Maske su pale – čini bačene –
I u Selimovom srcu eto nove žene
Njegove Nurmahal, njegovog harema Svetlosti!
A minule brige snaže samo
Čar blistavog pogleda svakog;
I draži se čini svaki osmeh što sviće
Posle vremena kad njegove svetlosti bilo nije:
I uz njene uzdahe, još je srećniji sada,
Dok njena glava uz ruku mu se pruža,
A ona mu šapće, oka nasmejana,
„Seti se, ljubavi, Svetkovine ruža.“
– TOMAS MUR, Lala Ruk
1
Priroda ju je obdarila bistrinom, pronicljivošću,
hirovitošću, zdravim razumom. Obrazovanje je te darove prirode razvilo do neslućene visine. Dobro je poznavala persijsku književnost i pisala stihove,
prozračne i tečne, što joj je pomoglo da zarobi srce
svog muža.
– Beni Prasad, Istorija Džahangira
Prošli su jun i jul. Monsuni su ove godine zakasnili – noći su, mirisom u vazduhu, svežinom na koži i nečujnim munjama koje su parale nebo, neprekidno nagoveštavale kišu. Ali, s dolaskom novog jutra, sunce se ponovo moćno uzdizalo rugajući se Agri i njenim žiteljima. Dani su se vukli jedan za drugim, prkosno vreli, i svaki je udah bio napor, svaki pokret borba, a svaka noć natopljena znojem. U hramovima su vršeni obredi, mujezini su melodičnim i molećivim glasovima pozivali vernike na molitvu, a na jezuitskim crkvama zvonila su zvona. No činilo se da su bogovi ravnodušni. Pirinčana polja, preorana nakon premonsunskih kiša, čekala su setvu; ako budu predugo čekala, zemlja će ponovo otvrdnuti.
Retki prolaznici tromo su se kretali ulicama Agre; samo ih je nekakva strašna nevolja mogla izmamiti iz njihovih kamenom obloženih prohladnih kuća. Čak su i uvek raspomamljeni parijski psi dahtali ležeći na pragovima kuća, previše iscrpljeni da zalaju kada ih neki nestaško u prolazu pogodi kamenom.
I bazari behu opusteli, ćepenci spušteni, prodavci suviše iscrpljeni da bi se cenjkali sa mušterijama. Kupci će morati da sačekaju svežije dane. Činilo se da je čitav grad skoro sasvim zamro.
Carske palate i dvorišta behu utihli preko noći, hodnici opusteli bez koraka. Robinje i evnusi mahali su lepezama od paunovog perja u prelivima duginih boja, jednom rukom brišući znojava lica. Haremske gospe spavale su dok ih je na mahove hladio dašak lepeza, a pored njih su stajali pehari sa hladnim šerbetom začinjenim husom i đumbirom. Svako malo, robinja bi donosila svež pehar pun komadića leda. Kad se njena gospodarica probudi, a budila se često tokom noći, piće će biti spremno. Led, odlaman u ogromnim komadima s planina Himalaja, prekrivan vrećama od jutenog platna i dovožen na volujskim zapregama u ravnicu, beše blagoslov za sve, i plemiće i pučane. Ali na ovoj vrelini, isuviše se brzo topio, i ispod strugotine i jute pretvarao u barice mlake vode.
U palati cara Džahangira, muzika je lebdela dvorištem, zastajkivala i razigravala se na nepomičnom noćnom vazduhu, dok su svirači prstima vešto prevlačili po žicama sitara.
Dvorište beše pravougaono, oštrih linija, izgrađeno s mogulskom i persijskom preciznošću. Jednu stranu dvorišta zauzimao je zasvođen trem s vitkim lukovima; duž druge strane raslo je drveće i žbunje čiji obrisi u mraku behu rasplinuti i nejasni. Usred dvorišta beše četvrtast bazen, a voda u njemu mirna i nepomična. Stepenice od peščara spuštale su se od trema sve do mermerne platforme, platforme koja se, gradeći šaru nalik nedostajućem zubu pri osmehu, zarivala u bazen. Dve osobe ležale su usnule na platformi pod blagim okom noćnog neba. Muzika je dopirala sa zaklonjene galerije, iznad lukova trema.
Kad je otvorila oči, Mehrunisa je najpre ugledala nebo iznad sebe, osuto zvezdama. Zvezde su ispunjavale svaki delić njenog vidnog polja, tavanica od dijamanata na crnom somotu. Car Džahangir spavao je kraj nje, čela naslonjena na njeno rame. Njegov dah, vreo na njenoj koži, beše miran. Mehrunisa nije mogla da vidi lice svog muža, samo vrh njegovog čela. Kosa mu beše zalizana preko lobanje, sa prstenom oko glave na mestu gde je tokom dana stajao carski turban. Lakim pokretom ona dotače njegovo lice, prsti joj zastadoše na njegovoj jagodičnoj kosti, a zatim se kružnim pokretima spustiše niz bradu, gde joj čekinje zagrebaše jagodice prstiju. Činila je to ne budeći ga, opipavala je njegovo lice, istraživala poznato, iako joj sećanje beše preplavljeno svakim njegovim obrisom i borom.
Kad je otišla na spavanje, Mehrunisa je bila sama. Čekala je Džahangira, čitala pri svetlosti uljanice, ali ubrzo, onako iscrpljenoj vrućinom, reči joj se počeše mutiti pred očima i ona zaspa, s knjigom pokraj sebe. Mora da je došao kasnije, sklonio knjigu, pokrio je lakim pamučnim čaršavom. Prsti joj se umiriše na carevom licu i premestiše se na njegove grudi.
Prvi put posle mnogo, mnogo godina, Mehrunisa postade svesna odsustva osećanja. Ni straha, ni zebnje, niti osećaja da joj nešto nedostaje u životu. Prvi put, takođe, nije u polusnu slepo ispružila ruku da potraži Ladli. Znala je da je Ladli na sigurnom, u odajama blizu njenih. Znala je, ne razmišljajući o tome, da je pre odlaska na počinak car obišao Ladli da bi joj, kad se probudi, mogao reći da je njena kći dobro.
