01.01.00
Blic
22.08.2000.
Dobrosav Bob Živković, ilustrator koji je dočarao bajkoviti svet krhkih princeza
Crtam kad sam srećan
U vreme kada je Bob počinjao da crta, Srbija je bila ?comiks" zemlja - piše Voja Žanetić, povodom izložbe ilustracija Dobrosava Boba Živkovića, u Galeriji Kulturnog centra Beograda, i još podseća: - ?Politikin zabavnik" je imao više čitalaca nego sada ?Pink" gledalaca. ?Stripoteka" se odnosila kod knjigovesca na ukoričavanje, a ?Alanom Fordom" se trgovalo kao sada benzinom... ?Porodica Tarana" je bila daleko najpopularnija porodica u zemlji, što danas, kao što znate, nije slučaj. Tako je bilo nekada, a danas bar imamo Boba, da nas vraća u neko bliže ili dalje, ali svakako, romantičnije vreme, kao i da nam veštim potezom i bojom predočava avanture naših omiljenih strip junaka. Upravo nam je dočarao svet mašte i fantastike, krhkih princeza i plećatih požrtvovanih mladića, u knjizi srpskih narodnih bajki, objavljenoj u izdanju Kreativnog centra, crtežima koji čine i aktuelnu izložbu.
Može li se ilustrovanje naučiti?
- Da, zaista sam protivnik apsolutnog poverenja u talenat. On je kao igra na sreću i opravdanje za nerad, što je naročito u ovoj zemlji uzelo maha. Smatram da od svog kuma, od koga sam učio da crtam, ilustrujem bolje samo pet godina, koliko je on pauzirao.
Kako vi, kao ilustrator, gledate na sunovrat Srbije, između ostalog, i u kulturološkom smislu?
- Kad sam počinjao, govorili su mi da 17 godina neću pronaći posao. U to vreme, jedino je, valjda, Petričić nešto zarađivao. Prijatelji su mi se čudili: ?Zašto ideš u potpunu anonimnost, kad možeš bilo čime da se baviš?" I sada, novini koju čitam, treba da dam stav o sunovratu kulture u Srbiji... Živim relativno normalno od onoga što radim, i čini mi se da nije sve tako crno. Dešavaju se i crne i bele stvari. Kada idete ulicom, možete da gledate u blato ili u sunce.
U koju publiku još verujete? Kome se obraćate?
- E, u tome je razlog zašto inače ne dajem intervjue. Ne radim za publiku. Zahvaljujući ?Zabavniku i Kreativnom centru, mogu da budem razmažen, i da se ne opterećujem javnošću. Ilustracija je dobra kada sam ja srećan, a i moji odbačeni radovi sviđaju se publici. Ona, očigledno, nije kritična kao što sam ja. Radim za sebe, kao i uvek. U marketingu se određuju ciljne grupe. Ali, kad hoćete da kupite nekome nešto za rođendan, baš ako budete pogađali šta bi slavljenik želeo - promašićete. Umesto toga, bolje je da poštujete sopstveni osećaj. Čak ni decu ne možete da ulovite kako razmišljaju. Jednostavno, ako radiš ono što voliš, i drugima će to značiti. Tako, moj sestrić Milan voli da jede isto što i ja!
Ipak, da li vam je bar jednom publika značila u životu?
- Jednom prilikom, u Platou, zaustavio se pred jednim mojim plakatom čovek koji je ličio na ubicu. Kikotao se pred crtežom, ne sanjajući da ga autor posmatra, pijuckajući piće iz prikrajka. Pomislih - eto, za njega sam to uradio.
Da li ste se, zaista, zbog deficita dobrih pisaca, okrenuli narodnim pripovedačima?
- Ne, ovo je čak presedan. Ima dosta mladih dobrih pisaca, samo su lenji kao bube. Mislim na Voju Žanetića, Anu Vehauc, Jasminku Petrović, koja ne može sve da postigne, ali, uz dobar bič, bi mogla, Dragoljuba Ljubičića Mićka... To su autori hit knjiga, u kojima je, kroz humor i satiru, data analiza našeg vremena, i svi su veći pisci nego što sam ja ilustrator. Samo se ja više čujem, a i deblji sam...
Da li ilustracija kao disciplina trpi danas, ovde, i zašto?
- Ne trpi. Prethodni period je bio problematičniji, jer se ona nije smatrala profesijom. Treba samo da izdrže i crtač i njegovi roditelji. Sve do profesionalnog bavljenja ilustracijuom, radio sam i u obezbeđenju na koncertima, zatim u marketingu...
LJ. JELISAVAC
