12.09.09
Postfilozof u mesari
Nenad Daković
Kada sam organizovao ciklus „Mladi filozofi”, jednu koleginicu pronašao sam kako radi u mesarnici, druga je radila na Dvoru Karađorđevića, treći kao konobar, a mnogi su i otišli– kaže Nenad Daković
Konstantinović i duh plemena u agoniji: Nenad Daković (Foto Latif Adrović)
Da li je filozofija u 21. veku, kao premišljanje o svetu, životu i stremljenjima ljudi u društvenim previranjima, uzmakla pred galopirajućom tehnologijom?
Ovim, i mnogim drugim pitanjima bavi se Nenad Daković, naš poznati filozof, u svojoj knjizi eseja Knjiga o postfilozofu (Službeni glasnik, 2009), koja je, kaže, nastavak njegove prethodne knjige „Varalice”, pošto su filozofi Melvilove ili Dišanove „varalice”: „Oni ne varaju lažnim menicama nego trguju idejama, varaju idejama kojima se sve do Huserla nije moglo varati. Zato je postfilozofija, u stvari, postfenomenologija, što je sjajno uočio Branko Romčević u svom prikazu Varalica..”
U razgovoru za „Politiku”, Daković otkriva šta je filozofija u Srbiji danas, kako mladi filozofi nalaze uhlebljenje i kako živi njegov prijatelj Radomir Konstantinović, autor kultne Filozofije palanke.
Nenad Daković, koji i sebe naziva postfilozofom i javnim intelektualcem (Fukoov termin), u svojoj knjizi, kao jednu od osnovnih, iznosi tezu da je postfilozofija odgovor na „bedno opuštanje” „prezasićenost teorijom” i „filozofiranje”, o čemu danas govore mnogi savremeni mislioci.
Da li naslov vaše nove knjige upozorava da je moderni svet lišen filozofskog premišljanja? U predgovoru knjige kažete da su postfilozofi poslednji čitači?
Da najpre nešto kažem o podsticajima za „Knjigu o postfilozofu”. Ili o njenom kontekstu, što je jedna od reči koja se može naći u Glosaru koji je uvod u Liotarovu knjigu „Raskol”. Liotara smatraju, posle njegove knjige „Postmoderno stanje”, rodonačelnikom postmoderne u filozofiji. Postmoderne, o kojoj „vrapci još uvek cvrkuću sa krovova”, kako je pisao Sloterdajk, iako mnogi i kod nas misle da je sa postmodernom završeno. Ja bih rekao pre nego što je i počelo!
Moja knjiga završava se esejem čiji je naslov: „Vreme postfilozofije”, a ne vreme bednog filozofiranja i opuštanja, kako se izrazio Liotar. Iako su se ljudi i čitači, čak i „poslednji čitači”, koji su ovde umesto Ničeovih „poslednjih filozofa”, doista na izvestan način zamorili od teorije i filozofije u ovom savremenom „novom filozofskom neredu” koji je donela postfilozofija.
Drugi deo knjige pod naslovom: „Matrice i čitanja” je, u stvari, eksperiment sa takozvanom „digitalnom filozofijom”, koju sam ja otkrio. Zašto, uostalom, ne bi postojala ova „digitalna filozofija”, ako postoji digitalna umetnost?
Čemu još filozofija, u eri munjevitog protoka informacija, galopirajuće tehnologije, potrošačke manije i „filozofije” korporacija, koja praktično poništava individualnost? Kakvo je zaduženje filozofa u 21. veku?
Ja istražujem situaciju u savremenoj filozofiji, čini mi se od prve svoje knjige, posle sloma nemačkog idealizma, metafizike i same fenomenologije. Istražujem sam kod filozofije ili njen idealni elemenat. Elemenat koji je u grčkoj filozofiji Parmenid nazvao „eukukleos”, kod Dekarta on se zvao „kogito” a kod Huserla „transcendentalni Ego” za koga će Huserl napisati, kao da je lažni blizanac Galileja: „Ipak se ne kreće!”
Nasuprot tome, u postfilozofiji je sve u kretanju. Zato je to, kao što sam napisao, filozofija koja leti.
