Stazama srpske kulture

27.11.04

Društvo slavista “Narodno kolo” sa Univerziteta u Lođu (Poljska), svake godine dodeljuje “Nagradu svetih Ćirila i Metodija” za izuzetan doprinos u izučavanju slovenskih kulturnih veza”. Ovogodišnji dobitnik je doc. dr Darko Gavrilović (1966), profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Banjaluci, a ovo visoko međunarodno priznanje stiglo je za njegovu knjigu “Polja kulture srednjovekovne Srbije”(banjalučka “Besjeda”, 2004).

Gavrilović je autor monografija “Stjepan Radić i Srbi, 1871-1918” (Split, 2002), “Stazama srpske kulture”(Banjaluka-Beograd, 2002), “Svetlost i tama savremenog sveta, 1775-2000” (Banjaluka, 2003). Predavao je i objavljivao u Poljskoj, Nemačkoj i Hrvatskoj, a napisao je i više desetina priloga za Srpski biografski rečnik Matice srpske. Bavi se i književnim radom. Pitali smo ga, kako je njegova nagrađena knjiga stigla u Poljsku?

- Pre dve godine bio sam na naučnom putovanju u Nemačkoj, a iz Lođa me je pozvao moj kolega dr Zoran Đerić, koji je tada predavao na njihovom univerzitetu.Tamošnji slavisti želeli su saradnju, pa sam održao nekoliko predavanja, a pišem i za njihov časopis “Slavistika”, uglavnom o istoriji kulture Srba, Bošnjaka i Hrvata.

O siromašnima

Srbija je siromašna zemlja a to, po definiciji, znači da su joj nauka i kultura na niskim granama - objašnjava naš sagovornik. - U proteklih petnaestak godina ostali smo sami sa sobom, getoizirani iz poznatih razloga, pa je teško povratiti korak. Obični ljudi su bili izloženi svim oblicima subkulture: prosto su oterani od knjige, zatvoreni u uskonacionalističke okvire, postali su ksenofobični. Pritiskali su ih mitovima o neprijatelju, o smrti, prosto su terani da se zavuku u svoje malo dvorište i da iz njega ne izlaze.

Ipak se, bar na univerzitetu, stvari kreću na bolje. Mladi pokazuju sve veće interesovanje za više znanja, za poređenje. S druge strane, danas su nauka i kultura zapadnog sveta gotovo potpuno na tržištu, što nije dobro, ali je tako. I moje kolege istoričari nekako su podeljeni u dve grupe: jedni se čvrsto drže samo nauke, a drugi, u koje i sebe ubrajam, voljni su da se približe publici. Smatram da istoriju treba demitologizovati i demistifikovati, učiniti je prijemčivijom. Verujte, ima šta da se sazna od “učiteljice života”.

Potom su nastale dve moje knjige, a jedna je nagrađena: “Polja kulture srednjovekovne Srbije” napisao sam i zato što se malo zna o toj temi. S druge strane, želeo sam da pomognem svojim studentima da lakše uče, jer su na prvoj godini i još nemaju naviku da “kopaju” po raštrkanoj i teško dostupnoj literaturi. Pišem i književnu prozu, a ova knjiga je pokušaj da pronađem nekakvu zlatnu nit između književnosti i nauke. Tako su moj trud ocenile kolege iz Poljske.

Sadržaj pomenute Gavrilovićeve knjige podeljen je na poglavlja sa literarnim predznakom. U “Predsvanuću i svitanju” govori se o starim slovenskim zemljama, seobama i ratovima, o imenu, životu i veri, te o prvim srpskim zemljama na Balkanu, pisanoj reči i muzici. “Jutro” govori o dinastijama i podanicima, obavezama i zanimanjima, susretima svetovnog i duhovnog života, o zidanju dletom, četkicom, rečju i zvukom. Poglavlje “Dan” govori o raskoši, snazi i moći, o usponima dana i plodonosne brazde na poljima kulture. “Sumrak i noć” posvećeni su odbranama i porazima, zrelosti i punoći poslednjeg doba.Nije bilo lako opisati srednji vek u Srbiji sa kulturološkog aspekta, jer je to period od bezmalo hiljadu godina. Naročito zbog uvrežene zablude da je to bilo vreme mračnjaštva. Već iz slika materijalnog i duhovnog nasleđa vremena, vidi se da nije bilo tako.

- Istina je da se ratovalo, da su znanja trpela mnogobrojne štete - kaže Gavrilović. - Ipak, to je bio vek velikog procvata muzike, iz svoje utonulosti u noć on je rađao novu kulturu, hrišćansku, koja je čudesnim plodovima u arhitekturi, umetnosti, književnosti, nadoknađivala sve ono što je razgrađivano u verskoj zatucanosti, proistekloj iz dubokih bunara neznanja srednjovekovnog čoveka.Srbija toga doba vezana je za Vizantiju i široki vizantijski kulturni prostor. Lepotu i snagu vlastite kulture, ona je dobrim delom crpela iz tog okruženja, mešajući ga sa slovenskom, predhrišćanskom prošlošću i kultnim, magijskim iskustvima starosedelaca. Cela ta mešavina daje srpski srednjovekovni kulturni obrazac. Tek od baroka, kako je uočio Dejan Medaković, Srbija ulazi u zapadnoevropski kulturni prostor, u kome je, evo, već 200 godina.

Radmila Lotina