21.03.11
Žanr-majstori i "Život"
Goran Skrobonja
Goran Skrobonja je pisac, prevodilac, scenarista stripova, urednik i izdavač. 2010. godinu obeležio je njegov roman "Čovek koji je ubio Teslu" koji je bio u najužoj konkurenciji za sve prestižne domaće književne nagrade.
Za posetioce sajta kulture@b92 Goran Skrobonja preporučuje nekoliko svojih pop-kulturnih favorita.
Prošla godina je bila prilično uzbudljiva kad je reč o književnoj sceni. Svakako vredi pomenuti tri izuzetne knjige domaćih pisaca koje su obeležile 2010. i stvorile interesovanje u javnosti koje ne jenjava ni danas.To su žanrovski romani Otoa Oltvanjija ("Kičma noći"), Darka Tuševljakovića ("Senka naše želje") te prvenac Đorđa Bajića"Ostrvo prokletih", prvi srpski roman o zombijima. Što se tiče prevedenih izdanja, preporučio bih svima da obrate pažnju na tri knjige koje sam prevodio ove zime - sve su međusobno različite, i svaka je na svoj način jedinstvena. Najpre, tu je sjajno delo Bila Brajsona "Kod kuće - Kratka istorija života u domaćinstvu" koje na duhovit i zanimljiv način objašnjava zbog čega danas živimo tako kako živimo; potom veliki svetski hit Glena Dankana "Poslednji vukodlak" čiji je najzagriženiji fan Nik Kejv i donosi sasvim nov i svež pogled na mit o ljudima koji se u noćima punog meseca pretvaraju u vukodlake; konačno, autobiografija Kita Ričardsa "Život" koja na iskren i urnebesan način objašnjava iznutra jedan od najvećih fenomena popularne kulture druge polovine prošlog i početka ovog veka - rokenrol i Roling Stonse...
19.03.11
Vukodlaci iz zemlje snova
Goran Skrobonja
Pisac i prevodilac Goran Skrobonja, kroz čije je ruke prošlo hiljade stranica vrhunske žanrovske literature
KADA je pre tri decenije, u časovima dokolice tokom služenja vojnog roka, olovkom u vojničkoj svesci i bez rečnika, “prvi put organizovano pristupio prevođenju” nekog književnog dela, Goran Skrobonja nije ni pomišljao da će se (i) time ozbiljno baviti u životu. Želeo je samo da prekrati vreme i sa svetom, a pre svega sa engleskom jeziku manje vičnim prijateljima i devojkom podeli svoju fascinaciju jednom pričom Reja Bredberija, ali i samim piscem i žanrom. Otada, ovaj pisac po pozvanju a pravnik po obrazovanju preveo je hiljade stranica vrhunske žanrovske literature (Stivena Kinga, Klajva Barkera, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda, Kurta Vonegata...), a kao izdavač objavio neka od ključnih dela horora i naučne fantastike.
- Sredinom sedamdesetih ovde je bilo moguće nabaviti vrlo malo relevantnih žanrovskih knjiga: postojali su almanasi “Andromeda”, a “Kentaur” je tek počinjao da objavljuje svoje izbore naučne fantastike - seća se Skrobonja. - U knjižari sa jeftinim džepnim izdanjima stranih knjiga kupio sam zbirku Bredberijevih horor priča iz pedesetih (koju sam iščitao tek u vojsci) i nekoliko knjiga iz serijala o Konanu, gde sam se prvi put susreo sa terminima vezanim za epsku fantastiku: pregače, sekire... Shvatio sam da mi je veoma zabavno da čitam literaturu na engleskom i otvorio mi se ceo svet; odjednom mi je sve postalo dostupno.
IZMEĐU “BITLSA” I “STONSA” SKROBONJA, jedan od “lažnih Bitlsa”, koji je sa Rastkom Ćirićem radio na muzičkom projektu “Rubber Soul”, pišući i izvodeći pesme “Bitlsa” koje ovi “pravi” nikada nisu snimili - upravo je priveo kraju prevođenje autobiografije čuvenog člana njihovih “večitih rivala” - Kita Ričardsa.
