Uliks - francuski povez

17.06.04 Vreme

Šesnaestog juna širom sveta obeležava se stogodišnjica dana u kojem se odvija radnja slavnog romana Džejmsa Džojsa Uliks. U njemu je opisan jedan običan dablinski dan u životu Leopolda Bluma, ali u životu pisca ovaj datum imao je sasvim posebno značenje. Toga dana Džojs je sreo Noru Barnakl. O 16. junu 1904. u životu Džejmsa Džojsa za "Vreme" piše prevodilac Uliksa na srpski

Najčuveniji, ili makar najčuveniji fiktivni datum u istoriji svetske književnosti, 16. jun 1904. godine, datum je prvog sastanka Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl – datum rastanka poklopiće se, kako to već biva u velikim ljubavnim pričama, sa danom piščeve smrti. Ovakav razlog za izbor šesneastog juna kao dana u kome se odigrava radnja romana Uliks poznat je čak i površnim, usputnim poznavaocima Džojsovog života i dela. Naročito njima. Oni drugi, koji Džojsa poznaju malo bolje, znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti. Kao svoje uzore isticao je pisce koji to nikada nisu bili, ili su to bili manje od nekih drugih, čija je imena uredno prećutkivao. Ako je tako, zbog čega bismo mu verovali da je 16. jun zaista odabran isključivo kao dirljiva i originalna posveta Nori, kao način da se ljubav i zahvalnost voljenoj ženi iskažu ovekovečenjem datuma od koga je sve počelo? Lepo zvuči, ali pre no što ganuto i bez tračka sumnje poverujemo u tu priču, nije loše podsetiti se ko je zapravo juna 1904. godine bio dvadesetdvogodišnjak koji se odazivao na ime Džejms Džojs, već tada drsko uveren da će to ime u nekoj ne tako dalekoj budućnosti postati jedan od sinonima za Irsku, njegovu napaćenu domovinu koju je tako strastveno voleo i tako duboko prezirao.

NORA: Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku. Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov međusobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objašnjavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim površnim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muškog šovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. "Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i porađa se jednom godišnje", tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i nešto više. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadašnja ubeđenja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacle je kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako nešto. Sigurno je, međutim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom što pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastanak.

NORA I DžIM: Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnje Uliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus u Potretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.

No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojađen stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaš mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvređen i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, "ako ga nije zaboravila". Do sastanka je konačno došlo 16. juna. Šesnaesti jun 1904. godine, kaže tadašnja štampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivši vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barnakl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik ušao u svet odraslih, a šesnaesti jun u istoriju. "Ti si me učinila čovekom", priznaće joj on znatno kasnije. Šesnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.

Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo škole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time što je, šest meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otišla u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponašanju. Pomalo ga je i zbunilo to što ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: "Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka." Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.

DžEJMS DžOJS: Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadašnje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja različitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, međutim, bilo to što je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao još samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiše jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveštava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: "... da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako što će pretvarati nasušnu svakodnevicu u nešto što poseduje vlastiti trajni umetnički život." Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks.

Zoran Paunović


Praznik u Dablinu

Prigodnim manifestacijama širom sveta obeležava se stogodišnjica od dešavanja radnje romana Uliks – 16. jun 1904, ali je epicentar ove proslave, naravno, Dablin. Glavni grad Irske je pod nazivom "ReJoyce 2004" započeo petomesečnu proslavu još 1. aprila, na dan rođenja Džejmsa Džojsa (1882–1941) i datum kada je Uliks, po mnogima najznačajniji roman XX veka, prvi put objavljen u Parizu, 1922. godine. Centralna manifestacija biće održana 16. juna, na praznik Blumov dan (Bloomsday), nazvan po junaku tog kultnog dela Leopoldu Blumu, koji se slavi od 1954. godine. U okviru proslave u ovom gradu se organizuju javna čitanja Uliksa, ulične predstave, književne, muzičke, filmske i druge manifestacije duž reke Lifi, šetnje maršrutom Leopolda Bluma opisanom u romanu uz obavezne posete kafanama u koje je on zalazio. Tokom prošlog vikenda u istorijskoj Ulici O’Konel u Dablinu organizovan je i doručak za više hiljada ljudi, s menijem istovetnim onom koji je imao junak Uliksa u četvrtak 16. juna 1904. u osam sati izjutra. Festival posvećen Džojsu i jednoj od najznačajnijih knjiga istorije svetske književnosti trajaće do 31. avgusta.

R. V.

22.02.04 Glas javnosti

DABLIN (Beta-Rojters) - "Uliks" Džejmsa Džojsa, kojeg mnogi smatraju najvećim romanom 20. veka i jednom od najboljih knjiga ikada napisanih na engleskom jeziku, našao se pod udarom kritika. Dok se Irska priprema za obeležavanje stogodišnjice Blumovog dana - 16. juna 1904, kada se odvija radnja romana - neki nezadovoljni pisci i novinari kažu da im je dosta pominjanja Džojsove nedokučive knjige i obožavalaca koji roman smatraju kultnim delom.

