Uliks

29.03.08 Politika

Džojs je rekao da ukoliko Uliks nije vredan čitanja, ni život nije vredan življenja
Kad je prvi put objavljen, 1922, Uliks je već bio čuven. Pošto je zabranjen u SAD i Velikoj Britaniji, preostalo mu je da ga objavi jedna knjižara u Parizu, u vlasništvu američke egzilantkinje Silvije Bič. Džordž Slokom, jedan od prvih prikazivača, rekao je da je „ogromna kao telefonski imenik ili porodična Biblija, sa književnim i društvenim odlikama obe knjige”.
Ova sarkastična tvrdnja dotiče važan vid Uliksa, tenziju između njegovog realizma i simbolike. S jedne strane, postoji gledište, koje je prvi zagovarao Ezra Paund, da je Uliks delo hiperboličnog realizma: suzdržana satira života srednje klase. Drugim rečima, telefonski imenik svakodnevnog života. S druge strane je tvrdnja T. S. Eliota da ta knjiga nije realistična, već iznova otkriveno blago duboko simboličkog značenja: Biblija savremenog doba, takoreći. Džojs u Uliksu pokušava da stvori svojevrsnu enciklopediju svekolikog ljudskog iskustva: kroz priču o nekoliko ljudi u Dablinu, jednog dana 1904, pokušava da dočara celokupnost ljudskog iskustva, stoga se realizam i simbolizam ove knjige mogu shvatiti kao dve strane istog novčića.
Šta se zapravo dešava u Uliksu? U najkraćem, ne mnogo: nema coup d’etat-a od strane inteligentnih majmuna, niko se nije nasukao na pusto ostrvo, nema nikakvog nesporazuma oko menice i niko ne žudi da se osveti velikom belom kitu. Samo običan letnji dan u Dablinu, 1904. Mada na konvencionalnom pripovedačkom nivou nema mnogo događanja, mnogo štošta se zbiva u sitnim detaljima, jeziku i likovima. Džojs s jezikom, likom i dikcijom radi ono što niko pre njega nije. Uliks redefiniše roman, redefiniše šta je sve moguće učiniti s romanom. Perspektiva u Uliksu neprestano se menja – ponekad od unutrašnjeg monologa do krajnje apstraktne tačke gledišta – što je veoma uticalo na kasnije romansijere, recimo na Danila Kiša.
Zašto Džojs razvija mnoštvo složenih stilova? Njega iznad svega interesuje emocionalni realizam. Uprkos svoj svojoj književnoj razmetljivosti, eksperimentisanju i virtuoznosti, Džojs nikad ne gubi iz vida činjenicu da piše o ljudskim bićima i da su to vrlo složena stvorenja. Džojsova književna eksperimentalnost njegov je način da predstavi te složenosti. On želi da prikaže ljudskost u svim njenim pojavnostima: uzvišenom, uniženom, odlučnom, licemernom, iskrenom, ambivalentnom i slično. Uliks je knjiga o životima nekoliko ljudi, ali iskustva kojima su oni podvrgnuti, uglavnom ovozemaljska, odražavaju iskušenja, muke, neverstva, propuštene prilike, neispunjena obećanja, čudne slučajnosti, sitna zadovoljstva i vesela osećanja kojima svi težimo. Džojs u Uliksu pokušava da što autentičnije piše o životu. Ako je povremeno i težak ili nejasan, ko kaže da je život tako lak? U odgovoru na neke kritike Uliksa, a bilo ih je dosta kad je prvi put objavljen, Džojs je rekao da ukoliko Uliks nije vredan čitanja, ni život nije vredan življenja.
Tri su glavna lika u Uliksu: Stiven Dedalus, Leopold Blum i njegova žena Moli. Stiven je Džojsova izmišljena verzija sopstvenog mladalačkog „Ja”. Na prvi pogled, Leopold Blum možda deluje kao neočekivani lik. Radi kao prodavac oglasa za novine. Ipak, njegova privlačnost je u njegovoj običnosti. Blum je podvrgnut najdetaljnijem nadzoru kom je ikad izložen neki fiktivni lik. Između ostalog, vidimo ga kako vrši nuždu, prdi, masturbira, urinira, ali, iznad svega, vidimo kako razmišlja. Blum ima izvanrednu sposobnost uživljavanja. Čim ga prvi put ugledamo kako sprema doručak, on pokušava da zamisli kako ga njegova mačka vidi. Najpre pomišlja da joj zasigurno izgleda kao kakav div, a zatim se ispravlja, shvativši da mačka može da ga preskoči. Taj nivo uživljavanja i skromnosti u oštrom je kontrastu sa Stivenovim sumornim solipsizmom. Posle 700 stranica Blum nam izgleda kao neki stari prijatelj koga volimo zbog njegovih ćefova i mana, a ne uprkos njima.
Sve do poslednjeg poglavlja, nemamo mnogo uvida u život Blumove žene Moli, ali nemoguće je zamisliti Uliksa bez nje, pošto njeno poglavlje predstavlja apoteozu Džojsove težnje za emocionalnim realizmom. Džoj je ovo poglavlje nazvao srcem knjige. Ono je vrcavi izliv ortografskih i gramatičkih grešaka i pogrešne primene reči u svojevrsnom proizvoljnom sledu njenog toka svesti kad zaspi. Misli joj brzo blude s jedne na drugu, ponekad s malo ili bez očigledne povezanosti. Blumov brak nikad se više nije oporavio otkad je njihov sin umro kao dete, tako da se Moli, koja radi kao koncertna sopranistkinja, upravo spetljala sa svojim menadžerom Bojlanom. Njeno neverstvo je u ironičnom kontrastu s onim kod Homera: u Odiseji, Odisej se vraća kući svojoj vernoj ženi, u Uliksu Blum se vraća nevernoj.
Iako je Uliks možda teška knjiga, njena težina ne objašnjava njenu popularnost. Uliks je knjiga o životu. Možda to zvuči otrcano, i jeste otrcano, ali takav je i život. U Portretu umetnika u mladosti, Stiven je ustvrdio da je cilj umetnika da nasušni hleb iskustva preobrazi u svakodnevicu koja zrači. Džojs upravo to čini u Uliksu; svakidašnje iskustvo postaje nešto više, a ipak ostaje svakidašnje.