- Knjiga čiji je prvi deo preveo Dejan Cukić, prepuna je urnebesnih epizoda i pikantnih detalja, dinamična i zabavna. Gledao sam da u prevodu prenesem taj razbarušeni stil Ričardsovog pričanja, u čemu su mi uzor bili veliki prevodioci “Asteriksa” i “Taličnog Toma”, štiva na kojima smo svi odrastali - prevashodno Ivan Klajn.
* Kao pravi podsticaj za bavljenje prevodilačkim radom pamtite “susret” sa Stivenom Kingom i njegovom prvom zbirkom priča “The Night Shift”?
- Četiri priče iz te zbirke preveo sam za antologiju “Horor - Lavkraft, King, Barker” (1990) u kojoj je Boban Knežević objavio izbor priča ovih trojice pisaca, u sklopu projekta zamišljenog da predstavi prošlost, sadašnjost i budućnost žanra. U međuvremenu sam upoznao tadašnje Kingovo stvaralaštvo a paralelno počeo da se bavim i pisanjem fantastike. Kada sam počeo da razmišljam i o izdavaštvu, na to me je nagnao opet King, tačnije roman “To” koji sam želeo da prevedem po svaku cenu. Pitao sam Kneževića da li bi ga objavio, a on me je upitao zašto to ne bih sam uradio - i tada sam prelomio.
“To” mi je “omogućilo” da postanem i sudski tumač - zahvaljujući propisima koji nisu zahtevali diplomu filološkog fakulteta već određen broj objavljenih stranica prevoda (sam King mi je “obezbedio” više od hiljadu šlajfni). Ispratio sam u međuvremenu silne porodice u Kanadu, SAD, na Novi Zeland..., tako da moj prevodilački posao nije samo lepa književnost.
* Kada je o lepoj književnosti reč, sve vreme uspevate da ostanete u okvirima žanra čiji ste poklonik?
- Uglavnom sam se bavio žanrovima koje volim ali bilo je i izuzetaka; najnotorniji je roman Pirsa Entonija “Makroskop” koji mi je dr Zoran Živković dao da prevedem za njegovu ediciju “Polaris”. Ubrzo sam shvatio da mi je roman strahovito dosadan: zamolio sam Zorana da prevođenje preuzme Aleksandar Marković, a za uzvrat mu predložio da objavi “Hiperion” Dena Simonsa, i tako spojio lepo i korisno. Inače, moj odnos sa Simonsom je bio malo problematičan: tokom bombardovanja Srbije pokušavao je da mi dokaže kako zaslužujemo da budemo bombardovani i da sam zaslepljen Miloševićevom propagandom, a ja njemu - da je on zaslepljen propagandom Si-En-Ena..., dok se nismo uljudno razišli. Potom ga nisam prevodio sve do “Iliona”, ali delo Simonsa koje sam najviše želeo da prevedem - “Strvinarska uteha” mi je “izmaklo”, preveo ga je Nenad Dropulić. No, ne žalim se, vrlo sam zadovoljan izborom, preveo sam i još uvek prevodim mnogo odličnih knjiga.
* Doprinosi li ogromna popularnost i “uplovljavanje” velikih književnih imena u vode fantastike i horora, ozbiljnijem prihvatanju ovih žanrova i među kritičarima?
- Uskoro bi trebalo da se pojavi, u mom prevodu a paralelno sa svetskom premijerom, sjajan roman “Poslednji vukodlak” britanskog pisca mejnstrima Glena Dankana. Prvi je u planiranoj trilogiji, baš kao i “Prolaz” Džastina Kronina - takođe pisca tokovske književnosti. Sve više slavnih, velikih pisaca počelo je da se bavi tom vrstom književnosti, i taj nesporni trend bi trebalo nešto da govori našim kritičarima koji i dalje veruju da je žanrovska književnost nešto manje vredno. Lično, to čak i ne vidim ni kao neki specijalno nov trend. Kurta Vonegata svi uvažavaju kao ono što i jeste bio - jedan od najvećih pisaca američke književnosti 20. veka, premda većina njegovih naslova (makar nominalno) spada u naučnu fantastiku. Taj vid autizma u domaćoj kritici bi morao da se promeni.
* Šta je uopšte žanr i koliko takva ograničenja i određenja imaju smisla danas?
