Save as

14.06.06

Tranzicija u kojoj jesmo sigurno će se završiti. Međutim, ona je, kao vrhovno merilo vrednosti, posejala profit, pa i u umetnosti

Slobodan Zubanović, pesnik, putopisac i esejista, ovogodišnji je dobitnik značajnog književnog priznanja, Disove nagrade. NJegovo pesničko stvaralaštvo krunisano je već nagradama sa imenima najznačajnijih srpskih pisaca: Isidore Sekulić, Milana Rakića i Vaska Pope. Zubanović, „urbani neoliričar”, do sada je objavio knjige pesama „Kupatilo”, „Iz zaostavštine”, „Domaći duh”, „Reporter”, „Strategija lirike”, „Sarkofag”, „Save as” i „Dorćolski diskont”.
Zubanovićeva poezija deo je mnogih antologija naše i svetske poezije i prevođena je na engleski, kineski, ruski, italijanski, švedski, francuski, makedonski jezik.

Svakodnevica urbanog življenja, sopstvena i tuđa, uglavnom je ljudima trivijalna i monotona. Vama je godinama izvor pesničkih tema. Kako to Vi posmatrate život?
– Na život gledam kao na dar. Pa, kad je tako, nastojim da odgovorim uzdarjem. Najbolje se osećam kad se to uzdarje ne primećuje odmah. Kad to kažem mislim, pre svega, na pisanje stihova, jer je to moj zanat. On se na izvestan način bavi istraživanjima suštine svakodnevnog života. Svakodnevica i pored njene trivijalnosti i monotonosti, nosi u sebi plodno tlo spontanosti običnog života, delovanje moćnih sitnica koje ga okružuju, nudeći iz toga obilje pesničkog materijala. U njima nalazim svoju estetsku bazu i podvrgavam je preobraženjima koja se mogu plastično ispoljiti u pesmama. Volim ogoljene, banalne stvari, koje u pesmama ne imenujem nego ih stvaram u novom obliku, najbližem poeziji. Hoću da kažem da poeziji dajem pravo na svakodnevni život, jer me ona neprekidno posmatra.

Pesnici izbegavaju računar i kao sredstvo za rad, kažu – tehnika razara poeziju, a kod Vas je postao inspiracija za poetsko delo. U čemu je njegova simbolika?
– Kompjuter je postao sastavni i neophodan deo života, ne samo svakodnevice. Tako gledano nema tu nikakve simbolike. To je sredstvo za rad, određenu komunikaciju, raznovrsnu delatnost i zabavu. Što se poezije tiče, računar ima jedno svojstvo koje poezija oduvek ima. Reč je o upotrebi slike sa mogućnošću njenog čuvanja i menjanja tako da ona, sve više i više, prerasta u dokument. Poezija odavno neguje takvu nameru, da čuva slike oko nas za neko buduće vreme. Da ih posebno zabeleži, označavajući sva mesta, dobra ili zla, radosti ili nesreće, raskršća ili beskrajnih prostranstava. Na izvestan način, sama pesma postaje određeni dokument, i biće to sve više u vremenu i dodiru sa tehnologijama koje mi nećemo dočekati. Tehnička dostignuća ne razaraju poeziju, naprotiv, usaglašavaju je, saobrazuju vremenu. Ima simbolike u tome da u računaru, kao i u životu, postoje razne opcije. Ako se one uzmu za metafore koje odgovaraju svakodnevnom životu, onda se dobija osećanje najbliže umetnosti.