Uzdižući ga do statusa književnog Boga, Džojsovi obožavaoci čine medveđu uslugu ostalim irskim piscima, stvarajući "Džojsovu industriju" koja je više vezana za turizam i zaradu nego za literaturu, kažu kritičari. Pisac Rodi Dojl otvorio je književnu Pandorinu kutiju žestokim napadom na "Uliksa" i njegove odane obožavaoce. "Ljudi uvek stavljaju "Uliksa" među deset najboljih knjiga u istoriji, ali sumnjam da je iko od njih bio istinski dirnut tim romanom", rekao je Dojl. "Ako ste pisac u Dablinu i napišete dijalog, svi misle da ste ga ukrali od Džojsa.

To je kao da zadirete u njegovu teritoriju... to mi ide na nerve", rekao je on. Posle Dojlovih, usledile su nove kritike. U "Ajriš tajmsu", novinar Kevin Majers opisao je "Uliksa" kao "jednu od najneproduktivnijih slepih ulica u književnoj istoriji". "Ima oko 400.000 reči, što je verovatno oko 250.000 reči previše", požalio se Majers.

Džojsovi obožavaoci uzvratili su na napade. "Nije pošteno reći da "Uliks" nikoga nije dirnuo. Mnogi uživaju u Džojsovom delu", rekla je Helen Monagan, direktorka Centra Džejms Džojs. "Uliks" se smatra jednim od najnerazumljivijih dela u engleskoj književnosti. Pun nejasnih i rečenica bez znakova interpunkcije, klasičnih referenci, delova pesama, pa čak povremeno i dijagrama, roman je priča o Leopoldu Blumu i njegovom lutanju po Dablinu 16. juna 1904. godine.

Zaplet romana je minimalan, a lepota knjige je, po obožavaocima, u Džojsovom raskošnom jeziku. Hiljade ljudi svake godine 16. juna hrle u Dablin i idu putem koji je Blum prešao u romanu, a ovogodišnja proslava biće najveća u istoriji. Očekuje se da će u doručku koji će se na Blumov dan organizovati u Ulici O"Konel u Dablinu prisustvovati oko 10.000 ljudi.


Dnevnik
23.02.2004.

Povodom stogodišnjice Blumovog dana
Džojs, umetnost ili industrija?
Irska kulturna javnost burno reaguje za i protiv mitologizacije pisca „Uliksa”

DABLIN: “Uliks” DŽejmsa DŽojsa, kojeg mnogi smatraju najvećim romanom 20. veka i jednom od najboljih knjiga ikada napisanih na engleskom jeziku, našao se pod udarom kritika.
Dok se Irska priprema za obeležavanje stogodišnjice Blumovog dana - 16. juna 1904, kada se odvija radnja romana - neki nezadovoljni pisci i novinari kažu da im je dosta pominjanja DŽojsove nedokučive knjige i obožavalaca koji roman smatraju kultnim delom.
Uzdižući ga do statusa književnog Boga, DŽojsovi obožavaoci čine medveđu uslugu ostalim irskim piscima, stvarajući “DŽojsovu industriju” koja je više vezana za turizam i zaradu nego za literaturu, kažu kritičari.
Rodi Dojl, autor komičnog bestselera “Paddy Clarke Ha Ha Ha” i scenarija za hit film “The Commitments”, otvorio je književnu Pandorinu kutiju žestokim napadom na “Uliksa” i njegove odane obožavaoce.

Previše reči

“LJudi uvek stavljaju ’Uliksa’ među deset najboljih knjiga u istoriji, ali sumnjam da je iko od njih bio istinski dirnut tim romanom”, rekao je Dojl na jednom književnom skupu u NJujorku.
Nastavljajući kritiku u intervjuu jednom irskom listu, Dojl je kazao da je DŽojsovo nasleđe bacilo opasnu senku na irski književni život.
“Ako ste pisac u Dablinu i napišete dijalog, svi misle da ste ga ukrali od DŽojsa. To je kao da zadirete u njegovu teritoriju... to mi ide na nerve”, rekao je irski pisac.
Posle Dojlovih, usledile su nove kritike DŽojsovog romana. U “Ajriš tajmsu”, novinar Kevin Majers opisao je “Uliksa” kao “jednu od najneproduktivnijih slepih ulica u književnoj istoriji”.
“Ima oko 400.000 reči, što je verovatno oko 250.000 reči previše”, požalio se Majers.
Novinar Šon Monkrif napisao je u “Ajriš igzemineru” da “Uliks” nikada ne bi bio objavljen da je napisan danas.
“Šta se dešava u ’Uliksu’? Pa, malo toga. Blum doručkuje. Odlazi na sahranu. Malo luta po Dablinu. Stiven Dedalus čini isto to. Napija se i pravi budalu od sebe. Obojica odlaze kući”, napisao je Monkrif.
“Ako pošaljete nacrt takve priče bilo kom modernom izdavaču, videćete koliko ćete daleko stići”, dodao je.
DŽojsovi obožavaoci uzvratili su na napade.
“Nije pošteno reći da ’Uliks’ nikoga nije dirnuo. Mnogi uživaju u DŽojsovom delu”, rekla je Helen Monagan, direktorka Centra DŽejms DŽojs, muzeja u Dablinu posvećenog irskom piscu i njegovom stvaralaštvu.