- Vrlo je upitno gde su, i postoje li još te granice, ili je sve prešlo u tzv. slipstrim koji ja pokušavam da promovišem u ediciji “Fraktali” u “Paladinu”. Voleo sam devedesetih da čitam tematske antologije, koje su često bile raznorazne kombinacije žanrova a davale su široku mogućnost inspirisanim piscima da daju sjajne priče. Antologija o sujeverju sadržala je priču koja me je navela da napravim “Knjigu izgubljenih snova” Ijana Mekdonalda, a zainteresovala me je i za samog pisca i njegov roman “Bespuće” koji sam objavio. U antologiji o hororu na Divljem zapadu ostvarena je sinteza vesterna i horora. Svedoci smo da trenutno nema ničeg popularnijeg od vampirskog žanra, zbog “Sumraka” i raznih južnjačko-gotičkih vampirskih romana koji u sebi sadrže elemente ljubića, pa i sapunske opere. Konzumenti vrlo spremno prihvataju te amalgame - i to je u stvari slipstrim. Da li je to postžanr, metažnar ili nešto treće, o tome treba da razgovaraju kritičari, teoretičari i oni kojima je to struka.
* “Sendmenu” koji ste preveli, i drugim grafičkim novelama često spore status književnih dela. Da li je to literatura?
- Pisac “Sendmena” Nil Gejman dobio je nagradu za svetsku fantastičnu književnost za epizodu sa Šekspirom iz “Zemlje snova”, a to što je “jedan strip scenarista” nagrađen izuzetno je naljutilo pisce tzv. ozbiljne žanrovske književnosti. Kada sam počeo da čitam “Sendmena”, u prvi mah mi je sam crtež bio odbojan, nije mi se dopao. Međutim, čitajući, vrlo brzo sam shvatio da crtež više i ne primećujem. I to je ono što je prevagnulo na stranu literature. Crtež, koji je često delo različitih autora i stilski neujednačen, ovde je tek ilustracija teksta - dok je u klasičnom stripu crtež primaran a tekst je tu tek da nešto doprinese, pojasni ili da razvije dramaturgiju kroz dijaloge.
* Dokazuje li pojava trilogije “Kosingas” da naše podneblje, mitologija, kultura i jezik nisu ništa manje “podesni” za žanr (epske) fantastike?
- U vreme kada sam počinjao da pišem, čitali su se klasici “tvrde” naučne fantastike, Asimov i Klark, i bilo je vrlo prisutno epigonstvo. Svi su želeli da pišu o nekom Džonu Smitu u svemiru, a ne o nekom tamo Jovanu Mariću. Ako smo za ovih trideset godina uspeli da prigrlimo svetsku baštinu kao osnov za prikazivanje sopstvene - onda smo napravili ogroman korak. Koliko čujem, “Kosingas” je to uspeo da učini, i to je izvanredno dostignuće, najbolji mogući postupak.
Marina MIRKOVIĆ
10.08.10
Tesla i ključ univerzuma
Goran Skrobonja
NIKOLA Tesla živi podalje od grada, iza Čukaričke padine; Beogradskim ulicama zuje Teslini elektromobili; Srbija je jedna od najvećih sila sveta; u grad je upravo stigao Vilijam Kodi, poznatiji kao Bufalo Bil; mladi Teslin asistent Jevrem Radivojević, odan fantastici, tehnici i apsintu, nije bio svestan da će ga put u laboratoriju odvesti ka najvećim tajnama univerzuma...
Iz fantastične radionice beogradskog majstora SF-a i strave Gorana Skrobonje izašao je novi roman „Čovek koji je ubio Teslu“ (izdavač „Laguna“). Skrobonja se vratio u prošlost, na početak 20. veka i stvorio jedan sasvim drugačiji svet.
- Početak prošlog veka je izuzetno značajan i buran period u našoj istoriji i državnoj politici - od nasilne smene dinastija, preko uloge Pašićevih radikala u državnim poslovima i Balkanskih ratova, pa sve do Prvog svetskog rata i golgote srpskog naroda. Oduvek sam se pitao kako bi se Srbija - a sa njom i region, pa i cela Evropa - razvijali da su se ovi istorijski događaji nekako mogli izbeći, da smo - kako to Apis na jednom mestu u romanu kaže - mogli biti kao Česi i sačuvati se biološki od nepotrebnih stradanja. Osim toga, sama ta epoha početka dvadesetih godina dvadesetog veka veoma je privlačna i, čini mi se, nedovoljno poznata savremenom čitaocu, pogotovo kada je reč o načinu na koji se tada u Srbiji živelo - kaže pisac.
