Soneti sa sela

24.02.10

Došao sam do saznanja da je prosečni vek Srbina 450 godina, te da za sve ima vremena. Hajde da ovaj posao uradimo sutra, kud se žuriš, to je tek u ponedeljak, pusti, uradićemo kasnije...

Slobodan Zubanović (1947), pesnik iz Beograda, dobitnik je „Zmajeve nagrade”, koju dodeljuje Matica srpska iz Novog Sada, za zbirku pesama „Soneti sa sela” (izdavač Zavod za udžbenike iz Beograda). Zubanović je autor pesničkih knjiga: „Kupatilo”, „Iz zaostavštine”, „Domaći duh”, „Reporter”, „Strategija lirike”, „Sarkofag”, „Save as”, „Dorćolski diskont”, „Kad budem imao 64 godine”.
Zašto se jedan urbani pesnik odlučio za seoske teme?
Jedan o razloga svakako je, da ne tražimo druge, taj što me napuštaju pridevi. Među njima je i „urbani”, koji se po nekoj mojoj lestvici prideva nalazi između lep i dobar. Šalu na stranu, „zaokret” ka ruralnom nije nikakva „osveta” prema poetski osvedočenom urbanom, ili onim ocenama prema kojima su moje knjige svrstavane još od prve „Kupatilo”, objavljene davne 1973. godine.
Pogrešno je mišljenje da ljudi koji su označeni kao „urbani” nemaju sentiment i osećanje prema tradiciji, da je ne prepoznaju, te da je omalovažavaju. Kod nas su, odjednom, najtvrđi protagonisti jedne ideologije postali propagatori vere i vernici pre vernika, i to se može smatrati kolateralnom štetom tranzicije. Ali, više puta sam govorio, neznanje, kič i nedostatak mere, kada se tradicija uzima u usta, kada se njome manipuliše i upotrebljava za raspaljivanje najnižih strasti i retrogradnih ideja, daleko su štetniji.
Volim kad primetim da se pesnik razvija iz knjige u knjigu. I sam nastojim da bez većih rezova obogatim i, pomalo, promenim ličnu poetiku. Prosto da sebi uskratim zadovoljstvo da mi svaka knjiga izgleda jednako. Na kraju krajeva, lirika ostaje lirika, pa pevali vi ovako ili onako. „Soneti sa sela” nisu fotokopija idiličnih prizora o kojima lamentiramo uz čašu vina. Više su dug detinjstvu i mladosti provedenoj u jednom sremskom selu u kojem sam učio, a i danas učim, o stvarima važnim za život.
Može li gradski čovek da nađe izgubljeni mir na selu?
Kada bih mogao da odgovorim na pitanje da li čovek sa sela u gradu može naći izgubljeni mir, možda bih bio bliži objašnjenju njegovog traženja. Seljaci su me uveravali kako je na selu lepše, čistije i mirnije, ali sam im u očima uvek video želju za malo buke, gužve i mirisa benzina. S druge strane, prijatelji iz grada pitali su me šta tražim u mirisu balege i poljskih nužnika, ali sam osećao njihovu žudnju za hodanjem po travi, bosih nogu. To mi je ličilo na posmatranje srećnih i nesrećnih ljudi, pod utiskom da sreća, u svetu, neću reći modernom svetu, sve više postaje nemogućnost. Možda sam, baš zbog toga za moto čitave knjige stavio stihove američkog pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa: „Ne možemo otići na selo, jer nam selo ne može doneti mir”. Mir ljudi nose u sebi. Možete otići u najudaljeniji deo sveta, ali ako u sebi nosite nemir, onda je svejedno na kom ste mestu.
U sonetima dominiraju elegični tonovi. A kako život odmiče – tonovi su sve tamniji. Niste baš optimista?
Možda ste, delimično, u pravu. Moj optimizam nije toliko veseo da bi bio odmah uočljiv, niti je toliko zarazan da bi bio odmah vidljiv. Ponavljam često rečenicu koja može ocrtati tu vrstu optimizma, bolje reći nade, koju gajim: dogodine biće bolje. Do tog uverenja došao sam iz saznanja da je prosečni vek Srbina 450 godina, te da za sve ima vremena. Hajde da ovaj posao uradimo sutra, hajde da to vidimo za mesec-dva, kud se žuriš, to je tek u ponedeljak, pusti, uradićemo kasnije... Ono što nam se dogodilo, i događa, u poslednjih dvadeset godina samo potvrđuje tu gerijatrijsku činjenicu – drugim narodima za to je potrebno više vekova ali, njihov je život, siguran sam, teži i kraći nego naš. Što se elegije tiče, ona je u dosluhu sa napred rečenim i onom filozofskom tvrdnjom, koja govori da je bilo doba kad se dobro mislilo o umetnicima, čak i onda kad su bili mladi.
