12.01.09 Politika
Bajkoviti svet satirske drame
Satirska drama danas, Gordan Maričić
Da li je moguće oživljavanje satirske drame, jednog od najspecifičnijih grčkih žanrova? Ima li smisla izvoditi je? Ovo su pitanja kojima se bavi dr Gordan Maričić u svojoj knjizi „Satirska drama danas: teorija ili teatar?” Izdavač knjige je NNK Internacional. Pored preciznih odgovora, u Maričićevoj knjizi nalazimo i prvi put na srpski jezik prevedene Sofoklove „Pse tragače”, kao i četvrto, popravljeno izdanje Euripidovog „Kiklopa”. Tu je i stilska vežba, Maričićeva satirska igra „U Hefestovom domu”. Knjiga predstavlja prošireno i dopunjeno izdanje magistarskog rada „Tipologija satirske drame: antički razvoj i novovekovna recepcija”, odbranjenog 1994. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Gordan Maričić diplomirao jena Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Odeljenju za klasične nauke. Završio je i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Odsek za dramaturgiju. Doktorat „Antički motivi u dramama Jovana Hristića i Velimira Lukića” odbranio je 1999. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ideju da se bavi satirskom dramom dobio je od prof. dr Mirona Flašara, a da prevodi Euripida podstakla ga je Vesna Jezerkić, profesorka FDU.Danas, kao docent, Maričić predaje Pregled antičke književnosti na Odeljenju za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Satirsku dramu, prema predanju, prvi put je u Atini izveo Pratina iz Flijunta, krajem VI veka pre n. e. Uloga satira i satirske drame bila je da relaksiraju gledaoce posle tragedija. Kroz istoriju, satiri su opstali kao simbol raspusnosti i razbludnosti. Iz tradicije književne kritike i teorije, gotovo da nisu sačuvana nikakva potpuna svedočanstva posvećena satirskoj drami. Satiri su se, ipak, našli u raznim mitološkim pričama. S obzirom na to da su saznanja o satirskoj drami oskudna, zamolili smo Gordana Maričića da nam pojasni njene specifičnosti.
– Satirska drama podrazumeva bogato znanje i predznanje, a u okviru atičkog kultnog pozorišta prikazivana je posle tri tragedije. U njoj su se pojavljivali likovi i situacije iz prethodnih drama i ona je verovatno služila da opusti gledaoca posle teških i jezivih scena. Svet satirske drame je bajkovit. Patnje njenih junaka ne treba ozbiljno shvatiti. Uvek se pojavi poneki satir ili njihov otac Silen koji naruši serioznost, pa gledalac ne može ozbiljno da se zabrine. Može da se zainteresuje, ali ne i da se uplaši za sudbinu junaka. Veseli demoni plodnosti relativizuju celu priču koju pratimo – kaže Maričić.
Postavlja se pitanje, objašnjava naš sagovornik, da li su Grci znali sižee svih predstava koje su gledali, ili su usvajali obrazac bezbroj puta ispričane priče koja nosi autoritet i istinitost. Mi ne znamo da li se nešto dogodilo, ali kada više puta čujemo istu priču, počinjemo da verujemo da je to zaista bilo.
Na pitanje da li je moguće oživeti satirsku dramu, od dr Gordana Maričića dobili smo precizan odgovor:
– Stroga forma i zatvorenost žanra ostavljaju satirima zamandaljena teatarska vrata. Čini mi se da postoje samo dve mogućnosti za spas. Prva je da se satirske drame prihvati neki veliki i izuzetno maštovit reditelj. Tada to može biti „iščašeni i pomereni” pokušaj, ali sa jasnim i čvrstim konceptom. U teatru taj reditelj može biti Piter Bruk, a na filmu neko poput Federika Felinija. Drugi mogući pokušaj odnosi se na osavremenjivanje i pojednostavljivanje, gde satirska drama postaje nešto nalik ogledalu dnevnopolitičkih vesti ili trač-partija. Satirska drama klonila se stvarnih ljudi i događaja, zato to onda ne bi bio taj žanr. Ostaju nam teorija i pesničke igrarije – podvlači Maričić.
Zanimalo nas je kakve su mogućnosti za izvođene antičke dramske baštine danas.
– Kada je o antičkoj drami reč, uvek ćemo se vraćati tragedijama. Danas, čini mi se, posebno Sofokle, sa svojim „idealnim” likovima, čvrstim i nepokolebljivim, može dati putokaze u društvu u kojem sistem pravih vrednosti ne postoji. Ili je sasvim relativizovan. Aristofan je inspirativan, a jedan bi urnebesni Plaut mogao imati publiku i rasprodate teatre. Pravih predložaka, dakle, ima. Ima i talenata, pa će biti i obožavalaca – zaključuje Maričić.
Borka Trebješanin