* Koliko su istorija i realne ličnosti zahvalan materijal za fantastiku?
- Svetska književnost je puna primera izuzetnih romana koji govore o mogućim, alternativnim istorijskim tokovima - Herisova „Otadžbina“, Dikov „Čovek u visokom dvorcu“, Robertsove „Pavane“, a evo, uskoro će naši čitaoci imati priliku i da čitaju roman Kima Njumena i Judžina Berna „Povratak u SAD“ o komunističkoj Americi koja preti svetskoj demokratiji - i nije nimalo slučajno što takvo promišljanje o prošlosti koja je mogla da se dogodi, ali iz nekog razloga nikada nije, deluje veoma privlačno kako piscima, tako i čitaocima. Pojavljivanje stvarnih istorijskih ličnosti kao protagonista romana čitav taj koncept čini istovremeno i ubedljivijim i prepoznatljivijim publici. Zato je recepcija ovakvih dela redovno izuzetno dobra.
* Zašto ste izabrali Nikolu Teslu i njegovo vreme?
- Nikola Tesla je fascinantan lik i mislim da će večno ostati inspiracija književnim stvaraocima, kako zbog jedinstvene genijalnosti, tako i zbog ekscentričnosti i ne baš tako sjajne lične sudbine. U poslednje vreme bilo je dosta biografskih i romansirano-biografskih knjiga o njemu. Kad sam se već latio toga da izmenim istoriju, uneo sam u taj alternativni vremenski tok i premisu da je Tesla, razočaran neuspesima u Americi (koja je, zbog pobede Južnjaka u Građanskom ratu, podeljena u dve države), o prekretnici veka pronašao utočište i pokroviteljstvo srpskog kralja u Beogradu, gde je razvio naučnu i poslovnu imperiju. Tako sam mogao Beograd predstaviti kao centar progresa u još mračnoj i zaostaloj Evropi.
* Tesla je sve češće u filmovima, knjigama, video igrama, popularnoj kulturi. Čini li vam se da svet ponovo otkriva i shvata njegovu genijalnost?
- Imam utisak da je svet neprestano svestan te genijalnosti, jedino je mi nekako uzimamo zdravo za gotovo i Tesle se setimo samo kad sletimo u Surčin ili izvadimo novčanicu od sto dinara (kojom ubrzo nećemo moći verovatno da kupimo ama baš ništa). Jedan od primera za to kako svetski autori gledaju na našeg genija svakako je roman „Prestiž“ Kristofera Prista koji je takođe objavila „Laguna“ u mom prevodu, i po kojem je snimljen istoimeni film sa Dejvidom Bouvijem u ulozi Tesle. Dovoljno je obaviti pretragu po Internetu sa Teslinim imenom kao odrednicom i videti koliko u svetu postoji klubova i grupa ljudi fasciniranih njegovim delom, spremnih da troše sate i sate svog vremena na diskusije o Teslinim pronalascima i njihovom sveukupnom značaju za naš svakodnevni život. Da, on ostaje stalno nadahnuće.
* Na početku romana, na početku 20. veka, Tesla upozorava Henrija Forda na opasnost koju nosi nepromišljeni tehnološki razvoj. Koliko nauka može biti opasna po sudbinu čovečanstva?
- Mislim da su naučni pronalasci poput procesa cepanja atoma sasvim očigledno dokazali koliko čovečanstvo voli opasne igračke. Da kao rasa nismo toliko skloni nepromišljenosti i samouništenju, nauka sama po sebi ne bi bila opasna. Problem je u tome što su za fundamentalna i značajna nova naučna otkrića neophodna sredstva kojima raspolaže jedino onaj sloj ljudi koji se obično naziva elitom - političkom, poslovnom, vojnom, kako god hoćete. A logika elite nalaže da tako dobijene naučne rezultate koristi isključivo u sopstvenom interesu. Mislim da će sledeću revoluciju u naučno-tehnološkom razvoju doneti nanotehnologija, naročito na polju medicine, i da će relativno brzo biti moguće da se u ljudsko telo ubacuju sićušne mašine programirane da deluju na ćelijskom nivou i tako iskorene čak i najteže, zasad neizlečive bolesti. Pitanje je hoće li moćne farmaceutske korporacije koje parazitski žive na ljudskoj nesreći to uopšte dozvoliti. Drugim rečima, nauka sama po sebi nije opasna - već samo kad njeni rezultati padnu u „pogrešne“ ruke.
