Sumporna kiselina

13.11.07

Istorija je pokazala da ne treba doći do koncentracionih logora da bi se kazalo da je užas nepodnošljiv, on počinje već od deportacije, kaže poznata belgijska književnica Ameli Notomb.

Ameli Notomb, jedna od najpoznatijih belgijskih književnica danas u svetu, upravo je za svoj najnoviji roman „Ni od Eve ni od Adama” („Ni d`Eve ni d`Adam”, što bi se otprilike moglo prevesti i kao „Od pamtiveka mi nepoznat”) dobila nagradu Flora za 2007. godinu. Notomb, koja je 13. avgusta napunila 40 godina, rođena je u japanskom gradu Kobeu, kao kći diplomata. Piše na francuskom i živi u Parizu, i danas je jedan od najproduktivnijih pisaca u Francuskoj: prvu knjigu, „Higijena ubice” objavila je 1992. godine, i od tada gotovo da svake godine objavi po jedno delo. Na srpskom jeziku je kao svog ekskluzivnog pisca objavljuje beogradska „Paideja” (do sada su izašla dela „Ljubavna sabotaža”, „Sumporna kiselina”, „Biografija gladi”, „Antihrista”, „Leksikon ličnih imena”, „Kozmetika neprijatelja”, „Metafizika cevi” i „Higijena ubice”). Razgovor sa Ameli Notomb vođen je u Parizu, u izdavačkoj kući „Alben Mišel”, koja je objavila i njenu najnoviju knjigu.
Objavljujete prilično ubrzanim ritmom?
Objavila sam 16 knjiga za 15 godina, a sada radim na svom sedamdeset trećem romanu, izračunajte sami koliko je neobjavljenih rukopisa. Nikada ih nisam smatrala rezervama, to su samo neobjavljeni rukopisi zato što na njih još nije došao red. Pisala sam od svoje sedamnaeste do dvadeset treće godine, a da nisam ni sanjala da ću biti objavljivana; pisala sam zbog ličnog istraživanja koje je bilo, i ostalo, moj pokretač. Objavljivanje je sekundarno, dolazi naknadno, ono je mnogo kasniji čin od pisanja, gotovo vrsta igre slučaja. Nastaviću da pišem mnogo jer je to upisano u meni, i ne mogu drugačije, a neću objavljivati više nego do sada.
Kakva je reakcija književne kritike u Francuskoj na Vaše delo?
Već je dobro i to što me je uopšte videla. U osnovi ne mogu da se žalim, jer je kritika bila prisutna od moje prve knjige, i dobro me je primila. Ali, činjenica da objavljujem svake godine, i da moj uspeh raste, nije učinila da mi kritika bude naklonjenija. Bilo je godina kada me je potpuno uništila. Sada, petnaest godina kasnije, razumem kako se taj proces odvija. Ima dobrih i loših godina. Književna kritika u Francuskoj je vrlo specifična. Postoji nekakav neprikosnoveni autoritet, zaista ne znam ko je to, ali on postoji i svi čekaju da se prvi izjasni i ostalima da ovaj ili onaj znak. A, pošto se jednom izjasnio, svi novinari, skoro svi do jednog, slože se sa njim. Ima vrlo, vrlo malo novinara koji se tome ne povinuju. Zato sam ja izgradila filozofski stav da mogu da budem otporna na preterane komplimente, a donekle indiferentna kada o meni govore na suviše uvredljiv način. U literarnom svetu pozitivna je činjenica da književna kritika postoji makar i da ne radi dobro svoj posao, jer bi, kada je ne bi bilo, značilo da važe samo tržišni zakoni što zvuči zastrašujuće.
Niko još nije uspeo da načini pastiš Vašeg stila...
Ako je tako, to me vrlo raduje! Znate li da je nedavno iz štampe izašla knjiga u kojoj se imitira veći broj bestselera francuske književnosti, među kojima sam i ja. Ono što je meni namenjeno nije posebno loše, niti je zlonamerno, samo jednostavno, to nisam ja. Kad bi se pojavio neki dobar pastišer, verujem da bi bilo načina da me imitira. Sada ću ponovo biti neskromna: Prustu, koji je bio najveći pastišer svih vremena, lako bi pošlo za rukom, ali na nesreću, to ne možemo doznati.
U Americi Vas ozbiljno izučavaju?
Prošle godine sam bila pozvana u Ameriku, na Berkli. Naravno, nisam mogla da prisustvujem časovima svih tih profesora koji su moje romane uvrstili u svoje programe, ali su oni organizovali susret u ogromnom amfiteatru sa svim svojim studentima. Mogla sam da primetim da se teme odnose na gotovo sve moje knjige, i da je njihovo proučavanje briljantno. U Evropi, uspeh ima lošu stranu – da izaziva veliku podozrivost, tako da mene ni u Belgiji, odakle sam, niti u Francuskoj nisu dočekali raširenih ruku na univerzitetima. Uprkos tome, 13. novembra na Sorboni, obimni doktorat, rezultat svog sedmogodišnjeg rada na mom delu, braniće moj zvanični biograf, Lorelin Amanje.
