POGLAVLJE 1
U subotu, poslednjeg dana avgusta, počela sam da radim još pre zore. Nisam uspela da vidim izmaglicu kako isparava s travnjaka niti nebo kako postaje kristalno plavo. Čitavo jutro na čeličnim stolovima smenjivala su se tela, a mrtvačnica nema prozora. Vikend posle kog je sledio Praznik rada započeo je u Ričmondu s praskom saobraćajnih nesreća i puščanom paljbom.
Bilo je dva sata posle podne kad sam se napokon vratila kući u zapadni deo grada i čula Bertu kako čisti pod u kuhinji. Svake subote mi je pospremala kuću i znala je iz uputstava koja sam joj već ranije dala da se ne sme obazirati na telefon koji je upravo počeo da zvoni.
„Nisam tu“, rekla sam glasno, otvarajući frižider.
Berta na trenutak zastade. „Zvonio je i pre minut“, kazala je. „I nekoliko minuta ranije, takođe. Sigurno ista osoba.“
„Nema nikoga kod kuće“, ponovila sam.
„Kako god vi kažete, doktorko Kej.“ Nastavila je da briše pod.
Trudila sam se da ne obraćam pažnju na bestelesni glas telefonske sekretarice čija se poruka uvlačila u suncem okupanu kuhinju. Hanoverski paradajz koji sam potcenjivala za vreme leta s početkom jeseni počela bih da gomilam. Ostalo ga je samo tri komada. A gde je pileća salata?
Posle zvučnog signala začuo se poznat muški glas: „Doktorka? Marino ovde...“
O, gospode, pomislila sam zalupivši bokom vrata frižidera. Inspektor Odeljenja za ubistva ričmondske policije Pit Marino bio je na dužnosti od ponoći, i jutros sam ga videla u mrtvačnici dok sam vadila metke iz tela jednog od njegovih slučajeva. Sada je trebalo da se nalazi na putu za jezero Gaston kako bi uživao u ostatku vikenda koji je isplanirao da provede na pecanju. A ja sam se radovala što ću malo raditi u svojoj bašti.
„Pokušavao sam da te dobijem, sad krećem. Moraćeš da nazoveš moj pejdžer...“
Osetila sam nešto u Marinovom glasu što mi je govorilo da je reč o hitnom slučaju pa sam dohvatila slušalicu.
„Tu sam.“
„Jesi li to ti ili tvoja prokleta sekretarica?“
„Pogodi“, odbrusila sam.
„Loše vesti. Našli su još jedan napušten auto. U Nju Kentu, na odmorištu na autoputu I-64, kad se ide prema zapadu. Evo, sad me je zvao Benton...“
„Još jedan par?“ – prekinula sam ga, istog trena zaboravivši sve planove za danas.
„Fred Čejni, belac, devetnaest godina. Debora Harvi, belkinja, devetnaest godina. Poslednji put viđeni sinoć negde oko osam, kad su se iz kuće Harvijevih u Ričmondu uputili ka Spindriftu.“
„A auto im je nađen u traci kojom se ide ka zapadu?“ – upitala sam, jer se Spindrift u Severnoj Karolini, nalazi tri i po sata istočno od Ričmonda.
„Aha. Izgleda da su se vozili u suprotnom smeru, nazad u grad. Auto je pre otprilike sat vremena pronašao lokalni policajac, radi se o džipu ’čiroki’. Od klinaca ni traga ni glasa.“
„Krećem“, rekla sam mu.
Berta nije prestala s onim što je radila, ali sam znala da je čula svaku reč.
„Ja idem čim završim s ovim tu“, rekla mi je. „Zaključaću i uključiću alarm. Ništa se vi ne brinite, doktorko Kej.“
Živcima mi je strujao strah kad sam zgrabila tašnu i požurila u auto.
Do sada su bila četiri para. Svi su najpre nestali da bi ih kasnije pronašli ubijene u krugu od osamdeset kilometara od Vilijamsburga.
