Srpski književni zverinjak - književni život Srbije 1944-2000.

28.02.14 Danas

U staroj Maderi omiljeno jelo njenih najboljih gostiju bilo je pitino dete. Testo pretekne od pite, i onda se savija nešto novo, slično a različito, jednostavno a neodoljivo. Otprilike se tako učinila knjiga Radovana Popovića iz podnaslova ovoga članka. Popović je pre nje objavio desetinu književnih biografija i hronika, i silna građa koju je, nema sumnje, posedovao prosto ga je terala na to da joj dadne jedan nov oblik. Eto ga! Književni život Srbije, između 1944. i 2000, na 740 stranica.

Knjiga se pojavila pre dve godine i - bogata i glomazna, izazovna u svakom pogledu - nije dobila nijedan pošten redak u novinama. Ne brinite, to, sasvim sigurno, ne govori ništa loše o samoj knjizi. I nismo ovaj podatak izneli da bismo oplakivali njenu rđavu sudbinu, već zato što knjigu manje žalimo nego one koji joj nisu posvetili pažnju. Oni su gubitnici. Kazaćemo i zašto.
Popović je klasik ovoga žanra i on je Srpski književni zverinjak sastavio po meri svoga neuporedivog iskustva. Radio je na Andriću, Crnjanskom, Isidori, Popi, Ćosiću, Krleži. Upoznao ih je kao što se znaju rođaci; ušao u njihove živote, sudbine i karaktere. Ko krene da proučava te ljude mora da krene od Popovića, u najmanju ruku mora da ga ima pored sebe. On je neka vrsta orijentira u tim književnim karijerama. Sve je to, uostalom, dobro poznato.
Od knjige do knjige on jeste varirao svoju metodu, ali samo toliko i tako da bi ona zapravo uvek ostajala jedna i ista. To je postupak iz tri koraka: dokument - montaža - priča. Svašta može biti dokument. Pismo, izjava, svedočenje, sećanje, memorabilija. Dokumenti se povezuju i kombinuju, slažu i dodaju, zapetljavaju i otpetljavaju, i to - nema greške - ide bez imalo otezanja. Tako se onda rađa priča, koja je osnov Popovićevih radova o velikim piscima: jednostavna, tečna, zanimljiva. I: uvek, pouzdana, ta se reč ne bi smela preskočiti. Takva je i ova, o kojoj ovde govorimo.
Njena radnja počinje sa četničkim kongresom u selu Ba, koji se održava o Svetome Savi 1944, i okončava završetkom stoleća, koje je kod nas bilo i kraj traumatične vladavine Slobodana Miloševića u koju su srpski pisci bili upleteni na različite načine. Ba se ne spominje zbog četnika (bilo bi banalno, a upravo banalnostima Popović se odupire u svakoj mogućoj prilici) nego zbog najvećeg četničkog pisca Dragiše Vasića. Popovićeva podtema je pisci u službi naroda, i Vasiću je, zato, pripalo da otvori hroniku. Zatvara je na drugoj strani, Milan Davidović, čijoj kultnoj antikvarnici knjiga u Knez Mihailovoj Popović zapravo pravi posvetu. Zato što je to kroz decenije bilo važno stecište književnika i knjiga, neka vrsta njihove crkve.
Između ove dve tačke jedan književni Vavilon. Stotine pisaca, njihovih gestova i akcija, događaja koje su proizvodili, njihovih sudbina, ideja i sporova, izveštaja, najzad, o njihovim delima, sve je to stavljeno u korice, u kojima se pojavljuju kao jedinstvena slika književne epohe, ništa manje, zapravo, i slika epohe kao takve. Popović ih kao granginjole izvodi na scenu i sklanja s nje, na kojoj oni igraju uloge kakve on drži da su igrali i u realnosti svoga doba. Imamo jedno vreme na dlanu, koje je počelo dolaskom partizana i komunista i koje je nestalo kad se srušila njihova državna tvorevina, i propala njihova ideologija. Popović se ne bavi književnim periodizacijama, ali slika je jasna: književni svet koji je nastao na kraju jednog velikog rata okončao je svoj vek na kraju drugog, manjeg, ali ništa manje strašnog. Došao je sa Titom, a otišao sa Miloševićem. To su vremenske međe Popovićevog rada.