Sem Slot

17.06.04 Vreme

Šesnaestog juna širom sveta obeležava se stogodišnjica dana u kojem se odvija radnja slavnog romana Džejmsa Džojsa Uliks. U njemu je opisan jedan običan dablinski dan u životu Leopolda Bluma, ali u životu pisca ovaj datum imao je sasvim posebno značenje. Toga dana Džojs je sreo Noru Barnakl. O 16. junu 1904. u životu Džejmsa Džojsa za "Vreme" piše prevodilac Uliksa na srpski

Najčuveniji, ili makar najčuveniji fiktivni datum u istoriji svetske književnosti, 16. jun 1904. godine, datum je prvog sastanka Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl – datum rastanka poklopiće se, kako to već biva u velikim ljubavnim pričama, sa danom piščeve smrti. Ovakav razlog za izbor šesneastog juna kao dana u kome se odigrava radnja romana Uliks poznat je čak i površnim, usputnim poznavaocima Džojsovog života i dela. Naročito njima. Oni drugi, koji Džojsa poznaju malo bolje, znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti. Kao svoje uzore isticao je pisce koji to nikada nisu bili, ili su to bili manje od nekih drugih, čija je imena uredno prećutkivao. Ako je tako, zbog čega bismo mu verovali da je 16. jun zaista odabran isključivo kao dirljiva i originalna posveta Nori, kao način da se ljubav i zahvalnost voljenoj ženi iskažu ovekovečenjem datuma od koga je sve počelo? Lepo zvuči, ali pre no što ganuto i bez tračka sumnje poverujemo u tu priču, nije loše podsetiti se ko je zapravo juna 1904. godine bio dvadesetdvogodišnjak koji se odazivao na ime Džejms Džojs, već tada drsko uveren da će to ime u nekoj ne tako dalekoj budućnosti postati jedan od sinonima za Irsku, njegovu napaćenu domovinu koju je tako strastveno voleo i tako duboko prezirao.

NORA: Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku. Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov međusobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objašnjavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim površnim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muškog šovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. "Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i porađa se jednom godišnje", tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i nešto više. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadašnja ubeđenja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacle je kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako nešto. Sigurno je, međutim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom što pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastanak.

NORA I DžIM: Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnje Uliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus u Potretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.

No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojađen stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaš mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvređen i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, "ako ga nije zaboravila". Do sastanka je konačno došlo 16. juna. Šesnaesti jun 1904. godine, kaže tadašnja štampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivši vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barnakl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik ušao u svet odraslih, a šesnaesti jun u istoriju. "Ti si me učinila čovekom", priznaće joj on znatno kasnije. Šesnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.

Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo škole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time što je, šest meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otišla u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponašanju. Pomalo ga je i zbunilo to što ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: "Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka." Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.

DžEJMS DžOJS: Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadašnje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja različitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, međutim, bilo to što je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao još samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiše jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveštava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: "... da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako što će pretvarati nasušnu svakodnevicu u nešto što poseduje vlastiti trajni umetnički život." Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks.

Zoran Paunović


Praznik u Dablinu

Prigodnim manifestacijama širom sveta obeležava se stogodišnjica od dešavanja radnje romana Uliks – 16. jun 1904, ali je epicentar ove proslave, naravno, Dablin. Glavni grad Irske je pod nazivom "ReJoyce 2004" započeo petomesečnu proslavu još 1. aprila, na dan rođenja Džejmsa Džojsa (1882–1941) i datum kada je Uliks, po mnogima najznačajniji roman XX veka, prvi put objavljen u Parizu, 1922. godine. Centralna manifestacija biće održana 16. juna, na praznik Blumov dan (Bloomsday), nazvan po junaku tog kultnog dela Leopoldu Blumu, koji se slavi od 1954. godine. U okviru proslave u ovom gradu se organizuju javna čitanja Uliksa, ulične predstave, književne, muzičke, filmske i druge manifestacije duž reke Lifi, šetnje maršrutom Leopolda Bluma opisanom u romanu uz obavezne posete kafanama u koje je on zalazio. Tokom prošlog vikenda u istorijskoj Ulici O’Konel u Dablinu organizovan je i doručak za više hiljada ljudi, s menijem istovetnim onom koji je imao junak Uliksa u četvrtak 16. juna 1904. u osam sati izjutra. Festival posvećen Džojsu i jednoj od najznačajnijih knjiga istorije svetske književnosti trajaće do 31. avgusta.

R. V.

22.02.04 Glas javnosti

DABLIN (Beta-Rojters) - "Uliks" Džejmsa Džojsa, kojeg mnogi smatraju najvećim romanom 20. veka i jednom od najboljih knjiga ikada napisanih na engleskom jeziku, našao se pod udarom kritika. Dok se Irska priprema za obeležavanje stogodišnjice Blumovog dana - 16. juna 1904, kada se odvija radnja romana - neki nezadovoljni pisci i novinari kažu da im je dosta pominjanja Džojsove nedokučive knjige i obožavalaca koji roman smatraju kultnim delom.