Raskošna lepota jezika

“Naš cilj oduvek je bilo razumevanje DŽojsovog dela”, kazala je ona i dodala da svi, ne samo intelektualci, mogu da pronađu zadovoljstvo u DŽojsovoj prozi.
“Uliks” se smatra jednim od najnerazumljivijih dela u engleskoj književnosti. Pun nejasnih i rečenica bez znakova interpunkcije, klasičnih referenci, delova pesama, pa čak povremeno i dijagrama, roman je priča o Leopoldu Blumu i njegovom lutanju po Dablinu 16. juna 1904. godine.
U drugom delu knjige, Blum upoznaje Stivena Dedalusa, mladog pisca čiji je lik DŽojs delimično zasnovao na sebi.
Zaplet romana je minimalan, a lepota knjige je, po obožavaocima, u DŽojsovom raskošnom jeziku.
Hiljade ljudi svake godine 16. juna hrle u Dablin i idu putem koji je Blum prešao u romanu, a ovogodišnja proslava biće najveća u istoriji.
Očekuje se da će doručku koji će se na Blumov dan organizovati u Ulici O’Konel u Dablinu prisustvovati oko 10.000 ljudi, a za predstojeće mesece u planu su desetine izložbi inspirisanih DŽojsom i drugih manifestacija posvećenih “Uliksu”. (Beta)

16.06.00 NIN

Praznik Dablina nije vezan za vojskovođe i oslobodioce. Iako ratoborni, Irci su ipak mnogo poznatiji u svetu po talentovanim umetnicima, naročito piscima. Zato je za zvanični praznik Dablina proglašen 16. jun, najvažniji dan u životu najvažnijeg irskog pisca - Džemsa Džojsa. Ne samo zbog toga što se toga dana 1904. godine Džojs zaljubio u Noru Barnakl već i zbog toga što je radnja najvećeg Džojsovog dela - romana "Uliks" - takođe smeštena u taj isti dan, i to svakako ne slučajno.
Za roman "Uliks" Džemsa Džojsa kritičari kažu da je jedan od najznačajnijih romana prethodnog milenijuma, da je "kraj svih romana" ili "najveći od svih romana". Čitaoci veruju kritikama cenjenih stručnjaka, čekajući prevod Džojsovog jezika na bilo koji govorni jezik, uključujući i engleski, posle koga će probati da "Uliksa" čitaju samostalno. "Uliks" je, jednostavno težak za čitanje.
Kada je roman objavila mala knjižara "Shakespeare & Co" u Parizu 1922. godine, Džojs je munjevito postao "otac modernizma" i "najveći genije 20. veka". Međutim, ni Nora ni Dablin nisu imali sluha za oduševljenje kritike. Nori je Džojs poklonio prvu kopiju "Uliksa" kao dar za godišnjicu njihove ljubavi, a ona je pročitala samo dve strane i rekla da su to gluposti. Dablinu je Džojs poklonio večnost, utkao ga u 500 strana "Uliksa", rekavši: "Ako jednom bude srušen, Dablin će moći ponovo da sagrade pomoću Uliksa". Dablinu je, međutim, trebalo više od pola veka da prestane da se ponaša prema Džojsu kao prema svojoj sramoti.

Skandalozan po prirodi

Posle susreta sa Džojsom, V. B. Jejts je rekao da nikada nije video "tako kolosalnu uobraženost smeštenu u tako liliputanskog literarnog genija". Jejts je, naravno, bio uvređen jer je Džojs imao neverovatan talenat da svakog odbije od sebe. Za Džojsa je Dablin bio "centar paralize" od koga mu je muka. Kao mladić otišao je zauvek zgađen svojim gradom - ali čitavog života je jedino o Dablinu pisao. Pred smrt je rekao: "Kad umrem i otvore mi telo, naći će Dablin istetoviran na mom srcu." Njegova prva knjiga, zbirka priča "Dablinci" deset godina nije bila objavljena zbog "nemoralnog" jezika kojim je pisana. Na primedbe, on je ljutit odgovarao: "Nisam ja kriv što Irska smrdi pa se smrad oseća u mojim pričama. One su kao lepo ispolirano ogledalo." "Dablince" je odbilo 40 izdavača, a Džojsov dablinski izdavač Džordž Roberts je išao čak dotle da je prvo štampao, pa naknadno spalio ceo tiraž knjige (1912 godine). Kada je Džojs odlazio sa Norom u izgnanstvo, svratio je do Robertsa moleći ga za pozajmicu od dve funte. "Dao sam mu duplo, samo da ode što dalje", rekao je kasnije Roberts. Devedeset godina kasnije (1993) Džojsov lik se smešio na novčanici od 10 funti.