U svet užasnog nasilja ulazite neverovatnom lakoćom?
Jedno od najvažnijih pitanja koja književnost treba da obrađuje je problem zla. U svakodnevnom životu ga je svako od nas upoznao. I ja sam se sa njim srela. Imamo tendenciju da na zlo reagujemo uvek na isti način: to nismo mi, zlo je u drugima. Književnost treba da ima snagu da preuzme odgovornost i da sagleda zlo iznutra, u ličnostima koje čine zlo. U Sumpornoj kiselini smo u središtu tog problema. Pravo pitanje je od kojeg časa užas postaje nepodnošljiv. Nepodnošljiv je od samog početka. Istorija je pokazala da ne treba doći do koncentracionih logora da bi se kazalo da je užas nepodnošljiv, on počinje već od deportacije. Sumporna kiselina je knjiga koja je meni donela najgore uvrede u životu. Ali šta se tu može prebaciti jednom piscu? To što knjiga nagoni da urlamo nije znak da sam ja bestidna, bestidna je stvarnost, ono što je svuda oko nas.
Zbog čega se mladi čitaoci toliko identifikuju sa Vašim junacima?
To je i meni neobjašnjivo. Ne znam kako je do takvog uspeha kod mladih čitalaca uopšte došlo, pre svega ne znam kako sam ja postigla toliki uspeh. Moje knjige su prividno lake, kratke su, to je možda onaj aspekt koji mladima odgovara. Gledajući unazad, mislim da se mladi mogu lako identifikovati sa mojim likovima koji su im slični po tome što su najčešće neprilagođeni, ljudi u krizi, marginalci, svi koji se osećaju loše u svojoj koži.
Ipak, Vaše autobiografske knjige vezane za Japan su one o kojima se najviše govori, i koje dostižu vrtoglave tiraže.
Činjenica je da su moje knjige koje su zabeležile najveći uspeh autobiografske, i dešavaju se u Japanu. Ja nikada ne kažem sebi kako bi bilo dobro da napišem neku knjigu iz svog života. Za mene je uvek veliko ushićenje da se iznova sretnem sa pisanjem, zato uvek koristim izraz da sam trudna od svojih knjiga.
Nit koja vodi naraciju u Vašem delu uglavnom počiva na nesporazumima na nivou jezika, kultura i osećanja...
Sve vrste nesporazuma su me uvek fascinirale, bilo da su jezičke ili neke druge prirode. Ja verujem u sudbinu. Mislim da nam danas ona ne izgleda kao niz proročanstava kao što se činilo ljudima u antičkom dobu. Naša sudbina se manifestuje kroz nasporazume. To je u mojim knjigama uvek očigledno, posebno u onima u kojima se bavim svojim životom: nesporazum ima nepopravljive posledice, on odlučuje umesto nas.
Stranice koje su posvećene usponu na vrh Fudžijame su od najuzbudljivijih epizoda u Vašem najnovijem romanu. Da li u potpunosti odgovaraju stvarnosti?
O da, savršeno! Kada su moje knjige autobiografske, one su to sto odsto. Ništa nije izmišljeno. Postoji samo stilsko odstojanje koje želim da smanjim, jer mi nije cilj da se bavim stilom nego da što tačnije izrazim osećanja koja su me ispunjavala u datom trenutku. Najteže je bilo rekonstruisati emocije koje su me preplavile kada sam se uspinjala do vrha, na 3765 metara, te lepe mitske planine, simboličkog značaja.
U ovoj novoj knjizi, naratorka ima i verenika u Japanu. Za njeno osećanje ne postoji odgovarajuća reč u modernom francuskom, u japanskom je poznata kao
Da, govorim o veoma lepom, otmenom osećanju, ali onom koje isključuje bilo kakvu strast. Ono predstavlja zadovoljstvo da se sa nekim podeli sve ono što čini uživanje, prijatnost u životu, ne odnosi se samo na seks. Odgovara izrazu u francuskoj književnosti osamnaestog veka naći nekoga po svom ukusu. Ima parova koji čitav život provedu tako, možda su to parovi koji traju. Po meni, u ljubavi dramatično nedostaje humora.
Da li ste ikada imali prilike da čujete za nekoga od pisaca srpske književnosti?
Poznato mi je samo ime Danila Kiša. Jedini srpski pisac kojega lično poznajem i koji se time diči jeste Patrik Beson.
Šta biste želeli da kažete svojim čitaocima i Srbiji?
Želim da im kažem: ko ste vi?

