Spisi o moralu

01.01.00

Vreme
03.04.1999.
Knjige: Ekovi Spisi o moralu
Zločin iz časti
Ponesite Eka u svoj zaklon: "kultura je" - kaže Eko ulazeći u žargon Ur-fašizma - "sumnjiva u onoj meri u kojoj biva poistovećena s kritičkim stavovima"
Knjiga eseja Umberta Eka, dražesno "staromodnog" naslova Spisi o moralu (Cinque scritti morali) prolazi u srpskom prevodu (Paidea, Beograd 1998, sa italijanskog prevela Elizabet Vasiljević) relativno nezapaženo. Ta činjenica, već sama po sebi dovoljno bizarna - jer, valjda nikoga ne treba podsećati na to ko je i šta je dotični profesor semiotike i univerzalni (rado)znalac u današnjoj globalnoj "zajednici duha" - utoliko je čudnija što pet njegovih eseja sabranih u ovoj obimom tanušnoj knjizi, a pisanih i izgovaranih tokom devedesetih u formi predavanja, polemičkih odgovora i slično, itekako korespondiraju s našom aktuelnom stvarnošću, podjednako onom (tako dalekom?) pre nego što su "velike vatrene lopte" poletele na nas i ovom sadašnjom, koja fundamentalno menja egzistencijalna iskustva, a verovatno i mnoga shvatanja, miliona ovdašnjih ljudi.
Prvi od pet spisa nameće se čitaocu hic et nunc već samim naslovom: O ratu. Ekov ogled, pisan nedugo nakon čuvenog rata u Zalivu, prvog pravog "TV-rata" o kojem je Žan Bodrijar napisao onolike podsticajne stranice, počinje razmatranjem uzroka i posledica tog ratnog sukoba, ali Eko ubrzo prelazi na teren opštijih razmišljanja o (ne)mogućnosti i (ne)dozvoljivosti rata u današnjem, štono kažu, kulturološkom i civilizacijskom kontekstu. I tu, čini se, stoji ključna, kratka i britka kao vrhunski aforizam, Ekova rečenica iz ovog ogleda: "Rat se kosi s onim istim razlozima zbog kojih se vodi". U slučaju malih, kaobajagi "čistih" lokalnih ratova (u kojima, eto, samo usput može da strada tamo nekakav Stari varadinski most) koje - po mogućstvu iz velike visine i sa bezbedne udaljenosti - vode globalne imperije u ime "odbrane ljudskih prava", stvar se na terenu, da prostite, obično završava neopevanim humanitarnim katastrofama; kada, pak, nadobudne nacionalne države povedu nekakav "mali prljavi rat" u ime odbrane nekakve "naše stvari", od svega toga obično na kraju ispadne mnogo veći belaj za vlastite sunarodnjake nego da je sve rešeno nekim drugim, priličnijim sredstvima. Ali, šta vredi kad opšteljudska fasciniranost ratom još nije iscrpljena?! O težnji ka morbidnoj estetizaciji rata, Eko optimistički zaključuje: "Svet danas gleda na rat sasvim drugačijim očima nego na početku veka, i kad bi danas neko govorio o lepoti rata kao jedinoj higijeni sveta, ne bi ušao u istoriju književnosti već u istoriju psihijatrije. S ratom se dogodilo ono što se dogodilo sa zločinom iz časti ili odmazdom: nije reč o tome da ih više niko ne praktikuje, već da ih zajednica smatra rđavim delima, dok ih je nekada smatrala ispravnim". To je tačno utoliko što se rata danas svi s gnušanjem odriču, a najviše upravo oni koji ga vode: niko lepše ne bi umeo da vam pripoveda o "užasima rata". S druge, pak, strane, globalni Večiti Malograđanin zdušno sudeluje u toj estetizaciji i video-infantilizaciji rata: šta su drugo sve one adrenalinsko-erektivne slike raznih tomahawka i ostalih plamenih sekira u akciji, koje obasipaju svet sa planetarnih satelitskih televizija, ako ne osavremenjena, veku tehnologije i informatike primerena, lekcija o "lepoti rata"?! To što u toj "lepoti" poneko i ponešto, doslovno, ume i da sagori, to je samo neophodna žrtva progresa: sve za umetnost! I, naravno: no hard feelings.
Predavanje "Večni fašizam" ranije je objavljeno na srpskom u časopisnom izdanju, i iz njega potiče sintagma "Ur-fašizam", koja se brzo odomaćila i u ovdašnjoj terminologiji. Umberto Eko počinje ovaj tekst manirom rasnog naratora, vraćajući se u detinjstvo i sećajući se kako je izgledao dril budućih "mladih fašista" u Musolinijevoj Italiji; na kraju teksta, Eko se vraća ovom stilu, briljantno poentirajući svoju analizu "svakodnevnog fašizma" i potrebu za neprestanim traženjem slobode: onog dana kada je pao Musolini, malog Umberta su poslali po novine. Ali, te novine se više nisu zvale onako kako su se zvale do juče, imale su nova, neobična imena, i sve su pisale različito... Eko analizira razne forme totalitarizma koje su dobile zbirnu odrednicu "fašizam", jasno ih odvaja od nemačkog nacionalsocijalizma kao jedine potpuno zaokružene totalitarne doktrine te vrste (neki zlobnik bi rekao: nije ni čudo, kad su svi ostali fašistički režimi nikli u zoni notornog mediteransko-balkansko-levantskog šlamperaja...), i pre svega podseća da ništa nije tako opasno kao gledanje na fašizam kao na obeležje Drugog - drugog vremena i drugog prostora. Utoliko je priča o svakodnevnom ili Ur-fašizmu priča o opasnostima i zamkama koje uvek i svugde stoje pred demokratijom: Večiti Malograđanin ("sitnoj buržoaziji" Eko proriče status "nove većine" iz koje se uglavnom regrutuju oni najprijemčiviji za Novi Populizam) i dalje je podložan manipulaciji, soft-core-video-clip indoktrinaciji i kolektivnom samoobožavanju grupe. A šta je i rat, "simbolički", u današnje doba nego sukob dveju ili više narcis-grupa koje za sebe prisvajaju materijalne i moralne Vrednosti? Najteže je preživeti i nadživeti tolike moralne gigante koji su rešili da nas (bilo koje Nas!) spasu od nas samih, po svaku cenu.
Ogledi "O štampi", "Kad na scenu stupi Drugi" (polemika s istaknutim katoličkim klerikom o svetovnom i religioznom shvatanju etike) i, naročito "Migracije, tolerancija i ono što se ne može tolerisati" nisu manje zanimljivi za razmatranje; nažalost, prostora je malo, a čini se da i vremena ponestaje. Sirene ponovo zavijaju, i naša priča o "ratu koji se kosi s onim istim razlozima zbog kojih se vodi" ponovo, po ko zna koji put, postaje prokleto stvarna i prokleto blizu. I zato, ponesite Eka u svoj zaklon: "kultura je" - kaže Eko ulazeći u žargon Ur-fašizma - "sumnjiva u onoj meri u kojoj biva poistovećena s kritičkim stavovima". Sve drugo je, što kaže Susan Sontag, "fascinantni fašizam".
Teofil Pančić