Naslonila je lice na njegovu glavu, i nozdrve joj ispuni slab miris sandalovine. Beše to miris koji je vezivala za Džahangira, za spokoj, za ljubav. Da, ovo jeste ljubav. Ali ljubav drugačije vrste, ljubav za koju nije znala da postoji, za koju nije verovala da je može osetiti. Toliko godina želela je dete, a onda je dobila Ladli. Svih tih godina ona je želela i Džahangira, takođe, ne shvatajući sasvim zašto. Zato što ju je navodio da se osmehuje u sebi, zato što je obasjavao njen život, davao mu smisao, punoću i svrhu. Čudila se tolikoj snazi osećanja. Plašila se – zbog mogućnosti da njeno biće, kad se jednom venčaju, postane toliko obuzeto njime da više neće moći da upravlja životom koji je onako brižljivo gradila.
Od venčanja sada behu prošla dva meseca, dva sanjarska meseca, kad se činilo da vreme oko njih prolazi u sporim krugovima. Čak su i carstvo i poslovi oko njega ustuknuli, oklevali negde u prikrajku. Ali prošle noći, baš kad su krenuli na počinak, Džahangir prvi put beše pozvan. Carstvo više nije moglo da čeka.
Nežno je premestila Džahangirovu glavu na svilom presvučeni jastuk, sklonila njegovu ruku sa svog stomaka, gde je počivala, i uspravila se. Sa njene leve strane, duž lukova trema, evnusi na straži se ukrutiše. Sedela je posmatrajući ih, te polumuškarce koji se brinu o carevoj ličnosti. Beše tu petnaest evnuha, po jedan ispod svakog luka od peščara. Stajali su razmaknutih nogu, sa rukama iza leđa, pogleda uprtih preko bazena u gustu pomrčinu bašte. Stražari oko Džahangira smenjivali su se na svakih dvanaest sati, i to u različitim kombinacijama, tako da nikad dva ista čoveka nisu bila u prilici da kuju zaveru.
Dok je sedela tu i posmatrala ih, a oni se namerno pravili da je ne primećuju, vlažan znoj poče da se skuplja ispod njene teške kose, po vratu, natapajući tanku pamučnu kurtu koju je na sebi imala. Protrljala je leđa i rasplela pletenicu, sve dok joj kosa nije prekrila ramena poput gustog prekrivača. Zaobišavši usnulog cara, Mehrunisa ode do ivice platforme i sede, pustivši da joj noge plutaju po površini vode. Preko dvorišta nalete povetarac, i ona diže lice prema vetru, podižući ruke da joj vetar zatalasa duge rukave tunike. Doneo je miris lišća nima koje je tinjalo u mangalima na tremu, dovoljno neprijatan da otera komarce.
Voda oko nje beše prekrivena svetiljkama od listova banijana povezanih grančicama u obliku posude u kojoj se nalazilo susamovo ulje i fitilj od pamučne niti. Na jednom kraju bazena, u punom noćnom cvatu, drvo parijata povilo se u stranu i lagano ispuštalo bele cvetiće u vodu. I zvezde su se povremeno ogledale na površini vode, na mestima do kojih nije dopirala svetlost svetiljki. Otisnuvši se preko ivice mermerne platforme, Mehrunisa utonu u bazen.
Voda beše topla i kao med teška oko nje, ali hladnija od vazduha. Mehrunisa zagnjuri glavu, pustivši mokru kosu da joj se vijori oko lica. Izgovori naglas svoje novo ime. „Nur Džahan“. Glas joj se prelomi kroz gustu vodu, mehurići vazduha nabubriše i pobegoše na površinu golicajući joj obraze.
Ona je Nur Džahan. „Svetlost sveta“. U njoj počiva svetlost nebesa. Ili je barem tako Džahangir rekao na dan njihovog venčanja, kad joj je podario ovu titulu. Od današnjeg dana moja voljena carica zvaće se Nur Džahan. Više nije samo Mehrunisa, što je ime koje joj je otac dao na rođenju. Nur Džahan beše ime za svet, ime kojim će je zvati drugi. Beše to ime koje zapoveda, uliva poštovanje i zahteva pažnju. Sve same korisne osobine koje jedno ime treba da ima. Car je poručivao dvoru, carstvu i drugim ženama iz carskog harema da Mehrunisa nije obična ljubav.
Otisnula se od platforme i zaplivala. Kad je doplivala do parijata, naslonila se na zid, posmatrajući bele cvetove rasute po vodi poput snežnih pahulja. Nije se okrenula levo da pogleda mutne figure na tremu, a ako su je evnusi i posmatrali, nisu to odavali nijednim pokretom. A ipak, da je njena glava ostala predugo ispod vode, sigurno bi se stvorila neka ruka da je izvuče na površinu. Za njih, ona je sada predstavljala Džahangirovu najveću dragocenost. Mehrunisa je kružila nogama kroz vodu, nemirna, čeznući za nekim pokretom, za nečim što evnusi ne mogu da vide, nečim što do sutra neće znati čitava carska zenana.
Smetalo joj je to posmatranje, umaralo je, neprekidno se pitala da li radi šta treba. Džahangir nikad nije mario za ljude oko sebe – odrastao je sa njima i shvatao da je njihovo prisustvo neizbežno. Toliko je malo razmišljao o njima da se u njegovoj glavi oni nisu razlikovali od divana, ili jastuka, ili pehara vina.
Mehrunisa se okrete i mokrom rukom počisti cvetove parijata sa kamene ivice bazena. A zatim, podižući ih jedan po jedan, poređa cvetove u niz. Onda napravi još jedan niz, okrećući latice ka unutra, prema sebi. Ovo je dvorište divanhane, dvorane za javne zvanične prijeme. Evo ratnih slonova u pozadini, pučana ispred njih, trgovaca, plemića, a sasvim napred – presto na kome sedi Džahangir. Sa strane stavi još dva cveta, jedan iza cara, a drugi desno od njega. Otkinuvši latice sa cvetova parijata, nasloni narandžaste peteljke jednu na drugu, okruživši poslednja dva cveta. To beše haremska galerija na dvoru, stabljike behu mermerni rešetkasti zaslon koji je skrivao carsku zenanu. Muškarci okupljeni dole ne mogu ih videti. Ne mogu ih ni čuti.