10.05.07 Vreme

Roman Ameli Notomb je pravi dragulj, sto i kusur stranica briljantne polemike sa svetom koji je sve manje naš dom, a sve više hladno i beznadno mesto u kojem smo svi učesnici "rialitija"

Imam dvadeset godina i trudim se da steknem što više iskustva – rekla je. – Ne treba imati predrasuda prema "Koncentraciji". Uostalom, ja smatram da nikada ne treba suditi, jer ko smo mi da bismo sudili? Kada budem završila sa snimanjem, tada će još i imati nekog smisla razmišljati o svemu. Sada, ne. Znam da će biti onih koji će reći da to nije normalno, to što ljudima radimo ovde. Zato ja postavljam sledeće pitanje: a šta je to normalno? Šta je to, dobro, zlo? To je stvar kulture.

"Dođe i trenutak", kaže Ameli Notomb na samom početku, "kada im patnja drugih više nije dovoljna; trebao im je njen spektakl." A nema više spektakla bez "realnosti", bez "autentičnosti": koga još može uzbuditi nešto što je odglumljeno, u doba svakojakih "specijalnih efekata", stvarnijih-od-stvarnosti, i baš zato sasvim articifijelnih, pa otuda na koncu i dosadnih? Upravo kao logičan produkt epohe u kojoj su filozofi proglasili faktičku "smrt stvarnosti", svetini je potreban direktan prenos života i smrti – tuđih, dakako – jer je to još jedino što pruža dovoljno jak (parapornografski?) nadražaj. Šta je, recimo, reality show? Nije li taj termin nešto kao "drveno gvožđe"? No, upravo se o tome radi: o brižljivom priređivanju stvarnosti, koja mora da bude sočnija, krvavija, spermastija ili šta-god-već od one "obične", nesnimane, one u kojoj egzistiraju Oni Koji Gledaju. Umesto u obličju totalitarne države, kako je "naivno" mislio Orvel, Veliki Brat se pojavljuje u obličju prizemne voajerske zabave, ispražnjene od svakog sadržaja i Smisla, štaviše, cinične prema samoj ideji potrage za njim, prema "staromodnom" insistiranju na njegovom značaju.