U sonetnu formu su stale mnoge scene iz svakodnevnog života, pa i rasprava o književnim nagradama?
Taj sonet nastao je na verandi ispod koje smo sedeli moj sagovornik i ja, gledajući letnji pljusak. Raspravljali smo o konkurentima za jednu veliku, književnu, nagradu, da bi raspravu zaključili zajedničkom mišlju kako je za pisanje pesama potreban duži rad.
Nedavno sam, na jednoj književnoj večeri, rekao da treba uživati u nagradama. Problem je u tome šta se shvata pod tom reči. Na primer, za prvu knjigu pesama, objavljenu u „Prosveti”, kao potpuno nepoznat pesnik, dobio sam nagradu za koju sam mogao da kupim „fiću”. Danas te izdavačke kuće više nema, a ja ionako nikad nisam vozio auto. A opet, danas, imate primer da ugledna pesnikinja, Radmila Lazić, tek sada dobije nagradu koja joj je dodeljene još proletos, ili primer da književnici svoje honorare čekaju po više meseci. Kad bolje pogledam, u našem moru nagrada dobro sam prošao.
Vaši soneti, na prvi pogled, izgledaju staromodno, a u stvari su vrlo moderni, u duhu današnjeg vremena?
Sonet je takva forma da mu to, staromodno, odelo savršeno stoji. Gotovo sve pesme, a ima ih čini mi se previše, ispisao sam u katrenima i distisima. Osmelio sam se da uputim ka sonetu i napravio čitavu knjigu. Jedan od razloga da se pozabavim sonetnom formom bio je i taj da su soneti naših pesnika pisani u ovom vremenu pisani, u pravom smislu reči, staromodno. Budući da je forma soneta zadata, tu neke novine nisu dozvoljene ili, ako jesu, one se moraju sprovesti iznutra, najpre u sadržaju, potom u jeziku i obradi neke teme. Taj zadatak je težak i zbog rima, njihova loša upotreba u sonetu je uočljiva onako kao kad se, na primer, na nekom mestu prepunom muškaraca pojavi prelepa žena. Ako sam i malo uspeo, zadovoljan sam da sam u pesme uneo duh vremena i srećan da nisam džabe straćio nekoliko godina.
Zoran Radisavljević

19.02.10 Polja

Pretprošlogodišnjem izboru iz Zubanovićevog pesništva, objavljenom pod naslovom Kad budem imao 64 godine, treba odmah pridodati i celokupnu knjigu Soneti sa sela. Bez obzira na kritičarske izbore i nagrade koje su mu dodeljene do sada, može se sa punom odgovornošću reći da Zubanovićeva nova knjiga predstavlja njegov najveći poetski do-met. Nekakav opšti kritičarski uvid o Zubanovićevom pesništvu mogao bi da se svede na primedbu o ironično-melanholičnom čitanju i promišljanju svakodnevice. Ma koliko ovakav komentar zvučao prividno besmisleno-ograničavajuće, u njega ipak može da stane osnovno usmerenje ove poezije. Nije reč samo o pojedinim knjigama, već je reč o najvećem broju pojedinačnih pesama ovog pesnika, sa mestimičnim, srazmerno retkim iskliznućima u istoriju, ponekad opštu ili nacionalnu, ali mnogo češće intimnu, onu zasnovanu na biogra?ji. Nedavno izrečena primedba Gojka Božovića o „hermetičnoj intimizaciji pesničkog jezika“, kao opštoj odlici naše savremene poezije, mogla bi se, sa dobrim razlozima pripisati i poeziji Slobodana Zubanovića. Međutim, ovde treba biti nešto precizniji. Božovićeva ocena, i pored nesumnjivog opštijeg značaja, utemeljena je prevashodno na čitanju i tu-ma čenju nove i najnovije poezije. Ona zapravo nema negativan vrednosni predznak, to je konstatacija koja zahteva da se prema njoj svako pojedinačno odredi po sopstvenom sudu i ukusu. Nešto drugo u vezi sa ovim je, međutim, još interesantnije.