Džahangir je upravo počeo svoj uobičajeni dnevni darbar, javne prijeme i susrete sa dvoranima. Mehrunisa sedi iza njega, na galeriji zenane, i posmatra kako car obavlja dnevne poslove. Ponekad umalo da glasno progovori, kad joj nešto dođe na um, a onda se uzdrži, svesna da je zaslon stavlja u drugačiji položaj. Zaslon je čini ženom. Ženom bez glasa, bez sopstvenog mišljenja. Ali šta ako... ona podiže jedan od haremskih cvetova i položi ga u središte dvorane, ispred prestola. Za mnoge godine koje je provela u braku sa Alijem Kulijem, kad je Džahangir postojao samo kao daleki san, Mehrunisa je besnela zbog ograničenja u svom životu. Želela je da sedi na carskoj galeriji, ali ne kao puki posmatrač, već kao pripadnica carskog harema – ne samo kao dvorska dama već kao carica. Ona vrati cvet nazad, u granice od narandžastih stabljika, iza zaslona galerije. To nije dovoljno. Da li sme da traži više od toga? Ali koliko više, i kako to da traži? Da li će joj Džahangir dati to što traži? Da li će se usprotiviti nepisanim pravilima koja je kao njegovu caricu, njegovu suprugu i ženu sputavaju u životu?
Drhtavih ruku, ponovo podiže cvet i stavi ga pored Džahangira. Eto ih gde sede, dva cveta parijata, rascvetala i miomirisna, jedan kraj drugog na carskom prestolu. Mehrunisa nasloni bradu na kamenu ivicu bazena i zatvori oči. Čitavog života želela je život muškarca, slobodu da ide kud hoće, da čini sve što poželi, da kaže ono što misli, ne strepeći od posledica. Bila je posmatrač u sopstvenom životu, nesposobna da promeni pravac kojim se život kreće. Sve do sada...
Nežnim pokretom prsta pomeri cvet malo unazad, tačno iza Džahangira, ali i dalje pred otvorenim pogledom dvora.
U nekoj unutrašnjoj ulici noćobdija je izvikivao sate i štapom udarao po zemlji: „Dva sata, i sve je dobro.“ Mehrunisa začu prigušen kašalj i vide kako evnuh pokriva usta šakom. Čelo joj se blago namršti. Jednog dana posluga i uhode u zenani jedino će nju štedeti radoznalih pogleda – kad bude padišah-begam, prva gospa u carstvu. Sada tu titulu nosi carica Džagat Gosini.
Zapliva kroz toplu vodu nazad do platforme i, stigavši, osloni laktove na mermer i spusti glavu na šake gledajući Džahangira. Pređe mu prstom preko obrve, a onda prst stavi u usta, kušajući ukus njegove kože. On se promeškolji.
„Zašto ne spavaš?“
Uvek se tako budio, nije mu trebalo vremena da otera san. Jednom ga je pitala zašto. A on je odgovorio da će se, kad god je njoj potreban, odreći sna.
„Previše je toplo, Vaše veličanstvo.“
Džahangir joj zagladi mokru kosu sa čela, ruka mu zastade na oblini njenog obraza. „Nekad ne mogu da poverujem da si sa mnom.“ Gledao je netremice u njeno lice, a onda posegnuo rukom za svetiljkom od lišća. Prinevši je Mehrunisi, reče: „Šta ti je?“
„Ništa. Vrućina. Ništa.“
Car spusti svetiljku natrag u vodu i gurnu je da zaplovi. Obuhvati njene ruke i izvuče je iz bazena. Evnuh neprimetno iziđe pred njih noseći svileni ubrus. Mehrunisa kleče na ivicu platforme, podiže ruke, i dopusti caru da sa nje skine kurtu koju je nosila. Nežnim pokretima on obrisa vodu sa njenog tela sagavši se da udahne miris mošusa sa njene kože. Zatim joj osuši kosu trljajući ubrusom pramen po pramen, sve dok vlažna kosa ne prekri njena ramena. Sve je to činio izuzetno brižljivo. Poslušno je čekala da završi, a topao noćni vazduh milovao joj je ramena, struk i noge.
„Dođi.“ Džahangir je povuče u krilo, i ona ga obgrli nogama. On obuhvati rukama njeno lice i privuče ga do svog. „Kod tebe nikad nije ništa, Mehrunisa. Šta želiš? Ogrlicu? Džagir?“
„Hoću da odu odavde.“
„Otišli su“, odgovori on, shvativši šta je mislila. Džahangir se nije ni okrenuo, samo je odvojio jednu ruku od njenog lica da bi evnusima dao znak da se udalje, ali mu Mehrunisa zadrža ruku i spusti je.
„Želim ja to da uradim, Vaše veličanstvo.“
„Tvoja su prava ista kao i moja, draga.“
Ne skidajući pogled s njegovog lica u senci, ona podiže ruku. Krajičkom oka mogla je da primeti kako su se evnusi ukrutili, nepomični, a zatim razmenili poglede. Imali su strogo naređenje da cara napuste isključivo ukoliko im on tako zapovedi, samo on i... niko drugi. Tu moć nisu imale ni žena, ni konkubina, ni majka. Ali ova žena, ona je nešto posebno. I zato su čekali na Džahangirov znak. Ali on se i ne pomeri, niti klimnu glavom u znak pristanka. Tako prođe čitav minut, a onda jedan evnuh iskorači iz reda, pokloni se kraljevskom paru i, vukući noge, napusti trem. Ostali se povedoše za njim, srca iznenada ispunjenih strahom – uplašeni ako poslušaju, a još više ako ne poslušaju.
Mehrunisi klonu ruka.
„Otišli su, Vaše veličanstvo“, reče ona s nevericom u glasu.
