TBC

30.04.03

Za život u drugoj polovini dvadesetog veka u Srbiji, u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, bilo je potrebno mnogo nade, strpljenja, upornosti i srece

Za osam dana, 9. maja, bice tacno trideset tri godine otkako je Miroslav Josic Višnjic napisao recenicu: "Gle, putujem vozom po ravnici".
Bio je to pocetak knjige "Pristup u svetlost", prvog zgloba ili prvog toma romana "TBC". Pre cetiri godine, dan i mesec nepoznati, pisac je petu knjigu, a sedmi zglob iz tog ciklusa završio recenicom: "Putujem okom po ravnici gle". Svih pet našlo se prošle godine zajedno u koricama jednog toma "TBC" (izdavac "Narodna knjiga"), i samo u vezi sa njim tema za razgovor je mnogo.

Tim pre što je za protekle tri decenije Josic Višnjic za ono što je pisao bivao i ideološki osporavan, ali kasnije za isto i nagradivan.

Pisac, koji je poznat po tome da ne voli intervjue, na pitanje o tome "šta je sve stalo izmedu tih godina, koliko svetlosti a koliko tame", ipak odlucuje da kaže:

– Mnogo svetlosti u rukopisima i sve više tame u svakodnevici, a tako valjda i treba. Pola veka u zemlji u kojoj sam roden, u kojoj sam rastao, živeo i stvarao, dogadaju se cuda. Pljacka, teror, ubistva, zastrašivanje, pokornost, podobnost... to su reci koje je isijavao režim postavljen u ime naroda. Ali sila se nije tako ogoljeno pokazivala (sem u pojedinim trenucima) kao u poslednjih nekoliko vanrednih godina. Tri decenija sam, od trenutka kada sam napravio plan za "TBC", pisao i cekao dan u kojem cu ugledati sve te stranice u istim koricama. Jedino mi je bilo važno da sve iz glave prenesem na papir, a ne u koliko zglobova i knjiga i da li ce to biti objavljeno za moga života ili sto godina posle. Za život u drugoj polovini dvadesetog veka u Srbiji, u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, bilo je potrebno mnogo nade, strpljenja, upornosti i srece.

Mnogo vatre i smrti

Koliko hrabrosti?

Miroslav Josic Višnjic ce reci da hrabrost nije književna kategorija.

"Piscu nije potrebna kuraž da bi vodio ratove protiv vetrenjaca i drugih zemaljskih sila i spodoba. Dovoljno je da se rodi talentovan, da na vreme prepozna svoj dar i da makar u glavi sagradi keliju za tihovanje".

Ipak... ipak, treba li pisac da se seca tog vremena i da li misli da kukavice koje su ga proganjale imaju hrabrosti da se secaju?

– Koliko je za pisca važno secanje još je bitnija vizija. A ni bez strasti i strogosti nije moguce stvarati. Oni koji se jedino secaju, koji gledaju preko ramena, unatrag, mogu napisati mnogo knjiga ali nijedna nece ostaviti trag u književnosti. A oni koji proganjaju pisce i posle isteka mandata ostaju u pomrcini iz koje su i krenuli. Ovde nema važnih pisaca koji nisu proganjani, utišavani ili sklanjani sa polica, ali se njihovi gonici i stražari ne secaju kako i zašto su ih ucutkivali. A režim je uništavao tragove, tako da ovde još ima onih koji misle da smo posle smrti prvog medu despotima, komuniste koji je živeo i sahranjen kao kralj, isterani iz socijalistickog raja i gurnuti u sukobe, u verske, nacionalne i gradanske ratove. Narodna mudrost kaže da bolest na konju dolazi a na dlaci odlazi.

Baš zato nam je u prici sa Miroslavom Josicem Višnjicem neizbežno i pitanje o tome koliko je istorije smešteno u pet romana "TBC", one istorije naših podneblja koja je uvek nagrižena bacilima truleži, ubijanja i nestajanja. Ako u naslovu "TBC" ne citamo bolest, šta nam sugeriše pisac da citamo?

Kod vrhunskih dela, autor objašnjava, naslovi su utisnuti u svaku rec, u svaku stranicu; oni nisu putokaz ili tabla na ulasku u kanjon, u selo ili lavirint.