U trenutku kada se Zubanovićeva generacija pojavljuje na srpskoj pesničkoj sceni ovakvo tematsko usmerenje imalo je sasvim drugačiju speci?čnu težinu. Kada se danas pome-nu imena Novice Tadića, Duška Novakovića, Raše Livade ili samog Zubanovića, ona se sva podrazumevaju, a njihova poezija ubraja se u klasičnu, među najznačajnije u posleratnom srpskom pesništvu. Pri ovakvim podrazumevajućim kvali?kacijama gubi se iz vida činjeni-ca da nijedna poezija, niti njen značaj ne padaju s neba, kao nešto poklonjeno, već se svaki pojedinačni status stiče i zaslužuje, putevima koji nisu jednostavni i zacrtani, još manje svakom otvoreni. Tako su pesnički modeli, koje sredinom sedamdesetih godina navedena četvorica pesnika uvode u srpsku poeziju, sa svojom uronjenošću u svakodnevicu, intimnim mitologijama i autoreferencijalnošću, urbanim predznakom, otvarali bitno nove poetske prostore. Strogo kontrolisana uljuđenost sedamdesetih godina, koja se često navodi kao nekakav civilizacijski vrhunac ovih prostora, u književnosti, pored raznih pojedinačnih uspeha, donosi rivajval ruralnih i plemensko-istorijskih tema i svetonazora, ako se od njih ikad i odlazilo, pa tako ovi napori i otpori, mada ne tako beskompromisni kao novosadska neoavangarda toga doba, dobijaju na značaju budući da ostaju unutar onoga što bi se moglo nazvati klasični pesnički model.
Nasuprot većini pesnika, koja otvara srce ili dušu, Zubanović je srpskoj poeziji otvorio – Kupatilo – i pokazao nove intimne prostore i mitologije. Istovremeno, preko ove naglašenije (pseudo)intimizacije poetskog prostora, subverzivno se tretirala i socijalistička stvarnost uoči donošenja Ustava 1974. godine. U trima knjigama iz osamdesetih godina, koje su u kratkom naletu usledile nakon duge pauze, Zubanović se malo više otvorio prema dru-štveno-istorijskoj stvarnosti, beležeći male i neznatnije prizore sa gradskih ulica, neprimetne metamorfoze i deformacije urbanog prostora i njegovih stanovnika, jednako kao i one sopstvene.
Na osnovu ovih nekoliko knjiga mogao se utvrditi Zubanovićev pesnički postupak. Osnovno tematsko jezgro pesme formira se oko određenog prizora iz svakodnevice, gotovo neobavezno, kao kod dobrih novinara, ili oko neke emotivne nedoumice, egzistencijalnog uvida, društvene nepravilnosti. Potom ne sledi produbljivanje osnovnog motiva i njegovo uzdizanje na ravan simbolički-univerzalnog iskaza, naprotiv, oko njega se nižu grupe drugih, okolnih, bliskih motiva, sa sentencama opštijeg zamaha, koje samo dodatno distanciraju motive jedne od drugih. Pesma se tako raslojava, rastače u blage, talasave celine. To se može videti i na formalnom nivou. Mada većinom napisane u vezanom stihu i, u stvari, u strogoj pesničkoj formi, Zubanovićeve pesme retko čuvaju taj utisak čvrstoće. Brojna opko-račenja, ne preterano često podudaranje sintaksičkog i stihovnog niza, odsustvo rima na pojedinim mestima, sve to stvara utisak rasplinutog govora i sveta, koji izmiče i subjektu ove poezije i onima koji je čitaju. Najveći semantički naboj ima kraj pesme, gde se iskustvo sabira u univerzalni iskaz, ali taj iskaz, kao mali prelom, neretko provučen kroz ironijsku prizmu, na izvestan način deluje subverzivno u odnosu na telo pesme. Druga mogućnost završnice nije ništa manje subverzivna. Ukoliko je osnovni ton pesme ironičan, završni uvid je po pravilu izrazito melanholičan. Kao primer se može uzeti pesma „Pijenje vode“ iz knjige Domaći duh. Pored naslova i teme, koji deluju sasvim nepesnički nasuprot, recimo, tada aktuelnim Simovićevim pesmama iz ciklusa/zbirke Um za morem, subjekt Zubanovi-ćeve pesme svedoči o nesvakidašnjim naporima koje preduzima u intimnom, prividno mirnom prostoru: „Svet – menjam – dabome/ Promene se ne događaju mirno:// U kuhinji – (kao – iz daljina – voz),/ Prepun lonac zasviro je himnu“. I potom, neočekivani, pa ipak ne dramatični preokret: od poigravanja sa svetsko-istorijskim zadatostima, koje su uvek sudbinske i zahtevaju da im se pojedinac maksimalno posveti, dolazi se do potpuno subjektivnog, sudbinskog ogledala: „Ne – nije nikom do sna – stalo./ Na noge stajem. Da bih –// U čaši jutarnjoj – u staklu, sreo/ Svoj dan, i mrak, u sebi“. Ova pesma je ne samo reprezentativna, nego i jedna od najuspelijih u celokupnom Zubanovićevom opusu.