Fanatik

Da je Tesla u doba inkvizicije otkrio struju bilo bi mu lakše nego Džojsu koji kao dečak od 16 godina zadivljuje profesore svojom inteligencijom, s jedne strane, a istovremeno odbija katoličku veru. Odbio je i poslednju želju svoje majke na samrti da se vrati pod okrilje vere. Otac se odaje alkoholu, a Džojs, kao najstariji od desetoro dece, nikada nije pokazao ni najmanju želju da pomaže svoju porodicu. Naprotiv, svoje potrebe je uvek nametao kao prioritet svojih bližnjih i tako navukao na sebe gnev braće i sestara. Njegove dve najmlađe sestre govorile su čak posle njegove smrti rođacima: "Nikad, nikad, nikom nemojte reći da ste rod onom Džojsu." Njegovo glasno odbijanje crkve i religije i uvođenje jezika noći u književnost, konačno su od njega napravili državnog neprijatelja. Toliko je mrzeo crkvu da je Nora uspevala da ga odvrati od prekomernog pića jedino pretnjom: "Džim, ako se napiješ, ja odlazim u crkvu da krstim decu !" Za Džojsa obično kažu da je njegova religija bila umetnost, da je bio fanatik za pisanje a da su reči njegova svetinja. Celog života je patio od slabog vida, imao nekoliko bolnih operacija očiju, povremeno bio gotovo slep, ali nikada nije diktirao. Voleo je, kako je rekao, dok piše da mu "ruka zauzdava misao, da ne poleti". "Uliks" je komponovao tako što je nosio papiriće po džepovima na kojima je ispisivao sve što u toku dana čuje i vidi. Kada bi papirić popunio uzduž i popreko, onda bi nastavio preko toga da piše po dijagonali, a potom je kod kuće lupom dešifrovao svoje beleške. Kasnije je rekao da su papirići koji nisu ušli u roman bili teški 12 kilograma!

Kraj kreveta je držao olovku i papir i budio se stalno noću da piše. Noru je to dovodilo do ludila jer ionako nije mogla da shvati zašto se Džim bavi tim budalaštinama koje niko ne razume, "a imao je prilike da ostvari blistavu pevačku karijeru".

Nora

Jedan pariski gost kod Džojsovih rekao je o Džojsovoj saputnici: "Šta god bio njegov problem s očima, Džojs ih je dobro upotrebio birajući ženu." Veza sa Norom nije bila intelektualna. Ostala je enigma šta je nateralo prostu devojku, odgajenu u katoličkom internatu, da pobegne u svet sa čudnim Džojsom koga često "nije razumela šta govori", nije u njemu videla genija, on joj nije čak ni obećao da će je oženiti, nego joj je otvoreno objasnio da se ženidbe gadi. Od njega nije mogla ni materijalnu sigurnost da očekuje jer je čak i od nje pozajmljivao pare. S druge strane, Džojs je bio genije, umetnik opsednut rečima, a ceo život proveo je s običnom ženom.

Sudbinski susret

Dablinski genije iz umetničke porodice i polupismena crvenokosa provincijalka sreli su se slučajno na ulici. On nju nije propisno ni video, jer nije stavio naočare, samo je zapazio njenu privlačnu figuru. Kasnije je rekao : "Njen hod je otkrivao kukove ispod slojeva odeće." Nora je pak mislila da je Džojs švedski mornar jer je na sebi imao slamnati šešir i mornarsku majicu. Kada je po akcentu prepoznala Dablinca, nije ozbiljno shvatila njegov poziv na sastanak. Tek kada joj je Džojs poslao pismo u hotel u kome je radila kao sobarica, Nora je odlučila da sa njim izađe. Od tog 16. juna 1904. pa narednih 37 godina bili su nerazdvojni. Džojs nije mogao bukvalno korak bez Nore da napravi.

Tri puta je odlazio sam u Dablin između 1909. i 1912. godine i tada joj je svakodnevno pisao ljubavna pisma. Nora je puno pričala, a Džojs je nju i njene reči utkao u gotovo sve ženske likove svojih romana. Priča iz"Dablinaca" - "Mrtvi", za koju mnogi tvrde da je najlepša priča napisana na engleskom jeziku, inspirisana je Norinom pričom o njenoj prvoj ljubavi u rodnom Golveju. Nora je najviše mrzela da je porede sa Moli Blum, glavnim ženskim likom iz "Uliksa". ("Nas dve uopšte ne ličimo - ona je mnogo deblja od mene" - smejala se Nora)

Globalni praznik

Sudbinski datum za lični život Džemsa Džojsa prerastao je u globalni književni praznik, koji se slavi u dvadesetak zemalja. Sve je počelo 1954. godine, kada je mala grupa umetnika u Dablinu pokušala da obeleži 50 godina "Blumsdeja" (Bloomsdadž, što znači Dan Bluma, a Leopold Blum je glavni lik "Uliksa"). Tada nisu mogli ni da sanjaju da će Blumsdej da preraste u praznik ovih dimenzija. Krajem šezdesetih godina praznik "Uliksa" širi se u sve više gradova. Sada je, pored Dablina, na listi oko 20 gradova: Tokio, Sidnej, Toronto, Cirih, Buenos Ajres, itd.

Poznati dramski umetnici i javne ličnosti tih gradova javno čitaju odlomke iz "romana svih romana". U Dablinu, praznik se pretvorio u mnoštvo kulturnih događanja. Poslednjih nekoliko godina Blumsdej traje čitavu sedmicu i dobija pomalo karnevalski izgled. Poziva se publika da dođe u edvardijanskim kostimima, otkrivaju se spomen ploče na nekoj od 18 kuća u kojima je Džojs živeo, obeležavaju se mesta spomenuta u "Uliksu", sve je više izdanja Džojsovih knjiga, kao i knjiga o Džojsu, pije se puno ginisa. Jedino "Uliksa" i dalje (gotovo) niko ne čita.