Uzdižući ga do statusa književnog Boga, Džojsovi obožavaoci čine medveđu uslugu ostalim irskim piscima, stvarajući "Džojsovu industriju" koja je više vezana za turizam i zaradu nego za literaturu, kažu kritičari. Pisac Rodi Dojl otvorio je književnu Pandorinu kutiju žestokim napadom na "Uliksa" i njegove odane obožavaoce. "Ljudi uvek stavljaju "Uliksa" među deset najboljih knjiga u istoriji, ali sumnjam da je iko od njih bio istinski dirnut tim romanom", rekao je Dojl. "Ako ste pisac u Dablinu i napišete dijalog, svi misle da ste ga ukrali od Džojsa.

To je kao da zadirete u njegovu teritoriju... to mi ide na nerve", rekao je on. Posle Dojlovih, usledile su nove kritike. U "Ajriš tajmsu", novinar Kevin Majers opisao je "Uliksa" kao "jednu od najneproduktivnijih slepih ulica u književnoj istoriji". "Ima oko 400.000 reči, što je verovatno oko 250.000 reči previše", požalio se Majers.

Džojsovi obožavaoci uzvratili su na napade. "Nije pošteno reći da "Uliks" nikoga nije dirnuo. Mnogi uživaju u Džojsovom delu", rekla je Helen Monagan, direktorka Centra Džejms Džojs. "Uliks" se smatra jednim od najnerazumljivijih dela u engleskoj književnosti. Pun nejasnih i rečenica bez znakova interpunkcije, klasičnih referenci, delova pesama, pa čak povremeno i dijagrama, roman je priča o Leopoldu Blumu i njegovom lutanju po Dablinu 16. juna 1904. godine.

Zaplet romana je minimalan, a lepota knjige je, po obožavaocima, u Džojsovom raskošnom jeziku. Hiljade ljudi svake godine 16. juna hrle u Dablin i idu putem koji je Blum prešao u romanu, a ovogodišnja proslava biće najveća u istoriji. Očekuje se da će u doručku koji će se na Blumov dan organizovati u Ulici O"Konel u Dablinu prisustvovati oko 10.000 ljudi.


Dnevnik
23.02.2004.

Povodom stogodišnjice Blumovog dana
Džojs, umetnost ili industrija?
Irska kulturna javnost burno reaguje za i protiv mitologizacije pisca „Uliksa”

DABLIN: “Uliks” DŽejmsa DŽojsa, kojeg mnogi smatraju najvećim romanom 20. veka i jednom od najboljih knjiga ikada napisanih na engleskom jeziku, našao se pod udarom kritika.
Dok se Irska priprema za obeležavanje stogodišnjice Blumovog dana - 16. juna 1904, kada se odvija radnja romana - neki nezadovoljni pisci i novinari kažu da im je dosta pominjanja DŽojsove nedokučive knjige i obožavalaca koji roman smatraju kultnim delom.
Uzdižući ga do statusa književnog Boga, DŽojsovi obožavaoci čine medveđu uslugu ostalim irskim piscima, stvarajući “DŽojsovu industriju” koja je više vezana za turizam i zaradu nego za literaturu, kažu kritičari.
Rodi Dojl, autor komičnog bestselera “Paddy Clarke Ha Ha Ha” i scenarija za hit film “The Commitments”, otvorio je književnu Pandorinu kutiju žestokim napadom na “Uliksa” i njegove odane obožavaoce.

Previše reči

“LJudi uvek stavljaju ’Uliksa’ među deset najboljih knjiga u istoriji, ali sumnjam da je iko od njih bio istinski dirnut tim romanom”, rekao je Dojl na jednom književnom skupu u NJujorku.
Nastavljajući kritiku u intervjuu jednom irskom listu, Dojl je kazao da je DŽojsovo nasleđe bacilo opasnu senku na irski književni život.
“Ako ste pisac u Dablinu i napišete dijalog, svi misle da ste ga ukrali od DŽojsa. To je kao da zadirete u njegovu teritoriju... to mi ide na nerve”, rekao je irski pisac.
Posle Dojlovih, usledile su nove kritike DŽojsovog romana. U “Ajriš tajmsu”, novinar Kevin Majers opisao je “Uliksa” kao “jednu od najneproduktivnijih slepih ulica u književnoj istoriji”.
“Ima oko 400.000 reči, što je verovatno oko 250.000 reči previše”, požalio se Majers.
Novinar Šon Monkrif napisao je u “Ajriš igzemineru” da “Uliks” nikada ne bi bio objavljen da je napisan danas.
“Šta se dešava u ’Uliksu’? Pa, malo toga. Blum doručkuje. Odlazi na sahranu. Malo luta po Dablinu. Stiven Dedalus čini isto to. Napija se i pravi budalu od sebe. Obojica odlaze kući”, napisao je Monkrif.
“Ako pošaljete nacrt takve priče bilo kom modernom izdavaču, videćete koliko ćete daleko stići”, dodao je.
DŽojsovi obožavaoci uzvratili su na napade.
“Nije pošteno reći da ’Uliks’ nikoga nije dirnuo. Mnogi uživaju u DŽojsovom delu”, rekla je Helen Monagan, direktorka Centra DŽejms DŽojs, muzeja u Dablinu posvećenog irskom piscu i njegovom stvaralaštvu.

