Siva zona

25.08.07 Politika

Gotovo integralni oblici četiri izvorne pesnikove knjige sačinjavaju srpsko izdanje sive zone Tadeuša Ruževiča. Objavljene u nekoliko godina, ove knjige (majka odlazi, 1999, profesorov nožić, 2001, siva zona, 2002, izlazak, 2004; u pisanju njihovih naslova sledimo pesnika koji počev od knjige reljef naslove svojih knjiga piše malim početnim slovom) predočavaju slojevito pesničko i životno iskustvo. To je proceđeno, višestruko potvrđeno iskustvo koje se sabira i preispituje u stihovima pesnikove pozne zrelosti.
Kompozicija, razume se, utiče i na vidljivost značenja. U knjizi sklopljenoj na ovakav način vidljivije je nego što bi to bilo u pojedinačnim knjigama kako je siva zona knjiga rekapitulacije. Jedan veliki pesnik, posle svih pesama i knjiga koje je napisao, ali i posle svih životnih uspona i padova koje je iskusio, o čemu nam takođe kazuje u svojim srezanim i svedenim stihovima, govori o svetu koji se promenio nekoliko puta za vreme pesnikovog života, ali nikada tako da bi pesnik ili njegovi savremenici mogli da žive bilo u miru sa sobom, bilo u miru sa zadatom istorijom. Otuda Ruževičeve pozne pesme duguju sve iskustvu, dok njihovom iskustvu i načinu na koji se ono izriče, postepeno i otmeno, promišljeno i u malo reči, mnogo dugujemo i mi kao njegovi čitaoci.
Kako se stihovi rađaju
Ali siva zona nije knjiga rekapitulacije samo na jedan način. U njoj se osvrt na pređeni put preduzima kako bi se nazrelo pravo lice savremenosti i kako bi stihovi došli u nedvosmislen dodir sa najaktuelnijim izazovima u času u kome pesnik piše svoje pozne stihove. Na jednoj strani, siva zona predstavlja svođenje pesničkog iskustva. U ovim pesmama veoma mnogo se govori o samoj poeziji, o tome kako se stihovi razumeju ili pak kako se i zašto zaboravljaju, čak i kada su nam mnogo značili u intimnoj istoriji odrastanja, o razlozima zbog kojih se poezija uopšte piše i potom doživljava kao privilegovan oblik razumevanja sveta.
U ovom, rekapitulativnom duhu jeste i onaj tok sive zone u kome se ispisuje, u nizu pesama i uvek drugim povodom, mala istorija poetičkih mena kroz koje su u čitavoj drugoj polovini XX veka (počev od knjige Nemir, 1947) prošli pesnikovi stihovi. Na drugoj strani, siva zona posebno pleni kao poezija preispitivanja najdubljeg ličnog iskustva, pa tako i najintimnijih trauma i najosnovnijih formi odrastanja. Govoreći pošto je minuo čitav jedan život, Ruževič poseže, slobodno i otvoreno, bez želje da nešto prećuti, za konkretnim događajima iz sopstvenog života, izlažući ih jedan po jedan, iz čega se, u sadejstvu sa evokativnošću i ironijskom promišljenošću ovih pesama, oblikuje svojevrsna bildungspoezija.
Ruževičeve pozne pesme naselili su stvarni događaji od detinjstva do starosti, ali i stvarne ličnosti njegovog života, pogotovu majka i potom otac. „Ja sam kuća za mrtve/ koji su tu našli svoje/ poslednje utočište”, kaže pesnik u pesmi „Kuća”. Praktično čitava knjiga majka odlazi jeste pesnički dijalog sa odavno mrtvom majkom, pri čemu se iz pesme u pesmu menja perspektiva: nekada je reč o majci koja je odavno umrla, nekada joj se pesnik u stihovima obraća kao da razgovor i dalje teče, a nekada se vremenska perspektiva stihova vraća u najranije pesnikovo detinjstvo i otuda iskupljuje kakav simbolički težak detalj vanredne intimne i spoznajne napetosti. Ne samo detinjstvo i odrastanje, pesnik i svaki drugi izraz svakodnevice razume kao građu za poeziju: od nožića prijatelja do Sajma knjiga u Frankfurtu, od pronađene fotografije do cunamija.
