Srpska glava

11.06.03

Đorđe Nikolić, srpski pesnik koji živi u egzilu, u Americi, Čikago, prvi put posle 33 godine, ovih dana, došao je u otadžbinu. Rođen u Rabrovcu kraj Oplenca, emigrirao je 27. maja 1970. godine.
Beograd ga je, sredinom 70-tih, još kao gimnazijalca, promovisao kao mladog pesnika koji obećava...
Književno ime stekao je u Americi, i to kao pesnik koji piše na srpskom jeziku, a ovde, decenijama, za njega se nije ni čulo.
Za sebe danas kaže: "Ja sam srpski pisac koji živi u emigraciji, a nisam emigrantski pisac".

INTERVJU

Povratak kući Đorđa Nikolića značio je povratak u srpsku književnost, na velika vrata.

Došao je na poziv svog izdavača, Srpske književne zadruge i Udruženja književnika Srbije. Zadruga mu je objavila lirski spev "Srpska glava", 2000, sa pogovorom akademika Predraga Palavestre, ocenom da je to jedna od najređih knjiga savremene srpske književnosti. Takođe, i zbirku "Dopis" 2001, sa pogovorom akademika Matije Bećkovića, rečima da pesnik "tuđinujući nekoliko decenija, pevao je kao da nikud nije odlazio"... Iste, 2001. godine, "Prosveta" je objavila njegov poetski "Nebeski vrt".

U Đorđu Nikoliću je i akademik Nikola Milošević prepoznao izvorni, autentični pesnički glas, "kakav se ni kod jednog njegovog prethodnika ne može ni u naznakama naći". Rečeno je to na izuzetnoj večeri u Kolarčevoj zadužbini, pred mnogobrojnom zahvalnom publikom. Drugi lep književni susret priređen u čast našeg pesnika i njegovog povratka bio je u Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7.

Đorđe Nikolić je završio postdiplomske studije slavistike na Nortvestern univerzitetu, gde je radio na doktorskoj disertaciji o srpskoj emigrantskoj poeziji.

U egzilu je objavio četiri knjige pesama: "Three Slavic Poets" (Tri slovenska pesnika), sa Josifom Brodskim, ruskim, poznatim izgnanikom i Timoteušom Karpovičem, poljskim, 1975; "Po starim reljefima", Johanesburg, 1975, luksuzno bibliofilsko izdanje Garamond Dragana Aćimovića, emigrantskog izdavača Crnjanskog, a ni to, kao što kaže Matija, nije bilo slučajno; godine 1978. izlaze "Grmovi trave" i "KeÚ to Dreams according to Djordje" (Ključar po Đorđu), na engleskom jeziku, u prevodu proslavljenog američkog pesnika Čarlsa Simića.

Zastupljen je u antologijama srpske i američke poezije, prevođen na nekoliko jezika, a i sam je i prevodilac sa srpskog na engleski, i sa engleskog na srpski jezik. Dobitnik je nekoliko književnih priznanja, među njima i nagrade Akademije američkih pesnika, 1977, a ovde "Risto Ratković", 2001. i "Dušan Vasiljev", 2002. godine. Član je istaknutih književnih udruženja i ustanova u Americi i Evropi.

U senci života

- Književni počeci su Vam ovde, prve pesme objavljene 1966, potom, 1977, Matija Vam je objavio dve pesme - kao da su Vam se lepo otvarala vrata poezije... Zašto ste doneli odluku da emigrirate, šta Vas je prelomilo?

- Odluka da emigriram je proizašla iz iskustva koje sam stekao kroz sudbinu moje porodice, koja je bila pod torturom komunističkog pritiska od 1945, i nije prestala ni posle našeg odlaska u izgnanstvo, u Americi. Uzrok toj torturi bilo je naše blisko srodstvo sa episkopom Srpske pravoslavne crkve, američko-kanadske eparhije, gospodinom Dionisijem. Episkop Dionisije je, zapravo, rođeni ujak moga oca Miluna, koga je doveo na svoje imanje u selo i ostavio mu u nasledstvo svoje domaćinstvo. I oženio ga pred sam svoj polazak u Ameriku, u proleće 1940.

Kako je vladika Dionisije od prvog dana Drugog svetskog rata podržao narodni ustanak, pod rukovodstvom đenerala Draže Mihajlovića, on je, tim svojim činom, na svoju kuću u otadžbini, automatski, navukao "punu pažnju" prvo partizanske, potom oznaške i kasnije komunističke vlasti.

- Šta je to sve značilo?