Raskošna lepota jezika

“Naš cilj oduvek je bilo razumevanje DŽojsovog dela”, kazala je ona i dodala da svi, ne samo intelektualci, mogu da pronađu zadovoljstvo u DŽojsovoj prozi.
“Uliks” se smatra jednim od najnerazumljivijih dela u engleskoj književnosti. Pun nejasnih i rečenica bez znakova interpunkcije, klasičnih referenci, delova pesama, pa čak povremeno i dijagrama, roman je priča o Leopoldu Blumu i njegovom lutanju po Dablinu 16. juna 1904. godine.
U drugom delu knjige, Blum upoznaje Stivena Dedalusa, mladog pisca čiji je lik DŽojs delimično zasnovao na sebi.
Zaplet romana je minimalan, a lepota knjige je, po obožavaocima, u DŽojsovom raskošnom jeziku.
Hiljade ljudi svake godine 16. juna hrle u Dablin i idu putem koji je Blum prešao u romanu, a ovogodišnja proslava biće najveća u istoriji.
Očekuje se da će doručku koji će se na Blumov dan organizovati u Ulici O’Konel u Dablinu prisustvovati oko 10.000 ljudi, a za predstojeće mesece u planu su desetine izložbi inspirisanih DŽojsom i drugih manifestacija posvećenih “Uliksu”. (Beta)

19.08.03 Samizdat B92

Novi ""Uliks""

Datum: utorak, 19. avgust 2003. Piše: Tatomir Toroman Predmet kritike: Novi prevod ""Uliksa"" Izdavačka kuća »Geopoetika” objavila je, prema opštem mišljenju, jedan od najvećih romana XX veka, roman “ULIKS” Džejmsa Džojsa. Ovo delo, prvi put objavljeno u Parizu pre osamdeset godina, na stotinama stranica govori o jednom jedinom danu u životu Leopolda Bluma, o 16. junu 1904. u Dablinu. Roman od objavljivanja prate mnoge kontroverze i skandali, i dalje je predmet najrazličitijih tumačenja, a zbog stila kojim je napisan smatra se pravim izazovom kako za prevodioce tako i za čitaoce

Zoran Paunović, prevodilac i profesor engleske književnosti na univerzitetu u Novom Sadu na pitanje da li je bilo teško prevesti ovaj roman, kaže: Zoran Paunovic - Jeste. Zato što Džojs piše u neverovatno širokom rasponu stilova, registara, jezičkih sredstava, tako da na prvi pogled to zaista može da uplaši, ne samo čitaoca nego i prevodioca... ustvari naročito prevodioca. Međutim, kad čovek krene u taj posao, onda kao da ta raznolikost prestaje da bude nešto što treba da zastraši, i zapravo postaje prevodiočeva prednost. Jer, jedna od opasnosti prevodilačkog posla sa ovako dugim knjigama jeste dosada u koju čovek potone negde na sredini, pa ne može da se izvuče iz nje. Ovde vas jednostavno Džojs neprestano tera da budete u naponu koncentracije i to koliko god da je zahtevno, toliko je s druge strane i lepo, jer čovek se i bavi tim poslom, dobrim delom radi nekog intelektualnog izazova, ili stvaralačkog izazova, kako god hoćete. Tako, da u tom smislu »Uliks« jeste teška, ali i veličanstvena knjiga."

A koliko je bilo potrebno vremena da se »Uliks« prevede:
- Grubo posmatrano oko i po dana, uz još neka doterivanja. Mada doterivanja su počela još od samog početka, vraćao sam se svakom od 18 poglavlja mnogo puta, i ne znam ni sam koliko sam ih puta iščitao da bi se to na kraju sklopilo u jednu celinu koju sam opet i kao celinu morao da pregledam, ovaj put više ne poglavlje po poglavlje. Tako da sam sve skupa na prevodu radio nešto manje od dve godine. Ali vrlo intenzivnog rada, bez ikakvih drugih sporednih prevodilačkih ili nekih drugih vanprofesionalnih poslova.

Knjigu Džejmsa Džojsa naši čitaoci su do sada mogli da čitaju samo u jednom, hrvatskom prevodu i to iz 1957. godine, tako da se zapravo ovo remekdelo svetske književnosti sada prvi put pojavljuje na srpskom jeziku:
-Da, prvi prevod na srpski. Od kada se pojavio, ljudi ga često porede sa onim hrvatskim, nalaze mu vrline i mane. Nisam ja pozvan da sudim o tome, ali mislim da kod takvih knjiga zapravo treba, bez obzira na dijalekat ili nešto drugo, treba svakih bar 20-tak do 30 godina uraditi novi prevod koji će imati neki drugi kontakt sa vremenom kome pripada. Ovaj prethodni već je postao na neki način književno istorijska činjenica, dok bi ovaj trebalo da bude živ, bar se nadam.

A šta Zoran Popović misli o značaju ovog romana:
-Jeste jedan od najvećih, sigurno je i najuticajni među piscima koji su pritom uvek priznavali taj uticaj. Možemo spomenuti Virdžiniju Vulf, potom Nabokova, kod nas Danila Kiša, dakle, neki od najznačajnijih pisaca 20. veka pozivali su se na Džojsa kao jednog od svojih velikih uzora. Značajan je zbog toga što ga je teško sagledati jednim pogledom, zato što se zaista u njemu krije toliko bogatstvo preobilja i maločas pominjanih stilova i načina književnog izraza, ali i referenci na čitavu, ne samo književnu tradiciju, nego i na kulturnu tradiciju, ne samo zapadnog sveta, nego reklo bi se, čovečanstva uopšte. Tako da, pravo je čudo šta je sve Džojsu stalo u taj jedan dablinski dan i to čudo još uvek, čini se, odgonetaju kritičari zbog toga. Zbog te neprestane provokacije, neprolazne provokacije koja u toj knjizi postoji već evo 80 godina, ona jeste sigurno jedno od najvećih dela XX veka.