Napisali smo Vavilon za ono za šta Popović kaže da je zverinjak. Neki uticajni pisci stavili su autoru prigovor na oportunost reči iz naslova. Nismo se povodili za tim slučajem. Zverinjak jeste teška reč, ali ispod nje ne stoji nikakav piščev prezir prema svojim junacima. Oni su, u celini uzev, onakvi kakvi jesu. Davani bez intervencija, pričali su svoju priču sami sobom, dakle sopstvenim svedočenjima, ili svedočanstvima drugačije prirode. Oni koji znaju Popovića znaju i to da on na stvari gleda sa jednom suzdržanom vedrinom, koja mu pomaže da se ne identifikuje sa ličnostima na kojima radi. Ali joj on, takođe, nikad ne dopušta da ona uzme stvari u svoje ruke i da određuje ton. Uostalom, Popović će retko reći svoj stav; ako vam je do njega, moraćete ga sami potražiti. Njegovo je - to mu je pravilo - da vam pruži dokaze, ostalo je na vama. Srpski književni zverinjak nema, dakle, nikakvu tendenciju osim te da uradi najviše što se može za kompleksnu sliku jednog književnog doba. Njegov autor nema svoje ljubimce, ali ni one koje ne voli. Nastoji, možda bi to bilo tačnije reći, da to bude tako da se ne vidi i ne primećuje, ni jedno ni drugo. Ljudi skloni tome opisuju ga kao bliskog tzv. nacionalnoj inteligenciji i Akademiji, ali on sa jednakom pažnjom u ovoj knjizi prati šta radi njegov (recimo tako ) Ćosić i čovek sa druge strane ulice, Konstantinović; Mirko Kovač i, na primer, Kapor.
I zato, kad pušta odu Marksu Bore Ćosića, ili kritički dopis mladoga Ljubomira Simovića novinama protiv onih đaka koji idu u kafane a ne u akcijaški klub, ili kad citira Milorada Pavića o tome da je Milošević najveći posle Svetog Save, ili kad publikuje fotografiju na kojoj su Arkan, Limonov i Peđa Marković, ili kad najzad navodi pisamce Bojana Stupice Ivi Andriću, sa molbom da mu veliki pisac iz Ciriha ponese gorgonzolu za suprugu Miru (Stupicu) jer ona taj sir obožava, a obožava i on nju, onda to ne treba uzimati kao manju ili veću pakost nego kao neumitni dokument vremena. Popović ne prećutkuje. Bez toga nema uverljivosti, a bez uverljivosti nema istorije.
Popović se jamačno svašta nagledao i svašta naslušao, ali ovo nije knjiga anegdota, nego ozbiljnog govora o ozbiljnim stvarima. Marljiv i samopregoran, on je dospeo do najskrovitijih mesta, tajnih arhiva, privatnih kovčega sa ličnom poštom. Ljudi su ga puštali k sebi, jer je imao autoritet istraživača bez ijedne afere koja bi mogla proizaći iz pipavog posla kojim se bavi. On nije ulazio u sobe ljudi nego u njihove vizije, karaktere, umetničke namere. To je razlika. Od prve knjige demonstrirao je moralnu disciplinu staroga, patrijarhalnoga, kova, koja ti kazuje šta se sme a šta ne sme, gde je privatno a gde to privatno prestaje. Srpski književni zverinjak nastao je kao rezultat istraživačkog napora te vrste. Dobilo se na kraju: uzbudljivo svedočanstvo o mukotrpnom hodu jedne književnosti ka svojoj slobodi, do koje se imalo ići kroz rvanje sa rigidnim politikama, i, na kraju stoleća, sa rigidnim nacionalizmom. Bivalo se protiv. Služilo im se. Bilo je svega.
Ovo je, međutim, najviše knjiga o jednom svetu koji je naprečac otišao, kojeg više nema, i koji nam se javlja s one strane groba. (Zaboravljeni svet u zaboravljenoj knjizi) Stvarni heroji velikih ideja i obične ulizice, ljudi neobuzdane mašte i skribenti, jaki karakteri i slabići, sve je to ono što je Popović doživeo kao zverinjak. Da li je on apsolutno potonuo, ili se nešto ipak prelilo i u ovo, novo doba? To već nije tema ove Popovićeve knjige. Možda sledeće.

Radivoj Cvetićanin