Veštačenje o krivici za rat 1914

01.02.19

Vojnoistorijski glasnik

Istaknuti nemački pravnik i univerzitetski profesor svetskog glasa Herman Kantorovič (Hermann Kantorowicz, 1877–1940) u krugovima istoričara-specijalista za Prvi svetski prvenstveno je poznat kao autor pravno-istorijske studije Gutachten zur Kriegsschuldfrage 1914, koja je sada, u prevodu Velibora Buhe, dostupna i na srpskom jeziku pod nazivom Veštačenje o krivici za rat 1914.
Napisana sredinom dvadesetih godina prošlog veka, na zahtev Istražnog odbora nemačkog Rajhstaga kao oblik pravne ekspertize koja bi, na temelju u međuvremenu objavljene diplomatske građe, ukazala na neutemeljenost Versajskog mirovnog ugovora   i,   naročito,   njegovog 231. člana, kojim je isključiva krivica za pokretanje svetskog rata pripisana Nemačkom rajhu, Kantorovičeva studija izazvala je nezadovoljstvo najodgovornijih političkih činilaca u Vajmarskoj republici, koji su, bez obzira na ideološku i partijsku pripadnost, bili jedinstveni u odbacivanju, kako su uporno isticali, versajske „laži o ratnoj krivici”. Naime, rezultati do kojih je došao Kantorovič iznevereli su očekivanja ne samo Istražnog odbora kao naručioca već i ministra spoljnih poslova Gustava Štrezemana (Gustav Stresemann), što je uslovilo da se, na koncu, odustane od objavljivanja ove pravne analize. Svesno zagubljeno u arhivima nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, Kantorovičevo pravno veštačenje ostalo je javnosti nepoznato da bi ga, tek nakon četiri decenije, 1967. godine, pronašao i objavio Imanuel Gajs (Imanuel Geiss). Sledeći svoga profesora Frica Fišera (Fritz Fischer), koji je početkom šezdesetih godina svojom knjigom Posezanje za svetskom moći nedvosmisleno utvrdio da je političko i vojno vođstvo nemačkog Rajha, sa kajzerom Vilhelmom II na čelu, planiralo i započelo preventivni rat prikazujući ga u javnosti kao rat za odbranu od koalicije neprijateljskih sila, Gajs je objavio niz radova, kao i istorijskih izvora, među kojima i zaboravljeno Kantorovičevo veštačenje koje se, u mnogim tačkama, podudaralo sa zaključcima do kojih je, sasvim nezavisno, u svome istraživanju došao Fric Fišer.
Svoju pravnu ekspertizu Kantorovič je pisao početkom dvadesetih godina u užarenoj političkoj atmosferi Vajmarske republike, obeleženoj negiranjem ratne krivice, u kojoj su, pored političara, učestvovala i neka od najistaknutijih imena nemačke nauke. Kao pokušaj nepristrasnog prosuđivanja krivice za pokretanje rata 1914, Kantorovič je smatrao da njegova studija predstavlja „mali doprinos zaustavljanju te podivljalosti naučnog mišljenja” (str. 69). Nakon „prethodne napomene” (str. 23–28) u kojoj je pojasnio metod za koji se opredelio u svojoj stručnoj ekspertizi, Kantorovič je izlaganje podelio u dva, obimom nejednaka dela. U prvom, pod nazivom Istraživanje kritikom teksta (str. 31–58) on je ukazao na razmere krivotvorenja dokumenata, istakavši da „izmišljanje i potiskivanje dokumenata, brisanje tragova i