Život Džemsa Džojsa je bio neobičan kao i njegovo delo. Rođen 1882 u predgrađu Dablina proveo je život u Evropi seljakajući se između Pariza, Trsta, Rima i Ciriha. Proveo je život sa Norom, sobaricom jednog hotela u Dablinu koju je upoznao baš tog dana kada se odvija radnja u »Uliksu« i koja izgleda, nikada nije pročitala ni jedno njegovo delo. Kao književnik celog života se borio sa odbijanjima izdavača, napadima kritičara, optužbama za širenje nemorala i nepoštovanje crkve, najzad i sa nerazumevanjem čitalaca. U Cirihu je umro 1941.godine. Glavna dela su mu zbirka pripovedaka »Dablinci«, autobiografski roman » Portret umetnika u mladosti«, » Uliks« kao i »Fineganovo bdenje« roman koji je objavio 1939. godine a koji je potpuno eksperimentalno delo. Kada su ga jednom pitali zašto je napisao takvu knjigu Džojs je odgovorio
» ...da bi kritičari imali šta da rade sledećih trista godina«.

A šta o Džojsu misli Zoran Paunović:
-Džojs je ličnost koja na prvi pogled nije preterano simpatična. Poseduje onu valjda karakterističnu arogantnost genija, ali što se više uveravate da ta arogantnost ima svoje utemeljenje i u njegovoj autentičnoj genijalnosti i možda još više u njegovoj spremnosti da bude apsolutno asketski, svetački posvećen onome čemu je odlučio da posveti svoj život, književnosti dakle, ta neka odbojnost koju on izaziva na početku, prelazi najpre u simpatiju, a potom i u ogromno poštovanje, divljenje prema jednom od stvarno velikana kulture XX veka.

»Uliks« spada u knjige koje su teške za čitanje. Mnogi odustaju već na samom početku te smatraju da je knjiga dosadna. Šta na to kaže prevodilac Zoran Paunović:
-Možda nisam pravi sagovornik da kažem da li je ta knjiga dosadna ili nije, zbog načina na koji sam ja bio primoran da se bavim njome, ali čini mi se da što sam je više upoznavao, to mi je manje postajala zamorna i dosadna. Ono što treba reći u vezi sa "Uliksom", pre svega jeste da to nije knjiga za jedno čitanje. U jednom čitanju dobićete tek informaciju o tome šta ta knjiga zapravo jeste, jedan dablinski dan. Ali, tek u naknadnim čitanjima za pažljivog i vrednog čitaoca ta knjiga počinje da dobija onu dubinu, koju ona zaista ima i svakim novim čitanjem utisak postaje jači i postaje sve više neodoljiv, tako da posle drugog, trećeg čitanja knjiga "Uliks" postaje, ili može postati jedna od omiljenih knjiga, ali nakon prvog čitanja ne. Tako da to odustajenje nije neobično, ali u drugom čitanju malo ko odustaje, naprotiv, drugi put se čita sa uživanjem, treći put sa još većim i tako dalje.

29.05.03 NIN

Vidiš li onog coveka koji je upravo odskocio u stranu da ga ne bi pregazio tramvaj? - upitao je Džejms Džojs svoga brata Stanislausa. - Zamisli, da ga je pregazio, koliko bi odjednom sve što je taj covek ucinio postalo znacajno. Ne za policijskog inspektora, vec za svakog ko ga je poznavao. A tek njegove misli, za svakog ko bi mogao da ih sazna. To je ta moja ideja o znacaju trivijalnih stvari koju bih želeo da prenesem dvema ili trima ubogim dušama koje ce na kraju možda i procitati ono što napišem.”
Tako je, prema dnevniku Stanislausa Džojsa, govorio njegov brat Džejms uoci odlaska iz Dablina 1904. godine. Boravak na Kontinentu pretvorice se u odiseju koja ce potrajati do kraja Džojsovog života, tacnije do 13. januara 1941. godine. “Ideja o znacaju trivijalnih stvari” postace nukleus jedne od najfascinantnijih poetika dvadesetog veka. Umesto dve ili tri uboge duše, koje je priželjkivao kao svoje potencijalne citaoce, Džejms Džojs ce još za života imati mnogobrojne obožavatelje i sledbenike, pre svega zahvaljujuci romanu Uliks, velicanstvenoj poemi koja opisuje jedan obican dan, 16. juni 1904. godine, u životu jedne anonimne dablinske duše. Jer, kako navodi prevodilac Uliksa Zoran Paunovic u svom izvanrednom pogovoru, pravom trezoru suštinskih teza o Džojsu i njegovom delu, “nepoznati covek koji se sklonio pred zahuktalim tramvajem dobice desetak godina kasnije i svoje ime: zvace se Leopold Blum i postace glavni junak Džojsovog epohalnog traktata o znacaju trivijalnih dogadaja, objavljenog pod naslovom Uliks”.
Na skoro osam stotina strana, citalac prati jednodnevnu odiseju Džojsovog junaka dablinskim ulicama, saznaje njegove najskrivenije misli, zalazi u krcme i pabove, odlazi na groblje, spušta se do hridi na obali dablinskog zaliva, upoznaje stotine likova koji cine “ulicni nameštaj” jednog akvizitera novinskih oglasa. Ne postoji naizgled nijedna sporedna misao Leopolda Bluma, cak ni mutna naznaka misli, koja nije proknjižena u inventaru tog cetvrtka ciji ton izdiše na obodu novog dana. Rekao bih da nije slucajno Džojsov junak reklamni agent za oglašavanje u novinama. On, koji trguje cinjenicama od jednoga dana, kolekcionar efemernosti, hronicar zaboravljenih trenova, premrežuje asocijacijama jedno relativno “sve”. Nema drugog sveta do onog koji se rasprostire u njegovoj svesti. Kako je govorio Maljevic, “covekova lobanja jednaka je svemiru, jer je u njoj smešteno sve ono što covek u svemiru vidi, u lobanji se takode krecu sunce, citavo zvezdano nebo kometa i sunca, i isto se tako oni krecu i svetle kao i u prirodi, isto tako se u lobanji pojavljuju komete, i kao što išcezavaju u prirodi išcezavaju i u njoj, u njoj postoje svi projekti savršenstva. Epoha za epohom, kultura za kulturom, pojavljuju se i nestaju u njenom beskonacnom prostoru”. Vasiona Džojsovog Uliksa, svet jednog jedinog dana naseljen hiljadama lica slucajno uhvacenih u prolazu, prizorima koji se nikada više nece ponoviti u identicnom rasporedu svetla i šumova, reci i pokreta, uspostavlja se kao autenticno tkivo Istorije.
Kada je napustio Dablin, Džejms Džojs je imao nepune dvadeset i dve godine, i do kraja života samo je dva puta nakratko posetio rodni grad, medutim, ucinio ga je pozornicom svojih knjiga. Zadržao je u pamcenju luksuzne zgrade Grafton strita i siromašna predgrada, crkve i bordele, vlasnike pabova i lokalne pesnike, prosjake i ekscentrike. Kako beleži prevodilac Zoran Paunovic, “postupkom preciznog imenovanja gradske toponimije, zatim ljudi koji s ciljem ili bez njega krecu dablinskim ulicama i trgovima, kao i naizgled najbeznacajnijih postupaka tih ljudi, Džojs ukazuje i na to koliko je svaki dan, svaki trenutak ljudskog života zapravo citav jedan život u malom, koliko sudbonosnih trenutaka neopaženo mine mimo nas i koliko je svaki, i naizgled najbeznacajniji ljudski život jedinstven i neponovljiv”. I tu se Leopold Blum dodiruje sa arhetipskim Homerovim junakom Odisejem. Svejedno što Blumova odiseja jeste od jednoga dana lišena mitologijskih mizanscena i uzbudljivih avantura, ispunjena beskonacnim sledom trivijalnih dešavanja.