Ti slučajevi koje je štampa nazvala „ubistvima parova“ bili su neobjašnjivi, i niko nije imao nikakav trag niti neku uverljivu teoriju o njima. Čak ni FBI ni njegov Program za rešavanje nasilnog kriminala, iliti PRANK sa svojom nacionalnom bazom podataka kojom je upravljao računar izuzetne veštačke inteligencije, s mogućnošću da poveže nestale osobe s neidentifikovanim telima i dovede u vezu serijske zločine. Nakon što su pre više od dve godine pronađena tela prvog para, lokalna policija je u pomoć pozvala jednu od regionalnih PRANK-ovih ekipa koju su činili specijalni agent Benton Vesli i iskusni inspektor iz Odeljenja za ubistva ričmondske policije Pit Marino. Zatim je nestao još jedan par, a potom još dva. U svakom od tih slučajeva, pre nego što bi PRANK uopšte bio obavešten, pre nego što bi Nacionalni informativni centar za kriminal ili NICK uspeo da pošalje opise nestalih u policijske stanice širom Amerike, mladić i devojka bili su već mrtvi a njihova tela se raspadala negde u šumi. Isključivši radio prošla sam kućicu za naplatu putarine i jurnula autoputem I-64 Istok. Odjednom su počele da me saleću slike, glasovi. Kosti i istrunula odeća rasuti po lišću; privlačna, nasmešena lica nestalih mladića i devojaka u novinama i zbunjene, bolom izluđene porodice koje su se pojavljivale na televiziji i zvale me telefonom.
„Jako mi je žao zbog vaše ćerke.“
„Molim vas, recite mi kako je moje dete umrlo. O, bože, da li je patila?“
„Uzrok smrti je neodređen, gospođo Benet. U ovom trenutku ne mogu ništa više da vam kažem.“
„Kako to mislite ne znate?“
„Sve što ostaje su kosti, gospodine Martin. Kad mekog tkiva više nema, onda nema ni traga bilo kakve moguće povrede...“
„Ne želim da slušam to vaše medicinsko sranje! Hoću da znam šta mi je ubilo sina! Nikad se u životu nije ni napio, a kamoli uzimao drogu! Čujete li vi mene, gospođo? On je mrtav, a sad od njega prave ne znam kakvog huligana...“
„GLAVNI SUDSKI PATOLOG ZBUNJEN: Doktorka Kej Skarpeta nije u stanju da odredi uzrok smrti.“
Uzrok smrti – neodređen.
Svaki put isto. Osmoro mladih ljudi.
To je bilo strašno. U stvari, bilo je to nešto što mi se nikada ranije nije dogodilo.
Svaki patolog sudske medicine ima u svojoj praksi poneki neodređen slučaj, ali ja ih lično nikada nisam imala tako mnogo, pogotovu što je izgledalo da su međusobno povezani.
Otvorila sam krov na automobilu, pa mi je lepo vreme donekle popravilo raspoloženje. Temperatura je bila oko dvadeset pet stepeni. Lišće će uskoro početi da žuti. Samo u proleće i u jesen nije mi nedostajao Majami, jer je leto u Ričmondu bilo podjednako toplo kao i u Majamiju, jedino što nije bilo vetrova s okeana koji bi pročistili vazduh. Vlaga je bila užasna, a kad je zima u pitanju, bilo je gotovo isto, budući da ne volim hladnoću. Ali proleće i jesen bili su omamljujući. Upijala sam tu promenu koja mi je odmah udarila u glavu.
Odmorište na autoputu I-64 u Nju Kentu nalazilo se tačno pedeset kilometara od moje kuće. Moglo je to da bude bilo koje drugo odmorište u Virdžiniji, ograđeno nedavno zasađenim drvećem, s baštenskim stolovima, roštiljima i drvenim buradima za đubre, i s kućicama od cigle u kojima su se nalazili toaleti i aparati za prodaju pića i cigareta. Ali nigde nije bilo nijednog putnika niti vozača kamiona, a sve je vrvelo od policijskih automobila.
Jedan policajac smrknutog lica koji se preznojavao u svojoj plavosivoj uniformi prišao mi je kad sam parkirala u blizini ženskog toaleta.
„Žao mi je, gospođo“, rekao je naslanjajući se na moj otvoreni prozor. „Ovo područje je danas zatvoreno. Moraću vas zamoliti da produžite.“
„Doktorka Kej Skarpeta“, predstavila sam se ugasivši motor. „Policija me je zamolila da dođem.“
„Zbog čega, gospođo?“
„Ja sam glavni sudski patolog“, odgovorila sam.