„Kad zapovedaš, Mehrunisa“, reče Džahangir, „čini to odlučno. Nikad nemoj misliti da te neće poslušati, i poslušaće te.“
„Hvala ti.“
Caru blesnuše zubi. „Kad bih ja tebi zahvaljivao za sve što si mi pružila, činio bih to do kraja života.“ Govorio joj je tik uz uho. „Šta želiš? Reci mi da te više ne bi grizlo.“
Ćutala je, ne znajući kako da traži, ne znajući, u stvari, ni šta da traži. Želela je da bude još prisutnija u njegovom životu, i to ne samo ovde, među zidovima zenane.
„Želela bih...“ – reče ona polako, „želela bih da sa tobom sutra pođem na džaroku.“
Na početku svoje vladavine Džahangir je uveo dvanaest pravila ponašanja u carstvu. Među tim pravilima mnogih se ni sam nije pridržavao – recimo, zabrane upotrebe alkoholnih pića. Ali ova pravila, smatrao je on, treba da predstavljaju okosnicu za carstvo, a ne za njega. On sam je iznad tih pravila. U želji da bude pošten i pravičan prema svojim podanicima, uveo je ritual džaroke, nešto što njegov otac, car Akbar, nije činio, nešto što je činio isključivo Džahangir.
Nazvao ga je baš tako – džaroka – letimičan pogled, jer je to bila prilika da, prvi put otkad su, pre stotinak godina, Moguli osvojili Indiju, svaki podanik u carstvu lično vidi cara.
Džaroka beše poseban doksat, sagrađen na spoljnom bedemu agranske tvrđave, na kom je Džahangir tri puta dnevno primao javnost. Rano ujutro, sa rađanjem sunca, pojavljivao se na doksatu na istočnoj strani tvrđave, u podne na južnoj, i u pet sati uveče, dok sunce zalazi na zapadnom nebu, na zapadnoj strani tvrđave. Džahangir je džaroku smatrao svojom najvažnijom dužnošću. Ovde su mu se pučani obraćali s raznim molbama, ovde je slušao njihove zahteve, bili oni važni ili ne. A na doksatu je stajao sam, njegovi ministri i pučani ispod njega. Tako je ukinuo raskoš koja je okruživala kraljevsku krunu, uzdigao sebe u nešto više od običnog ukrasa na nedostižnom prestolu.
„Ali ti dolaziš sa mnom na džaroku, Mehrunisa“, reče Džahangir. Nešto se spremalo. On sad beše pažljiv, na oprezu. Proteklih nekoliko nedelja Mehrunisa je stajala iza luka doksata, zajedno sa evnusima koji su mu čuvali leđa, slušala, a kasnije razgovarala sa njim o zahtevima.
„Hoću da stojim pored tebe na doksatu, da stojim pred plemićima i pučanima.“ Izgovorila je to blago, ali bez oklevanja. Zahtevaj odlučno, i poslušaće te, tako je rekao.
Oblaci zaploviše preko neba zaklanjajući zvezde. Iza njih sevnu munja, tračice srebrne svetlosti umrljane sivilom. Sedela je u njegovom zagrljaju, naga, pokrivena tek prosušenom kosom koja joj je niz leđa padala sve do kukova.
„To nikad ranije nije učinjeno“, konačno progovori Džahangir. I nije. Žene njegove zenane, kakva god bila njihova veza sa njim, uvek su ostajale iza zidova harema. Njihov glas čuo se napolju, preko zapovesti koje su izdavale svojim nadzornicama, sluškinjama i evnusima, čuo se, takođe, kad bi car postupio po njihovoj želji. „Zašto to želiš?“
Umesto odgovora, ona postavi novo pitanje. „A zašto da ne?“
Car se osmehnu. „Vidim da ćeš mi stvarati muke, Mehrunisa. Vidi“ – on podiže oči prema nebu, a ona je pratila njegov pogled – „šta misliš, da li će pasti kiša?“
„Ako padne...“ Zastala je. „Ako padne, mogu li onda sutra doći na džaroku?“
Oblaci su sada sasvim prekrivali nebo iznad njihovih glava. Izgledali su isto kao i oni prethodni, veliki i kišni, povremeno prskajući Agru kapima kiše. A onda bi naišao neki zalutali vetar da ih oduva, čisteći nebo da bog sunca ponovo proveze svoje kočije. Mehrunisa je ovog časa upravljala monsunskim kišama. Ona se nasmeja u sebi. A zašto da ne? Prvo evnusi, a sada i noćno nebo.
On reče: „Zatvori oči.“
I ona ih zatvori. I sam sklopivši oči, Džahangir se, vođen njenim mirisom, naže do prevoja njenog vrata. Ona ga obmota kosom. Nije otvarala oči, samo je osetila toplinu njegovog daha, osetila kad je liznuo tračicu znoja koja joj je pobegla sa ivice kose niz lice da bi se zaustavila na njenim lopaticama, i zadrhtala je kada su joj hrapavi vrhovi njegovih prstiju prešli preko oblih dojki. Nisu više razgovarali.
A posle su zaspali.
Sutradan ujutru probudilo ih je sunce, pljosnata zlatna pruga iza modrih oblaka na horizontu. Mehrunisa je ležala glave naslonjene na somotski jastuk i posmatrala igru svetlosti na nebu. Gusti zbijeni oblaci prekrivali su nebo iznad nje. Ali, kiše ni od korova. U vazduhu vlaga, ali ne i kiša.
Evnusi su se vratili na svoja mesta ispod lukova trema, sluškinje se bešumno kretale noseći mesingane posude sa vodom. Mehrunisa i Džahangir opraše zube nimovim grančicama, a kada je mujezinov glas sa džamije pozvao na molitvu, kleknuli su jedno pored drugog na molitvene ćilime i podigli ruke ka zapadu, u pravcu Meke.
A onda, kao što su činili svih ovih dana, car i njegova nova supruga napustiše svoje odaje i uputiše se kroz hodnike palate na prvu džaroku toga dana.