U Vašoj „urbanoj lirici” čitalac prepoznaje dijalog sa Jakšićem, Kostićem, Disom, Crnjanskim, Raičkovićem... Da li je ta tradicija važan element pesničkog stvaranja?
– Jedan od važnijih. Bliska mi je misao Zorana Mišića da je jedinstvo savremenosti i tradicije najređi i nezaobilazan dar. Dragocene su čari takvog prepoznavanja. Postulati otkrivanja savremenosti u tradiciji i nalaženja tradicije u savremenosti, doprinose razvoju poezije, usaglašavaju njene činjenice, uzdižu njenu modernost, ojačavaju estetiku. Ukratko, čine pesmu boljom. Završetkom prošlog veka iscrpeo se jedan ciklus naše poezije. Svi njegovi rezultati sada se stapaju u ponavljanje pesničkog iskustva u novom, ovovremenom, obliku. Kako pesnici koriste tradiciju i šta je ona za pojedinca, jedno je pitanje. Drugo je, međutim, pitanje komunikacije pesnika sa društvom i potrebe društva za pesnicima. I jedno i drugo daju tradiciji kreativne atribute pod uslovima upotrebe apsolutne sadašnjosti. Nažalost, kod nas su se ustrojili nadzornici tradicije, njeni usmeritelji i sitnokorisnici, koji tradiciju vide u bukvalnom obliku, ogoljenu i prepuštenu dnevnopolitičkim potrebama. Oni pojevtinjuje poeziju, uzdižući najniža pevanija, nasuprot ostvarenjima čiji se dometi ne mogu ni naslutiti.

Opšte je poznato da savremena poezija ovde nema mnogo čitalaca i zato izdavači radije objavljuju prozna ostvarenja. Šta Vi mislite o tome?
– Prvo, mislim da je naša savremena poezija jača od proznih ostvarenja koja su etablirana u određenom šablonu, po diktatu određenih krugova kritike. Drugo, sadašnji trenutak našeg života obeležava stalni nadzor političkih (ne)prilika koje neprekidno drže u tenziji sva polja naših delatnosti, uključujući i pisanje, samim tim i poeziju. Tranzicija u kojoj jesmo sigurno će se završiti. Međutim, ona je, kao vrhovno merilo vrednosti, posejala profit, pa i u umetnosti, i to govori da tu nema mesta nikakvoj poeziji. Bolje rečeno, u sveopštoj merkantilizaciji umetnosti pesnicima nema mesta. Umesto knjižara niču parfimerije i kockarnice. Tržište knjige je upropašćeno, bacaju se kiosk-pojasevi za spasavanje čitalaca. Naslonjeni na silikonske lepotice, žvake i cigarete, književnici traže svoj izgubljeni raj. Ne verujem da bi neko zatražio knjigu kakvog dobitnika, recimo, Disove nagrade, makar je darovali besplatno uz kakve novine. Divna, dobra, stara opšta mesta, što bi rekao Jovan Hristić, ostavila su nas na milost i nemilost prenemaganjima kratkotrajnih književnih poslenika.

Prošle godine je objavljena Vaša antologija „More oko Beograda”, a najnovija pesnička zbirka nosi naslov „Dorćolski diskont”. Zašto Beograd zauzima posebno mesto u Vašem stvaralaštvu?
– Ima na svetu mnogo lepih, izvanrednih mesta, ali Beograd je, možda, među savršenim, za književnike. Nema bolje atmosfere, likova i događaja, sakupljenih na jednom mestu, u stalnoj kolotečini između prošlosti sadašnjosti. Beograd s piscima sanja njihove snove, njihovim smehom se smeje i u najvećem bolu, grli ih kao što ih ni majka grlila nije. Uz to, ume da uzdiže nepoznate došljake i kinji klasike, zna da ruši priznate i poznate, ogovara ozbiljne, ćuti o talentima, sukobljava, slavi i sahranjuje, sve u slavu poslednjeg uzdaha onih koji će o njemu najlepše pevati. Osim činjenice da sam njegovo dete to su, možda, razlozi što ga svud nosim sa sobom.

Jelena Nikolić

19.01.06 NIN

Ko danas upotrebi pojmove lirika i liričar, dužan je da ih objasni. Ne toliko stoga što su nam vremena sasvim nelirska (a koja nisu?), nego, reklo bi se, najpre zato što naplav rđavih ispovednih konvencionalnosti nezaustavljivo kulja iz pretežnog dela ovdašnje pesničke produkcije, kompromitujući već i samu pomisao na mogućnost da je lirika, u svome nekadašnjem, osnovnom značenju emotivno osenčenog pevanja, uopšte pretrajala. Šta, dakle, danas jeste lirika, na to bi se pitanje mogao pružiti koliko-toliko prihvatljiv odgovor posle čitanja knjige pesama “Save as” Slobodana Zubanovića, pesnika odavno stabilizovane poetike, a sledom centralnog toka, od Vojislava Ilića do Stevana Raičkovića.