Odmerio me je pogledom, a u očima mu se videla sumnja. Pretpostavljam da nisam baš izgledala kao „glavna“. Obučena u ispranu teksas suknju, ružičastu pamučnu košulju i s kožnim sportskim cipelama na nogama, nisam nosila ništa što bi ukazivalo da se radi o bilo kakvom autoritetu, a moj službeni automobil bio je u garaži i čekao nove gume. Na prvi pogled bila sam samo ne-baš-mlada poslovna žena koja u tamnosivom „mercedesu“ obavlja svoje poslove, rastresena plavuša na putu u najbliži tržni centar.
„Dokumenta, molim vas.“
Prekopavši tašnu, izvadila sam tanak crni novčanik i pokazala mu svoju značku sudskog patologa, a zatim sam mu pružila i vozačku dozvolu. Oba dokumenta je dugo posmatrao. Osetila sam da mu je neprijatno.
„Samo ostavite auto ovde, doktorko Skarpeta. Ljudi koje tražite pozadi su.“ Pokazao mi je prstom na područje predviđeno za parkiranje autobusa i kamiona. „Prijatan provod“, dodao je glupo, odmakavši se od mene.
Sledila sam zid od cigle. Kad sam zašla za ugao i prošla ispod reda stabala, ugledala sam još nekoliko policijskih automobila, kamion službe za vuču s rotirajućim svetlom i barem desetak ljudi u uniformama i u civilu. Džip „čiroki“ nisam videla sve dok nije bio tik preda mnom. Negde na polovini izlaznog puta, bio je gurnut podalje od asfalta i zaklonjen lišćem. Imao je samo dvoja vrata i bio je prekriven slojem prašine. Kad sam pogledala kroz vozačev prozor, videla sam da je svetlosmeđa koža unutra vrlo čista, da je na zadnjem sedištu uredno poslagan razni prtljag, daska za skijanje na vodi, smotano najlonsko uže fluorescentne žute boje i crveno-beli plastični frižider. U bravi su visili ključevi. Prozori su bili delimično spušteni. Na travnatom nagibu lepo su se videli tragovi guma koji su vodili s puta, a prednji branik automobila bio je naslonjen na stabla bora.
Marino je razgovarao s mršavim plavokosim čovekom koga je predstavio kao Džeja Morela iz lokalne policije, a koga ja nisam poznavala. Činilo se da je on glavni. „Kej Skarpeta“, predstavila sam se, budući da me je Marino identifikovao samo kao „doktorku“.
Morel usmeri svoje tamnozelene „rej ban“ naočare ka meni i klimnu glavom. Bez uniforme i s brkovima koji su bili tek nešto više od mladalačke paučine, širio je oko sebe onu poslovnu aroganciju primetnu kod inspektora na početku karijere.
„Evo šta zasada znamo.“ Nervozno se ogledao oko sebe. „Džip je vlasništvo Debore Harvi, a ona i njen dečko, ovaj, Fred Čejni, otišli su iz kuće Harvijevih sinoć oko osam. Zaputili su se u Spindrift gde Harvijevi imaju vikendicu.“
„Da li je porodica Debore Harvi bila kod kuće kad su njih dvoje otišli iz Ričmonda?“ – upitala sam.
„Ne, gospođo.“ Nakratko je okrenuo naočare ka meni. „Oni su već bili u Spindriftu, otišli su ranije. Debora i Fred su želeli da idu odvojenim kolima zato što su planirali da se vrate u Ričmond u ponedeljak. Oboje su studenti druge godine na Karolini, pa su morali da se vrate ranije kako bi se spremili za predavanja.“
Vadeći cigarete Marino poče da objašnjava: „Pre nego što su sinoć krenuli, nazvali su Spindrift i rekli jednom od Deborine braće da kreću i da će stići negde između ponoći i jedan. Kad se nisu pojavili do četiri sata ujutru, Pet Harvi je pozvala policiju.“
„Pet Harvi!“ S nevericom sam pogledala Marina.