Ameli će Notomb ne samo nadorveliti Orvela nego će i nadhaksliti Hakslija, i smućkati ih u novi, višestruko otrovniji koktel u obličju Sumporne kiseline (preveo Ivan Šepić; Paideia, Beograd 2007): totalitarni poredak, naime, u svetu njenog romana ostaje gola ljuštura, tehničko sredstvo, "pomagalo": nema tu više ideologije ili bilo čega sličnog, preostala je samo gola, brutalna sila, koja – kao i patnja žrtava – služi samo tome da bude "telegenična", nekome privlačna a nekome odbojna, ali svakako fascinantna, svakako prizor koji se ne propušta. Jer, Sumporna kiselina se dešava otprilike u ovo vreme, u nekoj neodređenoj evropskoj zemlji. Nema ni komunizma ni fašizma nigde u blizini, naprotiv, demokratsko konzumerističko društvo jedino je što je preostalo na istorijskoj pozornici. Iznenada, međutim, dolazi do masovnih, brutalnih racija čije slučajne, proizvoljno odabrane žrtve bivaju smeštene u vernu repliku koncentracionog logora, gde će se s njima i postupati kao sa "istorijskim" logorašima: biće batinani, ponižavani, izgladnjivani, terani na besomučni ropski rad; oni koji budu najslabiji – ili najmanje "telegenični" – biće i ubijani. Njihova će ličnost biti potrta i zamenjena brojevima i šiframa. Oni će, zapravo, živeti kao ne-građani, kao golo ljudsko meso, dvonožna biomasa "izvan svakog pravnog poretka", što bi rekao Đorđo Agamben za savremene zatočenike globalnog rata niskog intenziteta. Samo, ima jedna sitna razlika: oni će biti permanentno snimani. Jer, iza njihovog zatočeništva, mučenja i smrti ne stoji nikakva "mesijanska ideja", pa ma koliko sumanuta, nego nešto mnogo strašnije, beznadežnije: njihovo je logorovanje totalni reality show prigodno nazvan "Koncentracija".

Ko su ljudi koji muče logoraše? Kapoi, oni koji su plaćeni, "slobodni" učesnici "Koncentracije"; jedna od njih, Zdena, izgovoriće monolog sa početka teksta. Ameli N. na tom mestu, kroz taj solilokvij, uistinu majstorski persiflira onu (kvazi)postmodernističku i "multikulturalističku" Relativizaciju Svega Postojećeg: ako smo posve nemoćni da definišemo Dobro i Zlo, ako nam je čak zabranjeno da to i pokušamo, ako je sve "stvar konteksta" iliti "kulture", onda je uistinu sve dozvoljeno, pa i ubijanje nemoćnih i nedužnih zarad zabave. Samo, lucidni cinizam Notombove – koji je, začudno uspešno, umiksovan sa gotovo detinjim romantizmom – ide i dalje od toga: na neki paradoksalan način – koji ti ne ostavlja nikakvu nadu – svi su saučesnici "Koncentracije", čak i oni, poput pompeznih novinskih uvodničara, koji se nad tom stvari "zgražavaju". Jedini je lek protiv "Koncentracije", naime, potpuna tišina, a za nju je, kad počne ubijanje, već prekasno, nepovratno prekasno: voajerski adrenalin dalje radi na automatskom pilotu, i ništa ga neće zaustaviti. Panonika, najlepša i "najčistija" zatvorenica, figura Lepote i Sklada usred nepojamnog užasa i gnusobe, ona Jedina koja će izgovoriti svoje ime i time simbolički povratiti svoju ljudskost, obratiće se gledaocima gnevno, skidajući njihove pritvorne, samozaštitne maske: "Vidim sve one koji nas tupo gledaju, vidim i one koji nas gledaju pametno, one što govore: ‘Gledam da vidim dokle se drugi mogu uniziti’ i koji, čineći to, padaju još niže od njih". Jer, nema pametnog gledanja "Koncentracije"! Jedino pametno gledanje je – negledanje. Ovako, što prilike u "Koncentraciji" postaju odvratnije i nepodnošljivije, što Javno Zgražavanje biva jače i glasnije, to rejtinzi gledanosti više i više rastu, probijajući sve zamislive rekorde.