Zato je u prvom planu položaj i preobražaj same filozofije u vremenu koje je po svemu postfilozofsko. Jer, naše vreme je u svemu post. Bilo koji filozof je u ovom vremenu filozof posle filozofa. Ne postoji izvorni, ili originalni Aristotel, ako je ikada postojao. Ovo je vreme kopija. To je ono što se može nazvati informatičkim karakterom filozofije. Pri tome, sama informacija nije ni mnjenje ni istina. Jer, informacije ne zavise od naše svesti, nego od tehničkih aparata koji ih obrađuju i proizvode. U tom pogledu ono filozofično se izgubilo u informaciji. Ipak, razlozi za postfilozofiju, ma koliko njen „svet života” bio tehnološki spektakularan, ili fatalan – nisu spoljašnji. Jer, metamorfoze filozofije nisu tehnološke. Ali, mi danas nemamo pojmove za ovu „post” situaciju. Tzv. postpojmove tek treba izmisliti. Oni su neka vrsta vedrih hibrida pojmova, metafora i informacije.
Recite mi nešto više o angažmanu u toku šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka? Koliko je filozofija „Praksisa” aktuelna danas?
To je bilo vreme marksističkog internata, kako ga ja nazivam. Jedno ideološko vreme i pored pobune studenata i filozofije prakse čija je maksima bila: „Bespoštedna kritika svega postojećeg!”. Bilo je to i vreme učenja. Vredi pomenuti ovde knjigu profesora Svetozara Stojanovića, „Savremena metaetika”, ili mog pokojnog prijatelja Miladina Životića, „O savremenom pragmatizmu” koje su tada donele nešto novo kod nas.
Granice ovog angažmana ipak su bile ideološke i pored ljudskih stradanja. Tako je naš ugledni sociolog Božidar Jakšić, što je podatak koji je potisnut, bio četiri godine u zatvoru zbog teksta koji je objavio u časopisu „Praksis”! Represija režima je bila drastična pošto je to, u suštini, bio spor oko monopola na ideologiju, koji je bio partijski. Ipak je ovaj angažman bio naš prodor u svet i prvi sukob filozofije i ideologije u ovom delu Evrope, i zato sam organizovao razgovore o Praksis filozofiji u Domu omladine, a nova serija tribina počeće 1. oktobra, kada očekujem i dolazak Slavoja Žižeka.
Šta je sa filozofijom u Srbiji danas, u kojoj su ključne reči politika i interes? Postoje li mladi ljudi koji žele da se bave ontološkim pitanjima?
Znate, kada sam organizovao ciklus „Mladi filozofi”, da bih pomogao da se pojave i afirmišu u javnosti, onda sam jednu koleginicu pronašao, slučajno naravno, kako radi u mesarnici, druga je radila na Dvoru Karađorđevića, treći kao konobar, a mnogi su i otišli. Naša je filozofija danas podeljena na analitičare, koji su posle nacionalista preuzeli Katedru, na kojoj više nema ontologije, i na „ostale”. Recimo, jedan mali kružok dekonstruktivista, koji su mi najbliži. Ja sam i ovde slobodni strelac, jer postfilozofija nije jednostavno dekonstrukcija postmoderne filozofije, kao što je postpsihijatrija (i to postoji) dekonstrukcija savremene psihijatrije. Što se građana tiče, o tome sam mnogo pisao, oni su podeljeni na nacionaliste i postfilozofe koji nisu nacionalisti. Kao ideologija, nacionalizam je elementarno zlo (Levinas), ili jednostavno uljez koji se menja i skriva iza svojih nakaznih maski, o čemu je pisao Ugričić. Dakle, nacionalizam nije patriotizam, jer je patriotizam privatno osećanje, a ne kao kod nas, zvanična ideologija. On u tom smislu nije ni racionalan, ni dobar, ili demokratski!
U knjizi pominjete Radomira Konstantinovića, kažete da je vaš stari prijatelj. Početkom ove godine, prilično nezapaženo, obeleženo je 40 godina od njegove kultne „Filozofije palanke”? Recite mi nešto više o njemu, sada?
Moj prijatelj, čija je „Filosofija palanke” naša najznačajnija filozofska knjiga u 20. veku, i danas je izolovan kao i ranije, jer mu nacionalisti nikada neće oprostiti ideju da je duh palanke, ili nacionalizam, koji je univerzalan, kao i sam duh, u stvari duh plemena u agoniji. Zato je on i dalje predmet osporavanja. Podsećam, na kraju, na pamflet koji je akademik Predrag Palavestra nedavno objavio u svojoj „Istoriji srpske književne kritike”. Ali, Srbija je, kao i Jugoslavija, nedovršena država, kako je pisao Đinđić, upravo zbog nacionalizma i nacionalista!