I još na jedan način u sivoj zoni može se uočiti sabiranje celokupnog pesničkog iskustva Tadeuša Ruževiča. Čitav niz ovih pesama, mada se po osnovnom tonu i po temi ničim ne razlikuju od pesama nastalih kasno, ali u potreban čas, što svedoči o pesnikovoj doslednosti, pisan je veoma davno, neke čak početkom četrdesetih, a tu su i pesme iz svake od narednih decenija XX veka. I tako je gotovo čitav jedan život stao u ove pesme, otvorene i radoznale, sumnjičave i ironične, nekada do ciničnosti, zapitane i jednostavne.
Upravo to, jednostavnost, dakle, jeste osnovno obeležje Ruževičeve poezije. I kada razgovara sa majkom, uvek prisutnom („Svevideće majčine oči gledaju rađanje celokupnog života i posle smrti ’s onog sveta’”) ili prizvanom iz detinjstva, i kada govori o istoriji XX veka kao o istoriji patnje, i kada nazire sumračni horizont kao jedini čovekov vidik, i kada vodi dijalog sa pesničkom tradicijom, obično poljskom, ili sa filozofskom tradicijom, obično nemačkom, Ruževič je vrlo jednostavan u izrazu i neposredan u kazivanju. Njegov izraz je pročišćen do elementarnosti, a njegove teme, možda baš zbog promišljenog tona i zbog saživljenosti sa konkretnim, najskupljim iskustvom plaćenim uvidima, postaju svedočanstvo ljudskog udesa. To svedočanstvo svoju opštost zahvata iz utemeljene konkretnosti, a svoju dubinu otkriva u pažljivo izabranim izrazima jednostavnosti.
Jednostavnost i svedenost
U uvodu knjige majka odlazi, u kome se naizmenično nižu pesnički i prozni fragmenti, i jedni i drugi autobiografski, Ruževič navodi i svoju davnu pesmu „U središtu života”. Kada se pročita ova pesma, onda se odmah vidi da su u njoj upotrebljene skoro jedino elementarne reči: svet, smrt, život, ljudi, životinje, pejzaži, sto, hleb, nož, čovek, noć, dan. Mada je životno iskustvo ispunjavalo pesme novim izazovima, zbog kojih je u pesmama valjalo obnavljati osnovne relacije savremenog sveta, a reči ispražnjene od smisla iznova potvrđivati u elementarnim istinama koje iskazuju, Ruževičeva poezija je ostala istrajno privržena osnovnim rečima, osnovnim značenjima i osnovnim temama moderne ljudske egzistencije. Otuda je pesnik težio jednostavnosti i svedenosti i u izrazu, zbog čega njegovi stihovi nisu obeleženi metaforičkom prenapregnutošću, ni jarkim slikama.
Sve je u ovim stihovima jednostavno i elementarno, i sve u nastojanju da se u ironičnom tumačenju istorije i svakodnevice nazre istinsko lice sveta, svejedno što se u takvoj slici skoro uvek prepozna „rastuće Ništa”. Ali i tada Ruževič ostaje razložan u iskazu i pronicljiv u uvidima. Ironičan kada govori o istoriji i ideologiji, medijskoj logici i društvenim silama savremenog sveta, pesnik je nešto uzdržaniji kada govori o antropološkim datostima, mada njegovo lično iskustvo dugog trajanja ne ostavlja dilemu o dubini čovekovog pada.
U jednoj pesmi Ruževič pominje „beznađe trenutaka”. Njegova pesma govori upravo o njima, ona nastaje iz takvih trenutaka. Epifanije su se povukle, a trenuci privatnog i svakodnevnog života sve više se poistovećuju sa vremenom istorijskog trajanja. Kada nam to pesnik nedvosmisleno kaže, onda to nije profetski ton, već sabrano iskustvo života stopljeno u nekoliko reči: „politika će se pretvoriti u kič, ljubav u pornografiju, muzika u buku, sport u prostituciju, religija u nauku, nauka u veru”.