Hodali su ćutke, držeći se za ruke, ne gledajući se. Sluge, bose, tapkale su iza njih, a Mehrunisina gagara šuštala je preko uglačanog mermernog poda. Nije bila u stanju da progovori, nije se mogla prisiliti da ponovo pita – da li će stajati iza luka doksata ili pored cara? U iznenadnom naletu sujeverja, dok su prolazili, ona još jednom podiže pogled prema nebu, ali ništa, oblaci su mirovali, veliki i lenji. Pritisnu je neka težina, pa je jedva vukla noge.
Stigoše do izlaza na doksat, odakle su se protezala dva reda evnuha iz carske zenane. Kada Džahangir bude izišao na doksat, oni će sklopiti redove iza njega.
Hošijar-Kan je stajao na čelu, viši od većine ljudi oko sebe. Čak i ovako rano ujutru beše obučen savršeno čisto i uredno, kao kakav kralj. Kosa pod turbanom beše mu zalizana, na licu izraz dostojanstvene odgovornosti, maniri besprekorni. Hošijar je bio glavni evnuh u haremu cara Džahangira već dvadeset pet godina. Dugo, skoro sve to vreme, Hošijar je bio senka carice Džagat Gosini, držao se uz nju, savetovao je, pružao joj podršku. Mesec dana pre venčanja, Mehrunisa je skupila hrabrost i zatražila da Hošijar postane njen lični evnuh. I tako je Hošijar prešao na njenu stranu, i to voljno, jer da nije želeo da stane uz nju, našao bi načina da prenebregne čak i Džahangirovu zapovest.
Hošijar se pokloni. „Nadam se da je Vaše veličanstvo dobro provelo noć?“
Sigurno je saznao za sve što se dogodilo, saznao, takođe, i da je Mehrunisa udaljila njegove ljude sa verande, saznao da su otišli jer im je ona tako zapovedila, i zašto su tako postupili. Mehrunisi se učini da je kratko klimnuo glavom, samo trepnuo, smešeći se više licem nego usnama, pre no što se okrenuo caru.
Hošijar izviri iza luka i podiže ruku. Carski orkestar zasvira, najavljujući carev dolazak. Šenaji zatreperiše, bubnjevi zabubnjaše, a u daljini bezopasno grunu top.
Mehrunisa zamalo da ponovo progovori; otvori usta, pa ih zatvori. Dok se oko njih orila svirka orkestra, car ispruži ruku iza njene glave. Njen veo boje indiga beše prebačen preko ramena kao šal, i on podiže jedan njegov kraj i prekri joj lice. Kad je zakoračio na doksat, pred istočno nebo koje je blistalo i postajalo sve svetlije, Džahangir pojača stisak oko Mehrunisine ruke i povuče je za sobom.
Takoreći prvi njen utisak, sasvim nebitan, beše da joj mermerna ograda doksata, izrezbarena nežnim lozicama jasminovih cvetova, doseže do struka. Skrivala im je ruke, i dalje isprepletene. Onda Mehrunisa spusti pogled na more složno pognutih leđa u laganoj pamučnoj odeći izvezenoj zlatnim zerijem. Plemići i pučani, i sam orkestar sa boka, sluge i stražari naoružani kopljima i musketama – ni jedno jedino oko nije gledalo u njih.
Čak je i Mir Tozak, ceremonijal-majstor, stajao pognute glave. Pa ipak, njegova glava beše prva koja se uspravila, prva koja je ugledala cara i ženu kraj njega. Mir Tozakov glas, kad je uspeo da ga povrati, nesigurno je podrhtavao: „Pozdrav Džahangiru Padišahu!“
Ispraviše se i plemići i ugledaše priliku pod velom pored Džahangira. Većini muškaraca dah i nehotice stade od zaprepašćenja. U nemom dvorištu, u kome behu utihnuli i bubnjevi i trube, taj zvuk beše sličan naletu vetra koji je prohujao u trenu.
Mehrunisa je čvrsto držala Džahangira za ruku. Između njih je ostalo neizrečeno da joj je Džahangir dao tu povlasticu, i Mehrunisa je to prihvatila ćutke. Tu povlasticu neće zloupotrebiti. Njoj je ispunilo srce to što ju je izveo na džaroku uprkos pometnji koju će izazvati njegov postupak.
Mehrunisa je gledala muškarce ispod doksata, znajući da nijedan ne može da joj vidi lice. Ovaj njen život, iza vela, imao je svojih prednosti. Ruke joj behu ledene. Beše to prvi put da se jedna žena iz carskog harema pojavila u javnosti, skrivena od pogleda, ali telom prisutna. Džahangir stade ispred nje, uspravnih leđa, zabačenih ramena, s carskim turbanom na glavi. Za vreme džaroke on je bio car, a ne više čovek koji sa velikim uživanjem spava u njenom naručju. Behu to lekcije koje je brzo učila, kako imati privatno, a kako javno lice.
„Dobri moj narode“, poče Džahangir, a iz njegovog glasa izbijala je snaga, „kao što vidite, ja sam zdrav i noćas sam dobro spavao.“ Džahangir se okrete Miru Arzu, državnom činovniku zaduženom za molbe. „Prozovite molioce.“
Narednih trideset minuta Mir Arz je prozivao po imenima plemiće okupljene u dvorištu da iznesu svoje molbe pred carem. Molioci su istupali napred, tri puta izvodili teslim i darivali cara. U zavisnosti od vrednosti ili neobičnosti poklona, Džahangir je davao znak da im je dopušteno da govore. Što se pučana tiče, molioce je birao prema izgledu, boji turbana, mestu gde su stajali u dvorištu ili prema tome da li su gledali ka istoku ili ka zapadu. Ovakav mušičav izbor molilaca beše jedini način da u ograničenom vremenu sasluša što veći broj ljudi. Budući da je taj broj ipak bio mali, većina molilaca bivala je odbijena, i oni su se vraćali iz dana u dan, u nadi da će na kraju prepoznatljivost njihovih lica možda zapasti caru za oko.
