Margina

27.12.10

Nikad u Srbiji, nije bilo toliko malih izdavača, svaka tetka ili strina danas može da štampa knjigu, kaže Miroslav Josić Višnjić
Godinu na izmaku, Miroslav Josić Višnjić (1946), naš poznati književnik, komentariše rečima: „Prošla je još jedna godina važna za kalendar moga književnog života. Objavio sam četiri knjige i dobio još jednu književnu nagradu. A kad je reč o mojoj porodici, dobio sam petog unuka, Luku Josića”.
Pita se, kaže, po hiljadu i prvi put, prepisuje li literatura život ili život literaturu. „Život ne ume da stane” – kao knjiga, napisao je u jednoj pesmi, ali ima i dva suprotstavljena stiha: „Život nikad u knjige neće ući” i „Slova u rečima su jača od života”. Slovo će poslednje nestati, još je evanđelista Jovan zapisao – „u početku beše reč”.
Nikad u Srbiji, primećuje, nije bilo toliko malih izdavača, svaka tetka ili strina danas može da štampa knjigu. Najveći ili najprisutniji srpski izdavač „Službeni glasnik” objavio je u, biblioteci „Publikus” (urednik Ilija Vujačić), pod brojevima 20 i 22, dve njegove knjige. Najpre se pojavila „Ratna pošta i komentari” (prepiska sa prijateljima ovde i u svetu, iz vremena „milosrdnog” bombardovanja), a onda i „Margina”, knjiga zapisa o drugima.
Za ovo jubilarno izdanje „Ratne pošte”, autor je dopisao stotinak stranica komentara, povodom desetogodišnjice demokratskog vandalizma Zapada. U „Margini” je sabrao osamdesetak tekstova o važnim piscima i umetnicima, o delima i pojavama u srpskoj kulturi: o Sremcu, Konjoviću, Ignjatoviću, Crnjanskom, Andriću, Kaleziću, Taleskom, Stanisavljeviću i Furunoviću, o nagradama i izdavačima, o Cigliću, I. Sekulić, V. Petroviću, Manojloviću, Perišiću, Neninu, Krakovu, Stojkovu, Nikoliću, Moljkoviću, Kovačevićima i Stupovskom, o prevođenju, udruženjima i pričama, o fudbalu i rodnoj pokrajini, o čardama i kritici...
– Uvek sam rado čitao ono što meni dragi pisci i umetnici pišu jedni o drugima, mada srpski pisci (ne mislim na kritičare) retko pišu o braći po peru. I tu sam izuzetak, pisao sam o delima stotinak srpskih pisaca, mrtvih i živih. Osim u „Margini”, knjizi koja je nastala na belinama moga osnovnog posla(nja): pisanja proze, objavio sam tekstove o drugima i njihovim delima u knjigama: „Pisma srpskim piscima”, „Đerdan od divana” i „U drugom krugu”. Sve te knjige poslužiće jednog dana onima koji budu crtali moje poetičke mape. Jednu takvu mapu već je napravio Marko Nedić u doktorskoj tezi „Proza i poetika MJV” koju je objavio Institut za književnost iz Beograda.
Ipak, objašnjava Miroslav Josić Višnjić, najviše bure, uzbuđenja i iznenađenja, izazvala je njegova knjiga sa dva lica, dva rukopisa u istim koricama, „Zaveštanje” i „Bibliografija MJV”, koju je majstorski opremio i štampao Tode Rapaić. Ona se pojavila u izdanju Književne fabrike „MJV i deca”, u tiražu – samo za pretplatnike. Nema je u prodaji, u knjižarama, ni u bibliotekama. Po spisku prenumeranata svako može da vidi koliko je štampano primeraka.
– U njoj, kao u „Ilijadi” ili „Odiseji”, u dvadeset i četiri „slova”, iliti pevanja, ima 3.528 mojih stihova u 242 pesme (katrena, soneta, oktava, distiha, balada, tercina, poema...) i 1.544 bibliografske odrednice. Ranije sam objavio tek petnaest pesama, sve ostale pisane su za „Zaveštanje”,od marta do avgusta 2008. godine – naglašava M. J. Višnjić.
Pesme je pisao u mladosti, a onda je „propevao”, opet, posle tridesetak godina. Ima čitalaca koji kažu da je napisao autobiografiju u stihu, spev o životu i delima srpskog pisca (rimovano i u belom stihu). U jednom od poslednjih distiha zapisao je: „Dela moja su u testamentu, pravo zaveštanje su moja deca”.
Što se bibliografije tiče, misli da je jedini srpski pisac koji ima kompletan spisak objavljenih knjiga i radova, kao i kritičkih tekstova o njegovim delima. Kod nas se objavljuju, najčešće, selektivne bibliografije, tako da sastavljači mogu da preskoče sve što žele, moraju ili ne znaju.
Srbi, smatra, najviše čitaju romane i špijunske telegrame, tako da će njegove stihove moći da čitaju samo odabrani čitaoci. Oni koji uživaju u književnosti, a na vreme su upisani u prenumerante.
Danas u Srbiji i veliki izdavači štampaju knjige u malim tiražima. Kupaca ima sve manje, a biblioteke su sve siromašnije. Jedino petparačka, laka literatura ima čitaoce, običnim ljudima knjiga je igračka za razonodu ili ubijanje vremena. A dolazi i vreme elektronskih čitača, digitalnih stranica, bazanja po mreži.
Na kraju godine, za roman „Stablo Marijino”, koji je objavio Zavod za udžbenike iz Beograda, roman koji priča o životima žena u stablu od četrdeset kolena i jednog milenijuma srpske istorije, dobio je nagradu „Jovan Skerlić”, koju dodeljuje opština Topola. Nagrađeni su, osim M. J. Višnjića, za poeziju Nikola Cincar Poposki, a za esej Jovan Pejčić.
Kao i mnogi Srbi sa drugih balkanskih prostora, Skerlići su došli u Beograd iz topolskog sela Lipovca. Sin jednog uspešnog šeširdžije postao je akademik, profesor književnosti, urednik najuticajnijeg srpskog časopisa, poslanik i pisac devetnaest knjiga među kojima je i čuvena „Istorija nove srpske književnosti”. Uradio je za samo 37 godina života, više nego bilo koji književni institut. Kada je sam sa sobom, veli, sve je na svom mestu. Radio je kako je najbolje umeo, ali uvek se pita: „Mogu li ja bolje da pišem”?
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------------------------
Kulturne institucije na infuziji
– Ako neko ozbiljno zaviri u atar srpske kulture, videće se njive u parlogu. Mlada srpska država, zemlja koju danas vode (i zaluđuju) demokrate, kulturu je pustila niz vodu, na svetsku scenu šalje amatere i bukače, časopisi tavore, tiraži su vatrogasni, honorara nema ni kod onih koji imaju para, dave se kulturne manifestacije (npr. „Borina nedelja” u Vranju ili „Veljkovi dani” u Somboru), knjižare umiru, kulturne institucije su na infuziji, pisci tumaraju ulicama...