Šizofrenija po Jungu

Prvi posao u svom egzilu Džojs je dobio u Puli, tada u Austrougarskoj, za koju je rekao da je "užasno mesto, bogu iza leđa". Radio je kao profesor engleskog jezika u "Berlitz" školi. Porodica Džojs je u kući govorila italijanski jezik. Prvi bioskop u Dablinu "Volta" otvorio je Džojs 1909. godine. Džojs je bio veoma sujeveran i plašljiv. Jednom je pao u nesvest od straha kad je grmelo. Panično se plašio ratova. Omiljeni sport Džemsa Džojsa bili su jezici. Tečno je govorio devet jezika a poznavao na hiljade reči iz kineskog, hebrejskog, arapskog, albanskog. Zvanično se oženio Norom tek posle 30 godina zajedničkog života. Džojs je patio od prisilne radnje računanja. Stalno je sabirao. U Cirihu je bio redovan gost kafea "Odeon", kao i Lenjin. Pio je samo belo vino, koje je "kao elektricitet", dok je za crno vino rekao da je "kao tečni biftek". Džojsova kći Lucija obolela je od šizofrenije. K. G.Jung je ustanovio bolest i objasnio Džojsu: "Vi ste zajedno krenuli na dno reke. Ali, gospodine, dok na tom putu vi ronite, vaša kći tone."

Hemingvej ga prokrijumčario

"Uliks" se godišnje prodaje u 100 hiljada primeraka i, poput Biblije, spada u knjige za koje su svi čuli, mnogi je poseduju a malo ko je čita. To je, zapravo, moderna, urbana Odiseja. Naslov originala je "Ulysses", što je latinski naziv za "Odiseju". "Uliks" je Džojsu doneo slavu i novac ali i epitet skandaloznog pisca. Visokotiražne britanske novine nazivale su ga "perverznim ludakom od čije pornografske knjige bi se smučilo Hotentotima".

Hemingvej je pak prokrijumčario nekoliko primeraka knjige u Ameriku, gde je "Uliks" bio zabranjen do 1933. godine. Samom Džojsu se toliko dopala kritika koja je nazvala "Uliks" "telefonski imenik", da ga je i sam tako prozvao. "U knjigu sam stavio toliko zagonetki i slagalica da će ih profesori vekovima odgonetati" - rekao je Džojs. Zabavljala ga je ideja o čitaocu kao literarnom detektivu. "Ako "Uliks" nije za čitanje, onda život nije za življenje", rekao je Džojs, "ako ne razumete, čitajte naglas i to sa dablinskim akcentom, onda je potpuno razumljivo."

Najpošteniji pristup čitanju "Uliksa" za obične smrtnike bio bi: nije važno šta je napisano, nego kako je napisano. Dakle, prepustiti se stilu Džemsa Džojsa. U protivnom, može vam se desiti da čitate deset godina prvih deset strana ili da najveći roman svih vremena doživite kao onaj nesrećnik koji ga je nazvao telefonski imenik.

