Šatro priče

10.11.07

Tokom svog trajanja signalizam je pokrio prostor bivše Jugoslavije, a onda, prihvatajući saradnike iz inostranstva, prešao granice naše zemlje i postao planetarna umetnost.
INTERVJU
Miroljub Todorović (1940), pesnik, multimedijalni umetnik, osnivač i teoretičar signalizma, objavio je više od pedeset zbirki pesama, napisao pet knjiga proze, desetak knjiga eseja i polemika. Autor je i dve knjige za decu. Imao je dvanaest samostalnih, a izlagao je i na oko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi. Uvršćen je u biografski leksikon „Srbi koji su obeležili dvadeseti vek – pet stotina ličnosti”.
Srpska književna zadruga je ove godine , u Maloj biblioteci, objavila njegovu knjigu kratkih proza „Šatro priče”, a Nolit zbirku pesama „Zlatno runo”. Miroljub Todorović je ovogodišnji dobitnik nagrade Vukove zadužbine za umetnost za knjigu pesama „Plavi vetar”, koju je objavio Nolit prošle godine.
Da li je ovom nagradom Srbija, konačno, priznala da je signalizam deo naše tradicije i kulture?
Nadam se, ali ne samo ovom nagradom i priznanjem, već i onim koje su joj prethodile: Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije „za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru”, nagrada „Todor Manojlović” za moderni umetnički senzibilitet i drugim. Tu je i nekoliko doktorskih disertacija i magistarskih teza, više desetina monografskih publikacija i oko 2.200 bibliografskih jedinica na temu – signalizam.
Šta je, zapravo, signalizam?
Signalizam je neoavangardni književno-umetnički pokret rođen u srpskoj kulturi pre četrdesetak godina. Tokom svog trajanja pokrio je prostor bivše Jugoslavije, a onda, prihvatajući saradnike iz inostranstva, prešao granice naše zemlje i postao planetarna umetnost.
U Srbiji su se primili mnogi „izmi”, ali je signalizam jedini umetnički pokret sa ovog prostora koji je svet prihvatio i koji je opstao?
Kao što to, na žalost, obično biva naš pokret je prva priznanja dobio u inostranstvu, a ne u zemlji odakle je potekao. Prve pozitivne kritike došle iz pera stranih prikazivača. Prva izložba signalizma bila je u Italiji, u Milanu 1971. godine, druga u Zagrebu 1974, da bi sledeće godine radovi signalista bili izloženi u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Naš časopis, Internacionalna revija „Signal” dobio je čak dve nagrade u Americi kao najbolja međunarodna, neoavangardna umetnička revija. Stranci su i prvi ukazali na činjenicu da signalizam nije uvozni izam, već, kako to u poslednje vreme neki kritičari vole da kažu, izvozni brend srpske kulture. Poslednjih petnaestak godina, međutim, moram to da naglasim, signalizam je dobio punu satisfakciju i priznanja i u našoj zemlji.
Koji su strani teoretičari i kritičari pisali o signalizmu?
O signalizmu su još od ranih sedamdesetih godina puno pisali naši italijanski prijatelji i saradnici: Mikele Perfeti (više puta u listu „Korijere del đorno”), Adrijano Spatola, Vinćenco Akame, Enco Minareli (više puta), prof. dr Mateo Dambrozio, Arigo Lora Totino, a poznati italijanski teoretičar Đilo Dorfles jednom prilikom je izjavio da „signalizam znači korak napred u odnosu na konkretnu poeziju, vizuelnu poeziju i umetnost znaka uopšte”.
U Nemačkoj i Austriji prikaze i eseje objavili su: Godehard Šram, dr Klaus Groh i prof. dr Klaus Peter Denker. Denker nas je uneo i u svoju antologiju „Text-Bilder Visuelle Poesie International” (Von der Antike bis zur Gegenwart), 1972, koja još i danas predstavlja nezaobilaznu, kultnu, antologiju pesničke avangarde.
O signalizmu su još pisali Urugvajac Klemente Padin (više puta), Francuzi: Pjer Garnije i Danijel Daligan, Čileanac Giljermo Dajzler (više puta), Rus Dmitrij Bulatov, Čeh, akademik Miroslav Klivar, Poljaci: Zbignjev Bjenjkovski, Danuta Strašinjska i Gžegož Gazda, Belgijanci: Gij Skraenen i Luk Fierens, a kanadski pristalica i promotor signalizma, veliki putnik, Dejv Zek (Dejv Ouz) propagirao je ideje našeg pokreta od Kanade, preko Sjedinjenih američkih država sve do Meksika gde je osamdesetih godina živeo. Vrhunac svega je doktorska disertacija „Signalizam – program srpske eksprimentalne poezije” Julijana Kornhauzera, odbranjena na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu gde je Kornhauzer danas šef katedre za jugoslavistiku.