Mehrunisa je ćutala i posmatrala dva čoveka koja su stajala s desne strane džaroke. Mehabet-kan i Muhamed Šarif behu dva glavna činovnika na dvoru. Moćni, s položajima, uticajni kod cara. Mehabet-kan beše inteligentan, gramziv i lukav. Pričalo se da je odbio položaj na kom se sad nalazio Šarif, položaj emir-ul-
-umura – prvog ministra ili velikog vezira – zato što je više voleo da vlada bez titule.
Istupi jedan molilac. Mehrunisa je slušala šta govori, sve vreme razmišljajući o tome otkud joj je poznato njegovo ime. Ah, da, on je Mehabet-kanov rođak. Isto se ponavljalo i za vreme dnevnih darbara. Rođaci, prijatelji, braća, svi su oni dobijali počasti, imanja i ugovore, dok su drugi ljudi bivali odbijani.
Ne mogavši da se uzdrži, Mehrunisa stavi ruku na Džahangirovu mišicu.
„Vaše veličanstvo!“
Car se okrete prema njoj.
„Možda bi bilo bolje da se kasnije odluči o ovoj stvari. Ima i drugih, mnogo hitnijih zahteva. Ovaj čovek već ima mansib od šest stotina konja, i ne bi bilo dobro da ga sad povećavate“, reče ona. Govorila je blago. Džahangir je oklevao, a onda dopustio da mu pogled padne na Mira Tozaka. Beše to znak za Mira Tozaka da odbije molioca.
U dvorištu ispod njih, Mehabet-kanovo lice sevnu od besa, i on se okrete prema Mehrunisi. Ispod vela, Mehrunisa uhvati njegov pogled, prisiljavajući sebe da ne ustukne.
Kada se džaroka završila, Mehrunisa i Džahangir udaljiše se zajedno, a prisutni ostadoše nemi, oprezni. Zadubljena u misli, Mehrunisa se vraćala u svoje odaje. Podigla je glas protiv Mehabet-kana. To javno odbijanje njegovog zahteva beše nešto što on neće lako zaboraviti. Mehabet bi bio opasan neprijatelj, neprijatelj sa kojim se mora pažljivo postupati.
Ona malo poklecnu. Zašto je progovorila na džaroki? Beše to sitnica – ono dodirivanje Džahangirove mišice, šapat njemu na uho, ali izvedena pod zastrašujuće važnim okolnostima. To je dokazivao sev Mehabetovog besnog pogleda, kao da je mogao da je vidi kroz veo, kao da je mogao da vidi dalje od vela. Ali Mehrunisi, koja je tamo stajala sama, među svim tim uticajnim muškarcima u carstvu, iznad tih muškaraca, taj razmetljivi dokaz njene moći bio je prosto čaroban. Mehabet nikad neće zaboraviti jutrošnju džaroku. A neće ni ona, pomisli Mehrunisa.
Prođe kroz široka vrata svojih odaja, i sa poslušnošću pitomog laneta stajala je dok su je robinje razodevale za kupanje.
Jednom joj je Hošijar rekao da je Mehabet pokušao da spreči cara da se oženi njome. Zašto? Šta Mehabet mari za žene iz carskog harema? Nije gajio nikakvo neprijateljstvo prema njenom ocu ili braći... a ipak, pobunio se protiv nje? Zašto?
Bilo je to skoro kao da je Mehabet car, a ne Džahangir. On nije imao nikakvu posebnu titulu. A ipak, bilo je prilika kada je vešto obarao Džahangirove namere. Jedna Mehabetova reč, i čitavo carstvo zaustavljalo se na svom putu, usmeravajući se svakim pravcem koji bi on pokazao. Onako nestrpljiva da progovori za vreme džaroke, Mehrunisa je na to zaboravila. Nije važno, reče sebi. Ne može biti važno. Ako hoće da postane glavna u zenani i na dvoru, neminovno će steći i neprijatelje. To je oduvek znala.
Svežina joj prelete preko kože i ona se okrete prema prozoru. Jedna sluškinja, otprilike Ladlinih godina, uzbuđeno istrča na doksat. Oblaci, razjareni i crni, zaklonili su slabašno jutarnje sunce. Činilo se da su isisali svu toplotu iz palate. Kad je Mehrunisa zakoračila u kadu, pljusnu kiša. To nije bilo obično rominjanje – već žestok, ratoboran pljusak koji je dobovao kao hiljadu bubnjeva.
Dok je ležala u kadi, slušala i gledala kišu koja je padala napolju, Mehrunisi zaigra srce. Neće biti lako slomiti uticaj koji Mehabet ima na cara. Njihova veza seže mnogo godina unazad. Ali, pomisli Mehrunisa, isto je i sa njenim razumevanjem sa Džahangirom. Sve se na kraju može slomiti.
I pre no što se džaroka završila, čitava zenana već je znala za Mehrunisino pojavljivanje na doksatu. Evnusi i poslužitelji imali su pune ruke posla. Još dok je nova carica odlazila sa doksata, kroz palatu se proneo glas o ovom događaju bez presedana.
Palate carskog harema behu brojne i raštrkane, međusobno povezane lavirintom prelepo sagrađenih dvorišta od opeke i s bujno zelenim vrtovima, i sve to u okviru Crvene tvrđave u Agri. U haremu je živelo tri stotine žena povezanih sa carem.
Hijerarhija beše jednostavna. Žene vladajućeg cara imale su prvenstvo nad svim ostalim ženama u zenani. A od njih je samo jedna mogla biti glavna – padišah-begam. S tom titulom dolazila je i vrhovna vlast nad čitavom zenanom, moć da se uhodi, da se u živote žena upliću spletke, da se nadziru njihove finansije, sami njihovi životi.
Carica Džagat Gosini, Džahangirova druga supruga, udala se za njega pre dvadeset pet godina, u vreme kad je još bio princ. U to vreme Džagat Gosini bila je devojče klasičnih crta i nadmenog držanja. Vladajuća padišah-begam cara Akbara, Rukaja, videla je ukočenost s kojom se Džagat Gosini saginjala da pred njom izvede teslim, dizanje obrve kad bi joj se nešto gadilo, te je zabrinuto gledala na njenu nadutost.