"U naslov romana ’TBC’", kaže, "upisane su mnoge skracenice i znacenja, pocev od tuberkuloze jednog društva sa otvorenim kavernama do ’Tebe Boga celivam’, a na citaocima je da to otkrivaju i prepoznaju. Istorije je u pokrajinama u kojima stanuje srpski narod bilo previše. Imamo galopirajucu povesnicu vec dva veka. U pet mojih romana junaci žive na trusnom terenu, sa mnogo prevrata, mnogo vatre i smrti, pocev od Bune 1848. do Milosrdnog andela 1999, od Backe do Jadrana, a sve je smešteno u sedam dana. Presudni, prelomni trenuci.
Tema ’Pristupa u svetlost’ je studentski bunt iz 1968, u ’Odbrani i propasti Bodroga’ to je ’metež naroda’ sredinom 19. veka, u ’Pristupu u kap i seme’ to su surove godine Golog otoka, a u ’Svetovnom trojstvu’ i ’Pristupu u pocinak’ to je poslednja, burna decenija prošlog stoleca. U njima se preplicu i granaju price, lirske i opore, o tragediji srpskog naroda, o bunama i ratovima, o seobama i logorima, o raspadu porodice, o ljudskim sudbinama, o zavicaju, o ljubavi i patnji."..

Lek za nesanicu

A ako je, pitamo, "TBC" simbol nesrecnog naciona, nesrecnog onako kako ga je Crnjanski lirski ocrtavao, kako to pisac može leciti? Mitologijom broja sedam? Ili nekim novim brojem?

Josic Višnjic ce odgovoriti da pisci ništa ne lece, da su njihove knjige neškodljiv melem na ranama. "Literatura je kolevka binarnih brojeva, svi pisci pricaju istu pricu satkanu od buke i besa, od ništice do jedinice. Romani, pesme i price služe za predah ili uspavljivanje, knjige su lek jedino za nesanicu. Kada bi ljudi ucili iz književnih dela, od ’Ilijade’, ’Don Kihota’, i ’Seoba’ do moga ’Bodroga’ ili ’Pocinka’ i dalje, ne bi se toliko zla i nesrece dogadalo po šablonu ’opet Jovo nanovo’. Lirski tonovi koji sence i moju prozu su, kako rece jedan od lucidnih tumaca, tek prigušivac na jauke".

Hteli ne hteli, u razgovoru sa Miroslavom Josicem Višnjicem moramo nekako oslikati luk od pristupa u svetlost do pristupa u pocinak. Šta dolazi potom? Ili je za pisca sve najbitnije smešteno izmedu te dve reci, zauvek?

– Piscima je sve u recima. Život coveka na zemlji traje izmedu svetlosti i pocinka, od prvog krika do poslednjeg uzdaha. Kada je za šest dana stvorio svet ("bi svetlost" piše u Bibliji), Gospod Bog je zaradio pocinak. Postao je slobodan i niko ne zna šta je radio sedmog dana i posle, u vekove vekova.

Moramo dodati da nam pisac ne bi zamerio, pošto nas je vec na pocetku razgovora prekorio kako smo zaboravili: da mu je leto Gospodnje 2002. bilo jedna od najznacajnijih književnih godina. Štampane su mu cetiri knjige: petoknjižje "TBC", "Belgrade Diary/Dnevnik o Beogradu" ("Poligraf", prevela na engleski Alisa Kopl-Tošic), "Najlepše pripovetke" ("Prosveta", izabrao i predgovor napisao Milosav Tešic), i "Sudanija" ("Paviljon 38").

No, Miroslav Josic Višnjic konstatuje: "A niko osim novinara nije pisao o njima. Za mene je to pouzdan znak da je moje književno delo postalo deo srpske književnosti".

Andelka Cvijic

17.03.03 Danas

Narodna knjiga nedavno je objavila i promovisala dva nova izdanja, "TBC" Miroslava Josica Visnjica i "Pacove " Hosea Bjanka. Visnjicev "TBC" je objavljen kao prvi naslov u okviru nove biblioteke "Trezor" i to je petoknjizje, u okviru koga je objavljeno pet Josicevih romana. Pisac je, obracajuci se novinarima, istakao da sedam zglobova u pet njegovih romana, pod zajednickim nazivom TBC, obuhvataju sedam dana u nedelji, a da se u njima granaju price, lirske i opore, o tragediji srpskog naroda, o ratovima, seobama, logorima, napominjuci da smatra da vreme za njegovu prozu tek dolazi i da ce ona jednom imati istu recepciju kod publike kao sto je poslednjih decenija imala kod kriticara.
"Pacovi" Hosea Bjanka su znalacki napisana viseslojna proza, u okviru koje citalac biva uvucen u pricu zagonetku, koju citalac sa uzivanjem prati do poslednjig reda i nikada ne uspeva da je do kraja odgonetne. Ovo je prvo objavljivanje slavnog argentinskog pisca kod nas, za koga je najbolja preporuka, to sto ga je visoko cenio i veoma rado citao niko drugi nego Borhes. Za prevod sa spanskog pobrinula se Marija Dragojevic, dok se o lepoti knjige starala Natalija Petrovic.

S. D.