Kada se na ovu Zubanovićevu poeziju pogleda sa distance od par decenija, činjenica je da jedan deo tih pesama nema više ironično-subverzivnu oštricu koju su imale u trenutku pojavljivanja. One bi mogle da budu ponovo interesantne i čitane iz perspektive (naj)no-vije poezije, koja tematsku i svaku drugu decentriranost iznova uvodi kao svoj gradivni princip.
U dve zbirke iz devedesetih godina, primetna je veća motivska usredsređenost i, u skladu s tim, promišljanje namesto posmatranja. Kao potvrda ovog preokreta, mada ne-očekivano, može se uzeti ciklus „Likovi pesnika“ iz knjige Strategija lirike. Subjekt se ovde javlja iz glasa i duha svojih prijatelja-pesnika; na samoj ivici parodije, ove pesme se uobli-čavaju oko tog duha, ostajući u njemu, a ne uspostavljaju, što je za savremenu poeziju ka-rakterističnije, klasični intertekstualni odnos.
U Sonetima sa sela, Zubanovićev izraz postaje još svedeniji i precizniji. Situacija koja uokviruje ovu pesničku knjigu (nasuprot zbirkama pesama, koje je Zubanović do sada pi-sao), jeste horacijevska ili puškinovska (potonjeg pesnika subjekt i zaziva u uvodnoj pesmi), da kle, situacija koja podrazumeva povratak iz civilizacije grada na selo. Sanjarije i uspomene usamljenog šetača već se u toj pesmi, „Tri dana na selu“, navode kao osnovna tema: „Bio sam na ti sa uspomenama./ Čeprkao po njima, prebiro./ Ništa ne nađoh naročito/ novo, što dotad nisam diro.// Šetao sam po navici, dugo./ Ko nekada, dečak kad sam bio,/ bežeći ši nama, prugom,/ od seoskog groblja daleko“. Ova pesma, kao i završna, sastavljena je od četiri katrena, dok čitava knjiga dosledno sprovodi sonetnu formu. Svaki od tri ciklusa, „Dođosmo nekada“, „Reč mi je izmakla“ i „Popadale žute kruške“, sastavljen je od četiri manje celine/podciklusa od po 4+4+3+3 pesama. Tako se sonetna forma poštuje i unutar samih ciklusa, ali i na nivou knjige, pošto sama knjiga ima 12 celina i dve okvirne pesme. Navedeno odstupanje od forme soneta u okvirnim pesmama diskretno podriva konstrukciju, su-gerišući na dubljem planu nemogućnost pravilnosti i savršenstva u životu, ali ništa manje, taj višak od dva stiha kao da nagoveštava bogatstvo, pre svega životno, hedonističko, nalik vinu koje preliva iz starih buradi. Uopšte, celinu Zubanovićeve poezije karakteriše ta diskretna distanca, koja u sebi sadrži gospodstvenost, ovlaš naznačeni dendizam, ne tako čest u našoj poeziji i kulturi. To je vrlo interesantna, horacijevska linija hedonizma i stoicizma u isti mah, ne tako uočljiva, ali beskrajno važna za modernu srpsku poeziju. Ona bi se mogla sasvim ukratko odrediti kao uživanje u životnim radostima i teškoćama, tipično gradska otvorenost za raznolike sadržaje, poštovanje uputstava razuma, ali ništa manje i razumevanje za naloge strasti i nagona. Pri svemu tome, kao osnovna boja doživljaja sveta, kroz ovu slatku borbu duha sa telom provlači se ironija, koja znači i poštovanje za druge i dru-gačije vrednosti, duhovne i životne uopšte, naviknutost na suživot sa tim drugim, na diskreciju, kao i odmerenost, odmeravanje ljudskih slabosti sa svešću o hirovitom ritmu vremena i o tome da se svi stavovi i vrednosti, izuzev samog života, jednog dana uliju u Crno more. Ovu pesničku liniju sam Zubanović nagovestio je u esejističko-antologijskoj knjizi More oko Beograda, a nekolicini tih pesnika poput Rakića, Hristića ili Radovića, mogao bi se pridodati Sterija na početku, i, recimo, neke pesme Dragana Stojanovića na kraju.