- Kuća je bila žigosana. To je značilo da je cela porodica bila u senci života - što bi bila metafora za naš život izopštenih ljudi, sa svog ognjišta, iz svog naroda, svoje otadžbine. Drugim rečima, naša porodica je pripadala onom delu srpstva koje je bilo obeleženo. I to za sva vremena dok ta vlast traje, a predstavljala se, na žalost, i uz podršku sveta, kao da će biti večna.

Otići? To, u stvari, i nije bilo pitanje izbora, nego jedna jedina mogućnost. Za mnoge bezrazložno i krivo optuživane Srbe. Kao i za mnoge Srbe koji su ostali, a nisu imali mogućnosti da odu...

- U Americi, samo pet godina po dolasku, postižete uspeh, iz prve, sa "Tri slovenska pesnika". Kako ste se susreli sa Brodskim? I jeste li u emigraciju otišli sa koferom punim poezije?

- U izgnanstvo, tačnije, samoizgnanstvo, sam poneo 32 knjige u koferu, dva odela i flašu domaće šljivovice iz podruma dede Dragomira Manića, iz Rabrovca...

Sa Brodskim me je upoznao poznati američki izdavač istočnoevropske literature, sada pokojni, Karl Profer. Brodski me je pozvao da ga u oktobru 1974. posetim u En Arboru, u univerzitetskom gradu, u saveznoj državi Mičigen, gde je on dobio profesorski položaj. Tako je počelo moje dugogodišnje prijateljstvo sa najslavnijim ruskim emigrantskim pesnikom toga doba, čije će delo, samo 13 godina kasnije, 1978, biti ovenčano Nobelovom nagradom za književnost.

A evo i odgovora na vaše pitanje o zajedničkoj knjizi i njenom uspehu. U doba hladnog rata na Zapadu je postojalo ogromno interesovanje za istočnoevropske književnosti i kulturu uopšte. U proleće 1975. Muzej savremene umetnosti u Čikagu organizovao je književno veče posvećeno slovenskim pesnicima. Pozvana su tri emigrantska pesnika: Josif Brodski, ruski, Timoteuš Karpovič, poljski, i ja kao srpski pesnik. Iste godine štampana je, na engleskom, knjiga "Tri slovenska pesnika". Knjiga je imala fantastičan odjek - bila među onim najređim, koje teško mogu da se nađu, jer je kao bibliofilsko izdanje, od samog izlaska iz štampe, postala unikat.

U Srbiji glavom se luduje

- ...A "u Srbiji glavom se luduje"... Vaša "Srpska glava", sa svim vrlinama koje poseduje Vaše delo u celini, izdvojena je i visoko vrednovana po, uistinu, sasvim retkom, vrlo kritičkom odnosu prema svom, srpskom narodu?

- Vrlo kritički odnos prema srpskom narodu, zarad njegove dobrobiti. Ljudi koji žive u rasejanju mogu da se raseju i udalje od živog bića srpstva. A ljudi koji žive u egzilu, kakav je moj slučaj - naravno, to se odnosi i na sve ostale, a posebno slovenske stvaraoce, koji su iskusili gorku stvarnost egzila kao takvog - oni su se samo geografski udaljili od otadžbine i svoga naroda. Oni, dakle, ostaju u prisnoj vezi sa svim zbivanjima - verskim, kulturološkim, istorijskim i političkim - u njihovoj rodnoj zemlji. Po mome mišljenju, svaki stvaralac, a posebno književni stvaralac, ima svetu obavezu da pomno prati šta se događa u njegovoj zemlji, i da svim svojim moćima pokušava da potpomaže negovanje dobra i istine, jednom rečju, čojstva, a svojim junaštvom suzbija svako zlo i na taj način brani narod iz koga je potekao.

Tako se zatvara moralno obavezujući krug svakog nacionalno svesnog stvaraoca, jer se on zbog svojih stavova i samoizgnao u egzil, ali u egzilu nije zaboravio dužnost odbrane svoga naroda. Moj lični pogled je, verovatno, specifičniji od većine drugih ljudi, i u mom viđenju otadžbine je jako naglašen kritički stav. Pošto se i sam osećam integralnim delom srpskog roda, sve moje kritike upućene srpskom narodu su upućene i meni lično.

Da kažem i to da sam, proučavajući svetsku istoriju, naučio sam više o Srbiji nego o svetu. Ja sam, zapravo, shvatio ono što svet, na žalost, bar u našem slučaju, nije shvatio. A to je sledeće: svet smatra da Srbija bez njega ne može, ali niti shvata niti priznaje da ni svet ne može bez Srbije.

Rada Saratlić