Stanko Stamenković
03.03.12 Danas
Postfilozof i Sokratova margina
Knjiga o postfilozofu, Nenad Daković
Stešnjena između statusa margine i diseminacije sopstvene tekstualnosti, postfilozofija sve više izvire iz današnjeg sveta života. Za Nenada Dakovića postfilozofija, za razliku od filozofije, nastaje i živi u našoj stvarnosti i svakodnevici. Ona više nije kao kod Hegela „vreme u ideji izraženo“, niti se javlja poput Minervine sove koja izleće u suton, kada se u potpunosti ostvario istorijski „lik“ jedne epohe. Postfilozofija upravo svedoči o toj nemogućnosti da se zaokruži jedinstveno stanovište ili filozofski sistem. Ona tako postaje misao razlike, jer mi u govoru i pismu uvek proizvodimo razliku. To proizvođenje razlike koju je filozofija u svojoj istoriji isključivala, i tako sebe zasnovala na jednom „nesporazumu“, kako kaže Daković, afirmiše ideju višeglasja.
Ali to višeglasje nije moguće unutar logocentrizma tradicionalne filozofije, već nasuprot njemu. Tu se Daković inspiriše delom poznatog francuskog filozofa Deride koji, na tragu Hajdegerove ontološke razlike između bivstvujućeg i bivstvovanja, shvata razliku kao raz-laganje (differance), jer je svaki tekst samo odlaganje (od francuskog glagola differer - odložiti) drugih tekstova na koje on upućuje. Dakle, ne razlika koja bi bila samo drugi oblik identiteta (u formi institucionlizovane „različitosti“ kao rituala društvenog i političkog bića „globalizovane stvarnosti“), već radikalno shvaćena razlika, kao granica svake pretenzije na sveobuhvatno, totalitarno ovladavanje i nivelisanje života.
Ono što je bilo prognano iz kartezijanske filozofije bilo je prevoj, ili uvijanje (pli), kako kaže Delez. Reč je naime, o mogućnosti višestrukog lika jedne iste pretpostavljene Istine, Stvarnosti, Demokratije, Slobode, koja se ne svodi niti može svesti na jedan jedini poznat i viđen oblik. Daković upravo na to misli kada kaže „učiniti da Jedno govori kao Mnoštvo“. Drugim rečima, fluktuacija istine, njeno uvijanje umesto istine autoritarnog diskursa, proklamacija, floskula i fraza, opštih mesta, politički korektnog i „ispravnog“! Moć i mogućnost greške u samom mehanizmu, neverice, nepoštovanja već viđenog, oprobanog i uvreženog, moć neprihvatanja jednom za svagda datog, moć upitnosti, provere, sumnje u ispravnost načela i „usvojenih“ principa, moć da se sutrašnjica razotkrije iza današnje bezličnosti i bespogovornosti, da se zagrebe neupitnost i ono što kažu da je jasno i razgovetno i što je nenormalno dovoditi u pitanje, moć nenormalnosti i nepovinovanja samoproklamovanim autoritetima, moć i autoritet razlikovanja.
Jer uvijanje je govor razlike, ono nikada nije identično sebi samom, već se neprekidno odvija kao sama raz-lika. Biti razlika je njegova sudbina, sudbina uvijanja i odvijanja, sudbina života. Pratiti to kretanje uvijanja i odvijanja, to je zadatak mišljenja, zadatak filozofije i post-filozofije, jer je i ona kada dolazi posle identiteta i kada personifikuje svoju sopstvenu prošlost - filozofija je uvijanje, nestajanje i ponovno rađanje, poniranje i izranjanje. Zato je ona takođe lišena mesta i teritorije, jer njen zavičaj je moć uvijanja, neprijanjanja i neprekidnog nomadskog postojanja.
