Tradicija, jezik, identitet

23.08.08 Danas

Tradicija, jezik i identitet (bile) su neke od osnovnih političkih i ideoloških tema tokom konfliktnih razdruživanja i postkonfliktnih tranzicija u recentnoj istoriji Balkana. Da bi se ovim značajnim fenomenima moglo pristupiti objektivno i kvalitetno, potrebno je (sa)znati šta o njima ima reći nauka, a ne samo nadripolitika. Nedavno objavljena monografija Tradicija, jezik, identitet, u koautorstvu troje sociologa - Marka Škorića, Valentine Sokolovske i Žolta Lazara - vredan je korak u tom pravcu.
Prvi deo studije čini teorijski rad Marka Škorića. Autor, koji je i dobitnik nagrade Dr Zoran Đinđić za najbolji magistarski rad u protekloj godini, nastoji obuhvatiti dosadašnje teorijske konceptualizacije pojma tradicije i ukazati na njihove nedostatke. Sam pojam tradicije demonstrira se kao izuzetno problematičan, uz ukazivanje na pogreške popularnih i romantičarskih predstava o tradiciji i tradicionalnim društvima. Tradicije se određuju kao oblici autoriteta, koji prošlosti daju primat u pogledu odluke o sadašnjoj orijentaciji i aktivnosti. Posebno inspirativna je činjenica da se tradicije uvek (re)interpretiraju od strane individua koje trenutno žive i misle o njoj, a na koju ukazuje Škorić.
U Škorićevom radu čita se analiza najrelevantnijih teoretičara tradicije: Gidingsa, Hortona i Šilsa, zatim savremenih teorija sociokulturne evolucije, inspirisanih Darvinom (poput memetike Ričarda Dokinsa), kao i teorija koje ukazuju na psihološke elemente konformizma, tradicionalizma, dogmatizma i otpora promenama. Konačno, autor nudi obrise teorije tradicije na kognitivnim osnovama kao potencijalno najplodnijeg teorijskog programa u istraživanju tradicije. Neophodna je racionalna teorija tradicije, ističe Škorić.
Ovaj deo studije ne donosi analizu sadržaja neke konkretne tradicije. Takvih tekstova već ima mnoštvo i gotovo svaki karakterišu izvesne vannaučne, zadnje namere. Ovde je reč je o obuhvatnoj i objektivnoj, te savremenoj i dobro obaveštenoj teorijskoj analizi tradicije kao fenomena. Sjajan odgovor na pitanje šta to tradicija zapravo i uopšte jeste. Samim tim, ovaj bi segment studije imao biti obavezna literatura za sve one mnoge koji tradiciju nastoje pompezno čuvati, ili je još pompeznije osporavati. Jer, kako odlično demonstrira Škorić, o dotičnoj bi prvo valjalo nešto ozbiljno znati.
Nakon ovog uvodnog, teorijskog i najobimnijeg segmenta u studiji, slede dva inspirativna i posve aktuelna rada, koji čine kombinaciju teorijskih promišljanja i empirijskih istraživanja. Prvi od njih je rad Valentine Sokolovske, koji problematizuje odnos između etniciteta i jezika. Postavljaju se pitanja o govorenju i/ili prisvajanju drugog (većinskog) jezika unutar određene etničke grupe (kao indikatorima samopripisivanja etniciteta), o faktorima jezičkog mešanja, te fenomenima bilingvizma i disglosije. Empirijski podaci o sociolingvističkoj slici Vojvodine, preneseni u ovom radu, otkrivaju mnogo o društvenim i (među)etničkim odnosima u pokrajini. Primera radi, na teritoriji AP Vojvodine u 2002. godini, (čak) 67,4 odsto ispitanika ne govori nijedan od jezika nacionalnih manjina. Postotak Vojvođana koji u svakodnevnoj komunikaciji upotrebljava još neki jezik osim maternjeg je 15,6 odsto. Ovo istraživanje ukazuje na prisustvo asimilacionih procesa, te bitno odsustvo vitalnosti manjinskih jezika. Surovost brojki kao da demonstrira kako u pokrajini, u kojoj je poznavanje nemačkog, mađarskog i srpskog jezika nekada umelo biti uobičajena stvar, odnosno u pokrajini koja se svojim multilingvizmom ume(la) ponositi - nažalost ostaje malo realnih osnova za ponos i samozaljubljenost ove vrste.
Poslednji rad ove trodelne studije čini odlično istraživanje Žolta Lazara. Autor je istraživao teritorijalnu identifikaciju, odnosno stepen poistovećivanja građana Vojvodine sa različitim teritorijalnim jedinicima. Rangirajući sopstvenu privrženost određenoj teritoriji, pokazuje se da je građanima Vojvodine najviše stalo do mesta u kojem žive, a zatim do Vojvodine. Iza njih slede subregioni (Banat, Bačka i Srem), i (tek) potom Srbija. Na začelju liste su identifikacije sa Balkanom, odnosno Evropom. Razlike u rangiranjima teritorijalnog identiteta između različitih etničkih grupa su posebno inspirativne: Srbija biva najvažnija vojvođanskim Crnogorcima, a Vojvodina Hrvatima i Slovacima. Romima je Evropa srazmerno najmanje važna. Lazar je istraživao i koje su to univerzalne vrednosti najvažnije Vojvođanima. Uz izuzetak zdravlja, na prvom mestu je ljubav, iza koje slede mir i sloboda, te bog i pravda. Od kolektivnih vrednosti, porodica je na dominantnom prvom mestu, iza koje (sasvim daleko) redom slede prijatelji, domovina, vera, država i nacija. Uz to, i inače skromno opredeljivanje za domovinu, državu i naciju nalaze se u opadanju. Takođe, autor diferencira nekoliko modela teritorijalne zajednice (naglašeno nacionalni, umereno nacionalni, multietnički, građanski) i markira njihovu izuzetno interesantnu korelaciju sa univerzalnim, kolektivnim i individualnim vrednostima.
Podaci koji se (pro)nalaze u ovoj studiji poručuju mnogo toga. Umesto jednokratnih instant-anketa o stavovima na teme kao što su Evropska unija ili sud u Hagu, istraživanja poput ovih seku dublje, dugoročnije i relevantnije. Osim što predstavljaju realne podatke sa terena, ona govore o fenomenu identiteta, to jest indikativna su za duboko ličnije i tvrđe odnose vezanosti za određeni način ponašanja i vrednosni sistem. Svaki put kada se biva zapitanim nad poreklom sudbine društava ovih prostora, ne treba gledati u nebo ili kristalnu kuglu. Valja potražiti neku dobru sociologiju - poput ove.

Aleksej Kisjuhas