JULIJA NOVAČIĆ

01.01.00

Politika
07.07.2001.
Džojsov "Uliks" na srpskom
Progonstvo i zavičaj
Iako su prvi nastavci romana objavljeni u SAD, zahvaljujući jednom štamparu, našeg porekla, jer njemu nisu smetale bezobrazne reči, trebalo je čekati osam decenija da bi se to delo pojavilo i na našem jeziku, u prevodu i s komentarima Zorana Paunovića, u izdanju podgoričkog CID-a
Da li je možda čudno, s obzirom na stanje srpske anglistike, što smo, eto, posle osamdesetak godina dobili roman stoleća i na srpskom jeziku? Ili je možda čudnije što smo ga dobili u izvanrednom prevodu i s prikladnim komentarima? Dakako, Srbi su imali "Uliksa" u rukama pre nego što se delo i pojavilo iz štampe: kao što nas obaveštava Margaret Anderson - jedna od one dve vatrene, avangardne čikaške dame koje su počele štampati "Uliksa" 1918. u nastavcima u svojoj "Maloj reviji" - nije lako bilo naći štampara u SAD koji je bio spreman da slaže svo one bezobrazne Džojsove reči, G. Popoviću, najjeftinijem njujorškom štamparu, one nisu nimalo smetale, čak ni na maternjem jeziku, iako mu je majka bila, kako je on tvrdio, "poeta laureatus" u Srbiji, u kojoj tako nešto nije ni postojalo. Da možda srpsko poreklo slagara ne objašnjava zašto je štampanje romana bilo obustavljeno na osnovu sudske tužbe američkog Udruženja za suzbijanje poroka? A koliko li je tek taj prvi slagač Džojsovog teksta zaslužan za tekstualne zavrzlame oko "Uliksa"?
Međutim, koliko splet nesrećnih okolnosti može da ide velikom piscu naruku pokazuje ceo Džojsov životni i stvaralački put, na kome je svaka prepreka izrastala u podsticaj, svaki fijasko vodio u neslućeni trijumf. Izvanredno obrazovanje u elitinim katoličkim školama, a zatim na univerzitetu, omogućilo je velikom buntovniku i ateisti da, za razliku od mnogih svojih istomišljenika, bar uvek zna o čemu govori. Kada je majka u njegovoj 14. godini otpustila služavku, uverena da je ona htela da joj zavede sina, bio je upućen da seksualne utehe potraži na profesionalnom nivou. A kakvu su tek draž imale katoličke ispovesti i kajanja na tom nivou jasno se vidi na nekim od najživopisnijih stranica "Portreta umetnika".
Izabrano izgnanstvo
Slične sreće bio je i sa ženom. Umesto neke poluobrazovane građanske lutkice, dobio je divnu seljančicu koja je radila kao sobarica u Dablinu i bila toliko zgodna i okretna da su joj poveravali i rad za šankom. Jedan njen raniji momak, zajedno sa krivim krstovima na groblju gde je sahranjen, ušao je kao velika inspiracija "Pokojnika", možda najveće pripovetke na engleskom jeziku u 20. veku. Istina, ona ga je često pitala zašto upropašćuje toliku hartiju svojim pisanjem, dok je on u mladosti zabavljao drugove čitajući im njena nepismena pisma. Ali kasnije su ta pisma postala uzor za neke od najvećih stranica njegove proze - završni monolog Moli Blum u "Uliksu", sav u znaku "toka svesti", mešavine percepcija,asocijacija, frustracija, ostvarenih i neostvarljivih želja datih bez inteprunkcije.
Pa i život u izabranom progonstvu - u Puli, Trstu,Rimu, Cirihu i, nadasve, u Parizu - stvorio je znatno dublji odnos prema zavičaju nego što bi se mogao održati da je ostao u dablinskoj svakodnevici. I zar mu nije upravo taj izgnanički život doneo onu grotesknu svetsku slavu u Parizu, gde je čak pokrenut i časopis traznicija - s malim slovom u naslovu, ali s velikim pretenzijama da pokaže da Džojsov jezik označuje krupan biološki korak u razvoju ljudskog roda? Koliki i kakav je to korak ka prirodi i sudbini modernog malog čoveka vidi se već na početku "Uliksa", kad nam Blum, kaže da je "više od svega voleo ovčije bubrege sa roštilja, koji su njegova nepca darivali finim, lakim ukusom blago parfimisanog urina". Kao, uostalom, i na kraju kad se Blum nađe u sitne sate pred vlastitim domom i ustanovi da je zaboravio ključ u pantalonama koje je nosio prethodnog dana i zabrinut koliko će žena imati razumevanja za to, počne hamletovski da se pita: "Kucati ili ne kucati".
Nenadmašan monolog