Odgovorio je policajac Morel: „O, da. Da smo se uvalili, u to nema sumnje. Pet Harvi je na putu ovamo, evo, dok mi pričamo. Helikopter ju je pokupio“, bacio je pogled na sat, „pre otprilike pola sata. Otac, ovaj, Bob Harvi, on je na putu. Poslovno je u Šarlotu i trebalo je da dođe u Spindrift sutra u neko doba. Koliko nam je poznato, nisu još stupili u kontakt s njim, tako da ne zna šta se dogodilo.“
Pet Harvi bila je direktor Nacionalnog programa za borbu protiv droge, a budući da je bila na tom položaju, štampa ju je nazvala Caricom droge. Kao lice s naslovne stranice Tajmsa i predsednikov lični izbor, gospođa Harvi je bila jedna od najmoćnijih žena u Americi, i svakako jedna od onih kojoj su se najviše divili.
„Šta je s Bentonom?“ – upitala sam Marina. „Da li je svestan toga da je Debora Harvi kći Pet Harvi?“
„Meni nije rekao ništa o tome. Kad je zvao, tek je sleteo na ’Njuport Njuz’ – ovi iz Biroa su ga prebacili. Žurio je da iznajmi auto, pa nismo dugo pričali.“
To mi je bilo dovoljno. Benton Vesli ne bi jurio ovamo u avionu FBI-ja da nije znao ko je Debora Harvi. Pitala sam se zašto nije ništa rekao Marinu, svom partneru iz PRANK-a, pa sam pokušala da odgonetnem Marinovo široko, mirno lice. Mišići na vilici stezali su mu se i opuštali, a proćelavo teme bilo je crveno i posuto graškama znoja.
„Sada je“, nastavi Morel, „unaokolo sve puno mojih ljudi koji zaustavljaju saobraćaj; pretražili smo toalete i malo pronjuškali okolo da se uverimo kako deca nisu u neposrednoj blizini. Kad stignu ekipe iz službe traganja i spasavanja, zaputićemo se u šumu.“
Nedaleko od prednjeg dela džipa pažljivo uređen okoliš odmorišta gubio se u drveću i niskom rastinju koje je već nakon sedamdesetak metara postajalo tako gusto da nisam videla skoro ništa osim sunca u krošnjama drveća i sokola koji je kružio iznad udaljenog borika. Iako su tržni centri i stambena naselja dopirali gotovo do autoputa I-64, ovaj deo između Ričmonda i Tajdvotera zasada je ostao netaknut. Pejzaž koji bi mi se nekada činio umirujućim i opuštajućim, sada mi je izgledao zlokobno.
„Sranje“, požalio se Marino kad smo ostavili Morela i počeli da šetamo unaokolo.
„Žao mi je zbog tvog pecanja“, rekla sam.
„Hej. Zar to nije uvek tako? Planirao sam taj prokleti izlet mesecima. I opet mi je propao. Ništa novo.“
„Primetila sam da se, kad skreneš s autoputa“, kazala sam ne obraćajući pažnju na njegov bes, „prilaz odmorištu odmah račva na dva dela; jedan put vodi ovamo, a drugi prema prednjem delu odmorišta. Drugim rečima, prilazni putevi su jednosmerni. Nemoguće je skrenuti na prednje parkiralište, pa se predomisliti i vratiti ovamo a da dobar deo puta ne voziš suprotnim smerom i tako rizikuješ da nekog lupiš. A pretpostavljam da je sinoć znatan broj ljudi krenuo na put, zbog praznika u ponedeljak.“ „Tačno. Znam to. Ne treba biti nuklearni fizičar pa da skapiraš kako je neko hteo da gurne džip baš tu gde je, jer je na prednjem parkiralištu sinoć verovatno bilo mnogo automobila. Čovek bi rekao da je ovde pozadi bilo prilično pusto. Niko ga nije video i tip im je umakao.“
„Možda nije hteo ni da se džip odmah pronađe, što objašnjava zašto je gurnut dosta daleko s autoputa“, dodala sam.
Marino se zagleda negde u šumu i reče: „Previše sam star za ovo.“
Marino se neprestano žalio na nešto. Imao je običaj da dođe na mesto zločina i onda se pretvara kako ne želi da bude tu. Već smo dugo radili zajedno, tako da sam se navikla na to, ali ovoga puta učinilo mi se da njegovo držanje nije samo gluma. Uzrok njegovog nezadovoljstva bio je mnogo dublji od propuštenog izleta. Pitala sam se nije li se posvađao sa ženom.