I tako su počele zađevice između dve žene. Nikad se nisu otvoreno sukobile; umesto toga, vodile su lukavo smišljene borbe za prevlast, povređujući jedna drugu sarkastičnim, zajedljivim primedbama koje su potajno razmenjivale. Dokle god je car Akbar bio živ, Rukaja beše neprikosnovena u zenani, ali čim je Džahangir nasledio presto, morala je svoje mesto prepustiti Džagat Gosini. I premda se Džahangir mnogo puta ženio do trenutka kada je postao car, Džagat Gosini, i sama princeza, kći jednog moćnog kralja, lako se učvrstila na najvišem mestu u njegovom haremu.
Iste večeri, posle čuvene džaroke, Mehrunisa pođe u posetu carici-udovi u njenu palatu. Unutar zidina tvrđave, šest palata gledalo je na reku Jamunu u Agri, i svaka se odlikovala osobenim stilom koji beše odraz njenih stanarki. Neke palate imale su mermerne doksate i tremove izgrađene na grudobranima tvrđava, a neke behu građene od istog crvenog peščara koji je krasio vrata tvrđave. Mehrunisa još nije imala svoju palatu; ali kada za to dođe vreme, želela je da je ima, i da lično zapoveda gde će biti položen svaki kamen, i nadgleda glačanje mermernih podova.
Među simbolima carskog prestiža, Rukajina palata od opeke, peščara, mermera, puna emajla i ogledala, bila je najvažnija u svetu zenane. No palate u zenani samo su se pozajmljivale ženama da u njima stanuju za carevog života; ponekad, ako je žena bila toliko glupa da izgubi carevu naklonost, ni toliko. A kada je kruna prelazila na naslednika, njegov bi harem isterao dotadašnje stanarke.
No carica-udova Rukaja – žena koja Džahangiru nije bila čak ni majka, nego samo omiljena žena njegovog oca – imala je palatu.
Kada je Mehrunisa ušla, Rukaja se razvlačila po divanu, u svojoj uobičajenoj pozi, pućkala na huku i posmatrala šašavog pekinezera kog je dobila na poklon. Dok je uvlačila dim, vodena lula je grgoljila, i plavičasta izmaglica kovitlala se po sobi, praćena sladunjavim mirisom opijuma.
Rukaja je Mehrunisu spazila na vratima – beše teško ne primetiti njeno prisustvo, jer su sve služavke ustale da se poklone i tako napravile opštu pometnju. Ali Rukaja posveti pažnju kučencetu, pustivši s dečjim oduševljenjem da huka padne i pozvavši ružnu životinjicu na maženje. Tako prođe nekoliko minuta; Mehrunisa je stajala na vratima, čekajući, dok se Rukaja bavila psićem koji je skakutao oko nje, ispunjavajući sada zanemelu sobu sitnim kevtanjem.
Carica-udova konačno se okrete jednom evnuhu. „O, evo nje, došla posle toliko vremena. Mnogo se ponela što se udala za cara. Neki zaboravljaju da sam ja dugo bila carica, mnogo duže od njih.“
Mehrunisa se nasmeja, pa se pokloni pred Rukajom u valjano izvedenom teslimu, dodirujući čelo desnom rukom i saginjući se iz struka. „Kako bih mogla da zaboravim, Vaše veličanstvo? Čak i kad bih pokušala, vi mi to ne biste dopustili.“
Ispravila se i videla kako se Rukaja trudi da zadrži namrgođeno lice. Onda je odustala i nasmejala se, od čega joj se okruglo lice nabralo u duboke bore. „Ah, Mehrunisa, divno je što te vidim! Zar je trebalo da prođu dva meseca da bi se posetila stara prijateljica? Zar te je car toliko očarao?“
Mehrunisa sede pored nje. „Samo malčice. Čujem da se u zenani priča da sam ja njega očarala. I ne samo da sam ga očarala, već da sam pomoću vradžbina bacila čini na njega ne bih li ga zadržala kraj sebe. Ja sam jedna obična žena, Vaše veličanstvo. Gde sam mogla da naučim takva lukavstva?“
Rukaja se ponovo nasmeja, snažnim, grlenim smehom iz dubine grla. „Ti obična? Kod tebe nikad ništa nije bilo obično, Mehrunisa. Još otkad si imala devet godina i uzdržala se od plača kad te je ošamarila ona konkubina.“
„A vi me spasli izgrdivši je.“
„Tačno.“ Rukajine očice poprimiše lukav izgled. „To je bila sitnica, ali ovo, što si postala carica, takođe se dogodilo zahvaljujući meni. Nikad to nemoj zaboraviti, Mehrunisa.“
Mehrunisa odmahnu glavom. „Neću zaboraviti, Vaše veličanstvo. Malo je stvari koje zaboravljam, a ovo sigurno nije jedna od tih.“
Sluga prinese huku od bakra i srebra i stavi je pored Mehrunise. Rukaja se naže napred, oslonivši se svom težinom na lakat. „Zar nećeš da popušiš malo opijuma?“
„Ne, Vaše veličanstvo. Došla sam da porazgovaramo. Da li ste čuli za jutrošnju džaroku?“
Rukaja klimnu glavom. „Svi su čuli za džaroku. Čekaj.“ Ona pucnu prstima, a robinje i evnusi se pokloniše i napustiše prostoriju, odnoseći kučence. Kada su svi izišli, ona nastavi: „Da li je to bilo mudro? Ženi je mesto u haremu, iza zidova zenane. Čak ni ja nikad nisam tražila takvu milost od cara Akbara.“
„Ali vi ste tražili neke druge stvari, Vaše veličanstvo“, reče Mehrunisa blago. „Na primer, Hurema.“
Princ Hurem beše sin carice Džagat Gosini. Kad je dete imalo godinu dana, Rukaja, koja nije imala svoje dece, zahtevala je da se princ preda na staranje njoj a ne Džagat Gosini, i dobila ga je jer joj je car Akbar retko kad nešto odbijao. I tako je Hurem porastao uz Rukaju verujući da mu je majka ona, a Džagat Gosini jedna od podređenih princeza. Preraspodela moći u haremu nije promenila Huremova osećanja, i premda je sad imao dvadeset godina i znao da mu je Džagat Gosini majka a Rukaja baba-
-pomajka, on je i dalje Rukaju zvao „Ma“. To Džagat Gosini nije mogla oprostiti Rukaji.