Gojko Božović

01.04.07 Danas

Ima neka tajna veza između poljske i srpske poezije, da se trifunovićevski izrazim.
Konkretno, Tadeuš Ruževič (1921, pesnik, dramski i prozni pisac, scenarista) u našoj poeziji je prisutan još od 1955. kada ga je prvi put na srpski jezik preveo Petar Vujičić, koga je nobelovka Vislava Šimborska smatrala poslednjim humanistom u Evropi. Naravno, ne mogu a da ne pomenem već tradicionalno prihvaćenog Česlava Miloša, Herberta, Šimborsku, Gombroviča, Lipsku i da ne nabrajam dalje - što bi Petru Krdu rekao, "imaju Poljaci svoju školu književnosti u Vršcu".

REČI

reči su otrcane
kao žvakaća guma sažvakane
u mladim lepim ustima
u beli mehur
balončić pretvorene
oslabljene od strane političara
služe za beljenje
zubiju
za ispiranje usne
duplje
u mom detinjstvu
reč si mogao
na ranu previti
mogao si je voljenoj
osobi pokloniti
dok sada oslabljena
uvijena u novine
truje smrdi
i ranjava
reči skrivene u glavama
skrivene u srcima
skrivene ispod suknje
mladih žena
skrivene u svetim knjigama
eksplodiraju
ubijaju
2004
(strana 157-58)

Ruževič je u svetskim pesničkim okvirima markiran kao predstavnik svojevrsne poetike stegnutog grla. To stegnuto grlo je širok pojam. Na primer, traženje značenja između prostora dva stiha, dve strofe, dve pesme. U određenom smislu, Ruževičeva pesma funkcioniše u pauzama, nekad lirskim, nekad dramskim; konstruisana u prostoru. S moje strane, rekao bih, Ruževič teži jednom interaktivnom obliku poetske distance. Naravno, distanca u ruževičevskom ključu nije otuđenje, daljina, ili nekomunikacija, nego jedna vrsta praznine u kojoj se kroz reč traži bliskost.
Ponekad i zahteva.
... moja siva zona lagano zahvata poeziju ... kaže Ruževič u zbirci "Siva zona" (2002; inače ovaj izbor je napravljen iz još tri zbirke - "Majka odlazi" 1999, "Profesorov nožić" 2001 i "Izlazak" 2004 - po autorovoj želji). Dakle, tu smo! Siva zona je, u stvari sivi čovek, kako kaže Biserka Rajčić u svom pogovoru, misleći na "sivog čoveka" koji je bio svedok užasa i zločina 20. veka.
Ali ima tu još nešto.
Ruževičevo sivilo nije sivilo samo prethodnog veka. Ono je mnogo veće, i po dužini, i širini, i visini. Sivilo koje karakteriše čitavu civilizaciju u kome pesnik "piše na vodi i gradi barku da nešto spase od potopa" ("Šta s tim što u snu", str. 205 - sjajna pesma!).
Možda najvažnije. Ruževič je uspeo da uspostavi komunikaciju sa čitaocima, bez obzira na jezičku i kulturološku barijeru. Njegov jezik je istovremeno i slojevit i otvoren. Jasan je i intelektualcu i laiku, njegov jezik ne ‘traži’ suvo znanje. U tom smislu, ne čudi me što je Tadeuš Ruževič jedan od najnačitanijih, najčitljivijih i najčitanijih pesnika u svetu poslednjih pedesetak godina.
Pri tom, Tadeuš Ruževič nije nikada ušao u redakciju bilo kog časopisa i nije nikada bio u žiriju za neku nagradu.
Znam šta sada mislite. Ostalo je samo ćutanje.

Marko Krstić