* Pominje se u romanu i Lazar Komarčić, tvorac prvih srpskih kriminalističkih i naučno-fantastičnih romana. Zašto je ovaj pisac zaboravljen?
- Zato što ga Skerlić u svojim radovima jednostavno nije pominjao. U „Čoveku koji je ubio Teslu“ okrenuo sam tu situaciju naglavačke, uz mali omaž Društvu prijatelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda, u čijem radu učestvujem evo bezmalo već tri decenije.
* Iako imamo lepu tradiciju fantastične književnosti i publiku koja ima osećaj za takvo štivo, kao da srpska kritika nikada nije bila naklonjena tom žanru?
- Skerlić je postavio kanon po kom se zvanična srpska književna kritika - u tom smislu monolitna bez obzira na režim u kom je funkcionisala - vlada kao da je posredi Sveto pismo, i kao da današnje društvene i kulturne okolnosti nisu svetlosnim godinama daleko od onih kakve smo imali početkom dvadesetog veka. Jedno vreme sam smatrao da će nove, mlade generacije kritičara odrasle na masovnoj pop kulturi, filmu, književnosti i stripu, imati više sluha za domaću fantastiku, ali - čast izuzecima - nažalost nije tako. Ne znam šta im rade tamo gde ih uče kako da analiziraju prozu, ali opet mi izgleda kao da se od Skerlića naovamo gotovo ništa nije promenilo. Ipak, mislim da je krajnje vreme da dođe do ponovnog vrednovanja dela Lazara Komarčića, a to važi i za druge pisce koji su bili njegovi savremenici i bavili se, u svetu uglednom ali u Srba prezrenom, tzv. žanrovskom književnošću.
* Kakav je život žanrovske književnosti danas u Srbiji?
- U proteklih nekoliko godina pojavili su se izdavači koji neguju žanrovsku književnost. Od velikih je tu pre svega „Laguna“ (Stojiljković, Malović), dok među novijim izdavačima svakako treba pomenuti „Beli put“ i njegovu „Fantastičnu biblioteku“, „Tardis“ koji donosi čitavu lepezu vrednih izdanja savremene domaće fantastične proze, kao i „Paladinove“ tematske antologije kratkih „slipstrim“ priča. Najvažnije je to da ljudi pišu i da imaju to što pišu gde i da objave. Nedostaje nam jedino časopis koji bi periodično mogao dodatno da podstiče domaće žanrovsko stvaralaštvo, i mislim da bi ta scena u nas tada definitivno eksplodirala i donela relevantna i kvalitetna dela.
„NEOZBILJNI“ PISCI
* Kakvi su dometi srpske SF scene u svetskim okvirima?
- Pored dela Milorada Pavića i nekih drugih pisaca koji se obično svrstavaju u pisce glavne književne struje, za sada se možemo patriotsko-navijački izuzetno ponositi uspesima dr Zorana Živkovića koji u inostranstvu ima ogromne tiraže i osvaja najuglednije žanrovske nagrade. To je potpuno zasluženi uspeh, jer je reč o čoveku koji je za razvoj domaće fantastike svojim uredničkim, prevodilačkim, izdavačkim i spisateljskim radom učinio više nego iko drugi u proteklih tridesetak godina. E sad, to što dr Živković insistira na tome da ono što piše nije fantastika samo je refleks uvreženog stanovišta kako je bavljenje žanrovskom književnošću nešto u najmanju ruku sumnjivo i neozbiljno, umesto da se ona - kao i svugde u svetu - smatra samo još jednom književnom granom koju treba vrednovati kao i sve ostale; isključivo po kvalitetu napisanog dela. Domaći fantastični romani sve se više prevode na svetske jezike, i mislim da ćemo ubrzo čuti i za druga imena koja su „uspela“ u belom svetu.
INTERNET OVA fantastična vizija prošlosti, koja se odigrava na našim prostorima, dostupna je odskora i na posebnom veb-sajtu: njnjnj.covekkojijeubioteslu.rs, gde se čitaoci mogu bliže upoznati sa Skrobonjinim romanom o Nikoli Tesli. Sajt sadrži odlomke iz romana, belešku o autoru, test za čitaoce koji pruža mogućnost čitanja do četiri Skrobonjine priče...