Porinut u lavirint grada, izgubljen u mreži monologa, Leopold Blum oplovljava vlastiti univerzum, kao što je i njegov tvorac, Džejms Džojs, “dobrovoljni izgnanik” u Puli, Trstu, Cirihu i Parizu mogao da pravilnim redosledom nabroji nazive prodavnica Talbot strita, jedne neugledne, sporedne dablinske ulice, hodajuci u mislima od mesta gde je nekada bio Nelsonov stub do Eimijens strita, i istim putem natrag, drugom stranom. Jedna Džojsova tetka godinama ga je obaveštavala u pismima o promenama koje su se dešavale na licu grada, jer sa novim vlasnicima pabova i trgovina u Grafton stritu, i okolnim ulicama centra, menjali su se i nazivi i fasade.
A kritika je slaveci i napadajuci roman Uliks precenjivala udeo Homerove Odiseje, kao da je Džojs goblenista koji na poznatoj matrici samo upisuje novi sloj, puritanski se zgražavala nad lascivnim monologom Moli Blum kojim se roman okoncava, ili do besmisla izvodila objašnjenja skrivenih simbola i metafora. Vremenom je oko Džojsove gradevine podignut zid raznih stereotipa i jalovih tumacenja koji je zaustavio “obicne citaoce” da zakorace u lavirint u kojem, kad se jednom nadu, sve postaje tako blisko i poznato, jer kako kaže prevodilac Zoran Paunovic, “Uliks je, pored ostalog, i jedna od najzabavnijih knjiga ikad napisanih, prebogato umetnicko delo u kome ce svaki citalac koji mu pristupi bez predrasuda pronaci sve ono od cega je po pravilu sazdana istinska umetnost: smeh i suze, ljubav i smrt, život.”

DRAGAN VELIKIC

18.04.03 Glas javnosti

Zahvaljujuci Zoranu Paunovicu, pre dve godine prvi put se u prevodu na srpski jezik pojavio roman irskog pisca Džejmsa Džojsa "Uliks". Objavljen je tada u podgorickoj izdavackoj kuci CID i bio je, zbog cene, nedostupan vecini potencijalnih citalaca.

Prema recima Vladislava Bajca, direktora "Geopoetike" ovo je bio jedan od razloga zašto je "Uliks" nedavno objavljen u ovoj izdavackoj kuci. Sada je roman izašao u mekom povezu pa mu je i cena niža, štampan je latinicno, a došlo je i do nekih promena u prevodu.

- Knjiga nije ista ni što se samog prevoda tice. Nešto je izmenjeno, necu reci šta, ali to je proizvod razgovora sa urednikom kojih je ovoga puta bilo više. "Uliks" nije knjiga za jedno citanje, ali nije ni za jedan prevod - rekao je Zoran Paunovic.

LJ. P.