Sokratov lik je sušta suprotnost tog „nomadizma“ misli o kojem govore Delez i Gatari. Nije li, međutim, sam Sokrat taj koji pred Atinjanima, željnim da mu presude, za sebe traži pravo izuzeća i razlike? U tom neprijanjanju čuje se Sokratov glas koji priziva neotuđivo pravo filozofije, pravo da se bude različit, stranac u svom gradu, Polisu. To pozivanje Sokrata na pravo da govori ne kao sugrađanin, već kao stranac u svom Polisu je eminentno filozofsko, pravo neidentičnog, različitog, pravo da se bude različit i istovremeno građanin, pravo da se ne pripada, a da se egzistira na način različitosti.
Postfilozofsko vreme je iznedrilo i afirmaciju različitosti, ali se njegovi pojmovi još uvek ne naziru. Kao što kaže Nenad Daković, „postpojmove treba tek izmisliti“. Oni su neka vrsta vedrih hibrida pojmova, metafora i informacije. Ja bih dodao u Ničeovskom duhu - oni su hibridi te „vesele nauke“, koju su nekada davno izmislili provansalski pesnici. Nije li Žil Delez takođe govorio o tome da je osnovna funkcija filozofije, pa u ovom slučaju i postfilozofije - kreiranje pojmova?
Zato mi se pojam envolucije nametnuo upravo kao takav „vedri“ hibrid koji objedinjuje dva ključna ritma ili pokreta današnjice - ne njenu suštinu (što bi bio povratak staroj metafizici), već njeno postajanje, rekao bi opet Delez, usložnjavanje koje ne vodi nikakvom unapred utvrđenom raspletu. To umnožavanje perspektiva i sve dublje poniranje u sopstvenu zamršenost, čini sudbinu evolucije onoga hen ili en (kako su stari Grci imenovali bivstvovanje). Postfilozof je, u tom smislu, onaj ko se neprekidno, u rasapu suštine zapadnoevropske metafizike, kroz svakodnevicu koja na svakom koraku potvrđuje njeno dovršavanje, susreće sa evolucijom toga en, drugim rečima sa envolucijom. Kako drugačije objasniti taj izmenjeni smisao evolucije koja više ne vodi emancipaciji i razrešenju onoga što je u našoj svakodnevici zamršeno. Postfilozof je takođe, onaj za koga je Huserlova deviza - „razplesti ono što je zamršeno“ i time ostvariti teleološku, svetskoistorijsku ulogu evropske filozofije i nauke - prosnevan san.
Globalizovana stvarnost nam ne nudi crno-bele podele, ni revoluciju ni evoluciju, već envoluciju, hibridno postajanje i nestajanje, pri čemu se svaki hegelovski „napredak u svesti o slobodi“ pretvara u svoju suprotnost. Ali to je znao i Platon, to da svaki lek može da bude i otrov, farmakon, jer je put izbavljenja istovremeno i put propasti. Evolucija koju ništa ne može da zaustavi došla je do svog limita, ali samo zato što je postalo jasno da je njeno dalje evoluiranje envoluiranje, uplitanje u sve veće teškoće i zamršenost, drugim rečima izvor aporija, podseća Derida u svom istoimenom delu.
Kakva je uloga postfilozofa u eri envolucije svega i svačega, pošto mu se iskrao horizont izbavljenja i emancipacije koji je nudila filozofija moderne epohe? Postoji li novi lik postfilozofa u vremenima u kojima države postaju plen lihvarskih tržišta? Sokratovska molba da mu se odobri poseban tretman u Polisu, da se otvori prostor za jednu marginu, danas postaje apel da se onih 99 odsto više ne tretira kao margina u političkom prostoru globalne ekonomije. Ocrtati lik postfilozofa koji istrajava na margini i razlici postaje tako glavni zadatak epohe, jer iz gubitka njegove „nadležnosti“ za sudbinu sveta proističe svest o tome da je margina hipertrofirala. Da se izgubila.
Slobodan Prošić
11.06.11 Danas
Šta je postfilozofija?