A još bolje se to vidi u "valpurgijskoj noći" "Uliksa", kad Blum u svojoj veličanstvenoj seksualnoj i političkoj megalomaniji imenuje "svog vernog ata... naslednim velikim vezirom", odbaci, u kraljevskom pluralu, svoju dotadašnju suprugu ("koju brzo odvoze u crnoj marici"), "daje svoju kraljevsku ruku princezi Seleni, dragulju noći" (476), i obećava širokim narodnim masama da će ih povesti u novi život, u "zlatni grad... Blumusaliem", u "monumentalno zdanje, s kristalnim krovom, sagrađeno u obliku ogromnog svinjskog bubrega". Zašto ne ovčijeg?
Vidi se to, dakako, i u prvim poglavljima u kojima se Stiven pojavljuje kao pravi mladi evropski intelektualac: aritkulisan, obrazovan i vispren, koliko pretenciozan i nadmen. Zar se on ne ruga svojim knjigama kojima se sav svet divi a koje su predstavljene samo abecednim slovima: "Jeste li pročitali ono F? O da, ali više mi se dopada K. Da, ali V je predivno". Da i ne pominjemo njegove epifanije "ispisane na zelenim listovima, duboko dubokoumne", a uz to još i pohranjene u aleksandrijskoj biblioteci. Ali ponajbolje se se taj moderan gemišt ogleda u onih nekoliko talasa od po oko dve i po hiljade reči koje izbacuju na poslednju obalu romana sve otpatke i romanse Molinovog života i u kojima se mešaju patlidžani, mrkve i podvezice s alpskim ružama, jeftinim romansama, zavođenjem nekakvog pesnika, podavanjem onom ko je pri ruci i, najzad, hukom valova koji se razbijaju o španske obale. Još Arnold Benet je primetio da u pogledu razumevanja ženske psihologije taj monolog nadmašuje sve što je on ikad pročitao. Istina, jedna obrazovana dama, Meri Kolam, smatrala je da tu Džojs nije dao sliku svesti jedne žene nego "izložbu uma jedne ženke gorile". Da li - s obzirom da je Džojsov tekst u pitanju - jedno iskljujuje drugo? I da li je Džojs bio sasvim fer prema ženki gorile?
Prevod vrsnog angliste
Najzad, Paunovićev prevod, štampan sasvim u džojsovskom duhu, u ekavskoj verziji, u Crnoj Gori, pokazuje višestruke prednosti u poređenju s Gorjanovim objavljenim u Rijeci 1957. godine. Gorjanov prevod je dosta krut, upravo stoga što je pedantno, poliglotski rađen, uz pomoć nekih drugih evropskih prevoda. Pored toga on je rađen u vreme kad bogato komentarisana izdanja "Uliksa" nisu još ni postojala, a "džojsologija" je, u poređenju s današnjom, bila tek u povojima. Tekstološki problemi nisu bili tada ni čestito načeti - sve do Gablerovih izdanja iz osamdesetih godina. Svojim emendacijama ta izdanja su pokrenula lavinu takvih pitanja da se oksfordsko izdanje iz 1993, uz sve dužne napomene, vraća prvom pariskom izdanju iz 1922.
Paunović je stoga dobro učino što se opredelio za to izdanje. Uostalom, prva izdanja su u 20. veku, po pravilu, pouzdanija - za razliku od izdanja "poslednje ruke" dokonog 19. veka. Jer prva izdanja makar ne postavljaju pitanje "čije", autorove,uredničke ili profesorske "ruke", i nude nam bar ono šta je pisac napisao, a ne ono šta je "hteo da kaže". Pored toga, Paunovićev prevod, u poređenju s Gorjanovim, pokazuje prednosti prevoda vrsnog angliste, prevoda koji je pre svega pouzdan i jasan, a inventivan, za razliku od mnogih naših prevoda, samo onda kad to - zbog Džojsovih jezičkih igara - mora da bude. Najzad, ovo tehnički i likovno izvandredno izdanje "Uliksa", pokazuje i prednosti svega onoga što se u toku druge polovine 20. veka saznalo i razbistrilo o ovoj zagonetnoj knjizi.
Sve to se raskošno vidi u komentarima, kao i u izvrsnom pogovoru, koji ne samo što naznačuje pouzdana obaveštenja o postanju, osnovnim obeležjima i mogućnostima tumačenja, nego daje i odjeke recepcije, sa svim njenim protivrečjima. I, što je možda najznačajnije, ne postavlja se kao kineski zid između pisca i dela, nego nam ga nudi u izvornosti njegove umetničke prirode, odnosno kao što Paunović kaže u zaključku: "Uliks je, pored ostalog, jedna od najzabavnijih knjiga ikad napisanih, prebogato umetničko delo u kome će svaki čitalac... pronaći sve ono od čega je je po pravilu sazdana istinska umetnost: smeh i suze, ljubav i smrt, život".
Svetozar KOLJEVIĆ

