14.03.09 Danas
Racionalno i mistično
Umetnost ubeđivanja, Blez Paskal
Umetnost ubeđivanja nastala je kao odjek velikih polemika između jansenista, jezuita i tomista, u kojima je učestvovao Blez Paskal (1623–1662). Premda nije nevažno čiju je stranu držao Paskal, danas je svakako značajnija i aktuelnija sama metoda ubeđivanja, sazdana prema geometrijskom uzoru, odnosno način podsticanja sagovornika da prihvati nove ideje i uverenja, posredstvom definicija, aksioma i demonstracija.
Racionalno i mistično
Tema je za nas višestruko zanimljiva. U javnim i stručnim polemikama sve je manje ubeđivanja neistomišljenika, a sve više ubeđivanja radi aktiviranja pristalica, čime je smisao ubeđivanja znatno devalviran i sužen. Paskalova umetnost ubeđivanja uopšte, odnosi se na pitanja koja su dostupna, kao i na ona, koja su načelno nedostupna našem, vazda ograničenom i pogrešivom, ljudskom razumu.
Prema Paskalu, postoje dva puta kojima se stavovi primaju u dušu – razum i volja. Putem razumevanja prihvataju se dokazane istine, ali ljudi radije veruju iz pristajanja nego radi dokaza. Božanske istine su iznad umetnosti ubeđivanja, jer su beskrajno iznad prirode. Jedna od najopakijih zabluda koje su ophrvale ljudski um, sastoji se u zameni uloga profanog i svetog. Ta zamena je, kako izgleda, unela pometnju u moćprihvatanja i dokazivanja. Bog je, veruje Paskal, želeo da božanske istine ulaze iz srca u duh, a ne iz duha u srca, da bi ponizio gordi razum i da bi izlečio volju od njenih bolesnih sklonosti. Čovek je i tu pokušao da izigra Boga i da profanim argumentima simulira sveto, favorizujući dopadljive i olako prihvatljive „istine“. Srcem stižemo do božanskih istina, ali u ljudskom svetu srce postaje izvor zabluda i obmana.
Kako ubediti u dostupne istine? Duhovni pokretači su principi i aksiomi („da je celo veće od svog dela“), a voljni su prirodne želje zajedničke svim ljudima (kao što je žudnja za srećom). Zato se umetnost ubeđivanja sastoji „samo“ iz izvođenja savršenih metodičkih dokaza i to iz tri dela. Prvo se upotrebom jasnih definicija termini nedvosmisleno definišu, zatim se predlažu principi ili očigledni aksiomi, a na kraju se postupak sažima u jednoj ubedljivoj demonstraciji. Nemoguće je, naravno, definisati sve termine koji su u igri, niti je moguće osloboditi se svih dvosmislenosti, maglovitih izraza i besmislica, ali je poželjno bar osvestiti i osvetliti njihovo prisustvo.
U lepom i informativnom pogovoru prevodioca Milice Stojković, nazire se i još jedna tema u vezi sa umetnošću ubeđivanja, a to je ona koja se više tiče vere i paradoksa nego sleđenja utabane metodske staze. Kako ubediti u nedostupne istine? Paskal, izumitelj „mašine koja misli“ (oksimoron), uspeva da paradoks i verovatnoću uvede u misaono-argumentativnu praksu!
Paskal bi se markuzeovski mogao opisati kao ličnost najvišeg stepena alijenacije, odnosno apsolutnog dvojstva racionalne i mistične prirode, koja dolazi do naponskog usijanja, a time i do čudesnih i neočekivanih pronalazaka i rešenja. Sklon mondenskim salonima ali i mističnim ekstazama, matematici i kocki, mučio je svoju muku kako da dokaže ono što nije razumom dokazivo, da ubedi u ono za šta racionalna sredstva nikada nisu dovoljna. Kako se može ubediti u ono šta se ne može dokazati? Upotrebom verovatnoće, a verovatnoća je za smrtnika, napisao je negde mudri Platon, često sasvim dovoljna.
Paskalova božanska ili demonska geometrija verovatnoće, demonstrirana je u čuvenoj Opkladi kao umetnost ubeđivanja u nedokazivo i neizrecivo: Ako Bog postoji, ideš u raj posle smrti; što znači da imaš beskrajnu dobit. Ako Bog ne postoji, gubiš; tvoj gubitak je konačan i samim tim zanemarljiv. Paskal veruje da može ubediti da je isplativa opklada na postojanje Boga, a možemo i uvideti da ima Boga iako ne znamo šta je on (apofatička preformulacija „paradoksa“ glasila bi možda ovako: ne možemo dokazati da ima Boga, ali možemo upoznati ko je on). Paskal je uspostavio razliku između ubeđivanja koje se odnosi na predmete dostupne razumu (a koje, u stvari, i proizvodi naša navodna neutralna metoda), i ubeđivanja u mistično, gde je „predmet“ manje okrnjen i preoblikovan metodom, ali tek delimično i varljivo dostupan.
Srđan Damnjanović
