Varalice

30.07.06 Danas

Naslov nove Dakovićeve knjige vraća nas na roman Hermana Melvila Varalice. Odnosno, ne toliko na Melvila koliko na Pegi Kamuf, koja je pre desetak godina isplela jednu veliku priču, ali ne i metanaraciju, oko tog romana (u knjizi Univerzitet u dekonstrukciji). Uzimajući Melvilove Varalice kao egzemplarni dokument, ona je analizirala odnose između varanja i prevare i, s druge strane, poverenja, kredibiliteta i kredita, da bi postavila pitanje: šta je književnost u doba kreditnih kartica?
Dakovićeve Varalice kao da se otvaraju pitanjem: šta je filozofija u dobu kreditnih kartica? Njegov odgovor - mada se on samim tim pitanjem eksplicitno ne bavi - glasio bi: to je postfilozofija, koja je u isto vreme i postfenomenologija. A na tom mestu, na mestu pominjanja fenomenologije, javlja se i opravdanje za govor o filozofiji u dobu kreditnih kartica. Jer i sam osnivač fenomenologije Edmund Huserl, posegao je najmanje jednom za tom bankarskom terminologijom. On je, naime, rekao da kada se jednom izvrši fenomenološka redukcija, razum više neće moći da nam potura svoje čekove bez pokrića, neće moći više da nas vara, da nam potura stav naivne svesti kao onaj filozofski. Dakle, razum je varalica. Ne bi bilo preterano reći da je dobar deo filozofije dvadesetog veka nastao u pokušaju da se odredi gde je to sve naivni stav razuma uspeo da, i pored sve Huserlove fiskalne budnosti, plasira svoje nepokrivene čekove u veliko fenomenološko preduzeće.
Osmotrimo jednu situaciju te izneveravajuće vernosti. Huserl se u Kartezijanskim meditacijama s dotad neviđenom odlučnošću upustio u analizu problema Drugog koji bi po smislu bio Drugi. Problem dolazi otuda što nam Drugi nije dat izvorno. Da je drukčije, on ne bi bio ništa više do stvar u svetu. Stoga Drugog ne možemo direktno predstaviti u svesti a da on ostane po smislu Drugi. Međutim, kako onda možemo išta znati o Drugom? Huserl kaže da je jedini put tzv. analoška prezentacija Drugog. Tako je ponuđena mogućnost da Drugi bude priznat kao alter-ego. Ali, time Drugi otklizava od svoje drugosti, budući da je alter-ego, kako Huserl kaže, "modifikacija mojeg samstva". Dakle, Drugi - to sam ja. Kada Emanuel Levinas uđe u te postavke i prihvati sam impuls problema (ne-izvorna datost Drugog) a odbaci alter-ego kao strukturu Drugog (priznajući, pak, da je ona krajnja mogućnost saznajnog pristupa Drugom, ali smatrajući da stvar s Drugim nije u tome da on bude spoznat nego prihvaćen), onda on i jeste i nije fenomenolog, odnosno, jeste postfenomenolog.
Čitav niz primera po tom modelu - premda na osnovu drugih problema i sasvim drukčije motivisanosti - mogao bi se priložiti i za Hajdegera, Deridu i još mnoge druge, i ako je filozofiji bilo dosuđeno da u jednom trenutku postane fenomenologija, onda je nužno da i postfenomenologija bude postfilozofija. Tako i Daković ima jake osnove kada u ovoj knjizi insistira na tome da je postfilozofija nešto što izrasta iz fenomenologije. Jednako kao i kada utvrđuje da u našoj sredini fenomenologija, nažalost, nije našla neko jače uporište.
Kada je reč o samoj ovoj knjizi, mislim da njen podnaslov (Ogledi iz postfilozofije) ne posvećuje čitaoca u ono što će ga njenim čitanjem zadesiti. Jer ono što između njenih korica zatičemo to i nisu u strogom smislu ogledi, već ogledni performansi iz postfilozofije. Daković naširoko obrazlaže i argumentuje tezu o postfilozofiji, ali ono što se ovde ističe kao mnogo odvažnije jeste to što on tu tezu i upražnjava. Evo jednog karakterističnog mesta, koje kao da od čitaoca zahteva da kroz afektivnu dispoziciju (hajdegerovski Stimmung) dokuči "smisaotvornost" piščevih reči, a ne da ih u kakvom kognitivnom aktu prihvati (primi k znanju) i nakon toga preduzme ispitivanje njihove istinitosti ili održivosti:
Počeću sa sugestijom Ilije Marića koji je rekao dok smo sedeli ispred "Platoa" da ovi eseji, koliko se sećam, treba ipak da imaju, iako su različiti, "ideju" koja ih na neki način povezuje.
