Tihi gradovi

11.01.08 Blic

Treća knjiga naučno fantastičnih i horor priča Gorana Skrobonje pod nazivom „Tihi gradovi“, izašla je nedavno u „Laguninoj“ ediciji „Mediterani“, koja se trudi da predstavi najzanimljivija dela savremene domaće proze.

Radnja svih priča odvija se u Srbiji, i taj prizvuk poznatog i svakodnevnog daje im posebno zlokoban prizvuk. Čini se da je potencijal za horor svuda: u naslovnoj priči „Tihi gradovi“, koja se dešava u Beogradu u budućnosti, glavni junak je fizičar koji otkriva mašinu kojom je na neko vreme moguć individualni povratak u prošlost; u svetu koji postaje sve brži i isprazniji, prošlost, ma kako teška, pokazuje se kao neiscrpan izvor nostalgije koja konačno odvodi čoveka u destruktivnost i želju za poništenjem ovog života. Nasuprot tome, priča „U 5 i 15 za Nekropolis“ vraća čitaoca u Beograd s početka veka i na suptilan i jezovit način otkriva mračne strane sveopšteg oduševljenja „progresom“. Priča „Crveno nebo nad poljima ilovače“ pak, kombinuje motive postapokaliptičnog vesterna i srpskog folklora.
Tokom protekle decenije Goran Skrobonja se istakao ne samo kao nainteresantniji srpski pisac horor-fantastike, već i kao najveći popularizator ovog žanra kod nas. Zastupljen je u „Antologiji nove srpske fantastike“, a i sam je priredio je nekoliko antologija horor i SF književnosti, prevodio Stivena Kinga, Dena Simonsa i druge klasike ovog žanra. Skrobonja je i koautor grafičkog romana „La Rue“ („Ulica“), koji je dobio francusku nagradu „Bedecouvert“ za najbolji debitantski strip album 2000. godine.
Kako kaže Mića Milovanović, SF teoretičar:
„Negde u inostranstvu, ovaj čovek bi bio bogat!“

09.12.07 Popboks

Tihi gradovi su treća zbirka priča Gorana Skrobonje. Naučna fantastika, horor, krimić, pa čak i vestern spajaju se u jedan tok, da bi se potom neosetno ulili u maticu glavnotokovske književnosti. Skrobonja čitaoca vodi sigurnom rukom pisca koji voli i poznaje svoje junake i začudne svetove u kojima oni obitavaju.

