Tišina

25.12.08 B92

Negde na proleće IPS je objavio Jednostavan život nobelovca Kenzabura Oea. Letos se pojavila i knjiga Kad padne noć, koja se smatra jednim od manje uspelih dela velikog miljenika ovdašnje publike, Harukija Murakamija. Nešto kasnije dobili smo i ponovljeno izdanje dela Hiljadu ždralova još jednog nobelovca, Jasunarija Kavabate. Reč je, dakle, o prevodima dela japanske književnosti u 2008. godini. S obzirom na to da je Japan bio počasni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga, koji je otvorio proslavljeni (da li ste primetili da više niko nije ni poznat ni čuven ni cenjen; svi su „proslavljeni“) pisac Nacuki Ikezava, i da je na istom Sajmu promovisana i Endova Tišina, eto povoda da se, mada smo ih prilično nesrećno uparili u jedan tekst, pozabavimo ovim dvama japanskim remek-delima koja sada konačno imamo prilike da čitamo na srpskom.

Dok sam čitao Tišinu (originalno objavljena 1966, pokupila uglednu Tanizaki nagradu), sve vreme su mi se po glavi vrzmale one ludorije koje je Ivan Karamazov napričao svom bratu Aljoši. Ako me pamćenje služi, srednji Karamazov je govorio nešto o bogu koji se odrekao jedinog načina da ga ljudi razumeju, a koji podrazumeva upotrebu čuda, tajne i autoriteta. Endova tema je ćutanje boga. Ovaj, naime, na sve ljudske patnje ostaje potpuno nem i ne oglašava se. (Otuda sugestija japanologâ da je naslov knjige trebalo prevesti kao Ćutanje.) Kao i Oe, i Endo se, dakle, bavi hrišćanskim temama. Polazeći od promišljanja komunikacije između boga i ljudi, ovaj japanski pisac katoličke veroispovesti otvara i niz drugih, još komplikovanijih i još pronicljivijih pitanja. Kao i Ivan Karamazov, i Endo se pita vredi li uopšte bilo šta ako je zasnovano na ljudskoj patnji. Odgovor je odrečan. Endo obesmišljava i ruši sve naše upinjanje, sve ono što nazivamo integritetom i istrajnošću, pronalazeći njihovo ishodište u taštini, da bi pravu veru i pravu vrlinu paradoksalno potražio tamo gde je nikada ne bismo očekivali: u ljudskoj slabosti.

Tišina je ogoljena, gorka priča o hrišćanskim misionarima u Japanu XVII veka, koja se na otrovan, opor način obračunava sa nekim opšteprihvaćenim vrednostima. Njena velika vrlina leži u besprekornoj dramaturškoj preciznosti. Ona prati iskušenja na koja boravak u Japanu stavlja portugalskog misionara rešenog da istraje u svojoj veri. Svega nekoliko likova Endu je potrebno da postavi ovu komplikovanu dramu. Suočavajući junaka sa izdajnikom nalik na Judu, raspolućenim između vere i sopstvene slabosti, demonskom figurom japanskog vlastelina koji progoni hrišćane i sveštenikom koji se odrekao vere, Endo svojim svedenim pripovedanjem prati stadijume njegovog iskušenja suvereno dovodeći čitaoca do paradoksalnog, ali izvanredno ubedljivog finala.

Etape kroz koje na svom putu ka pronalaženju vere prolazi Endov portugalski misionar po podrobnosti sa kojom su ispričane i po dubini sagledavanja njihove težine podsećaju na sličnu potragu kroz koju je prošao otac Sergije. Do otkrića analognog njegovom konačnom saznanju, vrlo neočekivanom i prilično zajedljivom, dolazi i Endov junak. Tišina koristi hrišćansku veru kao oruđe za prodiranje do nekih fundamentalnih pitanja koja more našu zlehudu ljudsku sortu. Po obuhvatnosti njihovog promišljanja i ubedljivosti zaključivanja, Endo je negde na tragu ove dvojice Rusa čija imena sve vreme izbegavam da pomenem.

Što se ovogodišnjeg beogradskog gosta Ikezave tiče, mogu reći da je u žanru pripovetke (kome sam inače veoma naklonjen) jedan od najboljih pisaca koje sam čitao. Knjiga se sastoji od četiri priče, od kojih je najpoznatija Nepomični život, koja je 1987. dobila nagradu Akutagava, najveće književno priznanje u Japanu. Ikezava se služi osobenim elementima svog iskustva, koje uključuje studije fizike, interesovanje za geologiju i putovanja u centralnu Aziju, uspevajući da ih pretoči u originalnu, hipnotičku i vrlo sugestivnu prozu. Kad je reč o uplitanju prirodnih nauka u pripovedanje, japanski pripovedač, zapitan o poreklu života i njegovoj vezi sa neživom materijom, dostiže kompleksnost onih istraživanja kojima se Hans Kastorp bavio umotan u ćebad na terasi sanatorijuma Berghof.

Ikezavini likovi su uglavnom usamljenici koji se bave neobičnim stvarima, tako da iz ovih tekstova izbija izvesni dah hladnoće i prozračnosti. U pitanju su, međutim, četiri besprekorno sklopljena i, uličnim jezikom rečeno, prilično zajebana komada proze. Pišući o svojim čudacima koji se kreću po jednom prilično hladnom i nefamilijarnom miljeu, Ikezava vas sve vreme uvlači u neku vrlo zapetljanu misteriju. Njegovi junaci sreću sami sebe iz prošlosti, druže se sa diplodokusima, odlaze na mesta nalik na onu famoznu Zonu iz filma Stalker i sklapaju prilično uzdržana muška prijateljstva koja se pokazuju kao polazna tačka za ulazak u dublje sfere sopstvenih bića. Na kraju se stiže do ideje nalik onoj o univerzalnim analogijama, o kojoj su pevali pesnici epohe simbolizma.

Služeći se usporenim, prilično ravnim pripovedanjem, Ikezava uvodi čitaoca u jedan svet oblikovan prema realističkoj paradigmi, koji povremeno balansira na rubu fantastičnog i u kojem sve vreme osećamo prisustvo nečeg neuobičajenog. I pored sporosti pripovedanja, u ovim pričama sve vreme prepoznajemo izvesni trilerski element, koji drži pažnju i svakog trenutka očekujemo da nam ovaj majstor otkrije neku vrlo specifičnu tajnu, koju samo on može da saopšti. Upravo u ovoj tajnovitosti koju Ikezava umešno stvara i leži najveći kvalitet ova četiri pripovedna teksta. Japanac, naime, ruši granice onoga što nazivamo realnošću i potire neumitnost protoka vremena, uspevajući da nas uveri da način na koji percipiramo svet oko sebe nije jedini mogući, niti tako logičan kako nam izgleda.

Elem, red religije, red prirodnih nauka. Pred nama su dve prilično različite knjige dvojice velikih japanskih pisaca. Ono što im je, međutim, zajedničko jeste talenat i renome njihovih autora, pronicljivost i dubina uvida u neka suštinska pitanja naše egzistencije koju omogućavaju, i pre svega prvorazredno čitalačko zadovoljstvo koje će priuštiti našoj publici.

Rastko Simić