Ne trepćući, carica-udova se upilji u Mehrunisu, a zatim joj se lice razvuče u osmeh. „Opasna si ti, Mehrunisa. Ali nije važno, mislim da sam te ja tome naučila. Eto još jednog duga koji mi duguješ. I čuvaj se Džagat Gosini; ona je još padišah-begam.“
„Svesna sam toga, Vaše veličanstvo. Danas sam otišla na džaroku. Ko zna, sutra će možda i ta titula biti moja. To će pokazati... samo vreme.“ Mehrunisa uze dva kešu-oraha iz srebrne posude koja je stajala kraj carice-udove i ubaci ih u usta. „Ali vi ste to oduvek priželjkivali, zar ne?“
Mehrunisa je posmatrala Rukaju dok se naslanjala i pušila huku lenjo ispuštajući uvis krugove dima. Ovaj brak je Rukaja poželela sasvim nedavno. Ali nekad je carica-udova podržala odluku cara Akbara da Mehrunisu udaju za Alija Kulija, uprkos tome što je Džahangir, tada još princ, zatražio Mehrunisinu ruku. Samo jedna Rukajina reč mogla je promeniti tok stvari... ali u carici-udovi postojala je žica okrutnosti zbog koje se ponekad okretala i protiv onih koje voli.
No kad se Mehrunisa vratila u prestonicu kao udovica Alija Kulija, Rukaja ju je primila u zenanu kao dvorsku damu, i protiv želje Džagat Gosini. I upravo je Rukaja upriličila susret između Džahangira i Mehrunise na Mina-bazaru. Carica-udova je želela da Mehrunisa to zapamti. A zapravo je govorila: Ne zaboravi ko ti je stavio krunu na glavu, Mehrunisa, da nije bilo mene, ti bi i dalje bila sluškinja u carskoj zenani.
Zato ju je Rukaja i zvala njenim starim imenom, Mehrunisa.
Ali ona je došla iz drugog razloga.
„Vaše veličanstvo, pričajte mi o mirza Mehabet-kanu“, reče Mehrunisa.
Rukaja se uspravi. „A, naljutila si ga na džaroki.“
Mehrunisa klimnu glavom. „Šta on ima protiv mene? Ja ne mogu ugroziti njegov položaj. A ipak sam čula da se protivio mojoj udaji za cara. Zašto?“
„Nisam sigurna“, reče Rukaja polako, grickajući vrh huke. „Ali čula sam da to dolazi od Džagat Gosini. Ona nikad nije želela da dođeš u zenanu, to sigurno znaš. Pitam se da li je možda pridobila i njegovu pomoć u toj stvari. Ali koji je razlog potegla da ga ubedi? Da strepi zbog tvoje pameti? Ili tvoje lepote? Da li bi jedan moćan ministar, kao što je on, slušao takve razloge? Hmm...“
I tako su dve žene sedele i pričale do kasno u noć. Pamćenje carice-udove beše skoro savršeno. Mehrunisi za ljubav prisetila se događaja iz carevog detinjstva kad je Mehabet rekao ili učinio nešto neobično. Pričala je o njegovom uticaju na Džahangira, o dubokoj naklonosti koju je car gajio prema Mehabetu, a koja ga je ponekad činila slepim za njegove greške. Mehrunisa je slušala, rešena da sazna sve o njemu.
Kako je noć odmicala i palate oko njih usnivale, Rukaja iznenada reče: „Kasno je, zašto nisi pored cara?“
„Potreban mu je san, Vaše veličanstvo.“
Rukaja se naceri. Beše to poznati osmeh. Ispruži ruku da dodirne Mehrunisino lice. „Ti znaš da to neće potrajati.“
Mehrunisa se odmaknu. „Moje lice ili moja veza sa carem?“
„I jedno i drugo, draga. Potrebno ti je mnogo više. Zato se čuvaj. Pazi na prve znake starenja na licu, pazi i na svoj jezik. Car Džahangir ne voli žene koje su previše duhovite ili pametne.“
Džahangirova carica zadrža isti izraz lica, ali na Rukajine reči u njoj se rasplamsa gnev. Mnogo šta o caru mogla je da ispriča Rukaji, mnogo šta što ova nije znala ili je namerno prenebregla. Carica-udova imala je predrasude iz mnogo razloga, a najveći deo poticao je od Džahangirove pobune protiv njegovog oca, cara, dok je još bio princ – pobune koja je, po Rukajinom mišljenju, ubrzala smrt cara Akbara. Mehrunisa ništa nije rekla jer se pribojavala da je možda, samo možda, ono što je Rukaja rekla istina. Nijedna druga žena u zenani nije uživala takvu naklonost cara... I tako nikoše slabe, mučne sumnje koje je Mehrunisa pokušavala da odagna, kao što se uvek dešavalo kad je razgovarala sa Rukajom.
Carica-udova ponovo leže na divan, pa prepredeno pogleda Mehrunisu. „Pođi sad“, reče, „vrati se u svoje odaje i u krevet. Potreban ti je san.“
Kad joj je Mehrunisa poljubila ruku i ustala da krene, Rukaja reče: „Drago mi je što sam te videla, Mehrunisa.“
Mehrunisa se pokloni carici-udovi. Na vratima se okrete: „Sad imam novu titulu, Vaše veličanstvo, više nisam Mehrunisa.“
„Vodi računa, Mehrunisa. Vodi računa kako razgovaraš sa mnom. Seti se šta sam sve za tebe učinila.“
Džahangirova najnovija carica odmahnu glavom. Pre dva meseca, Rukajine reči bi je zaplašile, ali više ništa nije kao što je nekad bilo. „Nikad neću zaboraviti koliko vam dugujem. Ali ja sam sada Nur Džahan. Vama ću možda i dopustiti da me zovete starim imenom. Ali ja više nisam Mehrunisa. Vi to ne smete da zaboravite.“