Bane ĐORĐEVIĆ
10.08.10
Naučnofantastična Srbija 2020.
Goran Skrobonja
Početkom avgusta, izdavačka kuća Laguna objavila je najnoviji roman SF pisca, Gorana Skrobonje, pod naslovom, „Čovek koji je ubio Teslu“. U intervjuu za Danas, autor otkriva viziju spoja vremena prošlog sa skorom budućnošću i ispravlja istorijsku nepravdu koju su društvo ili nekoliko pojedinaca naneli genijima svog doba, stavljajući savremenike i prethodnike u jedan prostorno-vremenski ring u kojem se menjaju startne pozicije, uloge i ulozi. Beograd je hiperurban i užurban, a mladi Teslin asistent, Jevrem Radivojević, odan fantastici, tehnici i apsintu, slučajno je upućen na najveće tajne Univerzuma.
Spletom okolnosti, pištoljem legendarne Eni Okli, koji je dobio na poklon od Bufala Bila, na kraju nišani u Teslu.
Kakva Srbija nastaje spajanjem duhova s početka dvadesetog i odmaklog dvadeset prvog veka?
Mesto i vreme zapleta romana nastaje ukrštanjem dve Srbije iz dva vremenska toka i dva paralelna svemira. Suština je mogućnost promene istorije. Nikola Tesla 1900. dolazi u Beograd i osniva naučno-finansijsko-poslovno carstvo i glavni grad Srbije postaje centrom Evrope i svetskog progresa. Naučnim dostignućima, prevaziđen je problem vremenske distance. U tom spoju, nesavremenici su se našli u uslovima u kojima je izbegnut Prvi svetski rat, ali je velika opasnost ipak na pomolu. Ipak, Srbija iz prošlosti i ona buduća, bolje su od ove u kojoj živimo.
O kakvim susretima je reč?
Srpski prestolonaslednik se 1923. ženi princezom Anastasijom Romanovom. Beograd vrvi od svetskih špijuna, vojnih atašea i drugih zamešitelja, veliko zlo je na pomolu. Susretom likova iz raznih epoha i prostora, nastaje kontrafaktualni istorijski roman koji se bavi mogućnošću promene toka istorije i posledica raznih uticaja. Upravo je izdat sličan roman pod nazivom „Povratak u SAD“, koji govori o američkoj komunističkoj imperiji koja preti svetskoj demokratiji i koji naopačke postavlja društvo kakvo poznajemo.
Kako se ispravlja kosmička ili ljudska nepravda u romanu „Čovek koji je ubio Teslu“?
Jedan od nosećih likova romana je Lazar Komarčić, srpski pisac koji je zaslugom Jovana Skerlića gotovo zaboravljen. Inače, i danas pisci životare po kanonima koje je postavio ovaj kritičar i koji su opstali nakon njegove smrti, posle Drugog svetskog rata i svih režima koji su bili aktuelni na ovim prostorima, iako se mnogo toga promenilo u međuvremenu. U romanu, Komarčić postaje član SANU, Skerlić pokušava da piše SF romane, ali mu to nikako ne ide. Na prijemnoj svečanosti, pojavljuje se i Hugo Gernbek koji je veliki obožavalac Komarčićev, a inače, veliki Teslin prijatelj. Tu su i Branislav Nušić, Lenjin, Mata Hari, Apis, kraljevi, princeze, atentatori?
Važnu ulogu u zapletu ima i Nikodije Marić, lik iz ranijih vaših romana. Šta se sa njim dešava?
Nikodije je zaslužio da najzad i njegova priča bude ispričana. Lik se od nastanka veoma razvio, od jasne aluzije na Bogoljuba Karića, jednog od prvih režimskih biznismena, nastalih krajem 1980. do velikog poslovnog uma, poput Ričarda Brensona. Radi se o poslednjim danima njegovog života i objašnjenju stalnog mračnog prisustva, sile koja iz senke deluje u svakoj situaciji, mestu i vremenu. Od spleta okolnosti i ličnosti, njihovih odluka, zavisi i sudbina čovečanstva.
Aleksandra Malušev