U Vašoj poeziji uočavaju se dva suprotna pola. U pojedinim zbirkama Vaš pesnički izraz pun je ironije, humora i groteske, a u drugim naklonjeni ste mitovima, istorijskom i nacionalnom?
To su dva osnovna toka moje poezije, i, po meni, oni se ne isključuju. U zbirkama s početka sedamdesetih „Svinja je odličan plivač”, „Gejak glanca guljarke”, pa i nešto kasnije „Telezur za trakanje”, „Čorba od mozga”, kada je signalizam bio u svom agoničkom pregnuću, veoma je bila vidljiva ta kritička i ironična nota u mojim pesmama često dovedena do krajnosti.
Od osamdesetih pa nadalje preovlađuju inspirativna istraživanja u jeziku i mitovima, kako onim narodnim, tako i srednjevekovnim (naš srednji vek, Vizantija) i antičkim (stara Grčka, Rim), o čemu jasno govore i naslovi pojedinih mojih zbirki: „Vidov dan”, „Devičanska Vizantija”, „Zvezdana mistrija”, „Zlatno runo”.
U prozi koristite i žargon ulice. Da li je to samo „udvaranje” mladima ili osvajanje novih (jezičkih i drugih) prostora i sloboda?
Posle desetak zbirki šatrovačke poezije, poslednjih godina počeo sam žargon da koristim stvarajući kratke priče. To su rezantne slike naše neposredne stvarnosti, teškog života u ovim prelomnim vremenima, u tranziciji. Korišćen je ne samo žargon omladine, školski žargon, već još i više, žargon, kako to kažu naši jezičari, devijantnih grupa, odnosno kriminalaca. Priče ilustrujem sopstvenim kolažima. Nikome se ne udvaram, sve je to u okviru velikog signalističkog programa istraživanja jezika, poniranja u našu neposrednu zbilju i osvajanja novih, još neistraženih kreativnih prostora i sloboda.
Objavio sam tri knjige ovih priča, dve kod izdavača, a jedna je „Laj mi na đon”, u elektronskom obliku na mom sajtu. Pošto je ova proza veoma lepo prihvaćena, i od kritike i od čitalačke publike, ohrabrio sam se da napravim i roman u žargonu pod provokativnim nazivom „Boli me blajbinger”. „Blajbinger” čeka izdavača.
Signalisti su u srpsku književnost uneli čitav niz novina?
Najviše novina uneto je u poeziju. Ideje o jezičkoj energiji i oslobođenom jeziku, koje su proklamovane u manifestima signalizma još krajem šezdesetih godina dale su izvanredne rezultate. Jezik je razbijen, oslobođena je velika jezička energija čijim je ponovnim oblikovanjem, kreativnim metodama što ih je iznedrio signalizam, stvarana nova poezija.
O signalizmu je napisano više magistarskih radova i odbranjeno nekoliko doktorata. Kakvu mu sudbinu predviđate?
Signalizam dugo traje. Kroz dve godine proslavićemo pedeset godina od rađanja ideje o signalizmu i četrdeset godina od osnivanja signalizma kao organizovanog stvaralačkog pokreta. Kroz pokret je prošao veliki broj stvaralaca (i naših i stranih) različitih generacija. Već sama ta činjenica dovoljno govori.
U prvoj fazi, od početka do sredine sedamdesetih, učinjen je ogroman korak, pre svega u afirmaciji ideja signalizma. Tome je najviše doprinela Internacionalna revija „Signal” koju smo pokrenuli. Naš časopis bio je veoma brzo prihvaćen u svetu. Imali smo pristalice i saradnike od Kanade do Australije, i od Urugvaja do Japana. Gašenjem „Signala”, koji, na žalost, u ono vreme, nije dobio društvena sredstva za izlaženje, nije se ugasila ideja signalizma. Nastavili smo rad publikujući knjige, antologije, izbore, organizujući izložbe. Sredinom devedesetih „Signal” je obnovljen, pa je pokret zahvaljujući novim mladim ljudima, koji su se okupili oko časopisa, dobio snažan stvaralački podsticaj. U ovom trenutku pripremamo zbornik posvećen signalizmu u kome će se sumirati svi dosadašnji rezultati našeg pokreta.
Što se tiče budućnosti signalizma, veliki sam optimista. Pre desetak godina, u jednom intervjuu, izjavio sam da se nadam da će dvadeset i prvi vek biti vek signalizma. Početak novog veka, nova kreativna sredstva, a pre svega čudesni Internet i njegove mogućnosti, ostvarivanje ideja o kojima smo samo sanjali pre četrdeset godina, i još veći zamah našeg pokreta, pokazuju da moje nade nisu bile nerealne.
Zoran Radisavljević