„Vidi, vidi“, promrmljao je, zagledan prema zgradi od cigle. „Stigao je usamljeni kauboj.“
Okrenula sam se baš u trenutku kad je poznata mršava pojava Bentona Veslija izašla iz muškog toaleta. Jedva da nas je i pozdravio kad se približio; seda kosa mu je bila mokra na slepoočnicama, a reveri njegovog plavog odela bili su poprskani vodom, kao da se upravo umio. Pogleda prikovanog za džip, iz džepa na prsima izvukao je naočare za sunce i stavio ih na oči.
„Da li je gospođa Harvi već stigla?“ – upitao je.
„Jok“, odgovori Marino.
„A novinari?“
„Jok“, reče Marino.
„Odlično.“
Veslijeva usta su bila čvrsto stisnuta, pa je njegovo lice, ionako oštrih crta, izgledalo još kruće i nepristupačnije nego inače. Da nije bilo te njegove odbojnosti, nazvala bih ga zgodnim čovekom. Bilo je nemoguće pročitati mu misli i osećanja, a u poslednje vreme postao je takav majstor u skrivanju svoje ličnosti da sam ponekad imala osećaj da ga uopšte ne poznajem.
„Ovo želimo da držimo u tajnosti što je moguće duže“, nastavio je. „Onog trenutka kad procuri, nastaće pakao.“
„Šta znaš o ovom paru, Bentone?“ – upitala sam.
„Vrlo malo. Nakon što je gospođa Harvi jutros prijavila da su nestali, pozvala je prvo direktora kući, a zatim mene. Čini se da su se njena kći i Fred Čejni upoznali na Karolini gde su se zabavljali od prve godine. Navodno su oboje dobra, fina deca. Nikada nisu imali nikakvih problema zbog kojih su možda mogli da se spetljaju s nekim pogrešnim osobama – barem tako kaže gospođa Harvi. Ono što mi je upalo u oči jeste da je imala svojih sumnji kad je u pitanju njihova veza, mislila je da provode previše vremena sami.“
„Možda je to pravi razlog zbog kojeg su želeli da se voze na more odvojenim kolima“, kazala sam.
„Da“, odgovorio je Vesli osvrnuvši se oko sebe. „Više je nego verovatno da je to bio pravi razlog. U razgovoru s direktorom stekao sam utisak da gospođa Harvi nije bila oduševljena pomišlju da će Debora dovesti dečka u Spindrift. To je trebalo da bude vreme za porodicu. Gospođa Harvi preko nedelje živi u Vašingtonu i tokom leta nije baš previše viđala Deboru i svoja dva sina. Iskreno govoreći, imam osećaj da se Debora i njena majka u poslednje vreme nisu baš najbolje slagale, i da su se možda i posvađale, malo pre nego što se juče ujutru porodica uputila u Severnu Karolinu.“
„Kolike su šanse da su klinci možda pobegli zajedno?“ – upita Marino. „Bili su pametni, zar ne? Verovatno su čitali novine, gledali televiziju, možda su videli ovo o tim parovima u posebnom izdanju vesti pre nekoliko nedelja. Hoću da kažem, verovatno su znali za te slučajeve koji su se dogodili tu u okolini. Ko kaže da nisu nešto izveli. To je prilično zgodan način za simuliranje nestanka i kažnjavanje roditelja.“
„I to je jedan od mnogih scenarija koje moramo da uzmemo u obzir“, odgovorio je Vesli. „A to je samo još jedan razlog zbog kojeg se nadam da ćemo medije uspeti da držimo podalje od ovoga što je moguće duže.“
Morel nam se pridružio dok smo hodali duž izlaznog puta nazad ka džipu. Kraj puta se zaustavio svetloplavi zatvoreni kamionet iz kog su izašli muškarac i žena u tamnim kombinezonima s čizmama na nogama. Otvorivši vrata na zadnjem delu kamioneta pustili su iz kaveza dva dahtava psa tragača koji su mahali repovima. Pričvrstili su dugačke uzice za metalne prstenove na kožnim remenima koje su imali oko pojasa i uhvatili pse za ogrlice.