Šta se ovde dešava? Kako razumeti to okupljanje koje ide od "ideje" koja izriče duboku nelagodu, ka arbitrarnoj zarazi čije je poreklo u zarezu, pa otuda ka dekonstrukciji i Oktobarskom salonu? Da li je to neka filozofija toka svesti? Ne, zbog toga što tu (otuda) ništa ne otiče, sve se sabija i zgomilava, do tačke na kojoj nastupa paraliza retencionalne modifikacije i krah eventualnog nastojanja da se ovlada izgubljenim vremenom prautiska. To je eksces, ili ekstaza intencionalnosti, korak koji se uvek pravi u paru sa zaplitanjem u onaj prethodni i, zapravo, nikad u jednini ili ka jednoj "stvari". Daković kao da do krajnjih konsekvenci - s čijih kontura se pojavljuje nasmejano lice apsurda - tera fenomenološko geslo k stvarima samim!, jer ovde se k njima ne ide uredno i sukcesivno, jedan po jedan vremenski odsečak, već ka svima simultano, u jednom dahu. Možda je to intencionalnost uhvaćena na delu, u haosu pluralizma, gde se pokazuje da se retko (ili čak nikad) intendira jedna stvar, jedan objekt, jedan eidos, nego da se intencionalnost i njeno variranje u jednom te istom gestu rasprostiru ka mnoštvu čije bi prebrojavanje, sortiranje i hijerarhizovanje bilo uzaludno. Podsetimo: za Levinasa je upravo ta mogućnost svesti, da izneveri huserlovsku intencionalnost kao uredno smeranje i (saznajnu) zaplenu objekta, uslov za moralnost kao prihvatanje Drugoga. Stoga ovakvi Dakovićevi pasaži ne treba da budu uzeti kao neobavezujuća tekstualna igra, već kao osnov koji mu dopušta da na nekim drugim mestima u svoje pisanje inkorporira i naglašen moralizatorski ton.Radeći na takav način, u jeziku, Daković kao da preuzima i preoblikuje i hajdegerovski kraj filozofije i zadatak mišljenja, gde bi kao posao mišljenja nakon dovršenja filozofije ostalo da se ispita ono nemišljeno u pozivu k stvarima samim!, i samo mišljenje otvori za ono što je filozofija odbila ili zaboravila. U ovoj knjizi Daković ukršta iskustvo filozofskog diskursa s nekim drugim jezičkim mogućnostima, unoseći u tekst i jezik naracije, pa tako samo izlaganje postaje sticaj naizmeničnih smenjivanja (Aufhebung-a?) pretpostavljeno neutralnog glasa filozofa (često melanholičnim) glasom naratora.
Diskurs analize i argumentacije u trenu se pretapa u pripovest u kojoj svoja mesta, uz filozofski "senčene" pojmove i ideje, dobijaju i događaji i ličnosti iz svakodnevice naratora-junaka, u koje - a to je obrt dostojan filozofskog cinizma - spadaju i ličnosti iz njegove filozofske egzistencije, čija imena i biografije, pak, čudesno "koincidiraju" s onima s kojima Daković-filozof već godinama vodi raznorazne javne sporove (s malim izgledima za njihovo dogledno okončanje). Ovako, preneta u Dakovićevu naraciju, ta imena postaju oznake za aktere jedne isprekidane pripovesti, pripovesti o prikrivanju, varanju i izneveravanju. Pozajmljujući od Dakovića-filozofa više puta osvedočeni eristički zanos, Daković-pripovedač čini se da ima u vidu baš njih kao skupinu koju bi najbolje opisala reč iz naslova ove knjige - reč koja, prema svemu sudeći, ne može a da ne postane optužba.