Iako je i do sada Zubanović pripadao navedenoj, uslovno rečeno, poetici, u Sonetima sa sela on se najdoslednije pridržavao njenih (nenapisanih) postulata. Tri ciklusa, od kojih se knjiga sastoji, nisu vremenski precizno izdiferencirana, mada donekle tematizuju sva tri ži votna perioda: detinjstvo i mladost, zrelo doba i starost. Ova podela je ipak uslovna i ne obuhvata svaku pesmu, pa ni svaki ciklus; budući da je pozicija iz koje pesnički subjekt sagledava svet doba kada se iskustva sabiraju, životni ciklusi nužno, povremeno prepliću perspektive. Ciklus „Dođosmo nekada“ donosi prizore seoske svakodnevice, u kojima subjekt prepoznaje tragove vremena. Ovaj bi se ciklus, pre svega preko nešto naglašenijeg životnog nagona, koji je prisutan u izvesnom broju pesama, mogao dovesti u vezu sa mlađim dobom. Unuka koja šeta sa pesnikom u pesmama „Sonet iz Kenigsdorfa“ i „Pod senkom F. Gore“, naglašava produžetak i pobedu života nad smrću, koja u melanholičnom zamahu zatvara obe slike: „Pazi samo kud nižeš korake./ One dve jabuke su ujaci,/ ruža što se penje: prabaka.// A ovaj čijoj si prišla šaci/ biće, jedne zime duge i jake,/ otisak njive, đerma i sokaka“ („Pod senkom F. Gore“). O vitalnosti govori i pesma „Priča iz dvorišta“, u kojoj se pesnički subjekt priseća detinjstva, posmatra napuštene i zapuštene seoske kuće i pita: „Kud nestade toliki narod?“ Odgovor na ovo pitanje kao da priziva poznatu Kava?jevu pesmu i diskretno oponira Hristićevom komentaru na Kava?ja: „A iz daleka, neznanac hita./ Drugih je navika, jezika i roda./ Još ne zna da će mu tu biti dom“. „Priča iz dvorišta“ jeste dobar primer za osećanje sveta koje karakteriše gore opisanu horacijevsku liniju u srpskoj poeziji. Kao još jedna ilustracija može se navesti i pesma „An der schönen blauen Donau“, jedna od najlepših u Zubanovićevom celokupnom opusu, koja u sebi spaja osećanja prolaznosti, izmirenosti sa životom i otvorenosti prema svetu: „Na čas ispliva, čas potone,/ pa jezdi niz talas, svetli zrak:// zaiskri vodom hiljade očiju/ (od izvora dva putića do ovde).../ A talas ide dalje, kroz zemlje/ i jezike, maramicu širi“. Egzistencijalni ritam subjekta u dubokom je dosluhu sa ritmom sveta, ta dva toka se savršeno podudaraju: „Raznim osećanjima prostrujani/ spuštaju se, i dižu, naši dani“. Pesma svakako asocira na Crnjanskog u svom osnovnom tonu, što se lepo vidi u citiranom detalju sa kraja, gde je uzdizanje talasa („i dižu“), dato kao umetak, između zareza, iako oni nisu neophodni. Upravo zarezi, kao blagi uspon i pad u toku rečenice, ovde dublje od samih glagola sugerišu pokrete talasa i talasanje pokreta, koje je talasanje samog života. Tu se Zubanović i odvaja od Crnjanskog, u većoj rasplinutosti pejzaža, razlivenosti i neodređenosti.