„Solti, Neptune, uz nogu!“
Nisam znala koji je koji pas. Oba su bila velika i svetlosmeđa, s naboranim njuškama i klempavim ušima. Morel se nasmeši i ispruži ruku prema jednom od pasa.
„Kako ide, momče?“
Solti, ili je to možda bio Neptun, nagradio ga je vlažnim poljupcem i trljanjem njuške o njegovu nogu.
Dreseri pasa, Džef i Gejl, bili su iz Jorktauna. Gejl je bila iste visine kao i njen partner i činila se gotovo podjednako snažnom. Podsetila me je na žene koje čitav svoj život provode na farmi, na čijim licima se vide tragovi sunca i napornog rada i koje oko sebe šire onu smirenu strpljivost stečenu zahvaljujući razumevanju prirode i prihvatanju njenih darova i kazni. Ona je bila vođa ekipe traganja i spasavanja i po načinu na koji je posmatrala džip znala sam da traga za bilo kakvim znakom da je mesto zločina, a s njim i mirisi, poremećeno.
„Ništa nismo dirali“, rekao joj je Marino saginjući se da bi jednog od pasa potapšao iza ušiju. „Još nismo otvorili vrata.“
„Znate li da li je iko drugi bio unutra? Možda osoba koja ga je pronašla?“ – raspitivala se Gejl.
Morel poče da objašnjava: „Broj tablica razaslan je preko teleprintera, kao PA-SPA, rano jutros...“
„Šta je, do đavola, PA-SPA?“ – prekinu ga Vesli.
„Pazi-spazi.“
Veslijevo lice izgledalo je kao da je isklesano u granitu dok je Morel dosadno nastavio: „Patrolni policajci ne dolaze na jutarnju podelu dužnosti, tako da ne vide uvek teleprint. Oni samo sednu u kola i prijave se radiom. Dispečeri su počeli da šalju PA-SPA poruke onog trenutka kad je prijavljeno da je par nestao, a oko jedan sat po podne neki vozač kamiona je primetio džip i javio se radiom. Policajac koji je odgovorio na poziv rekao je da se nije ni približio autu osim što je pogledao kroz prozore kako bi se uverio da unutra nema nikoga.“
Nadala sam se da je to istina. Većina policajaca, čak i oni iskusniji, ne mogu se odupreti želji da otvore vrata i pročeprkaju malo, barem po pregratku za rukavice, kako bi utvrdili identitet vlasnika.
Uhvativši obe ogrlice, Džef je odveo pse da se „pomokre“, a Gejl je upitala: „Imate li išta što bi psi mogli da onjuše kako bi identifikovali miris?“
„Zamolili smo Pet Harvi da donese sa sobom bilo šta što je Debora nedavno imala na sebi“, kazao je Vesli.
Ako je Gejl bila iznenađena ili impresionirana podatkom čiju ćerku traži, nije to ničim pokazala već je nastavila da s iščekivanjem posmatra Veslija.
„Doći će helikopterom“, dodao je on bacivši pogled na sat. „Trebalo bi da stigne svakog časa.“
„Dobro, samo nemojte da se letelica spusti baš ovde“, primetila je Gejl približavajući se džipu. „Ne treba nam ništa što može da poremeti okolinu.“ Vireći kroz vozačev prozor proučavala je unutrašnju stranu vrata, komandnu tablu, prelazila pogledom po svakom centimetru unutrašnjosti automobila. Zatim se odmakla i dugim pogledom odmerila crnu plastičnu kvaku na spoljnoj strani vrata.
„Sedišta će verovatno biti najbolja“, odlučila je. „Pustićemo Soltija da onjuši jedno, a Neptuna drugo. Ali najpre moramo da uđemo u auto, ali tako da ništa ne upropastimo. Ima li neko običnu ili hemijsku olovku?“
Vesli iz džepa na grudima izvuče „mon blan“ hemijsku olovku i pruži je Gejl.
„Potrebna mi je još jedna“, dodala je.
Začudo, činilo se da niko drugi, uključujući i mene, nema uza se hemijsku olovku. A mogla sam se zakleti da ih u tašni imam nekoliko.