16.06.00 NIN

Praznik Dablina nije vezan za vojskovođe i oslobodioce. Iako ratoborni, Irci su ipak mnogo poznatiji u svetu po talentovanim umetnicima, naročito piscima. Zato je za zvanični praznik Dablina proglašen 16. jun, najvažniji dan u životu najvažnijeg irskog pisca - Džemsa Džojsa. Ne samo zbog toga što se toga dana 1904. godine Džojs zaljubio u Noru Barnakl već i zbog toga što je radnja najvećeg Džojsovog dela - romana "Uliks" - takođe smeštena u taj isti dan, i to svakako ne slučajno.
Za roman "Uliks" Džemsa Džojsa kritičari kažu da je jedan od najznačajnijih romana prethodnog milenijuma, da je "kraj svih romana" ili "najveći od svih romana". Čitaoci veruju kritikama cenjenih stručnjaka, čekajući prevod Džojsovog jezika na bilo koji govorni jezik, uključujući i engleski, posle koga će probati da "Uliksa" čitaju samostalno. "Uliks" je, jednostavno težak za čitanje.
Kada je roman objavila mala knjižara "Shakespeare & Co" u Parizu 1922. godine, Džojs je munjevito postao "otac modernizma" i "najveći genije 20. veka". Međutim, ni Nora ni Dablin nisu imali sluha za oduševljenje kritike. Nori je Džojs poklonio prvu kopiju "Uliksa" kao dar za godišnjicu njihove ljubavi, a ona je pročitala samo dve strane i rekla da su to gluposti. Dablinu je Džojs poklonio večnost, utkao ga u 500 strana "Uliksa", rekavši: "Ako jednom bude srušen, Dablin će moći ponovo da sagrade pomoću Uliksa". Dablinu je, međutim, trebalo više od pola veka da prestane da se ponaša prema Džojsu kao prema svojoj sramoti.

Skandalozan po prirodi

Posle susreta sa Džojsom, V. B. Jejts je rekao da nikada nije video "tako kolosalnu uobraženost smeštenu u tako liliputanskog literarnog genija". Jejts je, naravno, bio uvređen jer je Džojs imao neverovatan talenat da svakog odbije od sebe. Za Džojsa je Dablin bio "centar paralize" od koga mu je muka. Kao mladić otišao je zauvek zgađen svojim gradom - ali čitavog života je jedino o Dablinu pisao. Pred smrt je rekao: "Kad umrem i otvore mi telo, naći će Dablin istetoviran na mom srcu." Njegova prva knjiga, zbirka priča "Dablinci" deset godina nije bila objavljena zbog "nemoralnog" jezika kojim je pisana. Na primedbe, on je ljutit odgovarao: "Nisam ja kriv što Irska smrdi pa se smrad oseća u mojim pričama. One su kao lepo ispolirano ogledalo." "Dablince" je odbilo 40 izdavača, a Džojsov dablinski izdavač Džordž Roberts je išao čak dotle da je prvo štampao, pa naknadno spalio ceo tiraž knjige (1912 godine). Kada je Džojs odlazio sa Norom u izgnanstvo, svratio je do Robertsa moleći ga za pozajmicu od dve funte. "Dao sam mu duplo, samo da ode što dalje", rekao je kasnije Roberts. Devedeset godina kasnije (1993) Džojsov lik se smešio na novčanici od 10 funti.

Fanatik

Da je Tesla u doba inkvizicije otkrio struju bilo bi mu lakše nego Džojsu koji kao dečak od 16 godina zadivljuje profesore svojom inteligencijom, s jedne strane, a istovremeno odbija katoličku veru. Odbio je i poslednju želju svoje majke na samrti da se vrati pod okrilje vere. Otac se odaje alkoholu, a Džojs, kao najstariji od desetoro dece, nikada nije pokazao ni najmanju želju da pomaže svoju porodicu. Naprotiv, svoje potrebe je uvek nametao kao prioritet svojih bližnjih i tako navukao na sebe gnev braće i sestara. Njegove dve najmlađe sestre govorile su čak posle njegove smrti rođacima: "Nikad, nikad, nikom nemojte reći da ste rod onom Džojsu." Njegovo glasno odbijanje crkve i religije i uvođenje jezika noći u književnost, konačno su od njega napravili državnog neprijatelja. Toliko je mrzeo crkvu da je Nora uspevala da ga odvrati od prekomernog pića jedino pretnjom: "Džim, ako se napiješ, ja odlazim u crkvu da krstim decu !" Za Džojsa obično kažu da je njegova religija bila umetnost, da je bio fanatik za pisanje a da su reči njegova svetinja. Celog života je patio od slabog vida, imao nekoliko bolnih operacija očiju, povremeno bio gotovo slep, ali nikada nije diktirao. Voleo je, kako je rekao, dok piše da mu "ruka zauzdava misao, da ne poleti". "Uliks" je komponovao tako što je nosio papiriće po džepovima na kojima je ispisivao sve što u toku dana čuje i vidi. Kada bi papirić popunio uzduž i popreko, onda bi nastavio preko toga da piše po dijagonali, a potom je kod kuće lupom dešifrovao svoje beleške. Kasnije je rekao da su papirići koji nisu ušli u roman bili teški 12 kilograma!

Kraj kreveta je držao olovku i papir i budio se stalno noću da piše. Noru je to dovodilo do ludila jer ionako nije mogla da shvati zašto se Džim bavi tim budalaštinama koje niko ne razume, "a imao je prilike da ostvari blistavu pevačku karijeru".

Nora

Jedan pariski gost kod Džojsovih rekao je o Džojsovoj saputnici: "Šta god bio njegov problem s očima, Džojs ih je dobro upotrebio birajući ženu." Veza sa Norom nije bila intelektualna. Ostala je enigma šta je nateralo prostu devojku, odgajenu u katoličkom internatu, da pobegne u svet sa čudnim Džojsom koga često "nije razumela šta govori", nije u njemu videla genija, on joj nije čak ni obećao da će je oženiti, nego joj je otvoreno objasnio da se ženidbe gadi. Od njega nije mogla ni materijalnu sigurnost da očekuje jer je čak i od nje pozajmljivao pare. S druge strane, Džojs je bio genije, umetnik opsednut rečima, a ceo život proveo je s običnom ženom.

