01.01.00
Politika
13.04.2002.
Dijalog vremena
Kamijev tas
Prvi put na našem jeziku "Spisi o Revoluciji" Žozefa de Mestra, jednog od retkih savremenika Francuske revolucije, koji je uz sva ograničenja suprotne pozicije u njenom tumačenju bio dalekovidiji od mnogih slavnih imena
Dugo je Francuska revolucija, i sve ono što je je pratilo, bila jedan od najvećih izazova kako za savremenike tako i za kasnije tumače, bilo da su oni njeni oštri kritičari ili blagonakloni istraživači. Tada se u evropskom duhu dogodio takav prelom, nezabeležen u ranijim epohama, jedna vrsta istorijskog diskontinuiteta, u kojem su jedni videli humani skok čoveka u bolje društvo, a drugi provalu terora koje se svet oslobodio tek u drugoj polovini dvadesetog veka (ako se oslobodio).
Bilo je i ranije velikih pobuna u istoriji, ali nijedna nije bila tako sveobuhvatna, uključujući u sebe sve planove, pa i metafizički, i nijedna nije tako jasno pokazala da ideje mogu biti praktično delotvorne i da mogu menjati postojeći svet. U odnosu na Francusku revoluciju, 1789. godine, Platonova idealna država ili mnogo kasniji jezuitski projekat u Južnoj Americi deluju kao sitni ekscesi na ograničenom prostoru, iako i tada zamalo nije stradala najumnija antička glava. Verovatno i zato što je u svim tim poznatim i nepoznatim pokušajima izgradnje "društva sreće" metafizičko ostajalo nedirnuto, kao vrednost prema kojoj će ljudi odmeravati svoje moći.
Novo "božanstvo"
Prvi put u istoriji čoveku je zaista bilo dato da kreira novi svet, da moć koristi bez ikakvih ograničenja, a neograničena moć, kako je to lucidno pokazao Kami u svom "Pobunjenom čoveku", baš zato što nema nikakvih granica, ni moralnih, ni političkih, ni metafizičkih, relativizuje sve vrednosti, pa i sam ljudski život. Teror popunjava svakodnevicu, a sprava za odsecanje glava, poznata pod imenom giljotina, postaje novo, otuđeno božanstvo pred kojim su svi krivi.
Retki su bili savremenici Revolucije koji su, iako njeni protivnici, u njoj videli rađanje nove svetske epohe (De Mestr), čiji plemeniti proglasi začas postanu opasne namere, epohe u kojoj ništa više neće biti kao što je bilo pre. U tom pogledu, njeni kritičari su bili dalekovidiji od onih koji su joj pisali hvalospeve, pa makar bili i najveći stvaraoci. Izgleda da je baš njih, zato što su sa stvarnošću komunicirali preko svojih ideja, najviše fascinirao taj nezabeleženi ulazak masa u istoriju, što će se svom silinom dogoditi u dvadesetom veku. Sem Edmunda Berka, velikog kritičara Revolucije od njenih prvih dana, i jedan Francuz, Žozef de Mestr, doduše podanik Savojske Kraljevine, naslutio je 1793. godine, a zaokružio 1796. svoje viđenje Francuske revolucije.
Sticajem okolnosti, i čuveno Berkovo delo "Razmišljanja o Revoluciji u Francuskoj" (o čemu je već pisano) i De Mestrovi "Spisi o Revoluciji", u izdanju Umetničkog društva "Gradac" iz Čačka i prevodu Anđelke Cvijić, pojavili su se prošle godine na našem jeziku. Možda u tome i ne treba videti samo običnu slučajnost; možda je to znak da i mi ovde, nadajmo se, ulazimo u period mirnih, dosadnih promena; Kami bi divno rekao - pobuna; u kojima ljudsko zna da je ljudsko, i samo ljudsko, i prema njemu a ne prema nekim velikim ciljevima, projektovanim u budućnost ili prema beznadežnoj zagledanosti u prošlost, odmerava sredstva kojima će svet učiniti boljim.
Iako teoretičar kontrarevolucije, kako su ga Francuzi nazvali, De Mestr je, kad se odbaci višak katoličkog misticizma, dao vrlo lucidna zapaŽanja o vremenu u kojem je živeo, kad je Teror tako besomučno skidao francuske umne glave, sve u ime slobode, jednakosti i bratstva. Ali, trebalo je da prođe mnogo vremena dok se Francuzi uz obeležavanje 200. godišnjice Francuske revolucije nisu setili i Žozefa de Mestra, ili kako u predgovoru piše Žan-Luj Darsel, profesor Savojskog univerziteta - trebalo je da se pojavi veliki majstor paradoksa Sioran da bi se skinuo veo ćutanja sa De Mestrovog dela. Svojim provokativnim esejom o reakcionarnoj misli, Sioran je čitaocima otkrio drugu stranu kritike Francuske revolucije koja je takođe imala "dečje bolesti" dogmatizma kao i revolucionarna misao.
Teoretičar poretka
Sioran piše: "Kod ovog rušitelja u ime tradicije, kod ovog fanatika discipline i metode, postojala je želja da mu ubeđenja ostanu čvrsta, potreba da sav bude u jednom komadu... Iz mržnje prema jednom veku, koji je sve doveo u pitanje, grčevito se uhvativši za apsolut, De Mestr je morao da ode predaleko u drugom pravcu i da, iz straha od sumnje, od zaslepljenosti izgradi sistem... Ako je i predvideo neke od potresa koji će uzdrmati Evropu, nije pogodio one čiji smo mi bili plen. Ali, nemoć njegovih proročanstava ne treba da nas zavede da zaboravimo njegove zasluge niti aktuelnost teoretičara poretka i vlasti koji bi, da je imao sreće da bude poznatiji, bio inspirator svih oblika političke ortodoksije, genije i proviđenje svih despotizama našeg veka".
Dakle, bilo da se loša vlast radikalnim metodama ruši, kao što to čine revolucije, ili da po svaku cenu želi da se sačuva stari poredak, makar to bilo samo i teorijski - oba puta vode nas u suprotstavljene dogmatizme koji će se kad tad sudariti. Vreme je pokazalo tačnost takvih stavova. Totalitarizmi, levi ili desni, revolucionarni ili reakcionarni, ne umeju da komuniciraju drugačije sem da se međusobno uništavaju (što je najmanja šteta), već i da uništavaju sve oko sebe, pa i ceo svet. Vreme je takođe pokazalo koliko je Kami bio u pravu, pa čak i onda kad je upoređivao De Mestra i Marksa. On kome su mnogi prebacivali nesistematičnost, pa i mediteransku razbarušenost, postavio je pravi tas na obe strane i levog i desnog ludila koje povremeno obuzima ljude.
Milka LUČIĆ
