Goran Skrobonja rođen je 1962. godine u Beogradu.Objavio roman Nakot (1993), kao i Od šapata do vriska, priče strave i fantastike (1996), Šilom u čelo, priče fantastike i strave (2000). Autor je i Bleferskog vodiča za horor (1995) i koautor dela La Rue - grafički roman (2000 - nagrada BEDECOUVERT za najbolji debitantski strip-album, 2000).Zastupljen je u Antologiji nove srpske fantastike. Priredio nekolikoantologija horor, odnosno SF književnosti. Prevodio Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda i mnoge druge autore.
13.02.14 Dnevnik - Novine i časopisi
Naš izbor
Sva Teslina deca, Goran Skrobonja
Pripovedač (zbirke „Od šapata do vriska“, 1996, „Šilom u čelo“, 2000, „Tihi gradovi“, 2007) i romansijer („Nakot“, 1997. i 2010, „Čovek koji je ubio Teslu“, 2010), strip scenarista (serijal „Točak“), koautor muzičkog projekta „The Rubber Soul", izdavač („Paladin“), priređivač originalnih antologija, pouzdani i cenjeni prevodilac, Goran Skrobonja (1962), nezaobilazna je ličnost savremene književne scene i jedan od najpoznatijih i najuvažavanijih autora savremene srpske fantastične proze čiji su temelji u žanrovima naučne i epske fantastike, odnosno horora. Pripada generaciji pisaca koji su, od 1980-tih, uspostavili i održali domaću fantastičnu žanrovsku scenu. U svom dosadašnjem opusu jednako uspešno se kretao kroz svetove fantazije i naučne fantastike, odnosno horora koji je najčešće smatran njegovim težišnim interesovanjem. Njegove proze smeštene se u neposrednu sadašnjost, blisku i daleku budućnost ili u paralelne stvarnosti i najčešće se dešavaju na ovdašnjim prostorima. Stil mu je precizan i jezgrovit a konstrukcija pripovednih tokova funkcionalna i domišljata.
Romanom „Čovek koji je ubio Teslu“ Skrobonja je otvorio „Teslaverzum“, alternativnu istoriju u kojoj je, zahvaljujući povratku Nikole Tesle u Srbiju ova postala moćna zemlja svetu u kome, na početku 20. veka (u odnosu na istoriju koja nam je znana) Sever i Jug Amerika još nisu ujedinjeni a Prvi svetski rat i boljševička revolucija kasne. Na tako intrigantnoj pozornici odvija se osnovna linija romana koji „barata“ naučnim teorijama paralelnih stvarnosti i čije je finale višesmisleno i otvoreno (i nastaviće se, kako pisac najavljuje, u romanu „Teslino zaveštanje“). Podsetimo da su „Čovek koji je ubio Teslu“ i „Sva Teslina deca“ (Laguna, Beograd 2013) bili u širem, odnosno užem izboru za Ninovu nagradu.
REČ KRITIKE
„Sva Teslina deca“ su „prethodnik“ romana „Čovek koji je ubio Teslu“ jer se dešavaju dve godine ranije i fokusirana su na ličnost Anke Cukić, špijunke u službi Kraljevine Srbije. Kako to i dolikuje zemlji koja je važan faktor na svetskoj sceni i predmet spletki i zavera svakovrsnih mračnih sila, Srbija ima svoje ljude za obavljanje „nemogućih misija“, vrhunske špijune sa „dozvolom da ubiju“. Anka Cukić, mlada prestupnica, pod patronatom pukovnika Apisa, specijalno je školovana i obučavana u svemu što joj je potrebno da zavede, otkrije tajne i zavere i efikasno eliminiše pretnje. Njena služba vodi je kroz glamurozne aristokratske krugove na egzotična mesta zemaljskog šara ali, neminovno, i u udžerice, među obične sileyije i gusare. Vrhunac obuke je „šegrtovanje“ kod dekadentno-sofisticirane Mate Hari. Sav taj napor učiniće Anku najubojitijim oružjem u odbrani od opasnosti koja se nadvila na Srbiju: od pretnje atentatom na naučnika Maksa Planka koji će sa Teslom podeliti vrhunsku tajnu koju je otkrio i koja može da promeni čitav svet.
Roman je pisan u najboljoj tradiciji avanturističkog štiva (adekvatno ilustrovanog crtežima Igora Kordeja i kvaziistorijskim montažama Rastka Ćirića) koje opčinjava čitaoca teškim pretnjama i brzim akcijama, jarkim opisima dalekih krajeva i neobičnih ljudi. Faktografske tačnosti se podrazumevaju kao i autorova sposobnost da uverljivo dočara atmosferu, tenzije i karaktere junaka. Stoga roman teče glatko, dopadljivo, duhovito i uzbudljivo. Skrobonja je neprikosnoven u ispisivanju ove stilske vežbe iz eskapističke literature kojom iznova dokazuje njenu neodoljivu zavodljivost i svoju vanrednu imaginaciju i spisateljski talenat.
Ilija Bakić