„Može nožić na sklapanje?“ Marino je zavukao ruku u džep svojih farmerki.
„Savršeno.“
S hemijskom u jednoj i švajcarskim nožićem u drugoj ruci, Gejl je istovremeno pritisnula dugme za palac i povukla k sebi polugu kvake na spoljnoj strani vozačevih vrata, a zatim ih je vrhom čizme uhvatila i polako otvorila. Sve vreme čula sam slabašno karakteristično brujanje elise helikoptera kako se postepeno pojačava. Nekoliko trenutaka kasnije, crveno-beli „bel džet rejndžer“ kružio je nad odmorištem, a zatim počeo da lebdi poput vilinog konjica, stvarajući na tlu mali uragan. Helikopter je zaglušio sve zvuke, drveće je podrhtavalo, a trava se povijala i mreškala pred njegovim užasnim vetrom. Zatvorenih, stisnutih očiju Gejl i Džef čučali su pored pasa čvrsto ih držeći za ogrlice.
Marino, Vesli i ja povukli smo se sasvim do zgrada i s te sigurne udaljenosti posmatrali burno sletanje. Dok je helikopter polako njuškao okolo usred vrtloga urlajućih motora i uskomešanog vazduha, tek na trenutak ugledala sam unutra Pet Harvi, pogleda uperenog nadole, prema džipu, a zatim je staklo helikoptera blesnulo u odsjaju sunca.
***
Sišla je s helikoptera i pognute glave, dok ju je suknja šibala po nogama, uputila se ka Vesliju. Čekao ju je na sigurnoj udaljenosti od lopatica elise koja je polako usporavala, a kravata mu je vijorila preko ramena poput avijatičarskog šala.
Pre nego što joj je dodeljena dužnost direktora Nacionalnog programa za borbu protiv droge, Pet Harvi je bila javni tužilac Komonvelta u Ričmondu, a zatim i savezni tužilac za Istočnu oblast Virdžinije. Slučajevi rasturanja i preprodaje droge koji su javnosti bili dobro poznati, a u kojima je Pet Harvi predvodila optužbu, ponekad su uključivali žrtve na kojima sam ja obavljala obdukciju. Ali ja sama nikada nisam bila pozvana da svedočim; samo su moji izveštaji bivali predočeni sudu. Gospođa Harvi i ja nikada se nismo srele licem u lice.
Na televiziji i na novinskim fotografijama ostavljala je utisak strogo poslovne žene. Uživo, bila je ne samo ženstvena već i neobično privlačna, vitka i savršeno pravilnih crta lica, a njena kratka kestenjasta kosa pod suncem je dobijala odsjaj zlatnog i crvenog. Vesli nas je kratko predstavio, a gospođa Harvi se rukovala sa svakim od nas s uljudnošću i samopouzdanjem iskusnog političara. Ali nije se nasmešila niti je ikoga pogledala u oči.
„Unutra je majica“, objasnila je, pružajući Gejl papirnatu kesicu. „Pronašla sam je u Debinoj sobi u kući na plaži. Ne znam kad ju je poslednji put obukla, ali mislim da nije nedavno oprana.“
„Kada je poslednji put vaša kći bila na plaži?“ – upitala je Gejl otvarajući kesicu.
„Početkom jula. Bila je na vikendu s nekoliko prijateljica.“
„I sigurni ste da je baš ona nosila ovu majicu? Možda ju je imala koja od njenih prijateljica?“ – upitala je Gejl nemarno, kao da se raspituje o vremenu.
To pitanje je zateklo gospođu Harvi nespremnom, i na trenutak je oblak sumnje zatamnio njene tamnoplave oči. „Nisam sigurna.“ Pročistila je grlo. „Pretpostavljam da ju je poslednja nosila Debi, ali očigledno ne mogu da se zakunem u to. Ja nisam bila tamo.“
Pogled joj je odlutao pored nas, kroz otvorena vrata džipa, a pažnju su joj nakratko zaokupili ključevi u bravi i srebrno „D“ koje je visilo na privesku. Jedan dugi trenutak niko nije progovorio, a ja sam videla borbu razuma i osećanja koja se odigravala u gospođi Harvi dok se poricanjem branila od napada panike.