Pogledajte samo taj niz: “Kupatilo”, “Iz zaostavštine”, “Domaći duh”, “Reporter”, “Strategija lirike”, “Sarkofag” i, sada, “Save as” – nije li već u naslovima Zubanovićevih knjiga vidljiv prvi signal njegove potrebe da se ironijski diskretno, a u dva-tri navrata i nešto naglašenije (gde je lirika u kupatilu ili u kompjuterskom operativnom sistemu?) podsmehne vekovnoj potrebi svakog liričara da od sopstvenog slučaja pravi izuzetak vredan univerzalnosti poezije. E da bi time i tako, pomalo paradoksalno, za sebe iznova osvojio istu poziciju, jer u lirici drukčije i ne biva: u središtu pesme uvek je neko individualno iskustvo koje, veštinom i načinom artikulacije, umećem izricanja ili, jednostavno rečeno, snagom dara i jezičke inventivnosti postaje ili ne postaje važno za druge. Što znači da liričar i danas, premda u radikalno izmenjenim spoljnjim okolnostima (i tu izmenu moguće je detektovati u Zubanovićevim stihovima), baš kao i onaj od pre dve i po hiljade godina, ali sa osvešćenim odmakom, hoće da govori iz osnovne tačke svog bića (ako takve ima, ako ona nije u stalnom procesu jezičkog preobražaja, što sili pesmu da nastane i da taj preobražaj ustanovi i odredi rečima), težeći jedino i samo da posvedoči sopstveno postojanje.

Slobodan Zubanović je, nedvosmisleno, pesnik iskustva, liričar koji minule, viđene i doživljene slike, sadržaje i stanja imaginativno transformiše i neizostavno potapa u gust rastvor melanholije, što je takođe uslov bez koga se u lirskoj pesmi ne može: lirika i melanholija uvek su ruku pod ruku, jer su i jedna i druga u nekoj vezi sa mišlju na smrt, imaju jak eshatološki potencijal. Stoga je stih: “U jesen lišće pada od tišine tiše”, uz pregršt drugih, sličnih, istog tona, rasejanih po knjizi “Save as”, zaista mogao biti napisan u bilo kom lirskom (ne)vremenu, što Zubanovića i vezuje za osnovno lirsko nasleđe. Polazeći otuda pesnik se, međutim, zapućuje u više pravaca odjednom i zahvaljujući sinhronizaciji različitih tačaka i slojeva svog interesovanja uspeva da se vine do onoga što je u današnjoj poeziji najteže – do prepoznatljivosti glasa. Sačinjena, gledano sa stanovišta pesničkog oblika i kompozicije knjige, strogom realizacijom koncepta, približavajući se, tom stranom, simetriji i geometrizmu forme (sve pesme imaju po četiri katrena i sličan model rime) zbirka “Save as” pribira najrazličitije moguće senzacije mahom iz gradskog života, sadržinski i intonacijski prevazilazeći potencijalnu monotoniju stihovnog obrasca.

I eto ključne tačke: Zubanović uspeva da rasuti teret iskustva, i to u mnogim vidovima, stihovno disciplinuje, da ga metaforički opremi i uskladišti u pesmu. Čiste liričare po pravilu vezujemo za pevanje o elementima, o večitim temama i o neizbežnoj prirodi, koja je, u međuvremenu, vidi se upravo iz Zubanovićevih pesama, mutirala u gradski pejzaž, a on ne prihvata nikakav retuš, nikakvu idealizaciju, već samo veristički dokument, svetlarnik sa golubovima, periferijsko stovarište, tramvaj dvojku. I usred tog i takvog ambijenta stoji lirski usamljenik, u stalno otvorenom lovu na pesmu, koja i ne može biti ništa drugo nego način da se život retroaktivno osmisli. Uz sve to, “Save as” Slobodana Zubanovića je i knjiga trajno otvorenog dijaloga sa svetom poezije, nema u njoj pesme bez citata, tihe posvete ili “tajne veze”. Lirski posmatrač sveta istrajno urezuje crte u sveopštu poetsku memoriju, svejedno da li u njen raboš ili hard-disk, nije od presudnog značaja.

Mihajlo Pantić