smrt. Kratke priče poljskog pisca Mikolaja Grinberga pokazuju da i posle bezmalo osamdeset godina od Drugog svetskog rata, otkriće jevrejskog identiteta u Poljskoj povlači ozbiljne lomove.

Nije, naravno, ni malo slučajno što su Grinbergove priče smeštene u savremenu Poljsku. Na poljskoj su zemlji radili najstrašniji nacistički logori smrti, u Poljskoj je, pre rata, živeo veliki broj Jevreja, a poljski antisemitizam je, kako stvari stoje, toliko ukorenjen da je uspešno preživeo čak i Holokaust, da bi ga se danas, pod vlašću brata Kačinjskog, negovalo čak i zakonom koji zabranjuje da se Poljaci dovode u vezu s Holokaustom jer da oni s tim, kaže brat Kačinjski, istinoljubiv i čuven po brizi za Poljsku, nemaju nikakve veze. Mikolaj Grinberg, međutim, ne deli viziju brata Kačinjskog. On, naime, misli da je poljski antisemitizam i te kako živ i vidljiv. Da bi to pokazao pisac radi ono što bi radio i sociolog, on pravi razgovore što sa Jevrejima, što sa ljudima koji imaju mišljenje o njima – ispada da ljudi, u stvari, najčvršća mišljenja imaju o izmišljenim stvarima poput etnija, ili o izmišljenim bićima poput boga – jedino što Grinbergu razgovori ne služe da bi izveo uopštene naučne zaključke, već od onoga što mu ljudi govore pravi kratke priče upravo u formi obraćanja pripovedaču. I tu nastaje rusvaj (rejwack).
Kao što je, svojevremeno, posle terorističkog napada na jednu parisku sinagogu, tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova, razoružavajuće iskreno, izjavio da, među stradalima, pored Jevreja, eto, ima i nevinih ljudi, tako se u Grinbergovim pričama, a da nemaju pojma šta rade, ofiraju i pošteni Poljaci. Nemaju Poljaci, razume se, ništa protiv Jevreja, zašto bi imali, pa i Jevreji su ljudi, eto piščev sagovornik poznaje neke Jevreje, potpuno su to ljudi na mestu i strašno su stradali pod nacistima, ali (mora reći) nije u redu optuživati Poljake za njihovo stradanje, šta su Poljaci tu mogli, i sami su užasno stradali, ne očekuje valjda pisac da je trebalo Poljaci da ginu za Jevreje, iako (da ga pogrešno ne razume) nisu Jevreji krivi za to što im se dogodilo, dobro, ubili su Isusa, ali davno je to bilo… i tako dalje. Ako, pak, priču priča Jevrejin, čest motiv je preteško breme ćutanja: preživeli nisu želeli svojim potomcima da govore o strašnim iskustvima, kao što su, još češće, skrivali njihovo etničko poreklo kako ovi, upravo zbog toga što su Jevreji, ne bi imali probleme. Ćutanje, međutim, ima svoju cenu. Oni koji svu bol nose u sebi ne ponašaju se kao drugi ljudi – u priči “Prva poseta” devojka će ostati zapanjena neuporedivom grubošću s kojom se roditelji momka kojeg voli odnose jedno prema drugom, ne znajući da su oni preživeli iz logora – a dobar deo njih, kao majka u strašnoj priči “Slatki snovi”,u životu će ostati samo koliko je potrebno da osposobi dete za samostalan život.
Priče bi, verovatno, bile teško čitljive da ih Grinberg ne priča s notom tananog humora, pa će – da se vratimo onoj babi koja, s početka ovog teksta, obaveštava unuka da nije Poljak – baba da pošalje petnaestogodišnjeg unuka, rokera i urbanog tipa, na letnji kamp gde će sve biti u redu osim što svi dave pričama o Jevrejima i posećuju sinagoge i jevrejska groblja. Kada se momak obrati instruktoru pitanjem kada će prestati da se igraju Jevreja, ovaj odgovara: verovatno nikad. Baba će, pak, na njegovo pitanje zašto ga je, kog đavola, poslala u jevrejski kamp, hladno odgovoriti da je to zbog toga što je Jevrejin. O čemu momak, dabome, nije imao pojma. Još gore će, u priči “Slamka spasa”, proći dvojica Poljaka, rođena braća i trgovci, kojima je zapalo da budu crnpurasti, kovrdžave kose i povijenih noseva. Sugrađani su ih, na nesreću, identifikovali s Jevrejima, te ovi počinju da gube poslove. U pokušaju da dokažu kako nisu Jevreji povadiće sve moguće dokumente koji pokazuju da su čistokrvni Poljaci – otići će, s idejom da dobiju potvrdu kako nisu Jevreji, čak i do rabina! – ali to neće vredeti: žuta zvezda glasina već im je zalepljena na grudi i pomoći tu više nema. Briljantna je priča “Jedan vic za vas” u kojem Jevrejin govori koliko je humor važna stvar u životu, te svoje pripovedanje obogaćuje vicevima o Jevrejima. Vicevi su zaista duhoviti, ali problem je što su takvi da ne izazivaju smeh. Ili potresna priča o fotografu kojem su preživeli Jevreji donosili različite fotografije svojih bližnjih kako bi ih ovaj, bez obzira što su mrtvi, spajao na jednoj fotografiji.
Grinbergove priče su, bez razlike, kratke, zgusnute, potresne, svaka obrađuje drugi motiv i svaka je praćena jednom fotografijom (Grinberg je i fotograf). Da bi ove i ovakve priče radile na bilo kom drugom jeziku osim poljskom, potrebno je prevesti ih znalački i sa strašću, što je Mila Gavrilović i ovoga puta uradila upravo maestralno.
Ivan Milenković