Stranost bića

01.04.10 Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića

Ne mora čitalac knjige Stranost bića Dragana Prolea da bude filozofski obrazovan kako bi uočio izvesnu napetost u naslovu: em je pojam "stranost" malo neobičan, em je u kombinaciji sa imenicom "biće" nekako nakrivo nasađen. Stranost bi, naime, imala biti svojstvo bića, onako, otprilike, kako je tvrdoća (tvrdost) svojstvo kamena, mekoća (mekost) svojstvo sunđera, ili glupost (glupoća) svojstvo morona ("glupi moronu!"). Razlika je, ipak, značajna. Već sam pojam kamena sadrži tvrdoću u sebi – ne postoji kamen koji nije tvrd, kao što nema sunđera koji nije mek, niti postoji glupak koji nije glup. Stranost, međutim, nikako nije svojstvo bića na taj način. Upravo suprotno: stranost je strana biću, stranost je izvan bića. U dugoj tradiciji metafizike biće se određivalo kao ono što je istovetno sa samim sobom (ja sam jednak sebi, moja suština to sam ja), kao ono što je uvek pri sebi, što je jedno i nedeljivo, dakle suvereno. Ako i ima nečeg što je biću strano, to ne može biti u njemu, to ne može biti njegovo svojstvo. Drugim rečima, "stranost bića" je pre oksimoron nego pleonazam, više "drveno gvožđe" nego "mala kućica", dakle protivrečnost u samome pojmu, dva suprotstavljena smisla na istom mestu i u isto vreme – paradoks. U formalnoj logici i dobrom delu nauka paradoks blokira mišljenje jer se ne da razrešiti. "Okrugli kvadrat" se, naprosto, ne da zamisliti. Ali zato su tu filozofija i umetnost. Na više od 300 stranica knjige, novosadski filozof Dragan Prole pokušava da pokaže kako, zapravo, "stranost bića" nije oksimoron, niti je, kada se problemu priđe iz fenomenološke perspektive, biće ikada bilo tako čvrsto prilepljeno za sebe, a još manje da je reč o nečemu što se ne da misliti. Naprotiv. Stranost bića, stranost u biću, uslov je postojanja samoga bića.
Biće se, dakle, hiljadama godina legitimisalo sopstvenim identitetom. Ostati isti u promenama držalo se, odnekud, značajnim dostignućem. Strano se moglo misliti samo ako je ono vlastito, ono što je biće utvrđivalo u njemu samom, bilo osvojeno i učvršćeno. Na stranca se odvajkada gledalo ispod oka: nije naš, ko zna šta nam misli. Bolje s našima, bar znamo kak’i su, nego s nji’ovima. Umeju i naši da budu zaguljeni, ali bar i’ znamo, naši su, brate, a onima nek’ je daleka pusta kuća. Ne znaju čak ni naš jezik, nemci jedni. I tako dalje. Barem mi ovdašnji znamo o čemu govorimo. Prole, međutim, implicitno pokazuje da je našost koja se uspostavlja na takav način, kao jedna zatvorena, u sebe sklupčana gromada straha od stranog, odličan uvod u sumanutost. Oslanjajući se na odlično poznavanje istorije filozofije, na fenomenologiju Edmunda Huserla, francuski poststrukturalistički diskurs i, naročito, na radove nemačkog fenomenologa Bernharda Valdenfelsa (odličnu Valdenfelsovu knjigu Topologija stranog, Stilos 2006, preveo je upravo Prole), novosadski filozof sada vlastito legitimiše preko stranog, ali ne na način mehaničke dijalektike koja će, pod hitno, da primeti kako nema stranog bez vlastitog, niti vlastitog bez stranog, ama je vlastito ipak bitnije. Reč je o nečemu zanimljivijem.
Čitava je fenomenologija, zapravo, svojevrsna reakcija na hegelovsku dijalektiku, na spekulativno kretanje pojma koji misli sebe samoga. Jaz između subjektivnog i objektivnog, između transcendentalnog i fenomenalnog, fenomenologija nastoji da prevaziđe ne tako što će ih izmiriti u pojmu, već ulazeći u samo srce subjekta i njegovih intencija. Zbog toga je Proleu potrebno da uhvati priličan zalet i istoriji fenomenologije, njenim izvorima i njenom preplitanju sa drugim disciplinama, posveti čak četiri prva poglavlja svoje knjige (što je dragoceno, jer na domaćoj filozofskoj sceni fenomenologija je terra incognita). Upoznajući nas, kroz analizu pojma stranosti, sa antičkim izvorima fenomenologije, te sa njenim menama u modernom mišljenju – u luku od Kanta do Huserla, preko Hegela, Marksa i Ničea, autor nam krči put ka savremenim fenomenološkim problemima i stvara pretpostavke za razumevanje odnosa između stranog i vlastitog. Od petog do sedmog poglavlja upoznajemo se sa fenomenološkim problemima u periodu od Hajdegera do Levinasa, da bi poslednja dva dela knjige zagrizla u samo srce problema: apsurd i ontološka nosivost stranosti. Preskačući ogromne prostore fenomenoloških problema, moramo reći: Prole je, uprkos izričitom pozivanju na Valdenfelsa, kome i posvećuje knjigu, zapravo najbliži Levinasovom shvatanju fenomenologije kao svojevrsne ontologije. Ali u tome i jeste kvaka. Ukoliko je Huserlova ideja i bila da fenomenologiju, na neki način, odvoji od ontologije, da je izbavi iz dijalektičkih vrtloga pojma, koji usisavaju sve što im se nađe na putu, računajući i samu stvarnost, Levinasov poduhvat sredstvima fenomenološkim gradi ontologiju stranog, drugog, lica, dakle jednu etiku savršeno različitu od svih usrećiteljskih etika dvadesetog veka. Knjiga Dragana Prolea rađa se na mestu susreta fenomenologije i ontologije.
Ova sabrana i elegantna knjiga zahteva za sebe pravo na život u ovdašnjim devastiranim prostorima filozofskim: niče iz neplodnog tla, bez potpore, bez dovoljno hranljivih materija, bez sličnih kreacija u svojoj blizini. Ali probila se i sada raste. Dragan Prole već neko vreme hoda putevima fenomenološkim. Možda i ne zavisi samo od njega dokle će stići, ali kada je već dovde došao nema razloga da ne produži. Naprotiv.