izvrdavanje, iskrivljavanje i klevetanje jesu šest oruđa u ovoj oblasti kojim su se prilikom izbijanja rata služili državnici i diplomate, i to na obe strane” (str. 32). Potom je detaljno analizirao verodostojnost dokumenata objavljenih u službenim zbornicima svih zaraćenih strana (ruska Narandžasta knjiga, francuska Žuga knjiga, engleska Plava knjiga, srpska Plava knjiga, belgijska Siva knjiga, austrougarska Crvena knjiga, nemačka Bela knjiga). U tom smislu pažnju svakako zaslužuje Kantorovičeva ocena da je austrougarska Crvena knjiga „u potpunosti falsifikovana” te da se u njoj „otkriva falsifikatorska aktivnost kakva po intenzitetu i planiranju teško da je postojala još od Pseudoisidorskih dekretalija” (str. 47). Slična je i njegova ocena prve nemačke Bele knjige iz 1914, koja je „krivotvorena i uzduž i popreko” (str. 52). Imajući u vidu pomenutu okolnost – ogromne razmere falsikovanja službenih dokumenata od austrougarske i nemačke vlade – Kantorovič je smatrao da je „već time krivica Centralnih sila gotovo dokazana” (str. 55). Ovo posebno budući da je nemačka Bela knjiga bila namenjena nemačkoj javnosti i članovima nemačkog Rajhstaga, kako bi se na temelju falsifikovanih dokaza oni opredelili za rat. Odatle je Kantorovič zaključio da su ovom obmanom „nemački narod, čija su najsvetija osećanja ovde zlupotrebljena, bičem oterali u rat”, dok je „falisfikator”   svojim   činjenjem   time „na sebe navukao strašnu odgovornost” (str. 56).
U drugom delu svoje ekspertize pod nazivom Pravno-politička istraživanja (str. 61– 308) Kantorovič je pažnju posvetio „smislu pitanja krivice za rat”. Odbacujući istorijski i moralni pristup kao neprimeren ovom pitanju, on je isticao „pravno-politički” pristup kao jedino odgovarajući, da bi, potom, svojoj analizi podvrgao samo „pitanje” utvrđujući činjenično stanje, delovanje, osnove za opravdanje te samu krivicu (str. 70–151). Pri tome valja naglasiti da Kantorovič, radi pojmovne jasnoće, uvodi razliku između dela „ugrožavanja mira” i dela „rušenja mira”. Upravo sa pomenutog stanovišta on je analizirao odnose između evropskih sila od vremena Berlinskog kongresa do početka svetskog rata, pri čemu je ključnu odgovornost za ugrožavanje mira pronalazio u delovanju dipomatije: „... vidi se da diplomate evropskih velikih sila zaista nisu imale baš ništa da rade osim da najvećim majstorstvom uvek iznova i na celoj zemlji ugrožavaju mir i onda ga još većim majstorstvom u poslednjem trenutku spasavaju” (str. 72). Na temelju analize diplomatskih dokumenata Kantorovič je odbacio rasprostranjena mnenja na kojima se u posleratnoj Nemačkoj temeljilo opovrgavanje odredbe o „ratnoj krivici”, poput teze o „opkoljavanju” Nemačke od neprijateljskih sila ili navodne srpsko-ruske zavere za rušenje Austrougarske monarhije. Nasuprot tome, najveću odgovornost za ugrožavanje mira u predratnom razdoblju snosila je carska Nemačka svojim opsežnim programom izgradnje ratne mornarice i agresivnom spoljnom politikom (str. 92).