Knjiga o postfilozofu, Nenad Daković
U Knjizi o postfilozofu prepoznaje se i milje u kome je nastala, to je jedan duhovni, ali i jedan spoljašnji svakodnevni milje, i u tom smislu ova knjiga je slična Platonovim dijalozima. I, čini mi se, da je ova slika/knjiga nastajala u jednom dužem vremenskom periodu, i u skaldu sa nastojanjem na tome post, kako ga je Liotar odredio. O tome „post“ Daković piše u tekstu Postmoderna (pisan mnogo ranije): „Ovo post koje nije vremenska, odnosno hronološka odredba, u toj je meri paradoksalno, da će Liotar, koji je termin postmoderna uveo u filozofiju, i koga zato nazivaju ‘papom postmoderne’ u knjizi Postmoderno stanje od koje oficijelno počinje ‘filozofska postmoderna’ (edicija de Minuit, Pariz, 1979) - napisati da je u pitanju ‘paradoks perfekta futura post’.
U tom smislu se, prema Liotaru, za postmodernu veli da ne dolazi posle moderne, pošto se već nalazi u samom njenom središtu. Tako je postmoderna prošlost jedne budućnosti“. Te „teškoće“ sa vremenom („posle“, „pre“ i „sada“ - sa budućim, prošlim i sadašnjim vremenom), to je prisutno u filozofiji od njenog početka, već je Tales govorio o vremenu, poznata je njegova izreka: „Vreme je najmudrije“ u smislu da vreme sve razotkriva.
Filozofsko poimanja vremena ide, svakako, od Elejaca (Parmenid, Ksenofan, Zenon), kvalitativnih i kvantitativnih atomista, zatim Platona koji je vreme odredio „kao sliku večnosti“, Aristotela i Epikura (Daković je u tekstu o postmoderni naveo i jedan stav o vremenu iz Aristotelove Fizike: „Vreme je ono što nije, ili je bar malo“. O starogrčkim shvatanjima vremena (da li vreme ima strukturu ili je kontinuum) pisao je Miloš Arsenijević u knjizi Vreme i vremena. Od starogrčkih filozofa poimanje vremena ide dalje preko Augustina, Kanta do Hajdegera, postmoderne i postfilozofa o kojima Daković posebno piše, kao što su Liotar, Delez i drugi.
Ovde je svakako potrebno nešto reći o Hajdegerovom razumevanju vremena, koje je najbliže onome što Daković ima u vidu, kad govori o razumevanju vremena kod postmodernih filozofa. Naime, Hajdeger polazi od najšireg uverenja da smo osetljivi za „vreme“, ili smo bar „malo“ osetljivi za vreme, i da se „krećemo“ oko „vremena“ i svoje „konačnosti“ i „smrti“. Tako smo i nad tim ponorom. Ali u nekom smislu to i nadilazimo. Ovde je umesno napomenuti da Hajdegerovo glavno delo ima naslov Sain und Cait/Bitak i vreme (preveo Miloš Todorović), a Knjiga o postfilozofu ima podnaslov varijacije i beleške o zdravlju i bolesti. I jedan i drugi „naslov“ upućuju na poimanja toga što je s nama, naime „vremena“ i našeg „postojanja“ i „nepostojanja“, i naše „konačnosti“, i tih „stvari“ koje nastojimo da razumemo i savladamo.
Kad se govori o post i srodnosti filozofskih knjiga po tome post, može se izdvojiti još jedna knjiga to je Princip nada (u tri dela) Ernsta Bloha. Već sam „naslov“ ove knjige upućuje na to da je i ovde reč o tome o čemu se pita i postfilozofija. To post kod Blohova jeste „nada“, naime post ima formu „nade“ i Blohov „afekat“ ima sličan sadržaj kao i samo post - i nada je okrenuta prema budućem i određuje buduće i postavlja se iznad toga što je ne dozvoljava, i što je samo beznađe. Kod Bloha samo „buduće“ je sama „nada“, i postoji tako, kao nada, i pored toga što još nije - ono je dato kao nada i u tome smislu i postoji pre sebe, kao nada.
Kod Hajdegera „briga“ zamenjuje Blohovu nadu, i briga se vezuje za vreme, sažetije rečeno, „briga“ je zato što „vremenujemo“, naime od početka prolazimo i nestajemo, i u svakom trenu možemo nastati - zato i brinemo. Zato Hajdeger kaže da je „vreme“ smisao briga. Te analize „vremenovanja“, vremena i našeg puta ka smrti su najčuvenije u delu Biće i vreme.