01.01.00

Vreme
26.07.2001.
Prvi prevod "Uliksa" na srpski:
Prevratnička knjiga
Pojava prvog srpskog prevoda romana Džemsa Džojsa Uliks prvorazredan je kulturni događaj, naročito u sredini koja je imala strpljenja da sačeka osamdesetak godina da bi se odgovarajuće upoznala sa najvažnijim romanom XX veka
Do ovog prevoda postojao je hrvatski prevod Uliksa (delo Zlatka Gorjana, prvi put objavljen 1957, kasnije više puta preštampavan) koji je patio od mnogih nedostataka, i koji je najzaslužniji što je kod nas od Uliksa napravljena metafora za nečitljivu i tešku knjigu.
Izdavač Uliksa je crnogorski CID, čime je ova izdavačka kuća definitivno stekla status jednog od najozbiljnijih izdavačkih imena na ovim prostorima. Drugi zaslužan za ovaj izdavački poduhvat jeste prevodilac Zoran Paunović, profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu. Osim Džojsa, Zoran Paunović je do sada, sam ili u tandemu sa suprugom Ivanom Đurić Paunović, prevodio Nabokova, Barnsa, Konrada, Ostera, a pored drugih nagrada, za prevod Trevorovog Felisijinog putovanja koji je uradio sa suprugom, 1997. godine dobio je najprestižniju domaću nagradu za prevodilaštvo ? nagradu "Miloš Đurić".
DŽOJSOVSKI KOŠMAR: Samo prevođenje Uliksa trajalo je oko godinu i po dana, kaže u razgovoru za "Vreme" Zoran Paunović. Prevod je rađen prema fototipskom izdanju Džojsovog romana iz 1922, uz ispravke koje je sam Džojs dodao posle temeljnog iščitavanja prvog, pariskog izdanja romana. Naravno, konsultovane su i desetine knjiga koje se odnose na Džojsovo remek-delo, o kojem su od njegovog objavljivanja ispisane hiljade i hiljade stranica i tumačenja. "Uliks jeste jezički i misaono bogata knjiga, ali to je istovremeno i zanimljiv, zabavan, duhovit roman. Nije to tako strašna i teška knjiga za kakvu se obično smatra", kaže Paunović i navodi da se značaj Džojsovog romana, koji je granični kamen između klasičnog i modernog romana, vidi i u rečima Danila Kiša koje je on iskoristio kao moto pogovora ? da su svi moderni evropski i američki pisci izašli iz džojsovskog košmara i njegovog "veličanstvenog poraza" koji su u svojim romanima pokušavali da pretvore u male pojedinačne pobede.
"Uliks je prevratnička knjiga, knjiga posle koje u književnosti više ništa nije bilo isto. Ali ona nije prevratnička na način na koji se to obično misli, u značenju novine i avangardnosti. Pravi prevratnici nisu oni koji su novi po svaku cenu, već oni koji novinu ugrade i nadgrade na tradiciju, a Džojsov roman je jedan od najsvetlijih primera takvog jednog prevratništva u književnosti. Njegova nemerljiva zasluga je u tome što je sve ono novo i avangardno što je već bilo prisutno u književnim eksperimentima prvih decenija XX veka prikupio i onda ga spojio sa celokupnom dotadašnjom književnom tradicijom, posebno sa celokupnom istorijom engleske književnosti."
LOŠ PREVOD: Izlazak Uliksa iskoristili smo i da sa uglednim prevodiocem razgovaramo o stanju u domaćem prevodilaštvu. Ne treba reći koliko je ono važno za jednu kulturu, ali o tome se ovde ne vodi računa. Tek povremeno izbiju skandali koji na kraju prođu bez ikakvih konsekvenci i pored očiglednog kulturnog zločina, kao što je bio slučaj sa katastrofalnim prevodom Ekovog Fukoovog klatna ili Markesovog romana O ljubavi i drugim demonima. Na pitanje da li može od prevodilaštva da se živi, Paunović kaže: "Nisam siguran. U najboljem slučaju ono može da bude pristojna dopuna profesorskoj plati. Prema prevodilaštvu vlada apsolutno potcenjivački odnos, i u materijalnom i u svakom drugom smislu. Što se tiče materijalne strane svi znamo gde i kako živimo, ali kada je u pitanju vrednovanje prevodilačkog zanata ? tu mora nešto da se promeni. Možda bi skretanje pažnje na prevodilaštvo trebalo da počne od književne kritike, koja bi ocenjivala i prevodilački posao. Po mom mišljenju bolje je da loši prevodi, kakvih nažalost i nije malo, ne dospeju do čitalaca nego da dospeju. Manja je šteta. Međutim, u bavljenju ovim poslom ne postoje nikakvi standardi. Istina, postoji Udruženje književnih prevodilaca Srbije, koje ima svoj dignitet, jer ne može svako da postane njegov član. Ali izdavači u trci za profitom uglavnom ne vode mnogo računa o kompetencijama kada angažuju prevodioce. Oni u traže one jeftine koji ekspresno završavaju posao. Za verodostojnost i kvalitet prevoda niko ne odgovora." Od onih prevodilaca koji čuvaju dignitet poziva Paunović ističe dvojicu, na prvom mestu Branimira Živojinovića, koji je najveći i po prevodilačkom opusu, i po kvalitetu i po značaju prevedenog. Drugi kojeg Paunović pominje je Branko Vučićević, sa opusom manjim od Živojinovićevog, ali koji se ističe naročitom jezičkom domišljatošću i korišćenjem slobode da se, ne čineći nasilje nad autorom, igra u okviru onoga što je napisano. Ovi kvaliteti se naročito vide u njegovom prevodu Nabokovljeve Lolite i Vonegatove Klanice pet.
Još jedan problem, kada je kultura u pitanju, jeste u tome što ne postoji nikakva strategija kada je u pitanju prevođenje najznačajnijih dela svetske baštine. Mnogi prevodi su neodgovarajući i zastareli, ali kulturne institucije se time ne bave. Baš zato što je sve prepušteno entuzijazmu pojedinaca, na Uliksa smo čekali osamdeset godina, a postoji još kapitalnih knjiga napisanih na engleskom jeziku koje čekaju srpski prevod, kao što je npr. Pinčonov roman Gravity"s Rainbow. Paunović pominje i Nabokovljevu Adu, čiji je hrvatski prevod danas skoro nečitljiv, i uistinu neprevodivo Džojsovo delo Fineganovo bdenje. "To su sve izuzetno značajne knjige koje možda neće imati status bestselera ali čije je prisustvo u našoj, kao i u svakoj drugoj kulturi koja drži do sebe, naprosto neophodno. Dosta toga zavisi i od interesovanja izdavača. Teško da bi i Uliks izašao da nije bilo podgoričkog CID-a koji je, zahvaljujući kompetentnim urednicima koji znalački uređuju njihovu biblioteku, rešio da ga objavi."
PRIČANJE PRIČE: Na kraju, kao upućenog u savremene tokove anglosaksonske književnosti, pitamo ga kakve su tendencije na početku novog milenijuma, posle još jednog "kraja veka" koji, baš kao i u Džojsovo vreme, postavlja nove zahteve pred književnost. Paunović na to kaže da se, posle raznih književnih eksperimenata koji su naročito obeležili treću četvrtinu XX veka, sve više nazire tendencija povratka onome što bismo uslovno mogli nazvati klasičnom pričom. "Kao da se ponovo shvata da je roman upravo to ? pričanje priče. To se vidi čak i kod onih pisaca koje je odlikovala sklonost ka eksperimentu i razbijanju čvrste fabule, poput Martina Ejmisa ili Grejama Svifta u engleskoj književnosti. Možemo reći da se mit ponovo vraća u roman." Na primedbu da u tom smislu nove tendencije korespondiraju sa Džojsom, koji je, naročito u Uliksu, pokazao kako se na savremen način mit može ugraditi u roman, Džojsov prevodilac odgovara potvrdno. "Da, on govori o tome da mitovi često jesu nastajali iz takvih osećanja kao što su mržnja, požuda ili zavist, ali da su izrastali u uzvišene tvorevine duha. Međutim, u Uliksu iz takvih osećanja nastaju samo banalni događaji. On tako zapravo ne pokazuje šta se desilo sa mitom u savremenom svetu, već šta se u krajnjoj konsekvenci desilo sa čovekom i njegovim vremenom, vremenom koje više ne može da otrpi nikakvu uzvišenost, pa čak ni uzvišenost mita."
Nebojša Grujičić