Na početku behu „priče strave i fantastike“ (zbirka Od šapata do vriska, 1996). Onda su te dve odrednice, nimalo slučajno, zamenile redosled (zbirka Šilom u čelo, 2000), a sada ispod naslova najnovije zbirke Tihi gradovi (Laguna, Beograd, 2007) stoji jednostavno „priče“. Goran Skrobonja je prešao dug put od horor pisca ponosnog na tu titulu do autora koga žanr zanima prvenstveno kao oruđe za dobru priču.Sedam priča u rasponu od minijatura, pa sve do dve novele povezane su urbanim ambijentom kao poprištem dešavanja. Ova vrsta koncepta pomalo je uslovne prirode, pre kao zgodna dosetka i dovoljan razlog za stavljanje u naslov priče Tihi gradovi, koja je tako s razlogom izdvojena kao jedno od najboljih Skrobonjinih ostvarenja u okvirima kraće forme. Zanimljivu premisu Skrobonja ovde koristi kao zamajac za priču gde primat dobijaju likovi oživljeni na nevelikom prostoru. Bez završnog obrta tipičnog za kratku SF storiju, sve se svodi na pažljivo izrezan delić pripovesti o tihoj patnji junaka zarobljenih nemogućnošću suočenja sa svetom koji ih okružuje. Baš kao u najboljim pričama J. G. Ballarda.
Sve vreme sveta i Lako je biti Bog su još dve kratke priče, dužine otprilike kao Tihi gradovi, ali po svemu ostalom daleko iza njih. Lako je biti Bog je bolja među njima i izdvaja se po izuzetno zanimljivoj premisi od koje ipak nije previše urađeno, pa se može posmatrati kao propuštena šansa ili, manje strože gledano, kao originalna SF dosetka.
Glavninu prostora u zbirci zauzimaju dve obimne novele od kojih je prva, O vukovima i ljudima, na ivici da pređe u kratki roman. Šteta što ova svojevrsna kičma zbirke ipak nije žrtvovana u korist stvaranja kompletnijeg dela. Ipak, O vukovima... i u ovoj formi funkcioniše kao uzbudljiva, palpična, adrenalinom nabijena priča s „vrelog beogradskog asfalta“ u budućnosti u kojoj se mnoge stvari nisu suštinski izmenile (kriminalci diluju tzv. digitalnu drogu). Nažalost, previše prostora je potrošeno na suvišna skrivanja, a potom i pojašnjenja prave prirode Zveri, mada je sve to već iz naslova jasno. Kraj zato ostavlja utisak užurbanosti da se povežu konci priče koja tek što je čestito počela. Nadajmo se, ako već ne romanu, onda bar nastavku.Crveno nebo nad poljima ilovače se, uz sve postojeće SF motive, da opisati kao stari dobri vestern koji se, doduše, ne dešava na divljem zapadu već na (ništa manjem divljem) jugu jedne drugačije Srbije, u gradu Majdanu smeštenom u univerzumu Saveza Slobodnih Srpskih Srezova, gde su ostaci nekadašnje Srbije odavno mutirali kroz godine amerikanizacije u nešto sasvim novo, više nalik na bizarnu alternativnu realnost nego na daleku budućnost. Ovako ustrojen svet pruža Skrobonji priliku da pusti mašti na volju i, u maniru futurističkog Sergia Leonea, naoružan tekst procesorom umesto kamerom, do najmanjeg detalja osmisli autentični srpski vestern koji prosto priziva adaptaciju u nekom od vizuelnih medija.
Pak i ja je savremena priča, na prvi pogled bliska književnom mejnstrimu, uz vrlo suptilna iskakanja iz realnosti koja bi bilo greh detaljnije opisivati i time kvariti užitak budućem čitaocu. Reč je o direktnoj, (namerno) sirovoj priči iz prvog lica koja vas bez pardona i zadrške smešta u patike beogradskog srednjoškolca, tačno u trenutku njegove prilično gadne životne prekretnice. Neki mlađi pisci koji neuspešno pokušavaju da dočaraju sve draži psihopatologije sopstvenih vršnjaka mogli bi od Skrobonje puno da nauče, pogotovo kad je reč o uverljivosti kojom on slika junaka iz generacije koja mu je po godinama udaljena.
U 5 i 15 za Nekropolis zatvara zbirku. Nakon krstarenja Beogradom (uz dve usputne stanice u Majdanu i Londonu) Skrobonja završava putovanje u gradu čije ime dovoljno govori. Beograd 19. veka, u alternativnoj prošlosti u kojoj se prepliću poznata i moguća istorija, intrigantno je polazište za još jedan univerzum kojim će se Skrobonja možda poigravati u nekim budućim pričama, ali ovde je to dato tek na nivou blagog golicanja mašte. Bolno predvidiva, iako vešto napisana i atmosferična, horor završnica koja sledi nezadovoljavajući je zaključak i ove priče i zbirke u celini. Ipak, to je nedovoljno da pokvari opšti pozitivni utisak.