Ameli Notomb se neće libiti da – to se njenoj pomaknutoj perspektivi može – taj rejting otera do Teorijskog Vrhunca, do stoprocentnog odziva, do trenutka u kojem ama baš svi, uključujući i bolesnike na samrti i ljude bez televizora, pa čak i tehničare sa drugih, konkurentskih televizija (koje, dakako, prekidaju svoje programe), gledaju "Koncentraciju" i čekaju rasplet.

Nije za ovaj tekst važno, a nije ni primereno preciznije otkrivati "šta je bilo na kraju". Važnije je notirati da Ameli Notomb izvanredno portretira narcističko-voajersku prirodu epohe, ispisujući jedan posve apartni tekst koji "kao proza" ima ovu ili onu manu, ali Sumporna kiselina pre svega je izvanredan narativni traktat o konsekvencama (ne samo medijske) kulture u kojoj ama baš sve postaje entertainment, i sve je interaktivno ("interaktivnost: u poslednjih dvadeset godina, usta su im puna interaktivnosti"), počev od sve tupavijih medija koji širom otvaraju (sajber)prostor za mišljenja nemislećih, a što nema razloga da se pre ili docnije ne pretvori u "interaktivni" izbor na život ili smrt: neka publika glasanjem odluči ko će sledeći biti ubijen! To je, dakle, ono što već postoji i u izvanromanesknoj stvarnosti, ali se za sada obavlja "simbolički"... Uskoro to, po prirodi stvari, više neće biti dovoljno interesantno, biće potrebni jači stimulansi.

A šta je sa onim spomenutim "romantizmom" gde mu mesto (kao) nije? Isprazna i sebična do mere da i ne može zamisliti mogućnost neke drugačije egzistencije, kapo Zdena će želeti Panoniku samo za sebe. Kada je, međutim, ni silom ni milom ne dobije, ponudiće joj da je spase; taj spas je, naravno, zalog jedne ja-tebi-ti-meni igre. Logorašica neće pristati na spas-kao-otkup; reći će svojoj zaljubljenoj mučiteljki da ova svakako treba da spase i nju i sve ostale, ali samo zato što će biti dobro za nju ako ih spase, ne očekujući da zauzvrat nešto "dobije"; da je ljubav, naime, ili bezinteresna ili nije ništa. To je koncept koji će Zdeni zadavati nepojamne muke, jer to je ono jedino na šta nije spremna, ono što je njoj, kao detetu epohe, posve nepoznato i neshvatljivo.

"Koncentraciju" nisu stvorili oni koji su u njoj, bilo kao mučitelji ili kao žrtve; ona je delo onih koji se od nje bogate, a ne bi je bilo bez onih koji je gledaju, nesposobni da joj se odupru. A to su skoro svi: svi osim onih koji je ne gledaju. A broj takvih se stalno smanjuje, težeći nuli. Kada je dostigne, bićemo blizu razrešenja. Dalje se neće imati kuda. Hoće li svet ikada iznova moći zadobiti oblik kakav je imao pre "Koncentracije"? Ili, da ponovimo poznato pitanje: ima li života posle "Koncentracije"? Može li se pisati poezija posle "Koncentracije"?

U opusu Belgijanke Ameli Notomb, tog raspusnog deteta savremene frankofone proze, ima svega i svačega, i ponešto se – ako mene pitate – baš nikako ne da čitati. Sumporna kiselina, međutim, pravi je dragulj, sto i kusur stranica brilijantne polemike sa svetom koji je sve manje naš dom, a sve više hladno i beznadno mesto u kojem smo nevoljni junaci "rialitija", sa ove ili one strane ekrana. Ima li iz toga izlaza? Ako ima, to je samo jedno: nemoj da gledaš. Nikada, nimalo, ni sekund. Sve drugo je saučesništvo u ubistvu Stvarnosti.

Teofil Pančić