Osnovni ton ciklusa „Reč mi je izmakla“ nešto je mirniji, to je zrelost koja gleda ka starosti. U četiri pesme celine „Zadruga u šupi“ daju se slike antropomor?zovanog alata, i taj tematski krug, ali i još neke pesme o seoskim poslovima, prizivaju kao sebi srodnu poeziju Ibrahima Hadžića, a naročito njegovu pesničku poslanicu upućenu upravo Zubanoviću „Kako da pesnik pokosi travu“. Za razliku od prethodnog ciklusa, kojim dominiraju prolećni i letnji prizori, u ovom su prisutniji jesen i zima, i ta dinamika je važna za razumevanje knjige. Okrenutost ka zimi i zamiranju je posebno interesantan u pesmama „Treći mesec“ i „Novi kalendar“, u kojima, i pored toga što su živa godišnja doba okvir pesme, pogled ide napred, prema kraju i tišini: „Onda, naredbom odozgo, red/ zavede sneg, tišini u ime.// Kad grmi, svak se sebe boji./ Ako sneži, taj dan se ne broji“. Dve pesme sa kraja ovog ciklusa nagoveštavaju temu smrti i umiranja, koja će dominirati sledećim.
„Mesečina“, uvodna celina ciklusa „Popadale žute kruške“ predstavlja dijalog sa Rašom Livadom i njegovom poezijom. Pesničko i životno iskustvo se ovde sabiraju, preispituju kroz razgovor sa prijateljem koji je izašao „s druge strane duge“. Pesma „U znoju kazaljki“ po-činje spoznajom da je život san: „Voleo bih da napišem pesmu/ duboku ko duh prošlosti,/ reče, još davno, drug moj/ i nesta ko lik u snu“. Ono što sledi jeste (samo)zapitanost, bez patetike, o tome šta dolazi nakon toga: „Znam kakav se stih sprema/ u snu, po gradu, il zabiti./ Kakve posledice cezura vije// opalog lista: pustoš nema./ Ali, ne znam – šta će se zbiti/ kad horizont sebe pokrije?“ U pesmi „Dijalog s livadom“ (iako je „livadom” u naslovu dato malim slovom, podrazumeva se i veliko) opet se kroz motiv zamiranja i kraja provlači i motiv vitalnosti i novog, koje do kraja pesme, kao i u životu, počinje da dominira: „...zatim,/ odjeknu novi glasovi/ na davno obrađene teme.// To silno hrabri, da shvatim/ kud nestaše veseli časovi,/ bačeni – ko u jesen seme“. Celina „Zajednička leja“ jeste svođenje životnih računa i prepoznavanje sopstvenog mesta u nizu predaka, okruženju prijatelja i svetu kojem se pripada, dok poslednja dva podciklusa unose nešto življe ritmove i otvaraju knjigu prema novim iskustvima. Takav je ironičan razgovor sa Horacijem u pesmi „Pismo sa sela“, u kojoj se Rimljaninu postavlja pitanje šta sa poezijom na selu, gde sused preko plota zove na čašu ružice i pet para ne daje za stihove. U završnoj pesmi „Traktat trećeg doba“, po povratku u grad, posle obavljenog posla, pesnik se pita šta je sa onima koji se plaše čim se rode onoga što donose „dobri dani pred smrt samu“: „I sklanjaju se u svoje crne sobe/ be-žeći od bližnjih ko u polje/ zapamćeno po boji u ostavi/ zaturene porcelanske šolje“.

Soneti sa sela su vredna zbirka jednog iskusnog pesnika. Zubanović nema više potrebu da bilo šta bilo kome dokazuje kao pesnik ili kao čovek, on sa mirne distance posmatra nove zanose i prkose, koji ga se više nimalo ne tiču. Zato bi bilo sasvim pogrešno prosuđivati vrednost ove knjige u okviru tekuće domaće produkcije, ona njoj suštinski uopšte ne pripada. Soneti sa sela svoje mesto nalaze u onom povlašćenom krugu knjiga, zapravo veoma retkih u našoj poeziji, koje svedoče o tome da postoji život, izvan i iznad tekućih nesporazuma i tema, koji vredi sam po sebi toliko, da ni najbolja poezija bez njega ne vredi ama baš ništa.
Marjan Čakarević