Sudbinski susret

Dablinski genije iz umetničke porodice i polupismena crvenokosa provincijalka sreli su se slučajno na ulici. On nju nije propisno ni video, jer nije stavio naočare, samo je zapazio njenu privlačnu figuru. Kasnije je rekao : "Njen hod je otkrivao kukove ispod slojeva odeće." Nora je pak mislila da je Džojs švedski mornar jer je na sebi imao slamnati šešir i mornarsku majicu. Kada je po akcentu prepoznala Dablinca, nije ozbiljno shvatila njegov poziv na sastanak. Tek kada joj je Džojs poslao pismo u hotel u kome je radila kao sobarica, Nora je odlučila da sa njim izađe. Od tog 16. juna 1904. pa narednih 37 godina bili su nerazdvojni. Džojs nije mogao bukvalno korak bez Nore da napravi.

Tri puta je odlazio sam u Dablin između 1909. i 1912. godine i tada joj je svakodnevno pisao ljubavna pisma. Nora je puno pričala, a Džojs je nju i njene reči utkao u gotovo sve ženske likove svojih romana. Priča iz"Dablinaca" - "Mrtvi", za koju mnogi tvrde da je najlepša priča napisana na engleskom jeziku, inspirisana je Norinom pričom o njenoj prvoj ljubavi u rodnom Golveju. Nora je najviše mrzela da je porede sa Moli Blum, glavnim ženskim likom iz "Uliksa". ("Nas dve uopšte ne ličimo - ona je mnogo deblja od mene" - smejala se Nora)

Globalni praznik

Sudbinski datum za lični život Džemsa Džojsa prerastao je u globalni književni praznik, koji se slavi u dvadesetak zemalja. Sve je počelo 1954. godine, kada je mala grupa umetnika u Dablinu pokušala da obeleži 50 godina "Blumsdeja" (Bloomsdadž, što znači Dan Bluma, a Leopold Blum je glavni lik "Uliksa"). Tada nisu mogli ni da sanjaju da će Blumsdej da preraste u praznik ovih dimenzija. Krajem šezdesetih godina praznik "Uliksa" širi se u sve više gradova. Sada je, pored Dablina, na listi oko 20 gradova: Tokio, Sidnej, Toronto, Cirih, Buenos Ajres, itd.

Poznati dramski umetnici i javne ličnosti tih gradova javno čitaju odlomke iz "romana svih romana". U Dablinu, praznik se pretvorio u mnoštvo kulturnih događanja. Poslednjih nekoliko godina Blumsdej traje čitavu sedmicu i dobija pomalo karnevalski izgled. Poziva se publika da dođe u edvardijanskim kostimima, otkrivaju se spomen ploče na nekoj od 18 kuća u kojima je Džojs živeo, obeležavaju se mesta spomenuta u "Uliksu", sve je više izdanja Džojsovih knjiga, kao i knjiga o Džojsu, pije se puno ginisa. Jedino "Uliksa" i dalje (gotovo) niko ne čita.

Šizofrenija po Jungu

Prvi posao u svom egzilu Džojs je dobio u Puli, tada u Austrougarskoj, za koju je rekao da je "užasno mesto, bogu iza leđa". Radio je kao profesor engleskog jezika u "Berlitz" školi. Porodica Džojs je u kući govorila italijanski jezik. Prvi bioskop u Dablinu "Volta" otvorio je Džojs 1909. godine. Džojs je bio veoma sujeveran i plašljiv. Jednom je pao u nesvest od straha kad je grmelo. Panično se plašio ratova. Omiljeni sport Džemsa Džojsa bili su jezici. Tečno je govorio devet jezika a poznavao na hiljade reči iz kineskog, hebrejskog, arapskog, albanskog. Zvanično se oženio Norom tek posle 30 godina zajedničkog života. Džojs je patio od prisilne radnje računanja. Stalno je sabirao. U Cirihu je bio redovan gost kafea "Odeon", kao i Lenjin. Pio je samo belo vino, koje je "kao elektricitet", dok je za crno vino rekao da je "kao tečni biftek". Džojsova kći Lucija obolela je od šizofrenije. K. G.Jung je ustanovio bolest i objasnio Džojsu: "Vi ste zajedno krenuli na dno reke. Ali, gospodine, dok na tom putu vi ronite, vaša kći tone."

Hemingvej ga prokrijumčario

"Uliks" se godišnje prodaje u 100 hiljada primeraka i, poput Biblije, spada u knjige za koje su svi čuli, mnogi je poseduju a malo ko je čita. To je, zapravo, moderna, urbana Odiseja. Naslov originala je "Ulysses", što je latinski naziv za "Odiseju". "Uliks" je Džojsu doneo slavu i novac ali i epitet skandaloznog pisca. Visokotiražne britanske novine nazivale su ga "perverznim ludakom od čije pornografske knjige bi se smučilo Hotentotima".

Hemingvej je pak prokrijumčario nekoliko primeraka knjige u Ameriku, gde je "Uliks" bio zabranjen do 1933. godine. Samom Džojsu se toliko dopala kritika koja je nazvala "Uliks" "telefonski imenik", da ga je i sam tako prozvao. "U knjigu sam stavio toliko zagonetki i slagalica da će ih profesori vekovima odgonetati" - rekao je Džojs. Zabavljala ga je ideja o čitaocu kao literarnom detektivu. "Ako "Uliks" nije za čitanje, onda život nije za življenje", rekao je Džojs, "ako ne razumete, čitajte naglas i to sa dablinskim akcentom, onda je potpuno razumljivo."

Najpošteniji pristup čitanju "Uliksa" za obične smrtnike bio bi: nije važno šta je napisano, nego kako je napisano. Dakle, prepustiti se stilu Džemsa Džojsa. U protivnom, može vam se desiti da čitate deset godina prvih deset strana ili da najveći roman svih vremena doživite kao onaj nesrećnik koji ga je nazvao telefonski imenik.

JULIJA NOVAČIĆ