Okrenuvši nam leđa, rekla je: „Debi je verovatno imala tašnu. Plastičnu, jarkocrvenu. Jednu od onih sportskih tašni koje se zatvaraju na čičak-traku. Da li ste je možda pronašli unutra?“
„Ne, gospođo“, odgovorio je Morel. „Barem još nismo ugledali ništa slično, ne kroz prozore. Ali još nismo pretražili unutrašnjost auta, nismo to mogli da učinimo pre nego što stignu psi.“
„Očekivala bih da bude na prednjem sedištu... možda na podu“, nastavila je.
Morel odmahnu glavom.
Vesli je bio taj koji je progovorio. „Gospođo Harvi, znate li da li je vaša kći imala sa sobom mnogo novca?“
„Dala sam joj pedeset dolara za hranu i benzin. Ne znam koliko je mogla da ima osim toga“, odgovorila je. „Uz to je, naravno, imala svoje kreditne kartice. I čekovnu knjižicu.“
„Znate li koliko je imala na čekovnom računu?“ – upitao je Vesli.
„Otac joj je dao ček prošle nedelje“, odgovorila je odsečno. „Za fakultet – za knjige i ostale potrebe. Prilično sam sigurna da ga je već položila u banku. Pretpostavljam da je na računu imala barem hiljadu dolara.“
„Možda biste mogli da proverite“, predložio je Vesli. „Da se uverite da taj novac nije nedavno podignut.“
„Odmah ću to uraditi.“
Dok sam stajala sa strane i posmatrala je, osećala sam kako se u njoj rađa nada. Kći joj je imala gotovinu, kreditne kartice i pristup novcu na računu. Činilo se da nije ostavila tašnu u džipu, što znači da je možda još uvek ima sa sobom. A to opet znači kako bi još uvek mogla da bude živa i zdrava i negde daleko sa svojim dečkom. „Da li je vaša kći ikada zapretila da će pobeći s Fredom?“ – upita je Marino direktno.
„Ne.“ Zagledana u džip, dodala je ono u šta je želela da veruje: „Ali to ne znači da je to nemoguće.“
„U kakvom raspoloženju je bila kad ste poslednji put razgovarali s njom?“ – nastavi Marino.
„Razmenile smo nekoliko reči juče ujutru pre nego što smo moji sinovi i ja krenuli na more“, odgovorila je nepristrasnim, ravnodušnim tonom. „Bila je ljuta na mene.“
„Da li je znala za ove slučajeve u okolini? Za parove koji nestaju?“ – upita Marino.
„Da, naravno. Razgovarale smo o njima, pitale se šta se događa. Znala je.“
Gejl reče Morelu: „Trebalo bi da počnemo.“
„Dobra zamisao.
„Još jedna stvar.“ Gejl pogleda gospođu Harvi. „Imate li pojma ko je vozio?“
„Pretpostavljam Fred“, odgovorila je. „Kad su nekuda odlazili zajedno, obično je on vozio.“
Klimajući glavom, Gejl reče: „Mislim da će mi ponovo biti potrebni onaj džepni nožić i hemijska olovka.“
Uzevši ih od Veslija i Marina, obišla je automobil do suvozačevog sedišta i otvorila vrata. Zatim je uhvatila za ogrlicu jednog od pasa. On žudno ustade i pođe za njom krećući se u savršenom skladu s ritmom gospodaričinih koraka, njuškajući uokolo dok su mu se mišići napinjali i opuštali pod nabranim, sjajnim krznom, a uši vukle po tlu kao da su obrubljene olovom.
„Hajde, Neptune, idemo da uposlimo taj tvoj magični nos.“
U tišini smo posmatrali kako je upravila Neptunovu njušku ka suvozačevom sedištu na kojem je, pretpostavljali smo, juče sedela Debora Harvi. Pas odjednom zacvili, kao da je ugledao čegrtušu, i trzajući se poče da se povlači od džipa, gotovo istrgnuvši ogrlicu iz Gejline ruke. Povio je rep među noge, krzno na leđima stajalo mu je potpuno uspravno, a od tog prizora i meni su kičmom prošli žmarci.
„Polako, momče. Polako!“
Cvileći i drhteći celim telom, Neptun čučnu i isprazni creva u travu.