Ovde valja imati u vidu i Hajdegerovo razumevanje „istorije“ - on se u tome vezuje u jednom najširem smislu za Parmenidovo „biće i mišljenje“, naime za samog „čoveka“ (po Parmenidu „biće i mišljenje su jedno isto“), i u tom smislu već kod starogrčkih filozofa imamo to što se naziva „početkom“, naime suštinskim početkom i počinjanjem, naime to što je suštinsko počinjanje i što je istorija (to neko „uzbudljivo dešavanje“ i to što je sa samim čovekom), dakle to „počinjanje“ jeste istorija, odnosno „mišljenje“ koje ide, ili potiče, od same „osnove“, odnosno bića (bitka), to je „bitno mišljenje“, odnosno filozofija. U krajnjoj liniji to što je istorija, veli Hajdeger u Uvodu u metafiziku to je „ponovno-traženje-i-nalaženje (ponavljanje) početka našeg istorijsko-duhovnog opstajanja, radi njegovog pretvaranja u drugi (drugačiji) početak. Takvo što je moguće. Ono je čak merodavna forma istorije, jer ono počinje od osnovnog dešavanja. Ali se neki početak ne ponavlja time što se na njega, kao nekadašnji i sada poznati, i na koji se jedino valja ugledati, ponovo navrćemo, već time što se taj početak izvorno ponovo počinje, i to sa svim onim što začuđuje, što je tamno, neosigurano, što neki istinski početak nosi sobom. Ponavljanje, kako ga mi podrazumevamo, jeste sve drugo samo ne vođenje (produžavanje) koje poboljšava ono-što-je-dosadašnje sredstvima toga-dosadašnjega“. Uz ovo bih dodao još jedan Hajdegerov stav o istoriji: „Istorija kao dešavanje je iz budućnosti određeno prodelavanje i protrpljavanje kroz savremenost, koje preuzima ono što je bilo. Ta savremenost je upravo ono što iščezava u dešavanju“ (Hajdeger, Uvod u metafiziku, 54-56; 59). U tom smislu filozof je pripremljen i ranije, i tako priprema to kasnije i sebe kao postfilozofa.
Ti spomenuti filozofski „momenti“ kod postfilozofa, Hajdegera i Bloha mogu se uzeti kao jedan duhovni „milje“ u kome se Daković kreće, u kome je nastala i Knjiga o postfilozofu, koja je i o samom autoru, i o mnogim drugim, koja je i taj „početak koji, kako Hajdeger kaže, izvorno ponovo počinje sa svim tim što začuđuje, što je tamno, nesigurno, što neki istorijski početak nosi sobom“.
Ko su filozofi i postfilozofi? Pitagoru su pitali šta je on, naime, čuli su da on sebe naziva filozofom, naime da voli mudrost i sl. On je odgovorio da voli da „posmatra“, da je to kao kad si na vašaru, tako on posmatra svet i to je „posmatranje“ pretvorio u svoje zanimanje. I drugi su posmatrači, ali uz to, imaju i neko drugo zanimanje. A njemu to posmatranje postaje zanimanje, u koje spada i razmišljanje na osnovu posmatranja, to je dakle, po Pitagori, filozof.
I Niče je razmišljao o filozofu, i za njega to je onaj koji u visokim Alpama stanuje na snegu i ledu, a taj „sneg i led“, to je njegov um. I napisao je knjigu O filozofu. Ali i knjigu o sebi koja se zove Ecce homo.
Ako je za Ničea filozof onaj koji je na snegu i ledu, za Dakovića je, čini mi se, filozof onaj koji stanuje u tome post, to je postfilozof. A time je u otvorenosti i prema prošlom, i prema budućem i to post nalazi tamo, i sebe nalazi u tim „vremenskim ekstazama“.
Knjiga o postfilozofu je i sama postknjiga, ona je napisana i ranije i tako je pripremila samu sebe. U jednom kratkom tekstu pod nazivom Postmoderna (pisan pre više od desetinu godina) Nenad Daković je postavio reperne tačke za svoju postfilozofiju, koju je razvijao u nizu knjiga, i koja izranja i otvara se u Knjizi o postfilozofu - Varijacije i beleške o zdravlju i bolesti, koja je jedna knjiga/slika, u kojoj su same reči slike; reči imaju svoje poteze i kolorit - ovo je knjiga o vrlo različitim temama i piscima i filozofima, o prijateljima i poznanicima. I u punoj je meri ispovedna, ali i filozofska knjiga.
Luka Prošić