Miloš Cvetković

01.07.07 Danas

Teško je govoriti o žanrovskoj književnosti pisanoj na malom jeziku (po broju govornika, razume se). Neki smatraju da ona prosto nije moguća jer je upliv diskursa moći i/ili politike suviše jak da bi žanrovska doslednost uspela da se sačuva. Tome doprinosi i relativno mala čitalačka publika koja ne prepoznaje svoje interese u takvoj književnosti, već pokušava da usmeri čitanje i pisanje u diskurs koji je mnogo više zanima. Ova teza nije bez osnova i kada govorimo o odličnoj knjizi Gorana Skrobonje Tihi gradovi (Laguna, 2007).
U pitanju je zbirka od pet pripovedaka i dve novele. Knjigu otvara novela O vukovima i ljudima koja je možda i najslabija karika u nizu. Usko žanrovski gledano, u pitanju je triler sa elementima naučne fantastike i horora. Naracija je izvedena prilično precizno, ali su zaplet i likovi predvidljivi. Skrobonja je, svesno ili nesvesno, žrtvovao naučno-fantastičku nit u ovom mešanom žanrovskom tkanju i time novelu sveo na jednostavnu, brzu krimi priču koja ne ostavlja čitaocima prostor za zanimljivija i hrabrija učitavanja.
Nasuprot tome, pripovetka Pak i ja prikazuje autora u punoj stvaralačkoj snazi, bez obzira da li se radi o raznovrsnoj intertekstualnoj igri u koju su pored Šekspira uključeni Bardžis i Finčer, ili je u pitanju fino nijansiranje glavnog lika koji postepeno zapada u šizofreniju. Pametan izbor perspektive i lukav sižejni postupak omogućavaju Skrobonji da dozira informacije i diktira tempo, kojim suvereno vodi čitaoca do fantazmagoričnog kraja priče.
Tihi gradovi je, kako joj i ime kaže, tiha smirena i nadasve tužna pripovetka. U njoj se ponovo otvara jedna od večitih tema naučne-fantastike: za i protiv napretka. Hibris mladog naučnika protiv prihvaćenog poretka stvari, vrlo mu se brzo obija o glavu. Kazna koju su mu razgnevljeni bogovi namenili verovatno je najteža od svih - na primeru sopstvene porodice spoznaje veličinu učinjenog greha, a nemoćan je da bilo šta učini. Štaviše, taština koja je predstavljala glavnu pokretačku snagu u njegovom naučnom radu, zauvek ostaje nezadovoljena.
I sledeće dve kratke priče Sve vreme sveta i Lako je biti bog variraju temu napretka. U prvoj se otvara pitanje zloupotrebe naprednih tehnologija, dok je druga još jedna priča o taštini, s tim što je glavnom liku ostavljena mogućnost osvete koju on koristi na najsuroviji mogući način.
Novela nezgrapnog naslova Crveno nebo nad poljima ilovače predstavlja vrhunac knjige. Žanrovski ona nastavlja onu liniju koju je u klasičan vestern utisnuo Šejn. Legenda o mitskom jahaču koji dolazi da ponovo uspostavi pravdu u zabačeni gradić, u Skrobonjinoj priči smeštena je u postapokaliptičnu Srbiju, tačnje u gradić Majdan, koji sasvim slučajno podseća na već apokaliptične rudarske gradove istočne Srbije iz 2007. godine. Žanrovska potka je dosledno sprovedena, ali će na kraju priče čitaoce sačekati svojevrsno iznenađenje. Bezimeni jahač otkriva svoj pravi identitet i to je teško podneti. Svaki san o kosmičkoj pravdi rastače se i rasprskava kao život pod uticajem organskog celularnog skremblera koji će greškom aktivirati priučeni pripadnik odbrane Majdana. Ipak, ironičan osmeh kojim se pisac podsmeva očekivanom nije dovoljan da bi se pobeglo od života. Iako nisu živeli srećno do kraja svojih dugih života, građani Majdana su živeli slobodno. Ostaje pitanje da li je žanr ipak trijumfovao ili je i ova navodna pobeda samo još jedan od načina da se zatečenom čitaocu pisac nasmeje u brk.
O tome se može razmišljati dok se čita poslednja priča iz zbirke, U 5 i 15 za Nekropolis, koja je surova, možda čak i preterano surova varijacija na temu života posle smrti, ali i pre smrti. Prava priča za kraj, iako ne i za laku noć.
Ukupno uzev, Skrobonjina knjiga zaista predstavlja istinsko osveženje. Ona će pre svega privući ljubitelje žanrovske književnosti, ali će, shodno tezi iznešenoj na početku ovog teksta, zadovoljiti i one čitaoce koji od klišeiziranih fabula i karaktera zahtevaju transcedenciju. Očigledno je da je ovdašnja naučno-fantastična i žanrovska scena kojoj Skrobonja pripada, sposobna da iznedri knjigu koja uveliko premašuje uske okvire koji joj se nameću, i seže u sam vrh tekuće produkcije. Na momente Tihi gradovi podsećaju na najbolje radove Reja Bredberija, a to, složićete se, nije mala stvar.

Vladimir Arsenić