Svakako najintrigantniji je Kantorovičev „odgovor” na pitanje o krivici za rat (str. 152–308). Pristupivši analizi uloge koju su u „rušenju mira” imale Centralne sile, odnosno, sile Antante, Kantorovič je došao do zaključka da su glavni krivci Austrougarska i Nemačka, u neuporedivo manjoj meri su krive i Francuska i Rusija, dok Engleska, Srbija i Belgija nemaju nikakve krivice za pokretanje rata. Krivica Austrougarske sastojala se u tome što se ona svesno opredelila za rat protiv Srbije, smatrajući da će pobeda u ratu doneti stabilizaciju unutrašnjih prilika u monarhiji, odbijajući, istovremeno, sve pokušaje mirovnog posredovanja. S druge strane, prvenstvena krivica Nemačke bila je u tome što je svojoj saveznici pružila podršku, nastojeći da iskoristi povoljan momenat i povede preventivni rat protiv Rusije i Francuske. Pri tome Kantorovič nije propustio da personalizuje pitanje krivice:   najveća   krivica   za „rušenje mira” i otpočinjanje rata pripada austrougarskom ministru spoljnih poslova Leopoldu grofu Berhtoldu, ocenivši da „istorija diplomatije ne poznaje beskrupuloznijeg i proračunatijeg   prevaranta   i   intriganta od njega” (str. 274), kao i pripadnicima „ratne stranke” u Austrougarskoj, zatim nemačkom kancelaru Teobaldu fon Betmanu Holvegu i državnom sekretaru Gotlibu fon Jagovu i, konačno, kajzeru Vilhelmu II. Videći u njemu psihopatsku ličnost kod koje se smenjuju faze manije i depresije, Kantorovič je kajzeru pripisao veliku krivicu za pokretanje rata tvrdeći da je „u naše vreme jedan čovek na granici uračunljivosti mogao (je) punih trideset godina da određuje sudbinu nemačkog naroda i tako zauzima politički najvažnije mesto celog čovečanstva” (str. 288).
Delo Hermana Kantoroviča predstavlja „klasično” delo u literaturi o uzrocima Prvog svetskog rata. Iako svojim faktografskim bogatstvom, kao i osobenim pristupom, ono od čitaoca zahteva odgovarajuća predznanja, smatramo da je njegovo prevođenje na srpski jezik od izuzetne važnosti. Ovo posebno ne samo što se time popunjava značajna praznina u postojećoj literaturi o Prvom svetskom ratu već, prvenstveno, što Kantorovičevo delo argumentovano pokazuje neutemeljenost stare teze (na kojoj se tokom čitavog međuratnog razdoblja uporno insistiralo u Nemačkoj i Austriji) o navodnoj odgovornosti srpske vlade za pokretanje svetskog rata. U talasu revizije uzroka Prvog svetskog rata, koji je nastupio tokom obeležavanja stogodišnjice od njegovog početka, ova teza je, u delimično izmenjenom obliku, iznova dobila na aktuelnosti u delu svetske istoriografije. Upravo stoga Kantorovičevo delo, iako u izvesnim pojedinostima zastarelo (prvenstveno u delu o politici nemačkog državnog rukovodstva tokom Julske krize), predstavlja izuzetno važan prilog objektivnom procenjivanju uzroka Prvog svetskog rata, kao i odgovornosti pojedinih evropskih državnika. Ujedno, Kantorovičev spis predstavlja i svojevrsno svedočanstvo o opštem društvenom i političkom kontekstu koji je tokom međuratnog razdoblja najčešće predstavljao prepreku za objektivno saznavanje uzroka najvećeg svetskog sukoba u dotadašnjoj istoriji.
Imajući u vidu doslovnu haotičnost koja odlikuje prevode stranih knjiga na srpski jezik, neophodno je istaći da prevodilac Velibor Buha zaslužuje sve pohvale. Ovo ne samo s obzirom na to da je uspešno preveo prilično zahtevan Kantorovičev tekst (koji obiluje pravničkom i diplomatskom terminologijom) već i da je potpuno dosledno izvršio transkripciju stranih, većinom nemačkih ličnih imena, što do sada, gotovo po pravilu, nije bio slučaj. U tom smislu prevod Velibora Buhe predstavlja standard od koga budući prevodioci istoriografske literature ne bi trebalo nikako da odstupaju. Neophodno je pomenuti i izuzetno sadržajnu uvodnu studiju (str. 9–22) u kojoj je Buha, osim biografskih podataka, veoma uspešno prikazao istorijski kontekst u kome je nastajala Kantorovičeva pravna ekspertiza, što čitaocu umnogome olakšava njeno razumevanje. Konačno, imajući u vidu temu i važnost autora, mišljenja smo da prevod knjige koju smo nastojali da prikažemo predstavlja primer dobre prakse koji bi, svakako, valjalo slediti i u budućnosti.
Dr Mihael Antolović